Православни мисионарски центар "О. Данил Сисојев" - текстови, активности и дискусије

[Stanoje Stankovic]

Двадесети век је у многоме постао погодан за спољашњу православну мисију, када је Православље задобило много душа за Царство Небеско у народима, међу којима се до тада није чула православна проповед. Заједно са тим, православну спољашњу мисију у целини треба оценити као веома слабу и недовољну. До данас у свету постоји велики број земаља и народа, који никада нису чули проповед истините Христове вере, а потпуно уређене мисије нема скоро нигде, са најређим изузецима...

 

http://www.svedokverni.org/savremeno-stanje-pravoslavne-misije/

 

 

 

[verum est in beer]

Требало би све Православне Цркве да праве неке годишње извештаје о напретку мисија, броју верника по свету... Пошто нема о Русији у овом тексту, било би занимљиво видети како је и код њих стање.

Мисионарење код Православних је негде око 0, а и када се каже мисионарење, сви махом помисле на ширење вере у иностранству, иако и мисионарење у матици спада под тај појам, а ту се исто скоро па ништа не ради.

[Stanoje Stankovic]

Требало би све Православне Цркве да праве неке годишње извештаје о напретку мисија, броју верника по свету... Пошто нема о Русији у овом тексту, било би занимљиво видети како је и код њих стање.

Мисионарење код Православних је негде око 0, а и када се каже мисионарење, сви махом помисле на ширење вере у иностранству, иако и мисионарење у матици спада под тај појам, а ту се исто скоро па ништа не ради.

 

По учењу Светих Отаца спољашња и унутрашња мисија представљају два крила једне и исте заповести Господње. Оно што су Оци такође приметили из сопственог искуства јесте да ако се ради на једној, одмах се покреће и друга врста мисије. Имамо тако пример Катихизиса Светог Инокентија Венијаминова који је писао свој "Путоказ за Царство Небеско" за Алеуте, да би његова књига имала 47 издања у самој Русији.

 

Да, потребна је мисија и у нашем народу, и веома потребна. Ми имамо логистику, много лепих храмова, парохијских домова, људи сами долазе у храм, а опет... И, некако, као и код доста других ствари, на сам помен тако нечега (а мисија подразумева јако напоран, тежак рад, без видљивих резултата, без тапшања по рамену, подршке, често уз неразумевање, гледање испод ока) ми сви некако као да се окренемо иза себе и мислимо да се обраћају неком другом а не нама. Да је мисија нешто чиме треба да се бави неко други, свештеници, монаси, владике. И треба да се баве, али је потребно да у томе учествујемо и ми. Мисија није нешто што је само лепо, корисно, егзотично, мисија је заповест Христова. (Мт. 28:19-20)

 

И не треба стално да се чека неко други ако се жели да се испуни Христова заповест, потребно је да свако ко то жели да испуни, почне сам. Макар мало, невидљиво, али да почне. Да се моли увече за људе који то већ раде, да себе васпитава у Цркви, да чита, види на који начин може да учествује у томе. И оно што је најтеже у мисији понекада јесте да се победи униније, јер се трудиш а не видиш плодове. Зато је важно стално памтити за Кога се трудимо и гледати стално у Њега а не шта се дешава око нас.

 

Док таква свест буде код нас свих, тако ће нам и бити. Мисија није хоби, мисија је заповест.

[Stanoje Stankovic]

"Ја се нисам пријавио да мисионарим!"

 

Вашој пажњи предлажемо одломак из мисионарског дневника о. Александра Пермјакова, истакнутог мисионара РПЦ. Овај кратки одломак осликава тужну реалност савременог Православља јер показује да највећи противник мисије Цркве нису муслимани, незнабошци, протестанти или тоталитарне секте, већ – ми сами, одсуство свести у нашим умовима и срцима да је неопходно да испуњавамо последњу Спаситељеву заповест о „проповеди Јеванђеља сваком створењу“ (Мк. 16:15). Мисија није нешто у чему неко може да се оствари или хоби којим може да се бави у слободно време, већ испуњавање Христове заповести.

 

http://www.svedokverni.org/ja-se-nisam-prijavio-da-misionarim-iz-dnevnika-jednog-misionara/

[Дејан]

Kaze otac Aleksandar Smeman:"Kada zelis nesto konstruktivno u Crkvi da uradis,prvo se razocaras u crkvenu jerarhiju".

