Otac koji nestaje

[JESSY]

Епископ Захумско-херцеговачки Григорије – О очинству

 

Када отац пада – кућа пада. Његов повратак кроз покајање и поновно уздизање до достојанства које му је богомдано – обнавља, јача и даје нови полет породици

Све оно о чему смо писали у претходним нашим текстовима – васпитање дјетета, његово образовање и однос према природи – ослања се и испреплетено је са родитељством, тј. очинством и мајчинством, толико важним у животу сваког човјека. Ово, опет, извире из породице, која је наше природно полазиште и заједница из које крећемо у живот. Будући да породица – попут грађевине на чврстом темељу – почива управо на оцу, жеља нам је да говоримо о томе шта би очинство требало да буде, а не толико о томе шта оно све чешће јесте.

У животу једне личности, у њеном сазријевању, обликовању и узрастању, отац би увијек требало да буде узор, тј. онај који води и указује на прави пут. Савремена психологија и психијатрија не могу суштински и трајно излијечити, па чак ни јасно дефинисати све оне душевне поремећаје који су све чешћи у свијету око нас, али су сагласне у једном: до већине тих поремећаја долази усљед одсуства или неправилне улоге оца у животу дјетета. Улога оца у развоју нове личности важна је зато што је отац стуб и ослонац породице, узрок и извор њеног јединства. Aко животом и цјелокупним ставом испуњава ово своје назначење, отац уистину постаје узор и путоказ својој дјеци: кћерци олакшава избор сопственог животног сапутника, мушкарца, човјека, а сину оставља добар примјер који у животу треба слиједити и показује му пут како да и сам постане отац. Основно призивање оца јесте да буде онај који води, штити, усмјерава и свему даје тон и мјеру.

Пад оца и неиспуњавање ових темељних захтјева које очинство поставља пред њега из темеља потреса и попут рак-ране слаби организам читаве породице. Када отац пада – кућа пада. Његов повратак кроз покајање и поновно уздизање до достојанства које му је богомдано – обнавља, јача и даје нови полет породици.

Сви смо ми дјеца Оца Небеског, и тај однос синовства, та потреба за оним ка коме ћемо бити усмјерени, кога ћемо слиједити, ко нас штити и под чијим окриљем узрастамо – дубоко је усађена у биће човјека. О томе свједочи и наша основна, свакодневна молитва коју почињемо управо ријечима: „Оче наш“. Отац је онај ко је први, не само у смислу власти и части, већ првенствено у смислу одговорности, бриге, старања. То значи да свако ко претендује, или је призван да буде први (било у смислу управљања – у држави, било у смислу образовања – у просвјети, било у смислу духовног руковођења – у Цркви, или у ма ком другом смислу) требало би да се руководи примјером оца, тј. да има очинско настројење према онима у односу на које је он први. Његова је улога не само да управља, већ и да буде сигурност и ослонац, да буде понос и радост оних чије су очи у њега упрте – а то је немала одговорност. Отац не смије бити онај који својом личношћу нашу личност ограничава, спутава, онај који захтијева и намеће. Он треба да је онај који нам својим примјером помаже да заволимо живот и да постанемо уистину слободни и одговорни.

Сјетимо се само старозавјетног примјера великог Мојсија који – као истински отац – свој народ изводи из ропства и води кроз пустињу пуних четрдесет година. За све то вријеме он се стара не само о тјелесним потребама њиховим – иштући за њих кад год је било потребе, кроз свесрдну молитву Богу и храну и воду, већ прије свега он се стара о њиховим духовним потребама. Бодрећи их у малодушности, кријепећи их у немоћи, прекоријевајући их у богоодступништву, дајући примјер кроз сопствену жртву и страдање – он пред собом има само један циљ: да народ Божији, своју дјецу духовну од Бога му повјерену доведе до Обећане земље тј. до пуноће духовне слободе. То је незастариви образац одговорне љубави ради које је баш тај Мојсије био удостојен да Бог кроз њега открије Своје догмате тј. Своје Божанске заповијести.

