Важност читања Светог Писма

[JESSY]

Разумевати Св. Писмо значи потчињавати му се. Не треба га читати да би га изучавали, истраживали – јер Св. Писмо постоји да бисмо га разумели а не студирали. Духовно разумевање састоји се у прихватању (примању, доживљавању) Божанске истине која се открива по благодати. Ако је човек одлучан да живи по истини, Божанска истина, дотиче се његовог срца и по мери верности истини испуњава га. Или како каже Апостол: „Да би ми могли познати љубав Христову која превазилази сваки разум“.

Познање Бога, љубав Божија и уопште све што се односи на Бога, превазилази свако знање. Оно је бесконачно више од обичног људског разумевања. Зато Св. Оци кажу да је безумно и бескорисно подвргавати спољашњем истраживању Божанске истине, то јест покушају да се једино својим умом разумеју (боље рећи потчине својем уму).

Напротив, човек треба да потчини себе љубави Божијој, тако што ће се његов дух отворити за Божанску истину. Ово подразумева да човек мора бити припремљен за примање овог бесконачног знања: „Да бисте, укоријењени и утемељени у љубави“; каже апостол Павле „могли разумјети са свима светима шта је ширина и дужина, и дубина и висина“ (Еф. 3, 18).

А чисто интелектуално знање доводи до тога да човек неизбежно прелази од потчињавања истини до господарења над њом, и може тако „овладати“ Св. Писмом да осећа себе сопствеником истине. Но, такав приступ води умањивању истине и њеном ограничавању. У ствари, то је пут супротан хришћанском подвигу који нам једино даје „познати љубав Христову која превазилази разум, да би се испунили сваком пуноћом Божијом“. (Еф, 3,18).

Теоретско изучавање Библије, које је одвојено од духовног живота (изучавање Писма кроз послушање њему), води апстрактном поклоњењу истини. Оно покреће ум, али се не дотиче срца. Оно може пробудити жељу за Истином, но не брине се о томе како доћи до ње. „Приближавају се мени људи ови устима својим, но срце њихово далеко је од Мене“. Жалосно је што се оваква врста читања, тумачења, изучавања Св. Писма јавља преовлађујућим не само код католика и протестаната, већ је честа и у духовним институцијама наше Православне Цркве. Јеванђеље се умањује до изворника из кога се могу цитирати одвојени стихови. Његове идеје постају предмет академских изучавања, чланака и реферата.

[JESSY]

Ми, ни у коме случају не иступамо против теоретског изучавања Св. Писма, но свагда треба памтити речи Св. Игњатија (Брјанчанинова) „Може се бити потпуно заслужним професором богословља… а догоди ли се овом богослову нека несрећа, он збуњено пита: па, постоји ли Бог?“ и Св. Игњатије додаје: „и како доћи до светлости у овој тами!“

Сви ми трпимо велику штету када остављамо практично изучавање Јеванђеља за рачун теоретског. „Пазите, како слушате“, – каже Господ. Најбољу илустрацију овога даје апостол Јаков, када упоређује човека који слуша реч Божију, па је потом заборавља, са оним који видевши своје лице у огледалу – одлази од огледала и истог трена заборавља како изгледа. Ко се не стара да живи по речи Божијој, не види истинског (стварног) себе.

Може се читати Јеванђеље свакодневно и истовремено осећати непрелазни (непроходни) бездан између онога што читамо и што у животу чинимо.

У стварности ова тема је врло озбиљна. Сам сатана мајсторски влада текстовима Св. Писма и покушавао је да њима искуша не било кога, већ самога Спаситеља. А шта ће тек бити са нашим бедним главама, ако будемо самовољно приступали речи Божијој, како каже Св. Кирило Александријски. Познато је да се већина јереси заснива на погрешном тумачењу Св. Писма.

