Архимандрит Лука (Анић) – „Господе прими Цркву Твоју, која Ти, кроз Христа, прилази"

[Guest]

Годишњи помен архимандриту Луки (Анићу)

 

 

 

 

У суботу, 8. фебруара, навршиће се година дана од упокојења архимандрита Луке (Анића), дугогодишњег игумана Цетињског манастира и манастира Савина главица и Дајбабе.

Тога дана у Дајбабама ће, са почетком у 9 часова, Архиепископ цетињски Митрополит црногорско-приморски Господин Амфилохије служити Свету заупокојену литургију са поменом блаженопочившем оцу Луки.

 

Владици ће саслуживати свештенство Митрополије црногорско-приморске и осталих епархија Српске православне цркве.

 

Отац Лука био је један од најугледнијих клирика Митрополије црногорско-приморске.

 

 

Рођен је 17. септембра 1959. године у Дубровнику, као прво дијете родитеља Живорада и Драгице Анић. Седму београдску гимназију завршио је 1977. године. Студије историје умјетности на Философском факултету у Београду завршио је 1983. године. Већ наредне, 1984. постављен је за асистента на истом факултету. Магистрирао је 1991. године на тему „Живот и дело вајара Ђорђа Јовановића“.

 

Као студент и млад професор често је одлазио на богослужења у београдски манастир Ваведење, привучен личношћу, духовним опитом и снагом јеромонаха, касније Епископа банатског оца Амфилохија, са чијим ће благословом и стићи у Црну Гору, непосредно послије свога учитеља и духовног оца. У јулу 1991. дошао је у Цетињски манастир и постао искушеник. Монашки чин примио је у Цетињском манастиру на Ивањдан, 7. јула 1993. године, чиме се уврстио у прву генерацију монаха у Митрополији црногорско-приморској од доласка Митрополита Амфилохија на Цетињски трон. Умјесто световног имена Урош, на монашењу је добио име Лука.

 

Јерођаконски чин примио је на Крстовдан, 27. септембра 1995. у Цетињском манастиру, а чин јеромонаха 22. октобра исте године у цркви Светог Луке у Котору. За намјесника Цетињског манастира постављен је на Лучиндан, 31. октобра 1995. У чин игумана произвео га је Митрополит Амфилохије на Петровдан, 12. јула 2000. године, а звање архимандрита додијељено му је на Лучиндан, 31. октобра 2008. године. Игуман манастира Светог Саве на Савиној главици у Доњем грбљу постао је 13. јануара 2010. Нешто више од годину дана након тохга, 1. априла 2011. постављен је за настојатеља манастира Дајбабе.

 

 

У рано јутро 8. фебруара 2013. године отац Лука се упокјио у својој скромној монашкој келији у Дајбабама. Два дана касније његови земни остаци сахрањени су на манастирском гробљу у Дајбабама након Свете заупокојене литургије са опелом које су служили Архиепископ цетињски Митрополит црногорско-приморски Господин Амфилохије и Господа Епископи: будимљанско-никшићки Јоаникије, захумско-херцеговачки Григорије, рашко-призренски Теодосије и липљански Јован, уз саслужење многобројног свештенства, свештеномонаштва и вјерног народа из Црне Горе, Србије и Републике Српске.

 

 

Р.В.

Ова порука се налази и на насловној страници Поука. Погледајте!

[Kolega2357]

Od čega je umro Arhimandrit Luka?

[JESSY]

Блаженопочивши Архимандрит Лука (Анић), игуман Цетињског манастира, беседио је пре неколико година у Парохијском дому у Бару, уочи празника св. Апостола Јакова, говорећи у уводном слову управо о древној Јаковљевој Литургији. Предавање блаженопочившег Архимандрита Луке преузели смо са радија „Светигора“ Митрополије црногорско-приморске

 

 

http://www.slovoljubve.com/sites/default/files/3003/14/11/05.11.14_zbor_-_o._luka_anic_-_o_jakovljevoj_liturgiji_64kpbs.mp3

 

 

                                                                

[JESSY]

[JESSY]

Да ли овај свет може бити леп? У овом свету се страшно умире, страшно се пати.

