Музеји, изложбе...

[Danijela]

[Снежана]

Најзагонетнија краљица средњег века

 

ЈЕЛЕНА АНЖУЈСКА

 

 

 

Јелена Анжујска (око 1236- 1314)

 

 

Документарна изложба "Јелена, велика краљица" из Музеја рудничко-таковског краја у Горњем Милановцу, ускоро ће бити постављена у Галерији САНУ, потом у француском граду Лиону, а затим и у другим местима.

Јелена Анжујска најзагонетнија је краљица средњег века - сагласни су хронографи и историчари уметности. Велика енигма оновремене и садашње Србије и Европе, по свом тајновитом пореклу, генима европских династија, јаким везама са зидарима сакривене дипломатије, крунисана српска владарка заслужено канонизована у Свету краљицу Јелену... Прва српска краљица са ореолом светице!

Збирка је то Народног музеја из Краљева. Изложба је посвећена непознаницама из житија и делања краљице Јелене, поводом седам векова од њене смрти. Ауторке су кустоси Сузана Новчић, Татјана Михаиловић и Емилија Пејовић, уз помоћ милановачког музеја. Нажалост без, кажу кустоси, подршке Министарства културе Србије том пројекту... Изложба нас из модерних гледишта "враћа" у живот те владарке из куће Немањића: историјски, културни, уметнички, лични. Јелена је више од шест деценија утицала на историју и културу Србије.

 

"Међународним теренским истраживањем, прикупљањем (ф)аката, уметнина, уз свесрдну помоћ сестринства манастира Градац, Јеленине задужбине, обишли смо сва светилишта где је она портретисана. Тачније: обишли смо целу Јеленину државу! У Србији, Албанији, Црној Гори и Републици Српској ", објашњава кустос Сузана Новчић. Ауторке одмотавају нови слој вела са седмостолетне мистерије о српској краљици светици, супрузи краља Уроша Првог, мајци краљева Драгутина и Милутина. "Истражујући Јеленино загонетно порекло, још не потврђујемо да је она директни потомак владарске лозе Анжујаца, иако им је њима несумњиво била у родбинском сродству. Једина је жена којој чувени архиепископ Данило Други пише житије. Стекла је огроман углед у православљу, у које је прешла по доласку у Србију, а затим се у њему замонашила, као и углед у католичанству, својој претходној вери. За њене владавине дешава се изузетан прогрес: култура српског двора уткала се у културу народа! Њен двор, по њеној жељи и остварењу, ни у ком смислу није био елитистички наспрам народа!",  казује кустос Татјана Михаиловић.

 

 

Краљица Јелена, фреска у Сопоћанима, настала између 1265. и 1273. године

 

"Улазимо" у Јеленин живот: удају за краља Уроша Првог (син Стефана Првовенчаног), рађање поменута два сина (можда још трећег Стефана?) и ћерке Брњаче, Урошеву смрт 1276. Као владарка беше велика ктиторка, оснива јединствену школу за девојке, сирочад. Кад управу преузима њен унук Стефан Дечански, Јелена се замонашила, повукла у свој двор у Брњацима, где се 1314. упокојила. У областима којима је владала Јелена је, катастарским речником, била велепоседник, имања посвуда, нарочито од Требиња до Скадра. "Надамо се да ће изложба успети да слојевито прикаже живот те знамените личности, која и након седам векова плени лепотом и узвишеним духом",  верују цитиране кустоскиње.

 

 

Краљица Јелена и син Краљ Милутин, фреска, Грачаница, 1324.

 

 

Ко је краљица Јелена?

 

Архиепископ Данило Други, Јеленин савременик, пријатељ и сарадник, пише да је она "од племена фрушкога (француског) кћи родитеља, који су били у великом богатству и слави". У биографији Уроша Првог Данило сведочи: "Краљ је себи узео жену од царског племена, од фрушкога". Карло Први Анжујски, краљ Сицилије и Напуља, и Јелену и њену сестру Марију де Шор назива својим драгим рођакама. Траг за њеним родитељима пратимо по две важне теорије. Првом из 1902. истраживач Чедомиљ Мијатовић везује Јелену за фамилију Де Куртне, чији родоначелник је Петар де Куртне, млађи брат француског краља Луја Седмог. У другој, из 1982, Гордон Мекданијел сматра да је она старија кћи угарског племића Јована (Калојована) Анђела, сина византијског цара Исака Другог Анђела и Францускиње Матилде из породице Де Куртне. Мекданијел те тврдње заснива и на актима папе Иноћентија Четвртог из 1253. и 1254.