Св. првомученик архиђакон Стефан оптужује најбоље зналце Библије,тј. Синедрион који му суди: „Људи са необрезаним срцима, ви сте се свагда противили Духу Светом“. Дух Свети говори нам кроз Јеванђеље. Својевољно, „необрезано“ срце не слуша Духа Светог и не одговара на Његов зов, зато што се човек боји да Дух Свети не затражи од њега да остави све што није по Јеванђељу, све оне лажне принципе и све односе из којих он хоће да извуче корист и насладу – оно, што му је тако драго. Он се боји да Дух Свети не буде захтевао од њега да иде против себе или против света, у то време када он више од свега на свету воли себе и оно што је у свету.

 

http://www.mitropolija.com/protojerej-aleksandar-sargunov-o-pravilnom-citanju-svetog-pisma/

[Бог је љубав!]

Живимо у времену када се Библија просто доживњава као "једна од књига"¹, у шта сам и сам имао прилике да се уверим у више наврата. 

Често су људи постављали питања због чега је потребно читати само неколико поглавља дневно, а не као све остале књиге.

Из овога се да закључити да је данас у великој мери изгубљена свест о богонадахнутости Светог Писма. Свето Писмо је као лек који треба узимати (читати) помало, како би имало позитивно дејство на наше биће.

Свети оци препоручују читање свега неколико поглавља дневно, мада упозоравају на опасност од механичког начина читања. Дешава се да човек, не успевши некада да испуни "правило" читања, због тога буде жалостан, што је погрешно. Дакле та жалост се не јавља зато што је човек остао лишен духовних добара, већ зато што је нарушио континуитет у читању.

Што се тиче самог приступа Светом Писму, као богочовечанској речи,треба истаћи да се "писмо на коленима разуме". Од нас се, дакле, при читању Светог Писма, очекује молитвено расположење, упијање написанога срцем. Тешко би могли дубље да разумемо узвишене истине откривене у Писму ослањајући се искључиво на наше интелектуалне моћи, због ограничености нашег ума на овоземаљско и видљиво, а Бог се не може ставити под оглед. Господ, видевши нашу љубав и наше напоре, стремљење ка њему, отвориће нам очи и даровати благодаћу својом потребна знања, сваком према потреби.

Међутим, и поред извесних слабости, никако не треба занемарити ни научни приступ Светом Писму. Такав приступ нам умногоме помаже да боље и правилније схватимо Библију, значи треба бити отворен и за проучавање Библије кроз призму других наука. Тек тада се може схватити да Библија и наука нису два непријатеља, међусобно супростављена, већ да наука у ствари потврђује оно што пише у Библији.

 

 

¹ В. Шнидевинд-Како је библија постала књига-текстуализација древног Израила

1. Д. Милин-Сабрани списи

[Иван Ивковић]

Отац Рафаило, део предавања "Реч Божја - мач Духа" - 22.06.2012.

 

[Данче*]

Свето Писмо је противотров за ђавоиманост
 

Беседа на Јеванђеље по Луки, гл. 8, стихови 26-39

Јеванђељско казивање о исцелењу гадаринског ђавоиманог приморава нас да се замислимо над тим да ли у наше време има ђавоиманих, и да ли је њихово исцелење било могуће само у древна времена? Авај, има њих и сад, и то прилично много.