Знамо да у овом свету има огромне патње, и то неиздрживе. А сад -  призвани смо на радост. Треба то некако помирити, осмислити ту патњу, свеједно да ли се дешава нама или некоме кога никада нећемо видети нити чути, али се догађа и она је мото овога живота, и као што кажу оци – овај свет је долина плача, долина без радости. Међутим, монах улази у долину смрти и не боји се, из простог разлога јер је гледа из те призме васкрсења, и он је свестан да патње морају у овоме свету да постоје, али је свестан да је све то осмишљено, да реалност и смисао васкрсења свему даје једну ноту, не само издрживости да се издржи та патња, већ и оправданости да то нечему служи. И поред свих тих страшних патњи које се дешавају, монах тражи ту клицу васкрсења која орадосњује ту патњу. Сви који страдају, ипак ће једног дана васкрснути. Колико буду страдали у овом животу, сигурно ће, како каже апостол Павле, „имати боље васкрсење“. Ми овај свет можемо гледати појавним очима, а можемо га гледати из једне вечне перспективе. Свако од нас има неку муку, али ако ту муку принесе као дар на жртвеник Божије љубави, добиће за то осећај васкрсењем преображеног живота, у коме та мука није мука, већ пут ка благословеном животу, оном животу у дану који нема краја.

                                                                                              о.Лука

 

[pahulja]

Prelep je tekst i njegovo opisivanje tog raja na zemlji... Hvala Bogu što postoje takva mesta, a još više hvala što postoje takvi ljudi na svetu!

[JESSY]

Сећања расофорне монахиње Галине (Шуковић) и ђакона Сергија Дјукарева о блаженопочившем архимандриту Луки (Анићу)

 

Инокиња Галина (Шуковић): Живела сам близу манастира у којем је отац Лука био игуман. То је манастир Рођења Пресвете Богородице у историјској престоници Црне Горе, на Цетињу. Оца Луку сам први пут видела док још нисам веровала у Бога, али сам одмах осетила његову харизму, како ми се тада учинило. Сад схватам да је то била љубав. Својим смислом за хумор и својим животом он је толико људи привео Богу! Једном ме је упитао: «Одакле сте?» Одговорила сам: «Из космоса.» Одговорио ми је: «Па, види се...» У принципу, ја сам и живела као у космосу, не схватајући да је душа жудела за Небом. А тамо где је био он, било је Небо. Тако велико небо – наш отац Лука

 

Ђакон Сергије Дјукарев: С оцем Луком сам се упознао 2008. године. Тада је он заједно с оцем Бранком (који је у то време био ђакон) донео у Белорусију икону с моштима Крститеља Господњег Јована. То је било овако... Један наш доброчинитељ, који је у Дудуткама подигао храм у част светог славног Пророка Јована је одлазећи на службени пут случајно на аеродрому срео митрополита Филарета који је испраћао митрополита Амфилохија. У разговору су поменули изградњу храма и парохијане који би желели да се моле испред иконе с моштима светог Крститеља. Владика је то запамтио и кад је дошло време зазвонио је телефон и кроз слушалицу је допрло: „Чекајте мошти!“ Одмах смо послали почасну пратњу на аеродром.

Прво је икона довежена у митрополију, владика ју је целивао, благословио и сутрадан, 7. јула, на дан рођења часног и славног Пророка Претече и Крститеља Господњег Јована довежена је у Дудутке на освећење нашег храма. Тада је отац Лука све позвао у Црну Гору. Ја сам кренуо изненада, ништа не знајући и никога не упозоривши. Долетео сам у Црну Гору, узео сам такси на аеродрому и дошао до манастира. Било је 11 сати увече, пао је мрак, приближавам се манастиру, врата су, наравно, затворена. Иде неки човек, питам га: «Како да уђем у манастир?» Показује ми, улазим, дочекује ме отац Матеј, кажем: «Како могу да видим оца Луку?» Он одговара: «Поседи мало овде, сад ћу га позвати.» Човек треба да зна оца Луку да би схватио како је он дочекивао људе које дуго није видео! Сместили су ме у владичанску келију... Тако је почело наше пријатељство.