Osetili smo to na svojoj kozi ali ipak ne gubimo nadu, optimisti smo

[Guest]

Kaze otac Aleksandar Smeman:"Kada zelis nesto konstruktivno u Crkvi da uradis,prvo se razocaras u crkvenu jerarhiju".

Osetili smo to na svojoj kozi ali ipak ne gubimo nadu, optimisti smo

 

Зашто је то тако? 

[Дејан]

Зашто је то тако? 

Sitnu knjigu sad da napišem

Razloga je zaista mnogo,  izgleda da nikog nije briga.

[Stanoje Stankovic]

 

 

Од свег срца препоручујемо вашој пажњи обраћање Патријарха московског Кирила мисионарима Руске Цркве. Веома радују његове речи из којих може да се види колико је неопходна свеобухватна брига и рад на пољу црквене мисије. Мишљења смо да православни хришћани других Помесних Цркава могу много да науче из приступа и начина на који се Свјатејши Патријарх односи према питању мисије коју назива главном темом Цркве данас.  Радује нас и његова строгост и потпуно одсуство лицемерја у овом излагању и зато позивамо оце, браћу и сестре да издвоје време и прочитају излагање Патријарха Кирила.

 

http://www.svedokverni.org/danas-je-tema-misija-glavna-tema-crkve-patrijarh-moskovski-i-sve-rusije-kiril/

Ова порука се налази и на насловној страници Поука. Погледајте!

[Stanoje Stankovic]

Из неког волшебног разлога неће ни на једном браузеру... А да буде чудније, посјећивао сам овај сајт прије пар дана!?

Ако није проблем да се копира текст овдје, био бих захвалан, волио бих прочитати.

 

Мени лепо отвара у firefox-у...

 

ево, обраћања Свјатејшег...

 

"

Пре него што почнем, замолио бих да подигну руке руководиоци епархијалних мисионарских одељења који су овде присутни… Пожељно је да вас буде више.

Ако овај скуп називамо „свецрквеним“ онда би из свих епархија требало да буду присутни руководиоци мисионарских одељења… Пожељно је такође позивати и мисионаре из црквених округа да бисмо имали дијалог са реалним људима којима је професија мисија Цркве.

Али ипак, желео бих да од свег срца поздравим све вас који сте се данас окупили у овој сали на отварању Петог скупа епархијалних мисионара.

Мисија као сведочење о Христу Спаситељу представља један од најважнијих задатака Цркве. Мисија представља испуњење речи Господа: „Идите, дакле, и научите све народе крстећи их у име Оца и Сина и Светог Духа, учећи их да држе све што сам вам заповједио; и, ево, ја сам са вама у све дане до свршетка вијека. Амин“ (Мт. 28:19-20). Овај велики задатак непосредно је повезан са главним циљем постојања Цркве – сједињења људи са Богом. Јединство са Творцем није могуће без стицања вере. Међутим, по речима апостола Павла, како призивати Онога у Кога нису поверовали? Како веровати у Онога о Коме нису слушали? Како слушати без онога који проповеда? (види Рим. 10:14).

Зато свака црквена делатност мора да буде сједињења са сведочанством о Христу Распетом и Васкрслом. Ово је посебно актуелно у савременој епохи црквеног градитељства, када се стварају нове епархије.

Свака новостворена епархија не представља само још једну територијално-административну јединицу, већ између осталог и ново поље за мисију што захтева високи степен одговорности црквених трудбеника у организовању мисионарског служења.

У оквиру припреме за садашњи мисионарски скуп одржале су се међурегионалне конференције руководилаца епархијалних мисионарских одељења. На овим форумима међу целим низом актуелних питања, разматрала се и тема организације мисионарског служења у новообразованим епархијама. Значајно је да су делегати на овим конференцијама били јединствени у мишљењу да мисионарско служење мора да има системски, регуларни карактер. Притом бих желео да приметим да се понекада у документима овакве идеје формулишу, а у пракси се ништа не догађа.

Ради тога је неопходно створити својеврсну мисионарску карту сваке епархије која би садржала не само податке о количини и саставу становништва, његовом религиозном и националном саставу, већ би показивала ситуацију и са делатношћу расколничких и псеудо-православних заједница, као и различитих секташких организација. Заједно са тим у тој карти морају да се покажу и приоритетни правци рада за сваку епархију. У образовним, медицинским, социјалним, казненим или другим институцијама.