    
Није сваки душевни болесник ђавоиман. Има много врста душевних болести, за које се не може рећи да су опседнутост демонима. Али, треба знати да узроци многих душевних болести, укључујући и необуздану суманутост, нису познати чак ни најбољим психијатрима. Чак сумњам да међу суманутима постоји известан проценат правих ђавоиманих. Али има и много људи које нико не назива лудима и који се уједно, с пуним правом могу назвати ђавоиманима.
А ко је ђавоиман? То је човек, опседнут духовима злобе у поднебесју (Еф. 6, 12). О демонима, о њиховом начелнику – сатани, написано је много у Светом Писму. Сам Исус Христос их је много пута истеривао из људи и рекао је потпуно јасно о томе да демони, напустивши човека могу поново да се врате: Кад нечисти дух изиђе из човјека, пролази кроз безводна мјеста тражећи покоја, и не налазећи говори: Вратићу се у дом свој откуда сам изишао. И дошавши нађе пометен и украшен. Тада отиде и узме седам других духова горих од себе, и ушавши обитавају ондје; и потоње стање бива човјеку ономе горе од првога (Лк. 11, 24-26).
           Како да не верујемо у постојање ђавола и демона ако знамо до које безграничне дрскости је дошао сатана – искушавао је Самог Господа Исуса Христа после Његовог четрдесетодневног поста у пустињи. У Светом Писму – Јеванђељу и у апостолским посланицама – наведен је цео низ указивања на то да кнез свијета овог (Јн. 14, 30) већ влада. Он је увек међу нама, у атмосфери која нас окружује, и заједно с њим су легиони његових слугу.
Има много људи, који су због потпуног одсуства вере у Бога лако доступни духовима злобе. Њихова срца служе као обитавалиште демона. Овакве људе ништа не кошта да закољу породицу с петоро деце, да закољу мало дете; они цео свој живот проводе у пљачкама, пијанству и разврату. Зар то нису ђавоимани?
А шта ћемо рећи о нама самима, о хришћанима који знамо да постоји сатана, који се плашимо њега и духова злобе из поднебесја? Да ли смо ми слободни од демонске опседнутости? Стално, сваког дана, сваког часа демонске силе проничу у наша срца. Јер, зар у нама имало гордости, злобе и човекомрштва? Зар има мало људи који се помоливши се у храму враћају кући и почињу да гризу своје ближње? Има, на нашу срамоту чак и оних који су у стању да учине лоповлук и блуд, који су лако приступачни демонској сили, свакој похоти и страстима.
Али, нећемо говорити о онима који се могу назвати демонским играчкама. Поразговарајмо о стању душа оних који не краду, не чине прељубу, не псују, не одају се страстима, о онима који наводно воде беспрекоран живот, који су одани послу који је користан за људе, на пример, лекарском раду. Недавно је код мене као професора дошла девојка-лекарка на лечење. "Реците о чему се ради?" – "Па, ето, мучи ме неурастенија." – "У чему се она огледа?" – "Немам мира: све ме нервира, најмања примедба на послу ме избацује из такта, одмах губим власт над собом и без краја плачем због сваке ситнице."
Знам шта је неурастенија и јасно ми је да то уопште није она. Почињем да анализирам девојчино душевно стање, распитујем се о свему, сазнајем каква су њена интересовања – хирургија и још понешто – из реда душевног: мало књижевност и уметност.
           "Шта вас занима у животу? Само хирурхија? То је врло мало. Ви чините прве кораке у хирургији, а ја сам прошао дуг пут, дошао сам до славног краја и рећи ћу вам да то за мене уопште није главно."