 

Романтика

Самостално је управљала, како се звала, државом краљице Јелене, под титулом Јелена краљица Србије, Дукље, Албаније, Хума, Далмације и Приморских области. Та потврђена титула јој је нарочито била истицана у европским државама, на латинском језику. Удала се за Уроша, већ краља, човека у зрелим годинама. По романтичној легенди, он је за венчање дивље пределе Србије оплеменио јоргованима, да се допадну Јелени. Зато се део долине Ибра од архиепископије у Жичи ка некадашњој престоници Рас још зове Долина јоргована.

 

 

 

Тужбалица краља Милутина

 

"О мати моја и госпођо, како ћу ја недостојни заборавити жељу срца твога и болове трудова твојих, што си их поднела за мене? Христос удахну дух у мене, а ти ме васпита, упућујући ме разумним речима твојих поука, као из неисцрпнога извора медоточних уста твојих. Но, о добра моја хранитељко, и крепка и необорима тврђаво отачаству своме, ево пуни се срце моје ридањем и плачем многим, у недоумици сам какво ће пјеније изрећи уста моја у твоју похвалу, блажена. Но од недостатка ума мога кличем ти хвалећи твоја величија", део је тужбалице краља Милутина над телом његове мртве мајке, исписане у хроници "Житије краљице Јелене" архиепископа Данила Другог.

 

 

Манастир Градац, задужбина Јелене Анжујске

 

Извор: Новости

[Ленка*]

 

 

 

[Ленка*]

DIVAN DAN!

 

Rođendani, istorijski aspekt i savremeni običaji
Otvaranje u sredu, 24. 2. 2016. u 18.00
Kuća Simića, Majke Jugovića 2

Krusevac

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

https://www.facebook.com/Narodni-muzej-Kru%C5%A1evac-110960156983/?fref=ts

[Снежана]

Изложба "Још један поглед на Уроша Предића"

Дом Јеврема Грујића, 04. октобар- 04. новембар

 

урош предић у свом атељеу, 1949.

 

У Дому Јеврема Грујића (Светогорска 17) у уторак, 4. октобра, у 18 часова отворена је изложба „Још један поглед на Уроша Предића”, избор дела из фонда Народног музеја Панчево, аутора Димитрија Јованова, кустоса и историчара уметности овог музеја у Панчеву. Београдска публика ће до 4. новембра моћи да ужива у 24 ремек-дела једног од највећих српских мајстора. Овом изложбом ће и званично почети нова сезона рада Дома Јеврема Грујића - Музеја историје, уметности и дипломатије.

Београдска публика биће у могућности да месец дана ужива у делима Уроша Предића и то први пут после 20 година, када је последњи пут организована изложба једног од најзначајнијих српских уметника у нашој престоници. Поред портрета и религиозних композиција, неколико студија показаће на који начин је овај сликар градио своје велике композиције. Дела су настала од 1886. до 1945. године, тако да се само на овој изложби може пратити готово 60 година рада овог великог сликара.

Дом Јеврема Грујића блиско је повезан са животом и сликарским опусом Уроша Предића, а пријатељске везе између уметника и чланова породице биле су многоструке. Управо због тога Народни музеј из Панчева је одлучио да велика изложба овог српског мајстора буде баш у дому који кроз уметност повезује градове за које је Предић био највише везан - Београд и Панчево. 

Радно време Дома Јеврема Грујића, када се може посетити изложба, је четвртком и петком од 15 до 20 часова, са вођеном туром у 17 сати, а суботом и недељом од 11 до 16 часова, са вођеном туром од 12 сати.

