Како је београдски таксиста надмудрио безобразног клијента

[Никола Поповић]

Недавно се једном београдском таксисти десила несвакидашња ситуација коју је описао у статусу на свом Фејсбук профилу. Ово је његова исповест.

Фото: Илустрација

Прошлу ноћ, негде око 1,30, примих вожњу у једној улици на Палилули. Долазим на адресу и видим женску силеуту како једном руком покушава да задржи велики кофер да не падне, а другом, у којој држи неку торбицу, покушава да намакне неки широки шал на главу, не би ли се ваљда заштитила од кише која је почела да пада. Заустављам се и излазим да спакујем онај велики кофер у гепек, док се она за то време пакује на задње седиште.

Успут сам сазнао и да има 37 година и да се несрећно заљубила у „клинца“ како рече од 21 годину и да има америчко држављанство, где је и живела 17 година и да јој је доста Србије, па иде код ћалета у Мајами, са уверењем да се овде никада више неће вратити и тако бла, бла у недоглед уз моје, пристојности ради, повремено одобравање.

„Добро вече, реците“, кажем.
„Идемо до аеродрома“.
Крећем.
„А, колико ће то да кошта?“, упита.
„Нешто мало мање од две хиљаде.“
„А је л’ може за хиљади и по?“
„Не може, али ето, може за 1700. Да се нађемо на пола.“
„Па добро кад хоћеш већ да се цењкаш, нека ти буде 1700.“
„Слушај дилеју… Ја хоћу да се цењкам, а она тражи ми да буде јефтиније!?“, помислим, али ћутим и возим. Видим да је тукла по неком алкохолу, па ми се нешто и не мили да почињем разговор.

У једном моменту, док смо се возили ауто путем, негде после скретања за стари новосадски ауто-пут она рече:
„Јао, пребићеш ме када ти нешто будем рекла, али то нећу још да ти кажем.“
Наравно, истог тренутка сам помислио да има намеру да ми не плати вожњу, или да у најбољој варијанти има само поменутих 1500 динара, око чега и не бих правио неки проблем.
„Далеко било да Вас пребијем. Па ја уопште нисам агресивне природе“, озбиљног израза лица кажем и као одговор добијем комплименте типа:
„Ма видела сам ја одмах да си ти супер лик. Фаца. Још сте једино ви таксисти у овој смрдљивој Србији задржали тај неки шмекерски дух, ово оно, итд.“
„Е мој Владимире, ова, колико те хвали, нема ни тих 1500 динара“, пролете ми кроз главурду, али се и даље пристојно осмехујем.

Долазимо испред првог улаза у аеродром, заустављам се и са новчаником у руци излазим. Излази и она, долази позади и покуша да отвори врата гепека.

„Неће“, рече.

„Неће“, кажем и ја „баш сам глуп, заборавио сам да притиснем дугме, а код Форда се гепек отвара само изнутра“, кажем уз осмех и настављам „дајте, да наплатим оних 1700 динара, да се не шетам два пута без потребе. Лако ћемо за кофер, имате времена. Авион Вам полеће тек за три сата“, трица…

Мук.

Гледа ме и ћути.

У следећем моменту, приђе ми ближе (као срамота је нешто) и тихо рече:

„Јао, ја стварно немам пара да ти платим.“

„Не разумем“, правим се невешт.

„Знаш, ја сам све паре заменила у доларе и стварно немам ни динара.“

„Па то бар, госпођице, није никакав проблем. Ја сам, као што сте малопре рекли, шмекер и нећу сад да правим неку буку око тога“, са осмехом кажем, направим фину паузу да сачекам њен осмех; добијам поменути, и наставим:

„Постоји унутра мењачница, није никакав проблем да Вас сачекам док размените новац.“

Мууууууу…

Благотелећи поглед и оклембешена вилица су вредели више него свих оних 1700 динара.