Постоји нешто неизмерно важније. Људска душа је бездано дубока. Постојали су највећи хришћански подвижници који су цео живот проводили у непрестаној молитви и посту. Дубина њиховог живота је долазила до тога да су попут апостола Павла и преподобног Серафима Саровског за живота узети до трећег неба и видели су оно што очекује свеце у вечном животу. Постојали су подвижници побожости који су написали велика дела, која су дошла до нас, којима се хранимо као најдрагоценијом духовном храном. Све њихове помисли и стремљења су били усредсређени на најважнија трагања духа. Они су поседовали драгоцено благо – сабраност душе на помислима о Богу.
Да ли данас тако живе сви људи? Да ли ми живимо у дубинама нашег духа? Да ли се бавимо размишљањем о души, о најважнијим задацима које треба да разрешимо – о нашем животу? Не, ми се бавимо кућним и службеним пословима, трчањем за почастима, за имућним животом, а захтеви духа су нам туђи. Људи не само да не траже сабраност душе, већ, напротив, теже ка томе да угуше сва немирна трагања духа, траже расејаност: у гомилама иду у биоскоп, препуштају се вулгарним разонодама. Они не подносе усамљеност, увек им је потребно друштво доконих људи сличних њима с којима губе време у разонодама, брбљању и псовкама, у игрању карата – и тако одвлаче своја срца и мисли од највишег.
Тако је било и с оном девојком о којој сам испричао. Зашто је увек плакала и била нервозна? Зато што њена душа није знала за мир, она је духовно гладовала.
Древни хришћански писац из II века Тертулијан је задивљујуће дубоко и тачно рекао: "Душа је по природи хришћанка." Ако се не храни духовном храном наступа тешка хронична глад. У случају духовне глади, као и телесне, човек постаје нервозан и из његових очију лако врцају сузе. И нема му мира, и не може да се заборави ни у каквим разонодама. То је знак да се човек предао демонским лукавствима.
Зашто се људи хватају на демонске мамце?
Човек живи у друштвеној средини, његово схватање света, његове мисли, жеље и дела у огромној мери зависе од утицаја средине која га окружује. Ако се здрав човек дуго времена буде налазио поред човека који болује од туберкулозе и удисао ваздух око болесника, засићен најситнијим капљицама влаге, која садржи туберкулозне бациле, удишући овај ваздух сам се заражава. На сличан начин се заражавамо и од грипозног болесника.
           Тако је и у духовном животу. Ако човек живи у атмосфери мноштва духова злобе у поднебесју, међу саблазнима и развраћености, глупости и вулгарности, у атмосфери незадрживих људских страсти, његова душа не може да се не зарази прљавштином.
           Куда да одемо од ове смртне духовне опасности? Где је наша заштита од демона? На сва тешка питања тражите одговор у Светом Писму. Противотров од заразе нам је пре неколико миленијума дао свети пророк Давид: Та, у Бога је мир души мојој, од Њега је спасење моје! Та, он је град мој и спасење моје, уточиште моје, нећу посрнути нимало (Пс. 62, 1-2).
           Ако се будемо бавили послом корисним за ближње увек тежећи ка сабраности душе, чистоти и светости, живећи у љубави према Богу и људима, лукави ће са срамотом напустити наше срце. Међутим, дешава се да се непријатељ поново враћа и налази потпуно гостопримство, јер поново лако и брзо пуштамо нечистоту и злобу у своја срца. Тада отиде и узме седам других духова горих од себе, и ушавши обитавају ондје; и потоње стање бива човјеку ономе горе од првога.
           Нека се не деси никоме од нас никада ова страшна несрећа, и нека не нађу духови злобе из поднебесја приступ нама. Нека буду наша срца увек чиста и света. Амин.