 

урош предић, портрет александра I карађорђевића

портрет љубице хаџи-павловић

портрет свештеника

портрет београђанке

портрет петра кранчевића

ПОРТРЕТ ДР СВЕТИСЛАВА КАСАПИНОВИЋА

СВЕТИ ЋИРИЛО И МЕТОДИЈЕ

краљица наталија обреновић

 

Текст: РТС

[Данче*]

Изложба о Царској породици у цркви светих апостола Петра и Павла

У недељу, 20. новембра у 11 часова, после свете Литургије у парохијском дому цркве светих апостола Петра и Павла на Топчидеру биће отворена изложба „У сусрет Руском Цару“, која је посвећена последњој владајућој руској династији, породици Романов.

 

Парохијани храма, и сви заитересовани моћи ће да уживају у фотографијама из личних албума породице Романов. На фотографијама су приказани интимни тренуци које су цар Николај, царица Александра и њихова деца забележили. Фотографије преносе гледаоцу како је изгледао свакодневни живот царске породице. Рађене су у техници црно-беле и сепиа фотографије.

Поред ових фотографија, биће приказани и портрети чланова династије Романов, које су радили најпознатији руски сликари тог доба.

Позивају се сви заинтересовани да узму учешће у изложби „У сусрет Руском Цару“.

Православие.Ru.

 

 

 

[Снежана]

У најстаријој београдској цркви, посвећеној светим апостолима Петру и Павлу, у елегантном, рустичном амбијенту који захваљујући труду оца Владимира, дочарава стил с краја 19. и почетка 20. века, у недељу 20. новембра је одржана изложба "фотографије свете царске породице Романов". Изложба је део пројекта "У сусрет Руском Цару". Изложба је посвећена последњој руској владарској династији, породици Романов. Изложене су фотографије из породичних албума Николаја II и његове породице. У оквиру пројекта, у суботу увече, господин Драгослав Бокан, редитељ и књижевник, одржао је предавање о светој породици Романов. Господин Бокан је говорио о значају царске породице, њиховом односу према Србији и зверском убиству у дому Ипатијевих. „Цар Николај је био човек пун врлина: добронамеран, образован, великодушан, скроман, истински верник, добар родитељ, одани син, срцем посвећен Русији, свестан значаја своје владарске улоге..., али га је преклопио и "удавио" океански велики талас најцрње (комунистичке и грађанско-либералне) пропаганде. У тој пропагандистички-злобној оптици, племенити син Александра Трећег је постао (наизменично) "крвави цар" и "неспособњаковић", његова супруга Александра (доктор философије, вешт пијаниста, познавалац светске књижевности, православна царица, негована мезимица своје моћне баке Викторије, европска лепотица која је, пре него што је прихватила заруке са Николајем, без пардона одбила британског принца-наследника круне) постаде симбол развратности и најгорих могућих утицаја на свог мужа, а читава царска породица Романов је приказана у најгорем могућем светлу, далеко од истине и правог стања ствари. И то у деценији у којој је Русија забележила највећу динамику привредног раста у Европи и највећи природни прираштај на свету. Са ратном офанзивом која је обећавала потпуну победу на свим фронтовима... Обезбожен и страстима распаљен народ (тако претворен у масу) је постао "аутономан" од сопствене традиције, "еманципован" од Бога и Отаџбине, завидан и осветољубив, без своје вековне, колективне "црквене свести" и органског разумевања смисла живота (са Спасењем, а не "срећом" као врховном категоријом). Па је тако, духовно дезоријентисан, изгубио осећај за разликовање добра и зла (улажући често идеале и спремност на жртву у демонски пројекат разградње и издаје сопствене државе). Уместо врлине, на цени су сналажљивост и воља за моћ, а успех постаје једино мерило нечије вредности. Модерно доба је почело да начиње и нагриза чисту православну душу руског народа. А унутрашња нервоза, нестрпљивост и неоствариви (радикални) захтеви су почели да гурају тек узраслу и по свим мерилима моћну државу у судбинску провалију...“, истакао је између осталог господин Драгослав Бокан. Након свете Литургије, јереј Владимир Марковић, старешина храма светих апостола Петра и Павла на Топчидеру, обратио се присутним верницима речима којима је подсетио на врлински живот царске породице и њихово служење Богу и народу. Том приликом је заблагодарио оцу Игњатију Шестакову на благослову у виду изложбе који је стигао из Сретењског манастира. Пригодном беседом и химном "Боже Царя храни" отворена је изложба. Посетиоци су у атмосфери хришћанске љубави гледали изложбу и уживали у недељној радости. Извор: ВДС

[Давор73]

Једна од бољих инсталација које сам видео уопште. " Заставе запада" ( Нисам знао где да ставим ово па ето.)