„Али ја, па, буу, муу, бее…. па добро“, једва некако састави „дај ми кофер и ево идем право у мењачницу да разменим, па ћу одмах да се вратим и да ти донесем новац.“
„Јесте, мамицу ти твоју, сигурно ћеш да се вратиш. Шта, ја сам брабоњке јео кад сам био мали, а?“, помислим па кажем:
„Ма немојте без потребе да се са кофером цимате тамо вамо“, опет осмех, „отиђите слободно и размените новац, а ја ћу ево добро да Вам пазим на торбу док се не вратите.“
Једно полутихо „ок“ јој се једва отргло из уста…

Стојим испред улаза и чекам. Нема је буквално пола сата. Срећа па је јутро и нема толико гужве, па ни полиција, а ни комуналци не праве проблем што стојим (заустављање је дозвољено буквално на минут само ради истовара странака).
У међувремену, везом сам обавестио радио станицу моје фирме о „проблемчићу“ са наплатом, као и о томе да странке нема да се врати и рекао им да ћу кофер са стварима донети код њих уколико се странка не појави.
Није прошао ни минут, наилази полицајац и маше ми руком да се удаљим одатле.
„Пријатељу, имам мали проблем и молио бих те да ме пустиш да стојим овде још који минут. Странка ми је још пре пола сата изашла из кола и ушла у зграду да промени девизе јер није имала динара да ми плати вожњу, а њен кофер је код мене и ако одем, неће моћи да ме нађе.“

„Је л’ ти та странка једна онако нижа црнка, са напумпаним устима, припита?“, рече.
„Јесте“, кажем и већ знам шта следи.
„Ено је, пријатељу, она тамо доле са мојим колегама. Траже те. Каже да нећеш да јој вратиш кофере.“
Ја слушам и не верујем. Излазим из кола. У то, наилази и она у пратњи два полицајца.
„Добро вече, какав је то проблем?“, пита старији од њих.
Ја га и не гледам, него гледам у ону напумпаног женског преваранта и питам:
„У чему је проблем? Не разумем, зашто сте звали полицију!? Јесте ли ми рекли да немате динаре и да идете унутра да размените доларе и да Вас чекам!? Немојте да ме гледате, питао сам Вас у чему је проблем!“, настављам повишеним гласом.
„Јадан си“, каже она.

Значи у секунди ми је дошло да је тако завалим бекхендом по оним надуваним, балавим устима, али обзиром да то никако није долазило у обзир, благо повишеним гласом рекох:

„Ја сам јадан!? Срам Вас било. Довезао сам Вас до овде, и за вожњу која кошта две, тражио хиљаду и седамсто динара, а Ви ми доводите полицију, и ја сам јадан!? Срам Вас било. Хајде, платите ми вожњу и да идем.“
Она ме гледа и не проговара ниједну.
„Је л’ Вам добро?“, упитах је уз брижни израз лица, „хајде платите па да се растајемо.“
Она и даље ћути и гледа ме.
„Ја верујем да сам Вам симпатичан и да Вам је тешко што морам да идем, али имам обавезе и стварно бих пошао ако се слажете?“
„Јадан си, стварно си јадан“, презриво рече.
„Чекајте, Ви за који сат летите, јесте ли платили карту? Немојте да ме гледате. Јесте ли платили – јесте. Не видим у чему је суштинска разлика између мене и њих па да мени нећете да платите?“

Она ћути и гледа ме.
Гледају и слушају и људи који варе пљуге испред улаза у аеродром, тако да ми и би мало непријатно.
Полицајцу ваљда досадили и она и ја па проговори:

„Знате, по закону Ви не можете да јој наплатите на силу. Ја могу да Вам омогућим податке и да је тужите и то је једино што можемо да урадимо.“

„Стварно?“ подигнух обрве уз иронични осмех, „па да ли мислите да ја немам паметнија посла него да идем по судовима и тужим странке које неће да ми плате вожњу? Па да може тако, ја бих сваки дан имао по неколико оваквих пацијената. Не бива господине. Не бива.“

„Не знам заиста“, љубазно настави полицајац, „али као што рекох, Ви по закону морате да јој вратите кофер.“

Аааа, хоћете да се играмо? Па добро…

„Који кофер?“, уз зачуђујући поглед дочека их као шамар моје питање.

„Како који, па онај који Вам је оставила у гепеку!?“, рече зачуђено полицајац.

„А не господине, па Ви сте у великој заблуди. То је мој кофер“, рекох мирног израза лица.

„Молим!?“, рече у чуду он.

„Да, да, то је мој кофер и једино што ја могу да Вам дам је моја лична карта, па нека госпођица мене тужи уколико сматра и може да докаже да је поменути кофер њен.“

Фото: gocampussolutions.com

Израз лица полицајаца и шабанке – непроцењиво.