12. новембар 1944. године

Свети Лука Кримски

Са руског Марина Тодић
13 / 11 / 2015

[Иван Ивковић]

Беседа о. Рафаила (Бољевића) на митровданске задушнице. Одлична поука о значају Светог Писма у животу Цркве.

 

http://manastirpodmaine.org/wp-content/uploads/2015/11/151107-Mitrovdanske_Zadusnice.mp3

 

Преузми аудио>>>

https://www.pouke.org/forum/topic/6642-%D0%BE%D1%82%D0%B0%D1%86-%D1%80%D0%B0%D1%84%D0%B0%D0%B8%D0%BB%D0%BE-%D0%B1%D0%BE%D1%99%D0%B5%D0%B2%D0%B8%D1%9B-%D0%BF%D1%80%D0%B5%D0%B4%D0%B0%D0%B2%D0%B0%D1%9A%D0%B0-%D0%B8-%D0%B1%D0%B5%D1%81%D0%B5%D0%B4%D0%B5/#entry1365002

[JESSY]

 

Predavanje Ave Justina Ćelijskog u Sremskim Karlovcima 1929.g

 

Sveto pismo je donekle biografija Boga u ovom svetu. U njemu je neopisani, donekle opisao Sebe. Sveto Pismo Novoga Zaveta je biografija ovaploćenog Boga u ovom svetu.
U njemu je opisano, kako je Bog da bi ljudima kazao sebe, poslao Boga Logosa, koji se ovaplotio i postao čovek i kao čovek kazao ljudima sve što Bog ima, sve što Bog hoće sa ovim svetom i sa ljudima u njemu. Otkrio je Bog Logos plan Božji o svetu i Božiju ljubav prema svetu. Bog-Reč kazao je ljudima Boga pomoću reči, ukoliko ljudske reči mogu obuhvatiti neobuhvatljivog Boga. Sve što treba ovom svetu, i ljudima u njemu - Gospod je kazao u Svetom Pismu. Na sva pitanja On je u njemu dao odgovore. Nema pitanja, koje može mučiti dušu ljudsku, a da na njega nije u Svetom Pismu dat posredan ili neposredan odgovor. Ljudi ne mogu izmisliti više pitanja, no što ima odgovora u Svetom Pismu.

Ne nađeš li odgovor u Svetom Pismu na neko svoje pitanje, znači da si, ili postavio besmisleno pitanje, ili nisi umeo čitati Sveto Pismo i iz njega isčitati odgovor.

U Svetom pismu Bog je kazao:

1. Šta je svet; otkuda je; zbog čega postoji, čemu gredi, čime će se završiti;
2. Šta je čovek; otkuda dolazi; kuda ide; iz čega je, radi čega je, čime će se završiti;
3. Šta su životinje, biljke, čega radi su; čemu služe;
4. Šta je dobro; otkuda je: čemu vodi; radi čega je; kako se stiče;
5. Šta je zlo; otkuda je kako postoji; zbog čega postoji - čime će se završiti;
6. Šta su pravednici i šta grešnici; kako se od grešnika postaje pravednim i od pogorđenog pravednika - grešnik; kako se služi Bogu, a kako đavolu; sav put od dobra do zla, od Boga do đavola;
7. Sve - od početka do kraja; sav put čoveka od tela do Boga, od začeća do vaskrsenja iz mrtvih;
8. Šta je istorija sveta, istorija neba i zemlje, šta istorija čovečanstva; njihov put, cilj i završetak.

Uopšte, Bog je u Svetom Pismu kazao sve šta je ljudima trebalo kazati.
U Svetom Pismu se nalazi biografija svakog čoveka, svakog bez izuzetka. U njemu svaki od nas može naći sebe detaljno, podrobno opisana i prikazana: sve svoje vrline i mane, koje imaš i koje možeš imati i nemati; naći ćeš puteve kojim duša tvoja, i svačija, ide od greha ka bezgrešnosti i sav put od čoveka do Boga i od čoveka do đavola. Naći ćeš načine kako da se oslobodiš greha, naći ćeš, jednom rečju, svu istoriju greha i grešnosti, i svu istoriju pravde i pravednika.

Jesi li tužan, u Svetom Pismu ćeš naći utehu; jesi li žalostan - radost; jesi li gnevan - ukroćenje; jesi li sladostrasan - celomudrije; jesi li nemudar - mudrost; jesi li rđav - dobrotu; jesi li zločinac - milost i pravdu; jesi li čovekomrzac - ljubav.
U njemu ćeš naći lek za sve svoje poroke i mane, i hranu za sve svoje vrline i podvige. Jesi li dobar, Sveto Pismo će te naučiti da postaneš bolji i najbolji; jesi li osetljiv, ono će te naučiti anđelskoj nežnosti; jesi li pametan, ono će te naučiti mudrosti. Voliš li lepotu i muziku stila i reči, nema je lepše, ni dirljivije, no što je ima u Jova, i Isaije, i Solomona, i Davida i Jovana Bogoslova i Apostola Pavla... Tu se muzika, anđelska muzika večne istine Božje obukla u reči ljudske.
Što čovek više čita i izučava Sveto Pismo, sve više i više nalazi razloga da ga što duže i neprekidnije izučava. Ono je po reči Svetog Zlatousta, kao mirisav koren, koji sve više miriše što se više tare.