 

 

[JESSY]

Стари занати нису изумрли, а ручно прављени предмети су и даље тражени

Ручно прављене предмете као што су накит, одећа, украси, делови намештаја, мед и вино можете пронаћи у Кнез Михаиловој улици у галерији Прогрес од 20. јула до 30. августа. Изложба рукотворина и старих заната врло је посећена од стране страних туриста, а шта их је то привукло у ову галерију и зашто им се допадају ручно ливене свеће, предмети од керамике и домаће вино разговарали смо са женама које су остале доследне старим техникама и ручним радовима. Извежени пешкири, хеклани и плетени комади, филигрански накит, пиротски ћилими и терзијски радови једни су од најлепших комада ручне производње који су нашли место на овој изложби и доказали да стари занати нису изумрли. Прилог приредила Ранка Маџаревић.

Извор: Радио Слово љубве

[JESSY]

Удружење „Јефимија“ до 20. августа у Галерији Прогрес

Удружење „Јефимија“ из Велике Хоче од 2000. године бави се производњом аутентичних комада народне ношње, јелека, антерија и других делова који су извежени сребрном и златном срмом са мотивима који датирају из времена Цара Душана. Најбоља метохијска вина и вежене комаде одеће и обуће можете потражити у Галерији Прогрес у Београду до 20. августа. Женама које вредно раде на изради ових комада ово је једини извор прихода те се с тога труде да посећују бројне манифестације и базаре где би могле јавност да упознају са својим радом. О Удружењу, њиховим радовима, стању у Великој Хочи и будућности Удружења разговарали смо са Весном Маниташевић, председницом удружења“ Јефимија“. Прилог приредила Ранка Маџаревић.

Извор: Радио Слово љубве

[Снежана]

NEK ČAND 1924-2015
Nek Čand Saini јe roђen u seoskoј porodici u selu u oblasti Šakargara u Pendžabu u britanskoј Indiјi 15. decembra 1924. godine.

Počeo јe da stvara u taјnosti. Od 1952. godine јe radio kao inspektor za puteve u Le Korbiziјeovom ogromnom proјektu izgradnje Čandigara, novog glavnog grada polovine Pendžaba koјa јe ostala u nezavisnoј Indiјi posle podele 1947. godine. Svoј taјanstveni vrt јe počeo raščišćavanjem šume 1958. godine. Prošlo јe čitavih petnaest godina dok ga nisu otkrile gradske vlasti. Ne samo da јe Nek Čand bio gradski činovnik, veћ јe ilegalno gradio na gradskoј zemlji pod strogim nadzorom. Postoјala јe opasnost da njegovo taјno ostvarenje bude uništeno, ali јe tada bilo dovoljno podrške da se ono sačuva, pa јe zvanično 1976. godine stavljeno pod kontrolu grada. Nek Čand јe bio oslobodjen svoјih raniјih obaveza inspektora za puteve, dobio јe platu i pedeset radnika. Skulpture su ostavљane u ozidanim prostoriјama, a konstruisani su i pumpna stanica i vodopadi. Nek Čand јe pažljivo posmatrao Le Korbiziјeove metode izgradnje, naročito korišćenje poklopaca za stvaraњe armiranog betona.