 

http://www.obitel-minsk.by/_oid100099000.html

[JESSY]

Инокиња Галина (Шуковић): Паралелно се одвијао мој живот... Постала сам искушеница у једном од црногорских манастира. Тада сам веома заволела преподобномученицу Јелисавету. И дошла је код нас у манастир мати Магдалина из манастира Свете Јелисавете, донела је часопис «Встреча» («Сусрет»), сазнала сам да у Минску постоји манастир у част Свете Јелисавете. И одмах су ме обузеле сумње: да ли да останем у Црној Гори или да путујем у Белорусију. Али, радила сам тако, чистила око манастира. Затим је дошао код нас отац Лука и позвао ме је да поразговарамо. Дошла сам, села и поцрвенела. А владика му је већ испричао за моје сумње. Тада је отац Лука рекао: «Знаш шта, сестро, да сам ја тако срећан као што си ти сад, већ бих био у рају. Месец дана сам био у Јерусалиму, али је од Јерусалима бољи само манастир у Минску у који ти идеш.»

И у том тренутку су се унутрашња брига и смућење да одлазим по својој вољи расејали. Он је причао такве ствари да су друге игуманије почињале да бивају мало љубоморне. Отац Лука им је говорио: «Немојте бити љубоморне, мој манастир је леп, али је тамо, у Минску, Царство Небеско на земљи.»

И касније, кад је одлазио, рекао ми је пар речи, нешто као завет... Често га се сећам: «Обавезно се помоли и замоли сестре да се помоле да макар још једном у животу дођем у Минск.» И сваки пут кад је отац Лука долазио код нас у Минск говорио је: «Не верујем да је Господ тако удесио! Опет сам у Минску.» Пет пута је долазио у Белорусију. Чим се спреми да путује, назове: «Мати Галина, долазим, хоће ли бити келија за мене?» Одговарам да ће бити, а он: «Биће?! Ура!» Отац Лука је волео да долази код нас и ови доласци су сестрама доносили велику утеху.

                                                                                          

[JESSY]

Ђакон Сергије Дјукарев: Он је желео да живи и да умре у манастиру Савина Главица (настојатељ је био до 2007. године), али се упокојио у Господу у Успенском манастиру у Дајбабама (настојатељ је био 2008-2013. године). Код њега сам у манастир Савина Главица дошао само једном. И то је било кад већ више није био игуман, већ је просто годину дана живео тамо. У манастиру Савина Главица се налази храм из XI века – мала цркве Успења, а има и велики храм Успења који је подигнут 1779. године. Светиње су уништаване у току многобројних ратова, али су зидине увек биле обнављане. Сачувао се и стари зид, попут јерусалимског, Свети зид. Отац Лука је много учинио за то.

Тамо се налазила једна кућица, нешто као шупа из које је израстао велики братски конак. Било је исто као и с црквом: око ове кућице-келије је почела изградња велике зграде. А у овој кућици је живео сам отац Лука. Наравно, било је мало места, посебно кад су се одвијали радови на поправци, кад није било крова и кад су са свих страна штрчале металне конструкције. Ипак, човек је тамо живео и молио се.

[JESSY]

Инокиња Галина (Шуковић): Касније, кад је отац Лука све урадио то је било нешто прелепо: права средњовековна кула чији је плафон био обојен небеском бојом. И где год да је био остављао је за собом лепоту. Узгред речено, после обнове Цетињског манастира 1998. године, наш отац Лука је првенац код моштију светог Петра Цетињског (настојатељ манастира је био до 2000. године). Матеј, Марко, Лука и Јован су били први из генерације Светосавске и Светопетровске Цетињске Цркве Божије који су овде, код моштију светог Петра постригли власи са своје главе. Нека му Господ дарује оно чему је стремио овде, на земљи – радост вечног живота.

[JESSY]

Ђакон Сергије Дјукарев: Желим да кажем још да је отац Лука врло храбар човек. Имамо заједничког познаника који је био неправедно осуђен и који се дуго времена налазио у кућном притвору. За време једног од долазака оца Луке у Белорусију неко га је упитао да ли ће отићи да посети затвореника. Природно, отац Лука је отишао. Није се плашио, јер је и сам за време комунизма био у затвору, пострадао је за веру.