Koliko je važno zašto treba čitati Sveto Pismo, isto toliko je važno znati kako treba čitati Sveto Pismo. Sveti Oci, na čelu sa Svetim Zlatoustom, najbolji su vođi u tome. Sveti Zlatoust je, tako reći, napisao peto Evanđelje. Sveti oci preporučuju ozbiljnu pripremu za čitanje i izučavanje Svetog pisma. Priprema se sastoji, u čemu? Najpre u molitvi. Moli se Gospodu da ti prosvetli um - da razumeš reči Svetoga Pisma, i oblagodati srce - da osetiš istinu tih reči i život. Budi svestan da su to reči Božje, koje ti On lično govori i kazuje. Molitva u vezi sa ostalim vrlinama evanđelskim najbolje osposobljava čoveka za razumevanje Svetog Pisma.

A kako čitati Sveto Pismo?

Molitveno, sa strahopoštovanjem, jer je u svakoj reči po kap večne istine, a sve reči - sačinjavaju bezobalni okean Večne Istine. Sveto Pismo nije knjiga već život; jer su reči njene - duh i život (Jn.6,63), zato se i mogu shvatiti ako ih učinimo duhom duha svog, i životom života svog. To je knjiga koja se čita životom - praktikovanjem. Prvo valja doživeti, pa razumeti. Tu važi ona Spasiteljska reč: ko hoće tvoriti - razumeće da je ova nauka od Boga (Jn.7,17). Tvori da bi razumeo. To je osnovno pravilo pravoslavne egzegeze. U početku čovek obično čita Sveto Pismo, pa onda sve sporije, dok najzad ne bude počeo čitati reč po reč, jer u svakoj reči - otkriva beskrajnu istinu i neiskazanu tajnu. Svakog dana pročitaj najmanje po jednu glavu iz Starog i Novog Zaveta, ali uporedo s tim praktikuj po jednu vrlinu. Praktikuj dok ti ne pređe u naviku. Recimo, prvo opraštanje uvreda. To da ti bude svakodnevna dužnost. I uz to se moli Gospodu: Gospode blagi, daj mi ljubav prema uvrediocima mojim!... I kad tu vrlinu pretvoriš u naviku, onda će ti svaka druga biti lakša za njom, i tako redom do poslednje. Glavno je čitaj Sveto Pismo što više. Što razum ne razume, srce će osetiti, ako ne razume ni razum ni srce oseća, ti ipak čitaj, jer čitanjem seješ reči Božje po duši svojoj: a one tamo neće propasti, već će postepeno i neprimetno preći u prirodu duše tvoje, i na tebi će se zbiti Spasiteljeva reč o čoveku koji baci seme u zemlju, i spava i ustaje noću i danju, i seme niče i raste, da ne zna on (Mk.4,26-29).
Glavno je: sej, a Bog je koji daje i čini da posejano uzraste (Kor.3,6).
Samo ne hitaj sa uspehom, da ne bi ispao sličan čoveku koji danas seje, a sutra već hoće da žanje.

Čitajući Sveto Pismo ti unosiš kvasac u testo duše svoje i tela svog, koji se postepeno širi, prožima dušu, dok je svu ne prožme i ne uskisne jevanđelskom istinom i pravdom. U svakom slučaju, Spasiteljeva priča o sejaču i semenu može se primeniti na svakog od nas. Nama je u Svetom Pismu dato seme božanske Istine. Čitajući ga, mi to seme sejemo po duši svojoj; i ono pada i na kamenita i na trnovita mesta duše, a po nešto i na dobru zemlju srca našeg, - i donese rod. A kad ugledaš rod i okusiš ga, - ti ćeš od slasti i radosti pohitati da i kamenita i trnovita mesta duše svoje raskrčiš, pooreš i zaseješ semenom reči Božje. Znate li kada je čovek mudar u očima Gospoda Hrista?
- Kada sluša Njegove reči i izvršuje ih. Početak je mudrosti - slušati reči Božje (Mt.8,8). Spasitelj reče reč - i ozdravi sluga kapetanov. Kako nekad, tako i sad. Gospod neprestano izriče reči Svoje i tebi i meni i svima nama. Samo nam se valja zaustaviti, udubiti u njih i primiti ih - kapetanovskom verom. I čudo će se desiti s nama i ozdraviće duša naša kao što je ozdravio sluga kapetanov. Jer je u Evanđelju napisano i ovo: I dovedoše k`NJemu besomučnih mnogo, i izgna duhove rečju, i sve bolesnike isceli (Mt.8,16). To On čini i danas, jer je Gospod Isus juče i danas Onaj isti i vavek (Jevr 13,8).