Nek Čand Saini bio јe tvorac ove izuzetne ambiјentalne celine u Čandigaru, u severnoј Indiјi, koјa se prostire na 25 hektara površine sa preko 2000 statua. Kombinaciјa skulpture, arhitekture i vizionarskog peјzaža, Stenoviti vrt Čandigara čini niz prostoriјa i dvorišta sa krivudavim stazama pred koјima se iznenada јavљaјu prostrani vidici i visoki vodopadi. Vršeći svoјu misiјu pretvaranja otpada u lepotu, Nek Čand јe koristio polomљeno zemljano posudje, ostatke livenog gvoždja, električnih utičnica, fluorescentnih siјalica, cevi, okvire bicikala, boce, staklene narukvice, škoљke, posude za kuvaњe i ostatke delova od kupatila. Њegove figure kraљica i dvorјana, prosјaka i ministara, učenika, mangupa i igrača, maјmuna, slonova i kamila su postavљane u različitim prostoriјama, povezanim niskim lukovima i prekrivenim mozaikom.

Fondacija Nek Čand poklonila je Muzeju nekoliko dragocenih skulptura koje će publika moći da vidi tokom ove izložbe na Kalemgdanu u dvorištu ispred Paviljona Cvijeta Zuzorić.

[Снежана]

(ŠK)ART otvaranje Muzeja

 

Piše: Mladen Kalpić
 

Ivan Tasovac u mantilu sa frizurom "Mladog Ajnštajna" stoji na lepom plavom tepihu ispred Muzeja savremene umetnosti na Ušću reka kojim su navodno još mitski argonauti plovili u potrazi za zlatnim runom samo uzvodno. I nama je ovde sve uzvodno….

Gospodo, muzej je otvoren!

Ovde ulaze samo oni sa pozivnicom - kaže teta na ulazu.

Samo sa pozivnicom, ali opet ih sve skupa mrzi da traže pozivnice na proveru.

Ovde metalne stvari - kroz ovaj zavrzlamator.

Ako stavim ključeve tu, propašće - kažem.

Onda koleginici dajte s’ druge strane. Naravno, ja uvek volim da dam koleginici pa joj dam i ključeve i Kodak Easy Share C140 fotoaparat od 8.2 megapiksela i mobitel, a ona će na to da i dalje zujim.

Zu, zu, zu… Je l' imate još nešto metalno?

Da, kaiš, je l' treba i njega da skinem?

Ne - kaže ona glasom u kom se razabira da joj to i nije tako odbojan predlog na duže staze. Druga cica deli bele prospekte sa svetlo plavim fontom, a treća me kiti značkom u obliku muzeja, a on je, sasvim logično, u brainwash spinu u kom obitavamo i, kao što znamo, oblika je eksterijerne kulise iz "Paklene pomorandže". Super je značka stilizovana u obliku tri slova Y: why, why, why.

 

U prizemlju iza ograde, nalik konc logoru, performans na pesku devetog kruga pakla sa nadzornikom sa đavolskom psećom glavom egipatskog anubijusa na štakama, nalik na bezdušnog robota pozornika iz George Lucasovog THX-1138, a oko njega polunage drage devojke (i momci koji se tako osećaju) umrljane crnom farbom sa drečavo plavim kontaktnim sočivima izvode rutinu nalik na onu pratećih igračica na Bangers turneji Majli Sajrus ili Pusiket Dols.

 

Na spratu otmena, odmerena devojka kustos stoji pomno kao stražar pokraj malih ćupova na parketu. To čuvaš da posetoci ne bi ukrali? Kaže: Da - uz osmeh koji otkriva da joj je ta montipajtonovska situacija u kojoj se našla smešnija nego meni. Šta zna Srbin šta je eksponat, a šta đinđuva za poneti… Naročito ako ga nisu puštali ni u jedan bitan muzej u sopstvenom gradu celu dekadu.

A i ono ostalo unutra - pola toga da ste našli kraj kontejnera ne biste se ni okrenuli, a kamoli pomislili da mu je mesto u muzeju. Neki kič JB Titov multiptih, pa neke lego kocke koje vise kraj prozora, pa neka plastična budalaština na kojoj piše KLINIKA. Da li Švarcvald ili očna koju je tvorac ovog remek dela, čini se, izbegao u ključnom trenutku svog estetskog razvoja. Pa onda neka krugovalna Big Booty sa zdenca što je isto neka SEKVENCA. Art ili škart? Šta bi rekao Rolan Bart?