Карта мора да буде водич за наш мисионарски рад и један од главних извора информација, између осталог и за највише црквено началство.

Веома актуелна је мисионарска делатност и међу становницима регионалних центара у Сибиру, Далеком Истоку и крајњем Северу земље. У питању је традиционални правац мисије који постоји још од периода пре револуције и представља приоритет за нашу Цркву. Међутим, ако су у 19. веку објекти мисионарских напора били пре свега представници староседелаца, данас је потребно радити и са људима који су се, припадајући етнички и културно православној традицији, стицајем животних околности у значајној мери нашли одвојени не само од цивилизацијских добара већ и од везе са православним духовним центрима – храмовима и манастирима. Људима који раде у екстремним условима (на пример на платформама за добијање гаса или нафте) присуство свештеника је исто тако важно као и служење војних капелана у оружаним снагама.

Током последњих година најефикаснији облик мисионарског служења у овим регионима представљају мисионарски станови. Радосно је што се у периоду од претходног Четвртог свецрквеног скупа православних мисионара који је био 2010. године број мисионарских станова повећао скоро два пута. Међутим, њихов број је још увек јако мали.

Мисионарски стан треба да служи као темељ стварања аутентичне црквене заједнице, која окупља људе и даје им могућност да осете људску и хришћанску солидарност, између осталог и пред лицем врло тешких животних услова. Значајан је пример стварања мисионарског стана „Спаски“ у селу Тикси Јакутске епархије, који се налази на обали мора у арктичкој пустињи. Његова изградња се одвијала у веома тешким, не само климатским, већ и социјално-економским условима. Средином 2013. године донета је одлука да се затвори база прекоморске авијације која се налазила ту. Из села је отишло на стотине војника и чланова њихове породице, што је за собом повукло озбиљне инфраструктурне проблеме. Однети су системи за грејање, затворени дечији вртићи, прекинут је ваздушни транспорт са остатком земље. Људи који су остали окупљени око сарадника Синодалног мисионарског одељења, игумана Агатангела Белиха, уз подршку добротвора изградили су мисионарски комплекс и буквално као одговор на њихову веру, војно руководство је донело одлуку о обнови села.

У Тикси су почели да се враћају људи. У октобру 2014. године руководилац Синодалног мисионарског одељења, митрополит белгородски и староосколски Јован и епископ јакутски и ленски Роман су осветили Николо-Серафимовски храм у мисионарском стану „Спаски“. И ово је наравно леп догађај у сфери наше мисионарске делатности на северу Русије.

На жалост, привремен боравак свештенства у удаљеним угловима неког региона са мисионарским циљем не може бити средство за решавање кадровских проблема који су повезани са недостатком свештеника локалних епархија. Задатак мисионара је да обрати ум и срце човека Богу, крсти га, научи га првим знањима истине Јеванђеља. Међутим, тиме се духовни живота особе која се обратила не завршава, од тог тренутка она тек почиње. И надаље је новокрштеном неопходна стална пастирска брига, непрестана брига о души, редовно учешће у Литургији, причешћивање Светим Христовим Тајнама.

Зато посебну актуелност задобија стварање стално активног храма или макар молитвеног простора и што је још важније, постојање сталног свештеника који се брине о пастви коју му је Бог поверио.

Мисија међу староседелачким и малобројним народима наше земље се често сусреће са још једним важним проблемом: проблемом међусобног односа националне културе и хришћанске вере која стоји пред људима који се обраћају у форми руског Православља. Да ли то значи да човек који етнички припада једном од народа Сибира или Далеког Истока и уцрквењује се мора да се одрекне од културне традиције којој припада?

У овом случају треба да се говори не о русификацији, то јест, о раскиду са локалном културом, већ о испуњавању те културе хришћанским смислом. Зато сам убеђен да мисија треба да буде повезана са радом на очувању националних култура и њиховом обнављању. Управо тако су се трудили истакнути мисионари у 19. и почетком 20. века. Преводи богослужбених и библијских текстова које су они урадили послужили су, између осталог, успостављању националне писмености и литературе.

