Jump to content

Света тајна свештенства

Оцени ову тему


Guest свештеник Иван Цветковић

Препоручена порука

Od sveštenika očekujem,da kod mene lično probudi osjećaj povjerenja i ljubavi u zajednici u kojoj propovjeda Bogom date zakone , da me nauči da se uzdižem na duhovnom putu,da mi pomogne onda kad posrnem,da ima strpljenja sa mnom i onda kad ni sama ne znam šta mi je.....Što se tiče detalja oko  vršenja  službe Bogu i ljudima u parohiji u kojoj radi, mislim da nisam dostojna predlagati bilo kakve izmjene,jer i kada mi je  ponekad nešto  i teško,to zavisi samo od mene,a poslije se pokaže, da je tako i trebalo da bude, da bi mi  bilo na korist. sFun_bat

"Samo nas ljubav može spasiti!"

Link to comment
Подели на овим сајтовима

Од свештеника очекујем да већ коначно изгуби стрпљење и да коначно,после две године кашњења од по 20 минута ,дела певнице,искритикује више те људе...не могу вишееее greengrin...

greengrin

Extra ecclesiam nulla salus.

Link to comment
Подели на овим сајтовима

U mojoj parohijskoj Crkvi ima puuuno svestenika, sve ih postujem, ali kada sam prvi put u zivotu (pre nekoliko godina kada sam redovno pocela da odlazim u Crkvu) ugledala oca kod kog se i danas ispovedam i trazim savete... ogrejalo me je  greengrin Ali bukvalno. Njegov odnos prema meni (a i mnogima) je pravi ocinski, sa toliko ljubavi da vam natera suze na oci. Dovoljno je da izgovori:"Sine, da ti kazem..." i odmah vam bude lakse. Da, redovno sluzi Liturgije, ispostuje dogovor da dodje na ispovest, jer zelite da se ispovedite kod njega, pomaze sirotinju, drzi divne propovedi koje svakog dotaknu, onako, svojim recima (bez predhodno filozofski napisanih govora), po nekad sam pridje posle sluzbe da pita kako ste, kako porodica, ima puuuno strpljenja i ljubavi za decu koja vriste pred Svetim Putirom (ovo iz mog iskustva majke jedne do skoro takve devojcice  greengrin)... Inace nije moj paroh. Ono sto ocekujem od jednog svestenika, to sam pronasla.

Pre nekoliko dana je predao svoju  parohiju i otisao u penziju greengrin

Земаљско је за малена царство, а небеско увек и до века.

Link to comment
Подели на овим сајтовима

  • Гости

Ако знамо да нам је једина права мера у Цркви- љубав, онда ће неко рећи да је ово питање непримерено или чак сувишно. Но, управо због тога и покрећем тему. Дакле, да ли је љубав када неком јавном грешнику толеришем и дозвољавам да долази и буде на Литургији (па макар то било једном годишње), да се причешћује, да ли је љубав када дозвољавамо људима који иду код врачара и гатара да се без исповести и свести о Евхаристији причешћују, читамо "молитве за здравље" по налогу истих тих врачара (а оне на тај начин имају на неки начин и заштиту од Цркве) јер нећемо да се замерамо са људима, људе који су јавно псовали и свештеника и Цркву по смрти опојавамо итд, итсл... а да му се ни једним словцем не каже да греши? Колико пута видим да се толерише јевним грешницима, маторим дртинама који поред себе имају младе девојчице од 20 година а све зато што су "дали прилог" или су били големи добротвори...

Питам, да ли је то заиста љубав или је то ствар небриге нас свештеника. Да ли ту може да се повуче нека граница између икономије (попустљивости) и љубави (која подразумева очински приступ вернику)? Волео бих да се теми придруже и свештеници и ђакони заједно са осталим члановима.

Ето, "набацао" сам неколико тема, али можемо ствари и да проширимо ако је по вољи.

Link to comment
Подели на овим сајтовима

  • Гости

Имам једног човека на парохији који се на мене страшно наљутио јер нисам хтео да читам "врачевске молитве" јер га је на то натерала врачара. Заправо, позвао сам га код мене у кућу да дође да поразговарамо, да видимо у чему је проблем и да покушамо да га решимо. Објаснио сам му да ја нисам тастер врачара па да ми они буду "послодавци" али да проблем можемо решити као људи Цркве и да ће све бити добро ако будемо имали љубави једни према другима. Такође, на брзину сам му објаснио да ништа не бива тако што ћемо ми Бога "приморати" да на Он да ако се молимо аутоматски јер Он није "нека сила" већ Личност.

На крају се све завршило његовим обећањем да ће доћи код мене заједно са породицом што ме је искрено обрадовало. Но, ипак све није било тако. После неког времена тај исти човек је на мене насрнуо да се физички обрачуна са мном јер сам ја никакав поп, "терам народ" у Цркву итд... до сукоба није дошло јер је у тренутку његовог напада на мене на то место ушао један човек који је спречио његов насртај. Касније је тај исти човек на сваком кораку одвраћао људе од Цркве и од мене, а када се десила она подвала једних новина са мојом сликом био је главни промотер тих истих новина у селу говорећи: Ето, јесам ли вам ја причао ко је он?!