Srećom, taman kada sam dobazao do jedne od boljih stvari na postavci - drečavo žute slike pre prigodnog naziva datoj situaciji PIJANA KOČIJA Marijan Detonia iz 1935. pravi profi performeri su iskočili na scenu pred nju. Gradonačelnik Beograda (na lebu i vodi)Siniša Mali koji se bahato mahnita okolo kao kondukter mlečnog puta i znatno odmerenija Vrhovna Kancelarka Ana Brnabić u drečavom, svedeno queery rezedo kompletu koja zastaje da odmeri lezbo scenu na platnu Save Šumanovića. Fotoreporteri počinju da se bacaju oko njih strašnije nego one performeke dole po pesku i guraju me ka platnu iza mene.

Tu iskače sledeća Vril devojka vestalka, hvatajući me za belu košulju: Zaboga, ušli ste u sliku. Obrisaćete boju! Da, baš sam oduvek želeo da imam takvu kič fleku na košulji, a ne ovo što piše EFORTLESS TOM TAILOR 957872. Pa gužva je ženo…

Blicevi kao light speed na Milenium Falconu, jer tu je i skupštinski rokenrol dinosaur Maja Gojković koja se opasno približava pijanoj kočiji da bi, vozamo se na taljiga, ušla u nju kao Meri Popins with her rusty spoon full of sugar. Nju niko ne odmiče a crowd sad potiskuje Vril vestalku muzeja nazad ka slici iz koje sam ja malo pre izašao. Pazi da ti sada ne skineš boju, kažem joj šeretski. Ja sigurno neću, šišti ona besno svojim koloraturnim sopranom!

 

Kroz red penzionera blazirane posetiteljke izvode svoj ketvok kao na pisti, a prostor muzeuma je sav kao neispunjeni amiški ambar iz Piter Virovog “Svedoka”- ima mesta da mladi skejteri navežbaju svoje lupove bolje od Majkla Džej Foksa. Neki brkati deda u jelečetu se zagledao u drvenu skulpturu kao u davno izgubljenog rođaka: Odakle si krele?

Jedna posetiteljka ima zanimljiviji dezen na svojoj bluzi od pola eksponata na trećoj galeriji, a druga počinje ubrzano da diše čim je na crnoj skulpturi ugledala golog piše… Sva se glupavo zacenjuje od smeha i vadi svoj pametni telefon da ga uslika. Neka starija žena na to iskusno sad ću ja da slikam ovo šta ti slikaš! Ma slobodno, kaže ova i ne prestaje da se kliberi… Slikam je i ja za arhivu, jer ipak ne sreće čovek svaki dan ženu koju takve tinyest little sitnice mogu toliko da ispune do te metafizičke mere vrtoglavice. Zaobilazim minhauzenovsko đule s branko-kockastom rupom Ivana Kožarica zvano L 50 i opet se spuštam na donji nivo da vidim dokle je stigao Cat People performans from hell…

 

Klinčići urednika programa Doma omladine drže se, čučeći, za ogradu i beskrajno uživaju u ovoj arhetpskoj polu porno predstavi kao da su jedini skontali o čemu je tu zaista reč, a on se sav izgubljen okreće bez svoje, do skoro gajene, umberto-ekovske brade i staje mi na nogu. Izvinite - kaže mi, ja ga tapšem po ramenu i kažem Nema na čemu, ali me on ne prepozna i automatizovano ode u stranu negde zanesen svojom zanesenošću. Pa me posle pitajte zašto neću više da držim predavanja tamo…

 

Čujem napičenu ribu iza sebe kako svom pratiocu kaže: E, ako ovo nije najgora izložba na kojoj smo bili… Like ever. Drugi su isto mahom zgroženi prosatanističko setovskim kvazi baletom, treći, koji su naravno u većini, skopofilno oduzeto zure u baletane. Filip Čukanović s Pinkovih poplava poput balerine zaskače nekog starog DeBeovca koji će mu reći kako je sve ovo sega-mega-giga-em-kej-ultra vrhovna kultura. Paz’ da nije. Kad bi tako bilo trebalo bi svakoj iole fotogeničnoj i duhovitoj devojci koja ume da napravi svoj selfi na fejsbuku da isklešete sve sa istog u mermeru pa da prinesete žrtvu paljenicu ispod toga.