Поред традиционалних форми мисије потребно је користити и савремене методе, узимајући у обзир и социјални контекст епохе. За последњих неколико деценија информационе и комуникационе технологије су веома напредовале. Без преувеличавања се може рећи да се у свету одиграла права информациона револуција. Као последицу тога имамо активизацију просветне и апологетске делатности православних хришћана у медијима, на Интернету и посебно на друштвеним мрежама.

Међутим, трудећи се у горепоменутим информационим срединама, хришћанин је од Самог Бога призван да постане свестан високе одговорности за садржај као и стил својих изјава, макар се налазио и у полемици. Не треба да пружамо повод за прекор онима који само траже повод.

Задатак мисионара се не састоји у томе да победи у спору, већ да својим личним примером, својим речима, својом љубављу привуче људе, јер често победа у споровима означава за побеђеног губитак могућности да прихвати Христа. Зато позивам да се веома опрезно учествује у различитим врстама дискусија. Истина се не рађа у споровима, она се рађа у озбиљној дискусији која је усмерена на решавање конкретног проблема.

У тесној вези са апологетиком налази се и анти-секташка и анти-расколничка делатност која и даље остаје једно од најважнијих мисионарских служења, заједно са заштитом традиционалних хришћанских вредности и начина живота пред лицем агресивног секуларизма пре свега.

Притом је мисионару, између осталог и мисионару који се труди у парохији, неопходно да поседује довољан ниво знања и одговарајућег образовања да би његова реч звучала убедљиво и ауторитетно.

Данас се успешно реализује „Концепција мисионарске делатности Руске Православне цркве“ која је прихваћена од стране Светог Синода 2007. године, разрађен је образовни стандард и прихваћени су други документи који препоручују и регулишу припрему мисионара. Данас испред нас стоји јако важан задатак – организација припреме мисионара у семинаријама (богословијама) и другим образовним институцијама наше Цркве. И по томе како се буде решавао овај задатак може се судити о односу према теми мисије од стране епархијалних архијереја и руководилаца духовног образовања.

Молим Владику Варсонуфија да прати статистику која показује шта се дешава у мисионарској делатности сваке епархије: колико мисионара је прошло обуку, у колико парохија постоје мисионари, како раде епархијални и мисионари из црквених округа и по тим показатељима ћемо судити о односу архијереја према теми мисије. Не по лепим речима, већ по делима.

Ако дело иде, значи да конкретни Владика има осећај (свест) о мисији, нема дела – значи нема осећаја (свести). Закључке ћемо изводити на нивоу Синода: можда смо погрешили, можда конкретни Владика не може да управља епархијом, можда је боље да буде викарни или да руководи парохијом негде…

Данас је тема мисија – главна тема Цркве.

Други показатељ представља организација мисионарског рада на парохијама, између осталог и посредством запошљавања у парохији плаћених стручњака у области мисије и катехизације. Без обзира на прихваћене одлуке од стране Архијерејског Сабора и Светог Синода, ово дело не иде оном брзином којом бисмо желели. Зато се са ове говорнице мисионарског скупа поново обраћам Преосвећеним Владикама и оцима старешинама: нама је потребно да веома убрзамо како припрему мисионара-катехизатора, тако и њихово слање у парохије, пре свега градске где је данас веома потребно ово служење. Већ да не говорим о одговарајућим сарадницима у епархијалним управама и црквеним окрузима. Ова места неизоставно морају да буду попуњена тамо где се то још није догодило.

Уједно уз ово неопходно је рећи да мисионарски рад не може да се своди искључиво на делатност сарадника епархије, црквеног округа или парохије. Сваки храм у лицу старешине, свештенства, парохијских радника и уцрквењених парохијана призван је да постане учесник мисије сведочења о Христу блиским и далеким, њиховим позивањем у евхаристијски живот парохијске заједнице. Сви чланови парохије и тиме пре, његови сарадници чине једно заједничко дело, дело Божије и зато је то дело неопходно вршити са ревношћу за славу Господњу као испуњење речи Спаситеља: „бићете Ми свједоци у Јерусалиму … и све до краја земље“. (Дела ап. 1:8)

Циљ овог сведочења није само у познању вере, већ у животу у сагласности са овом вером, у животу који представља најснажније сведочанство у Христу Који је рекао: „Тако да се свијетли свјетлост ваша пред људима, да виде ваша добра дјела и прославе Оца вашeга који је на небесима.“ (Мт. 5:16)

Желим свим учесницима садашњег Скупа, свим мисионарима, епархијалним архијерејима, старешинама храмова, намесницима, плодотворни труд на њиви црквене мисије."