Na Strašnom sudu sudiće se onima koji ne slušaju reči Božje i teže će im biti na dan Strašnog suda nego Sodomu i Gomoru (Mt.10,14-15). Pazi, na Strašnom sudu će se tražiti od tebe da daš račune, šta si uradio sa rečima Božjim, da li si ih slušao i usvajao, da li si im se radovao ili si ih se stideo. Ako si se stideo, i Gospod će se postideti tebe kada dođe u slavi Oca svoga sa Anđelina svetim (Mk.8,38). Malo je reči ljudskih, koje nisu puste i prazne, zato je malo onih zbog kojih nećemo biti osuđeni (Mt.12,36). Da bi to izbegli, treba učiti i naučiti reči Božje iz Svetog Pisma, učiniti ih svojima, jer ih je Bog zato saopštio ljudima, da bi ih oni usvojili, a kroz njih i samu Istinu Božju.

U svakoj reči Spasiteljevoj ima više večnosti i neprolaznosti nego u celom nebu i celoj zemlji sa celokupnom njihovom istorijom. Zato je On rekao: Nebo i zemlja proći će, ali reči moje neće proći (Mt.24,25). - To znači: u rečima Spasovim je Bog i sve Božje, zato ne mogu proći. Usvoji li ih čovek, on postaje neprolazniji od neba i zemlje, jer je u njima sila, koja obesmrćuje čoveka i čini ga večnim. Izučavanje reči Božjih, i ispunjavanje, čini čoveka - srodnikom Gospodu Isusu. To je On sam objavio kada je rekao: Mati moja i braća moja su oni koji slušaju reč Božju i izvršavaju je (Lk.8,21). To znači: slušaš li, čitaš li reč Božju - potpun si brat Hristov. A to je radost i privilegija veća od anđelske.

Izučavanjem Svetog Pisma, po duši se razliva neko blaženstvo, koje ne liči ni na što zemaljsko. O tome je Spasitelj govorio kada je rekao: Blaženi su koji slušaju reč Božju i drže je (Lk.11,28).
Velika je tajna reči. Toliko velika da se samo drugo Lice Svete Trojice - Gospod Hristos - naziva u Svetom Pismu: Reč = Logos. Bog je Reč (Jn.1,1) - sve reči koje dolaze od te večne i apsolutne Reči pune su Boga, božanske Istine, Večnosti, Pravde. Slušaš li ih - Boga slušaš. Čitaš li ih - čitaš neposredne reči Božje. Bog-Reč postade telo, postade čovek (Jn.1,14), i mutavi i mucavi čovek - progovori reči večne istine i pravde Božje. U rečima Spasiteljevim ima nekog soka besmrtnosti, koji čitanjem reči NJegovih kap po kap kaplje u dušu čovekovu, i oživljava je iz smrti u život, iz prolaznosti u neprolaznost. To Spasitelj objavljuje govoreći: Zaista, zaista vam kažem: ko sluša moju reč i veruje onome koji me je poslao, ima život večni,...i prešao je iz smrti u život (Jn.5,24). - To znači: slušanjem, izučavanjem reči Božje - učiš se besmrtnosti i večnosti, učiš se besmrtnom i večnom životu, a veruješ li u njih punom verom - već si naučio šta je život večni i prešao si iz smrti u život. Zato Spasitelj odlučno tvrdi: Zaista, zaista vam kažem: ko održi reč moju neće videti smrti do veka (Jn.8,51). Svaka je reč Hristova puna Boga, zato, kada uđe u dušu čovekovu, ona je očišćena od svake nečistote. Iz svake NJegove reči izlazi sila, koja očišćava od greha. Zato je Spasitelj na Tajnoj Večeri govorio učenicima Svojim, tim nedostupnim slušaocima reči NJegove: Vi ste već očišćeni rečju koju vam govorih (Jn.15,3).