Сећам се још једног случаја с новцем. То је било кад ми је било поверено да возим оца Луку колима. У коверту му је био предат прилог за манастир, подебео коверат, запечаћен, не знам колико је у њему било новца, али је било много. И отац Лука је с неким разговарао у кафићу «Чудо-мељница» («Чудо-млин»), а новац је ставио на кола. А требало је хитно да идемо у Саборну цркву да се сретнемо с владиком Филаретом. У жруби смо заборавили коверат и отишли. Долазимо у цркву, чекамо владику. И одједном се оцу Луки разрогачише очи, сетио се прилога. Одвео ме је у ћошак и рекао: «Вероватно сам изгубио коверат. Молим те, иди, види. Вероватно га нема, толико времена је прошло, али ипак отиђи.» Вратио сам се из центра у Новинке, гледам, коверат је на месту. Преко њега је прешло већ много кола, мало се исцепао и виделе су се зеленкасте новчанице. У њему је било две хиљаде долара. Тако је отац Лука сачувао овај коверат с траговима аутомобилских гума.

[JESSY]

Инокиња Галина (Шуковић): Сећам се приче коју ми је отац Лука испричао док је још био искушеник. Једном приликом му се баш није радило, мрзело га је, тако да га је архиепископ Атанасије све време грдио, а онда је одустао и рекао: «Иди, моли се у келији, ти се добро молиш.» Затим се десило нешто смешно. Једно огромно дрво је пало и сасушило се. Постало је као слама. Отац Лука га је узео и вукао за собом. Кад су то видели људи само што нису пали од чуђења. Нису знали да је празно изнутра.

Разговарали смо о комбинату алуминијума који се налази у непосредној близини зидина Успенског манастира у Дајбабама. Жалила сам се што се овај комбинат, као и депонија преко пута манастира у којем сам живела не уклапају у живописну природу Црне Горе. Како би било лепо и добро кад свега тога не би било унаоколо. Отац Лука ме је уразумио: «То је јако добро за монаха, јер кад би свуда унаоколо био рај, све време бисмо имали искушење да не напуштамо овај свет. А овако нас свако јутро и вече депонија и комбинат подсећају на то какав страшан свет смо оставили...»

Одлазак оца Луке је огроман губитак за мене, за Црну Гору, за нашу свету Цркву, али је добит на Небу.

Припремио Димитрије Артјух
Превод са руског: Марина Тодић

[JESSY]

Какво је страдање мученика?

„Мученици задобијају од Бога такав мир, да је страдање за Христа за њих — радост“

 

  Разговор са архимандритом  Луком (Анићем) 

Желимо да поразговарамо са Вама о мученику Харитону, Ви сте га познавали...?

О.Лука: Сви смо ми познавали о.Харитона, као и многе друге монахе Рашко-Призренске епархије. Недавно се појавила књига о њему. Једино што ја могу да испричам о о. Харитону — то је о њоговој мученичкој смрти и о томе како сам се са њим упознао. За време рата на Косову о. Харитон је био монах у Призрену на Косову. Он је покушавао за заштити људе од суровости албанаца, да их сакрије, спасе од смрти. Албнци су то сазнали, ухватили су га, и следећих 7-8 година, не сећам се тачно, ми ништа нисмо знали о његовој судбини. На крају су, специјалци Међународних снага, нашли његово тело, и ми смо сахранили о. Харитона у манастиру Црна Река.

о. Харитон није дуго био монах, он је примио монаштво само годину пре мученичке смрти. Али са мном се догодио један догађај о коме бих хтео да вам испричам.

Са мном се догодило нешто, што ја тада нисам разумео, и за шта нисам ни био спреман. То се догодило на хиротонији владике Захумско-Херцеговачког Григорија у Требињу. После хиротоније је био ручак. За нас игумане великих манастира, било је припремљено место у врху стола. Али један игуман из неког разлога није дошао, и на њеогово место су случајно сместили о. Харитона, за кога се није нашло друго место. Њега су поставили међу игумане, а он тек годину дана како је постао монах.

Али, чим је он сео поред мене, он њега се ширило такаво осећање мира, да сам ја био у чуду. „Како је могуће, — помислио сам — да за само годину дана монашког живота човек стекне такав мир“. То је био потпуни мир, који прелази и на друге и који надахњује. Сећам се да су му руке биле покривене неким малим огреботинама. Он је изгледао тако, да се стицао утисак, као да је монах већ 30-40 година. Поред њега сам се осећао као мало дете, као поред старијег брата, који има иза себе деценије монашлог живота, који је прошао све проблеме и искушења и који се удостојио мира. Такав мир сам већ осетио поред неких људи, великих подвижника, и тај исти мир се ширио и од о. Харитона. Био сам потресен. Чак нисмо ни нешто нарочито разговарали током тог ручка, таквим миром је он просто сијао. После неколико дана он је мученички погинуо.