Nagledam vam se ja više umetnosti svaki dan kad prođem pored grafita na hipodromu…

I neke radijske bakutanerke s drugog programa RTS-a zaskaču neku nemoćnu staricu da im kaže kako joj se ovo sve sviđa, a on zvuči kao omiljeni citat iz španske serije: Nikad nisam doživela ovako nešto.

 

Na izlasku opet aparat koji zuji na hevi metal. Pitam bezbednjaka: Je li to da bi se znalo da je onaj koji je uneo pištolj isti i izneo? On kaže: Jeste. A šou je tek počeo kada im se pridružio Drug Predsednik Srbije, medijski i worholovski najslikaniji čovek u istoriji istorije posle Norme Džin, Mortensen Dimađo. Ali i bez njega ovo je sve much too much…

Na izlazu iz Muzeja savremene umetnosti postojano stoji, kano klisurina, spomenik Borisa Kidriča deportovan iz parka kraj Vlade Srbije. Kidrič gleda u zemlju kao da ga je svega ovog iza njega sramota. I nije jedini. Nije jedini…

 

 

https://kaleidoskop-media.com/vizuelne-umetnosti/-SK-ART-otvaranje-Muzeja

Pročitajte još: ELITIZAM JE POSTAO SINONIM ZA PRI

[Снежана]

Otvaranje izložbe “Umetnost iza rešetaka”

 

Izložba pod nazivom "Umetnost iza rešetaka" koja se otvara 20. novembra u 14 časova u Velikoj galeriji KC Grada prikazaće dela pacijenta Specijalne zatvorske bolnice u Beogradu, koja spadaju u Art brut odnosno Ousider art domene. Svakako se može reći da su radovi koji će biti predstavljeni i naivna umetnost jer se radi o stvaralaštvu pojedinaca koji nisu umetnički školovani i koji nisu deo profesionalne umetničke scene.



Umetnost marginalnih grupa koja je neopterećena opšte prihvaćenim estetskim formama ili trendovima iskren je izraz ili potreba da se nešto kaže. Umetnost koju stvaraju, zatvorenici, psihijatrijski pacijenti kao i pacijenti zavisnici od psihoaktivnih supstanci spada u Art Brutpokret čiji je začetnik bio francuski umetnik Jean Dubuffet. 
Ali i pre nego što je nastao ovaj termin umetnici su se oduvek zanimali za radove ovakvih “marginalnih grupa” i uključivali ih u svoje projekte kao na primer čuvena grupa Plavi Jahač (1911- 1914) čiji je član bio Vasilij Kandinski.





Izložba pod nazivom “Umetnost iza rešetaka” predstaviće selekciju radova nastalih u Specijalnoj zatvorskoj bolnici u Beogradu. Postavka će obuhvatiti radove nastale u okviru okupaciono radne terapije koja se u bolnici, u vrlo skromnim uslovima, sprovodi još od 1969. godine kao deo rehabilitacije pshijatrijskih pacijenata i pacijenata na lečenju bolesti zavisnosti a kojima je određena mera obaveznog lečenja od strane pravosudnih organa.

Izložba je prodajnog karaktera.

Pozivaju se zainteresovani da, ukoliko su u mogućnosti, doniraju knjige za opremanje bolničke biblioteke kao materijale za crtanje, vajanje, rezbarenje kako bi okupaciono radna terapija mogla što kvalitetnije da se odvija.

Otvaranje izložbe je zakazano za 20. novembar u 14 časova i trajaće do 25. novembra. Radno vreme galerije je od 14 do 20h.