[Goku]

Хвала, Станоје, заиста поучан текст. Иако говори о конкретном примјеру, има универзалних поука који се не односе само на мисионаре у мантијама.
Ево, мени ово западе за око:

 

Међутим, трудећи се у горепоменутим информационим срединама, хришћанин је од Самог Бога призван да постане свестан високе одговорности за садржај као и стил својих изјава, макар се налазио и у полемици. Не треба да пружамо повод за прекор онима који само траже повод. Задатак мисионара се не састоји у томе да победи у спору, већ да својим личним примером, својим речима, својом љубављу привуче људе, јер често победа у споровима означава за побеђеног губитак могућности да прихвати Христа. Зато позивам да се веома опрезно учествује у различитим врстама дискусија. Истина се не рађа у споровима, она се рађа у озбиљној дискусији која је усмерена на решавање конкретног проблема.

а могло би се односити на разне дискусије и препуцавања управо овдје на форуму

[Guest]

Драги Станоје,

 

Шта мислиш, где се ми као СПЦ налазимо? Које мишљење имаш о мисионарској делатности наше Цркве?

 

Иначе текст је 10+

[Guest]

[Stanoje Stankovic]

Драги Станоје,

 

Шта мислиш, где се ми као СПЦ налазимо? Које мишљење имаш о мисионарској делатности наше Цркве?

 

Иначе текст је 10+

 

Ја лично мислим да у нашем црквеном народу постоје снаге које би могле да се озбиљно баве мисијом. Искуство са мисионарским пројектима показује да има много жртвених људи, који су спремни да се одазову, да дају прилог, да се помоле када су у питању потребе мисија по целом свету. И видим да постоји велика жеља да се ради и на унутрашњој мисији, да људи желе да Црква код нас активно покрене још више пројеката везаних за унутрашњу мисију.

 

Мислим да је поред свештенства, веома важно да постоје и лаици који желе у томе активно да учествују, који у испуњавању ове заповести виде начин узрастања у Цркви. Мислим да када би се створила заједница преданих људи, лаика и свештеника, који би синхронизовано радили, преузимали искуства из других Помесних Цркава могло би са релативно мало средстава да се уради доста.

 

За мисију су потребна срца која горе за Христа, ту је највећи "дефицит", а новац ће Господ да пошаље када види да има људи који желе да се потруде за Њега.

У нашем народу је тренутно као заспало, потиснуто поверење у Цркву, можда и мало пољуљано због медијских кампања које су оркестриране против Цркве последњих година (има кривице за то и у људима Цркве, не можемо да не видимо то), али ако би Црква кренула у свом сјају и лепоти коју изнутра поседује да ради још више у нашем народу (где год наш народ да се налазио) мислим да би ово скорашње пољуљано поверење брзо нестало и да би се људи окренули Цркви.

 

Преосвећени Владика Иринеј Буловић је о Светом Порфирију Кавсокаливиту писао следеће речи: "Издалека је, благодаћу Божјом, видео да српски народ, подсвесно, гаји само још једну наду, наду у своју Цркву" - зато мислим да би Господ дао велики плод унутрашње мисије наше Цркве.

 

Али, како Бог да. На нама је да се трудимо, а Господ ће даровати да узрасте ако је Њему угодно.

[Stanoje Stankovic]

Вашој пажњи предлажемо поглавље из књиге оца Георгија која даје практичан пример користи мисије у духовном животу, али и сазнање да је мисија доступна свакоме ко то само пожели. Код уцрквењених људи може да наиђе период одређеног „застоја“  у духовном животу и управо труд на испуњавању Христове заповести о мисији може помоћи да се огањ духовног живота поново разгори, да човек осети велику истину духовног живота да смо живи само док се жртвујемо за друге у Христу Богу.

 

http://www.svedokverni.org/roditi-za-boga-svestenik-georgije-maksimov/

 

 

[Volim_Sina_Bozjeg]

И поштен трговац ради за Бога.