Да ли се спрема канонизација о. Харитона?

Народ се већ моли о. Харитону, као светом, испевана је једна песма, која подсећа на тропар: „И када моја душа тоне у мору тегоба, помози ми, помози ми, свети Харитоне“. Ја сам разговарао са неким епископима. „Ти можеш да му се молиш као светом. Он је свет јер је примио мученичку смрт зато што је хтео, друге да заштити“, — рекли су ми они. Потпуни и свеобухватни мир, који је исходио од њега, био је такав, да очигледно: он је достигао врхунац духовног живота и био је спреман да заврши свој земаљски пут.

У Српској Православној Цркви, као и у Руској, много је новомученика...

Да, много је људи који су погинули. Ко је од њих мученик? Мученици су и они који су погинули за време бомбардовања (1999 године): мала Милица Ракић, коју је шрапнел бомбе расекао напола, чији се лик већ слика у црквама, на фрескама. Сликају и свештеника Миливоја из Варварина. Када је после празничне Литургије на Педесетницу, на улици експлодирао „Томахавк“ и ранио једну девојчицу Сању, он се са својих 70 година притекао да јој помаже, и следећа ракета је њега убила. Њих по дефиницији можемо сматрати светим.

Канонизација свих тих људи: мале Милице, војника Саше, који је био прва жртва бомбардовања („Томахавк“ га је убио на улазу у касарну у Даниловграду), деце из поправног дома за малолетне деликвенте, — свих без изузетка који су погинули под бомбама НАТО — канонизација свих тих жртава ће се десити. Све укупно од бомби НАТО је погинуло око 2500 људи, и сви они су у неком смислу мученици. Када ће бити формална канонизација, тешко је рећи. Црква је канонизовала мученике из Другог светског рата, који су пострадали у српским земљама. Отприлике 700.000 људи је заклано у страшним конц-логорима Јасеновац, Стара Градишка, и другим и они су канонизовани, као свети. Недавно су прослављени 40-торо деце и 2 свештеника, које су турци живе спалили још у XIX веку.

Очекује се канонизација мученика из Превлаке у Црној Гори. Мошти тих мученика шире миомирис јаче, чини ми се, него мошти свих других мученика у Православној Цркви. Они су примили мучеништво још крајем XVI века, и у схватању Цркве они су — свети, али се десило тако да није било фактичке канонизације. И то ће се засигурно десити, али Црква не жури, ми чекамо, када ће их Архијерејски сабор објавити мученицима. Ми се сећамо и новомученице Јаглинке из времена Другог светског рата. Немачки војници су спалили кућу у коју су сатерали целу њену породицу, сем ње — њу су војници оставили себи за забаву. Да би спасла своју девственост, она се отргнула из њихових руку и скочила у ватру. Црква је сматра новомученицом, као и једну девојку из Крушевца, која је, да би заштитила своју девственост од разбојника, скочила са 11. спрата. Они још нису канонизовани али се сматрају мученицима, који су пострадали за своју веру. Али је, после Другог светског рата, највише мученика који су погинули под бомбама НАТО пакта, на Косову и у другим српским земљама.

Постоји таква изрека: “Крвљу новомученика се спасавамо“. То значи да се новомученици моле за народ, и народ се њиховим молитвама спасава. Јел то тако?

То је тако. Нас спашава молитва новомученика. Српски народ је пролазио кроз неиздржљива искушења. На пример, у Првом светском рату је погинуо сваки трећи мушкарац, у Другом светском рату је погинуло више од милион људи. То су огромни губици за народ који је тада имао око 6 милиона људи. Тако да, једино на шта се ми надамо — су молитве новомученика.

Ми често употребљавамо термин „Небеска Србија“, подразумевајући под тиме на првом месту новомученике, који су пострадали за своју веру. Ми се надамо, да се они сада моле за нас, у овом тешком периоду кроз који наш народ пролази. Надамо се да ће нам они помоћи да се очистимо њиховом крвљу и да постанемо хришћани, како су нам завештали свети кнез Лазар и косовски мученици, који су још у XIV веку пострадали за Христа. Њима је било предложено да приме ислам, да пређу на страну турака и тиме да сачувају живот или да погину али да сачувају веру и да се удостоје Царства Небеског.

Да ли личе животни путеви новомученика Руске Цркве и Српске Цркве?