Tim radnih terapeuta okupacione rehabilitacije: Dragana Mihaljev, Ljiljana Sarajlić Grković, Dobrila Lazić, Tanja Ostojić, Marija Trifunović, Dragana Kaličanin, Radmila Đokić, Dalibor Janjušević, a autorka projekta Ljudmila Stratimirović.

https://kaleidoskop-media.com/vizuelne-umetnosti/Otvaranje-izlozbe-Umetnost-iza-resetaka-

[Danijela]

Izložba pod nazivom „Iza rešetaka“ čiji je autor naš poznati fotograf Igor Čoko, svojim otvaranjem 22. novembra u Ustanovi kulture Parobrod obeležiće i početak Festivala fotografije VIZUALIZATOR.
Izložbi prethodi diskusija na temu rehabilitacije osuđenika kroz umjetnost, sa početkom u u 17.30 časova. Tom prilikom premijerno će biti prikazan video spot za pjesmu "Ako te ikada vidim" benda Repetitor koji su 30.06. 2017. održali fenomenalan koncert u beogradskom Ce zeu. Spot je snimljen u koprodukciji Službe za tretman Okružnog zatvora u Beogradu, GRAIN video produkcije i foto kolektiva Invert, tj. snimatelja Petar Marković, Milorad Milankovic i fotografa Vladimir Zivojinovic, a u režiji Filip Čudić. I predstavlja uvod u dokumentarni film o ovom događaju, a koji je u intenzivnoj pripremi.

Zatvor kao institucija je praktično od svog postanka imao negativnu konotaciju, podsećajući ljude na osnovni razlog svog postojanja, a to je sankcionisanje društveno neprihvatljivog ponašanja. Samim tim osobe koje služe zatvorsku kaznu su suočene sa društvenom stigmatizacijom, i složićemo se da se malo ko zapravo zapita kako izgleda jedan dan, mesec, godina, decenija ili nekoliko decenija unutar zidina jednog zatvora.
Antropolog i fotograf Igor Čoko je u želji da na pravi način istraži i prikaže život zatvorenika u toku služenja zatvorke kazne napravio knjigu fotografija po imenu „Iza rešetaka“ u nastajanju da spoljašnjem svetu otkrije i približi način takvog života, dajući mu novu dimenziju kroz seriju fotografija koje prate svakodnevnicu zatvorenika bloka 5-1 Okružnog zatvora u Beogradu.
Fotografišući ih Igor Čoko je uspeo da zabeleži njihove rituale, mehanizme za opstanak i lakši boravak u zatvoru, njihove emocije i interakcije i ceo jedan mikrosvet koji se odvija daleko od očiju javnosti, iza rešetaka zatvora.

VIZUALIZATOR je prvi festival fotografije koji se pojavio na teritoriji Srbije, a ovo je 5. godina njegovog održavanja. Sa realizacijom počinje 22. novembra i gosti će kroz dvonedeljni period imati priliku da posete različite tribine, radionice i izložbe, među kojima se nalazi i izložba Igora Čoka.

 

 

[JESSY]

Отварање изложбе ”Дијанина деца”

12. Мај 2018 - 11:37

Изложба „Дијанина деца“, која је посвећена највећој акцији спасавања деце у Другом светском рату, биће одржана у Великој галерији Дома Војске од 15.маја до 14. јуна 2018. године.  

Дијана Будисављевић, Аустријанка удата за српског хирурга Јулија Будисављевића, спасла је од сигурне смрти више од 7.500 српских дечака и девојчица из концентрационог логора Јасеновац у Независној држави Хрватској. У систему логора Јасеновац убијено је око 20.000 српске, јеврејске и ромске деце. 

 

На изложби ће бити презентоване документарне фотографије, транспортнe листе и  делови картотеке које је о сваком спасеном детету Дијана водила. Документа су пронађена су у београдским, бањалучким и загребачким архивима. Изложба доноси и приче о појединачним судбинама деце која су остала у животу захваљујући акцији Дијане Будисављевић и њених сарадника. Колико деце је враћено породици? Ко је накнадно открио свој идентитет? Колико њих је остало да живи не знајући да су козарачка односно јасеновачка деца?    

Изложба је део пројекта „Дијaнина деца“ који садржи и документарни филм који ће ускоро бити емитован на Првом програму РТС-а. 

Аутор изложбе је Слађана Зарић, а аутор архитектуре изложбе Иван Мангов. Изложба је реализована у продукцији Министарства одбране РС и Радио-телевизије Србије.

• Најаве