„Да покушам да Вам објасним“, рекох полицајцу, „госпођица тврди да је кофер њен. Ја тврдим да је кофер мој. Пошто Ви нисте надлежни да одлучујете о томе ко је од нас двоје у праву, упутите госпођицу на приватну тужбу, узмите податке од мене и проследите јој их. Даље, ми идемо на суд, Ви сте свој део посла правилно обавили и то је то. Питајте госпођицу да ли жели да јој омогућите моје податке, не бих ли Вам дао своју личну карту.“
Полицајац ме гледа, па гледа њу, па мене, па њу, па је на крају упита:
„Хоћете ли да га тужите?“
Она га и не гледа, већ мене фокусира погледом и поново каже:
„Баш си јадан. Мислиш да си паметан, а јадан си и то за смешне паре“, рече са презиром.
Кунем се, у тренутку осећам како ме секунди деле од одлуке да је пред свима завалим песницом преко лабрње (срамота ме је што то кажем, обзиром да је женско) и да тиме направим себи велики, мноого велики проблем, али задњим напорима успевам да будем смирен и да поентирам културно.
„Молим Вас господине, упозорите госпођицу да ме не вређа и питајте је да ли жели да ме тужи или да се разилазимо полако. Већ сам много времена изгубио, и иако ми прија свеж ваздух и ово необавезно дружење, ја бих се удаљио ако немамо више никаква посла.“

И уопште не филујем текст и не улепшавам га, буквално сам тако рекао.

„Госпођице, хоћете ли да га тужите, још једном Вас питам?“

Она ћути и даље ме презриво гледа, а ја са победничким осмехом на лицу кажем:

„Хвала Вам господо, ја бих пошао, ако немате ништа против“, седам у кола, онај први полицајац из текста ми маше руком терај, терај и то је то, одлазим.

Е па сад путуј без пртљага у Америку, па да те јадник научи понашању „госпођице дамо“…

Мало касније сам кофер однео у радио центар и оставио га колегиницама уз поруку да га врате власнику када донесе новац.

И шта кажете, ово није по закону?

Наравно да није, али ми се врши велика нужда (видите како фин умем да будем кад се потрудим) од свих тих накарадних закона који штите џукеле на уштрб поштених људи.
И знам да сам себи само направио компликацију тиме што сам задржао кофер, јер да сам алалио вожњу и прежалио паре, не бих изгубио сат времена на аеродрому и не бих са аеродрома морао да кофер носим у фирму на Видиковац, већ бих наставио са послом.

Проблем је што, ако се не побуниш против неправде и ако се не бориш за себе, сви почињу полако да те газе, а то већ никако није добро, а и бре не могу да дозволим да ме једна клошарка прави будалом.

Не дам и тачка.

Извор: BKTV News

[Никола Поповић]

men875847'0789  kako je covek odreagovao, jbg, mogla je i gradskim prevozom do aerodroma. 

[RYLAH]

Врх се сетио. Само не знам како нема права да јок задржи торбе кад има?!

[Милан Ракић]

 за  !

 

Нека ,   у

 

 без  !

 

Ко је ,

 

кад је  !

 

[Milan Nikolic]

Samo da je tekst malo kraći.

[RYLAH]

Нађох га. Члан 286. Закона о облигационим односима. Битно је само да ствар није доспела у руке повериоца (оног коме се паре дугују) без знања или мимо воље дужника. Небитно за причу, ал пошто су овакве ствари данас на жалост честа појава, да зна коме може да затреба.

[Никола Поповић]

Нађох га. Члан 286. Закона о облигационим односима. Битно је само да ствар није доспела у руке повериоца (оног коме се паре дугују) без знања или мимо воље дужника. Небитно за причу, ал пошто су овакве ствари данас на жалост честа појава, да зна коме може да затреба.

 

Ali ovo je mimo volje, ne? Mada ona nije priznala da je njen kofer...

[RYLAH]

Ali ovo je mimo volje, ne? Mada ona nije priznala da je njen kofer...

Својевољно је оставила своје ствари код њега, није јој силом или преваром отео да би јој тражио паре на основу тога. Пример ког се сећам са факса је и ствар коју оставиш код мајстора на поправку, он има право да задржи док му не платиш поправку.