Вероватно. Мени се јако допало велико поштовање новомученика које постоји у Белорусији. На једном месту сам видео портрете свих свештеника, који су пострадали за веру. То је дивно, то је истинско памћење Цркве и томе треба да учимо нашу децу. И још путујући по аутопуту, приметио сам поред пута крстове, тамо где су погинули људи. Знате, тако може да поступа само народ, који схвата важност новомученика. У Европи и Америци то данас не раде. Они заборављају, за њих је мртав човек — мртав заувек, а за нас новомученик — није мртав човек, већ човек који је живљи него сви ми живи.

На пример, пре 2-3 месеца у Сирији је убијен јеромонах Василије. О томе се не говори, међутим, тај човек је пострадао за веру, и у сазнању Цркве, он треба да буде новомученик, као и о. Данил Сисојев, који је такође дао свој живот за веру. Али свакодневне бриге у нашем животу нас заокупљају и не дозвољавају нам да запамтимо важне моменте у историји, који нам служе као путокази у Царство Небеско.

Чудно је да се све то дешава у такозваном цивилизованом свету. Вероватно, данас се води рат на неком другом нивоу?

Постоји једна интересантна прича индуса који се звао Сундар Синг. Он је умро одавно. Тај човек је пришао православљу на чудесан начин. Он није био православни, тада у Индији уопште није ни било православних. Али он је нашао тајне хришћане на Тибету и придружио се њима. Он је причао о томе да су будисти ухватили једног хришћанина и осудили га на смрт. Привезали су га за дрво, намазали медом и пустили на њега пчеле, стршљане и осе. Ако се одрекнете од вере, они вас неће убити, али ако ви сачувате веру — чека вас сигурна смрт. Много народа се скупило да гледа погубљење. Тада им је тај мученик рекао: „Ви сте данас дошли да видите како умире хришћанин. Ви то нећете видети. Ви ћете видети, како умире смрт“. То је истински хришћански мученик.

Шта покреће таквог човека?

Ми понешто заборављамо. Када је реч о новомученицима а и уопште о мученицима, ми мислимо само о мучењима, о томе како су они страдали. Али ми заборављамо на то, да им Бог у том моменту даје такву благодат, која их чини потпуно спремним за мучеништво. Како, је на пример, о. Харитон, носио у себи такав мир, да је он заиста, био спреман за Царство Небеско. Бог даје мученицима благодат да осете Царство Небеско још овде, и муке су им радост, њихове муке — нису само оне, које ми видимо.

Постоји једна прича из Другог светског рата, када је у Јасеновцу била егзекуција српских затвореника. Међу усташким џелатима је чак организовано такмичење, ко ће заклати више срба за једну ноћ. Један је заклао те ноћи 1800 срба, а други 1200. Један од њих је после полудео и у нападу лудила испричао о томе шта су учинили.

Он је испричао, да је у том

сулудом убијању дошао до човека који се звао Вукашин из села Клепци. Џелат му је предложио да се одрекне од Православља и да спасе живот. Вукашин је то одбио, и џелат му је отсекао уво. Затим је опет предложио да се одрекне — и опет одбијање, џелат му је отсекао и друго уво, затим нос, ископао очи ... Али, причао је тај џелат у бунилчу, тај човек, Вукашин, ширио је око себе необјашњив мир и само је понављао: „Само ти, дете моје, ради свој посао“. Мученици, добијају од Бога такав мир, да је страдање за Христа за њих — радост. Спољашњи, физички човек страда, али унутрашњи човек се радује, обнавља се и сусреће Христа.

Али мучитеље и њихову децу очекује Божија казна, зашто људи не мисле о томе?

Знате, у том тренутку, у коме мученик прима венац, није тако ни важно казнити убицу. У првом реду, ни сами мученици то баш и не желе. Свети архиђакон Стефан у моменту свог мучеништва је рекао: „Боже не урачунај им ово у грех, опрости им јер не знају шта чине“. Дивно о томе говори свети владика Николај (Велимировић) у једној црквено-народној песми о томе како је Пресвета Богородица стојећи под Крстом, питала Господа, да ли га боле ране. А Он је одговорио: „Све моје ране боле, али више од тога се бринем за судбину оних, који су доле, оних који ме муче. То што су учинили одвешће их у пакао и то ме боли, јер не желим да их лишим Царства, желим да их спасем, желим да им Бог опрости“. Тако да, ако се говори о казни, она наравно постоји, али мученици не размишљају о томе, већ се просто радују Лицу Господњем.