Sve što je u Svetom Pismu napisano to Gospod Hristos i Njegovi Apostoli nazivaju: rečju Božjom, rečju Gospodnjom (Jn.1,14; D.Ap.6,2; 13,46; 16,32; 19,20; 2 Kor.2,17; Kol.1,15; 2 Sol.3,1), i ako je kao takvu ne čitate i ne primate - ostaćete u mraku mutavih i mucavih reči ljudskih, praznih i pustih.
Svaka reč Božja - puna je Istine Božje, koja kada uđe u dušu, osvećuje je na svu večnost. Zato se Spasitelj obraća molitvom Ocu Svom nebeskom: Oče! Osveti ih Istinom Svojom, reč je Tvoja itina (Jn.17,17). Ne primaš li reč Hristovu kao reč Božju, kao reč Istine, to laž i otac laži, koji je u tebi, ustaje na nju.

U svakoj reči Spasiteljevoj ima mnogo natprirodnog i blagodatnog; i to je ono što oblagodaćuje dušu čovekovu, kada je reč Hristova poseti. Zato Sveti Apostol sav domostroj spasenja naziva "rečju blagodati Božje" (D.Ap.20,32); "rečju Istine" (Ef.1,13); "rečju života" (Flb.2,16). Kao živa, blagodatna sila, reč Božja deluje u čoveku čudotvorno i životvorno, ako je čovek sluša sa verom i prima verom (1 Sol.2,13). Sve je opoganjeno grehom, ali se sve očišćuje - rečju Božjom i molitvom, sve - svako stvorenje od čoveka do crva (1 Tim.4,6). Istinom, koju u sebi nosi, Silom, koju u sebi ima, reč Božja je - oštrija od svakog mača i prodire do razdeobe duše i duha, zglobova i srži, i sudi namere i pomisli srca (Jevr.4,12). Nema ničega tajnog pred njom i za nju. Zato što svaka reč Božja ima u sebi od večne Reči Božje - Logosa - ona poseduje silu da duhovno rađa od Istine. Otuda Sveti apostol Jakov piše hrišćanima da ih Bog Otac porodi rečju istine (1,18), a Sveti Petar im veli da su preporođeni rečju živoga Boga, koja ostaje vavek (1 Pet.1,23). Sve Božje reči, koje je Bog govorio ljudima, dolaze od Večne reči - Logosa koji je Reč života i daje Život večni. Živeći tom rečju - čovek oživljava sebe iz smrti u život; ispunjujući sebe večnim životom - čovek postaje pobeditelj smrti i učesnik u prirodi Božjoj (2 Petr.1,4), i blaženstvu njegovom neće biti kraja.
U svemu ovome glavno je, najglavnije je, vera i osećanje ljubavi prema Gospodu Hristu, jer se pod toplotom toga osećanja otvara tajna svake reči Božje, kao što se pod toplotom sunčenih zrakova otvara krunica mirisavog cveća. Amin.

 

http://www.duhovnaizgradnja.com/stranice/tekstovi/duhovni_biseri/zasto_i_kako_citati_sveto_pismo.html

[Иван Ивковић]

Predavanje Ave Justina Ćelijskog u Sremskim Karlovcima 1929.g

Ево и за оне који воле да слушају.