 

Има и посебан члан, који у свом околностима дозвољава задржавање ствари остављених на оставу (чување), сем ствари које никада не могу бити предмет залоге (лична документа, преписка и слично).

[Deki992]

Sve je to lepo ali valjda mi kao Hriscani treba da znamo da je laz greh i da je sluga Boziji onaj koji trpi nepravdu, tako pisalo na Fejsbuku onomad.

[Avocado]

Својевољно је оставила своје ствари код њега, није јој силом или преваром отео да би јој тражио паре на основу тога. Пример ког се сећам са факса је и ствар коју оставиш код мајстора на поправку, он има право да задржи док му не платиш поправку.

 

Има и посебан члан, који у свом околностима дозвољава задржавање ствари остављених на чување, сем ствари које никада не могу бити предмет залоге (лична документа, преписка и слично).

 

 

Da probam da dam malo detaljniji odgovor sa svim relevantnim članovima.

 

Pravo zadržavanja (retencije) ne važi kad su stvari date na čuvanje, kad ih vlasnik nije dobrovoljno dao poveriocu i kad su u pitanju stvari koje se ne mogu prodati (lična karta npr.):

 

Pravo zadržavanja

Vršenje prava zadržavanja

Član 286

(1) Poverilac dospelog potraživanja u čijim se rukama nalazi neka dužnikova stvar ima pravo zadržati je dok mu ne bude isplaćeno potraživanje.

(2) U slučaju da je dužnik postao nesposoban za plaćanje, poverilac može vršiti pravo zadržavanja iako njegovo potraživanje nije dospelo.

 

Izuzeci

Član 287

(1) Poverilac nema pravo zadržavanja kad dužnik zahteva da mu se vrati stvar koja je izašla iz njegove državine protiv njegove volje, ili kad dužnik zahteva da mu se vrati stvar koja je predata poveriocu na čuvanje ili na poslugu.

(2) On ne može zadržati ni punomoćje dobijeno od dužnika, kao ni druge dužnikove isprave, legitimacije, prepisku i ostale slične stvari, kao ni druge stvari koje se ne mogu izložiti prodaji.

 

Obaveza vraćanja stvari pre ispunjenja obaveze

Član 288

Poverilac je dužan vratiti stvar dužniku ako mu ovaj pruži odgovarajuće obezbeđenje njegovog potraživanja.

 

Dejstvo prava zadržavanja

Član 289

Poverilac koji drži dužnikovu stvar po osnovu prava zadržavanja ima pravo da se naplati iz njene vrednosti na isti način kao založni poverilac, ali je dužan pre nego što pristupi ostvarenju naplate da o svojoj nameri blagovremeno obavesti dužnika.

 

 

Zato što inače pravo retencije ne važi kada je stvar ostavljena na čuvanje, za ugostitelje je posebno dozvoljeno i to:

 

Pravo zadržavanja

Član 728

Ugostitelj koji primi goste na noćenje ima pravo zadržati stvari koje su gosti doneli, do potpune naplate potraživanja za smeštaj i ostale usluge.

 

 

Može se postaviti kao sporno da li je u slučaju prevoza lica njihov prtljag dat na čuvanje ili je u pitanju kombinovani prevoz lica i prevoz stvari, ali za prevoz stvari je propisano ne samo pravo zadržavanja, nego i pravo zaloge (što bi značilo da u nekom trenutku može i da proda taj prtljag radi namirenja duga):

 

Kad prevozilac ima pravo zaloge

Član 679

(1) Radi obezbeđenja naplate naknade za prevoz i nužnih troškova koje je učinio u vezi sa prevozom, prevozilac ima pravo zaloge na stvarima koje su mu predate radi prevoza i u vezi sa prevozom, dok ih drži ili dok ima u rukama ispravu pomoću koje može raspolagati njima.

 

 

Ali naravo ovo što je taksista smislio je svakako bolje nego da panduru objašnjava pravila Zakona o obligacionim odnosima... i zaista prilično domišljato....

[Margareta]

Pročitala sam ovo baš kod ovog  taksiste na njegovom fb profilu pre neku nedelju, oduševila sam se. Koliko  sesećam, nedelju dana kasnije ga neko u komentarima pitao da l' se pojavio neko da uzme kofer, kaže da  nije.