За време Другог светског рата, немачки војници су стрељали људе и када су извели на стрељање учитеља са ученицима, како је потом то овековечила песникиња, учитељ, није молио да га ослободе, већ је рекао: “Пуцајте! Ја и сад држим час, час не овога света, већ Царства Небеског“.

 

Разговарао Димитриј Артјух

текст припремила м. Јована (Пањкова) 

 

                                                                                                Манастир Св. Јелисавете у Минску 

Извор

 

Архимандрит Лука (Анић)  упокојио се у ноћи између 7. и 8. фебруара 2013. године

Glogovac Monastery

[JESSY]

Воштаница са Медитерана на помену оцу Луки Анићу

8. фебруар 2015. - 17:58

Поводом двогодишњице упокојења (8. фебруар 2013 – 8. фебруар 2015)

Медитеранско острво Малта је после бродолома Светог Апостола Павла постало острво хришћана. Од првог чуда које апостол Павле учини исцеливши болесног од срдобоље оца управника острва Публија, правоверје се настани међу житељима овог усамљеног острвцета. Од православних хришћана на том малом делу планете данас живи 1000 Руса, око сто Грка и 1000 Срба, које је духовно родио Митрополит Амфилохије и основао им Мисионарску православну парохију посвећену Св. Апостолу Павлу.

„ ….Имао сам част да будем парох малтешки неколико месеци док сам био на лечењу, а све добротом Митрополита Амфилохија. Његовим светим молитвама десио се велики преображај на Малти, који траје, који надахњује, веже саборно Србе за Мајку Цркву. А та благодат се остварила видно у празновање Светога Саве Српског, када нас на Малти походи дивни архимандрит, отац мр Лука Анић, некадашњи професор историје уметности на Београдском универзитету, игуман манастира Цетиња и Дајбаба у Црној Гори и Савине Главице.

Током три дана он посеја семе живе вере, које расте и буја из дана у дан. На аеродрому смо са заставом, погачом и сољу дочекали оца Луку, а он нам каже: “Никад ме овако нико није дочекао.“ Па му би мало и драго и стидљиво што одмах приметисмо да је истински монах.

Деца су хрлила њему у наручје, српска деца… народ је током та та три дана испунио храмове где смо служили Акатист Св. Сави уочи празника и одржали прву Светосавску академију. Сви Срби су дошли – Свети Сава и отац Лука све су нас сјединили. Беседио је на српском и енглеском; присутни су с трепетом слушали , молитва и песма чули су се при трпези љубави.

Стигли смо да присуствујемо Светосавском турниру у малом фудбалу, да посетимо 20 домова, да походимо катакомбе из првих векова хришћанства, кућу где је ап. Павле живео, храм где су Филермоса и рука Св. Јована 180 година чувани, а коју о. Лука откри на Цетињу, и не случајно он дође баш на Малту.

Све са осмехом , радошћу, поуком и молитвом чинио је о. Лука…

А на Савиндан је служио своју на земљи последњу Литургију и проповедао, а срцем је био на Савиној Главици… Била је радост служити са њим!

У Валети је упознао једног младогМалтежанина Луку и причао му о молитви Исусовој и Православљу, па се од тада  овај Лука моли по савету очевом. Ту је изгубио бројанице, и није хтео да кренемо док их не нађе; мислим да је са њима  и сахрањен, а донео је бројанице Св. Симеона на дар православнима на Малти.

Када је пошао, плакали смо, а он ми два пута каже: „Оче, у прву недељу подели народу ове иконице Светог Саве и реци им да се моле за мене.“ Прва недеља је дошла, делио сам иконице и рекао им : „Ово је дар од оца Луке, а његова је молба да се молите за њега:  о. Лука се упокојио и данас је његова сахрана!“

Слава Богу што смо га имали на земљи, а верујем да се он за нас моли и на небесима…

Протојереј-ставрофор Ненад Андрић, Ваљево,

православни мисионар на Малти у зиму 2012/13. године Господње

На фотографији: отац Лука беседи на Светосавској Академији на Малти 27. 01.2013. године ( после 10 дана се упокојио у манастиру Дајбабама код Подгорице)

Извор: СПЦ

[JESSY]