Сада постављам логично питање: Да ли је ОНДА боље ићи линијом мањег отпора и попуштати дотле да може да ради свако шта жели или треба држати ред и поредак? Мој Владика Јован стално говори: Бољи је и никакав ред него најбољи неред.

Link to comment
Подели на овим сајтовима

Ја нисам за попустљивост према тим врачарима и слично, али Господ зна боље... Једно је да човек верује и погреши, а сасвим друго да је сујеверан и верује у будалаштине

ΜΟΛΩΝ ΛΑΒΕ

Link to comment
Подели на овим сајтовима

  • Гости

тешка су ово питања. треба размислити добро о свакој ситуацији понаособ....

Слажем се. Заиста је свака ситуација и сваки човек прича за себе. То је управо показатељ личног односа са неким. Велики сам противник те глобалистиче црквене праксе (групне исповести, сви морају да ураде ово, сви морају оно...). Но, овде се поставља ново питање: да ли ТОЛЕРИСТИ грех јесте и показатељ љубави према некоме или је то само ствар немања жеље да се са проблемо суочимо?

Ја не верујем да ћу некоме помоћи ако се не удубим у његов проблем, ако се не саживим са њим. Не верујем да ће и моја молитва бити делотворна ако сам у то не верујем. Ако је неко "отац" (мислим на свештеника), потребно је да се и очински понаша. Исто тако и онај који је дошао код свештеника потребно је да се понаша "синовски" и да послуша савет.

Данас је у моди "инстант спасење". Одемо код врачара и гатара, оне нам дају да урадимо ово или оно, мало одеш у Цркву, прекрстиш се, упалиш свећу, даш неку пару за молитву и то је то. Но, да ли ће се тако решити проблем? Где је ту место Евхаристији? Зар је Црква сервис за поправку?

  • Волим 2
Link to comment
Подели на овим сајтовима

  • Гости

Ја нисам за попустљивост према тим врачарима и слично, али Господ зна боље... Једно је да човек верује и погреши, а сасвим друго да је сујеверан и верује у будалаштине

Апсолутно се слажем. Не значи да човека који је ишао код врачаре одбацујемо- Боже сачувај! Напротив треба му подарити прави лек а то је Евхаристија, Причешће. Оно што је потребно јесте да свештеник поради на томе да појасни човеку шта је Црква и смисао Свете Евхаристије. Најлакше је дохватити Требник, прочитати на брзину молитву и то је то. Но, да ли смо тог човека добили и родили за Бога? Опет, видите и сами шта може да се деси када желите да приведете човека Евхаристији а он види Цркву као сервис за поправку. Како ту наћи границу? Човеку хоћеш најбоље, а он то себи не жели..
Link to comment
Подели на овим сајтовима

Но, овде се поставља ново питање: да ли ТОЛЕРИСТИ грех јесте и показатељ љубави према некоме или је то само ствар немања жеље да се са проблемо суочимо?

Ни на ово питање нема универзалног одговора.

Неко је незаинтересован за другог (за његов пад) и то је показатељ да ту нема љубави... С друге стране неко толико силно жели да помогне оном ко пропада у греху, да просто сагори док друга страна не жели помоћ и онда ништа...  (можда о томе владика мисли када говори о било каквом реду, тј. никаквом) Е сад, постоји и златна средина, кад онај који хоће да помогне, у оквиру својих моћи, побуди у другом жељу да прогледа, да се суочи са проблемом.

Link to comment
Подели на овим сајтовима

Ја ћу да изнесем свој лаички став (што значи, да је врло могуће да грешим). prstgore

Слажем се са Звонком  319.gif, с тим што бих, одбивши налоге врачаре, кад испратим човека,био љут или не, БЕЗ ЊЕГОВОГ ЗНАЊА, ипак прочитала молитву за здравље за оболелог и на проскомидији извадила честицу за оболелог (не знам да ли се тако каже).(Не зато што је то врачара рекла, већ зато што је  болестан и реално му треба молитва.)

Што се тиче причешћивања, мислим да вам није много лакше него апостолима.Они су морали да се боре против незнања, а ви против " знања".

Моја покојна баба је рођена 1930.г.,упокојила се пре 2 г.Никад се није исповедила. Причешћивала се долазивши на крај Литургије, јер "није мога да слуша попове  три сата".О  "ваља се-не ваља се" да не причам.

Јадна НИЈЕ ЗНАЛА НИШТА, а мислила је да ради исправно.Вероватно да ни њени родитељи нису радили другачије.

Зато, верујем, да им је опојавање кад се упокоје неопходно, управо зато што су грешили, а више немају могућност да се исправе.

Молећи се за њих, молимо се, на индиректан начин и за себе, јер ко зна каква искушења и падови нас чекају.

Потпис:

Надање је моје- Отац;

Прибежиште моје- Син;

Покров мој- Дух Свети;

Тројице Свесвета, слава теби.

Link to comment
Подели на овим сајтовима

  • Чланови који сада читају   0 чланова

    • Нема регистрованих чланова који гледају ову страницу
×
×
  • Креирај ново...