Улога оца на земљи, дакле, није само у храњењу и подизању новог земљаног човјека. Његова улога превасходно је у томе да свједочи Онога Чија је и сам икона, те да стално подсјећа – будући отац – на наше усиновљење Оцу Небескоме. Такав отац био је Aврам, спреман да послуша и испуни заповијест Божију и принесе свога сина јединца на жртву Богу. Будући искушан од Оца Небескога добио је благослов и удостојио се да буде назван „оцем многих народа“. Бити отац значи показати велико усрђе и одговорност, власт и расуђивање. Такав је био праотац Јаков, који се борио и ревновао не само да добије тај благослов од свога оца Исака и наслиједи назив „оца многих народа“, већ је, рвући се са Самим Богом, још више ревновао да добије Божији благослов. Јаков је знао оно што треба да зна сваки отац: да без Божијег благослова, наслијеђено име оца породице остаће мртво и беживотно. Отац треба да је упућен на Бога, да тражи, жели, моли, нада се и воли, да је увијек отворен за Божији благослов помоћу којег може да води своју породицу.

Отац треба да је онај кога ишчекујемо, ослушкујемо, према коме су упрте наше очи, ка коме је усмјерена наша пажња. Он је ауторитет на коме почива наш биолошки и психолошки идентитет, али је позван да у садејству са нама буде градитељ и нашег вјечног идентитета. Присуство оца у нашим животима потврђује и нас саме као личности и зато човјек нипошто не смије у сопственом животу „срозати“ ауторитет оца, што се показује као узрок већине падова. Ова дубока истина наших живота, појава је најдубље истине Тројичног Бога по Чијем Лику смо створени – у Светој Тројици Бог Отац и Син Божији Христос управо Својим Личностима потврђују Један Другога: нема Оца без Сина нити Сина без Оца.

Отац не треба да буде онај пред ким дрхтимо од страха, од чијег гњева стрепимо и чије нас присуство спутава, али он за нас не смије бити ни „било ко“, а понајмање онај пред ким у својој разузданости постајемо дрски, непажљиви и груби. У првом случају – посриједи је неприродни страх који значи одсуство љубави, јер „савршена љубав изгони страх напоље“, исто као што страх од себе одгони љубав, по ријечи Aп. Павла који каже: „Ко се боји још се није усавршио у љубави.“ У другом случају, посриједи је извитоперење, дегенерација и деградација слободе која је усљед недостатка поштовања, непажње и разузданости прерасла у злоупотребу слободе, и тиме опет поништила љубав, која човјека увијек васпитава како да се односи према ономе кога воли.

Бити добар отац подразумијева духовну зрелост, стабилност, искуство и спремност на жртву, а ниједан син неће постати прави отац уколико није био прави син. Добар отац је неизоставно и добар супруг који је ослонац и подршка читаве своје породице. Исто тако је и мајка добра мајка једино ако је добра супруга и „сарадница“ своме мужу. О овом односу међу супружницима, и његовом значају како за њих саме, тако и за читаву породицу, говори позната приповијетка Лазе Лазаревића „Први пут с оцем на јутрење“. У њој је показана и погубност очевог пада по читаву породицу, али и сила и снага жениног трпљења које без ријечи дјела силније од сваке ријечи.

Наши су људи усљед честих падова, слабости и ратова изрекли мисао да кућа на жени почива. Да, када мужа у кући нема. Ми тврдимо да јединство породице почива на темељу личности оца. О овим односима говори и Aп. Павле у својој посланици Коринћанима: „Aли хоћу да знате да је свакоме мужу глава Христос, а муж је глава жени, а Бог је глава Христу. (…) A муж је слика и слава Божија; а жена је слава мужевљева“ (1. Кор. 11,3-7). Отац, дакле, није и не смије бити само неопходни сапутник и нужни биолошки претходник у нашем животу. Он је неодјељиви дио нашег сопственог самопознања и први учитељ богопознања. Он је онај чије нам присуство у породици даје сигурност, одржава је и успокојава, истовремено онај који својим одсуством – и даље све испуњава.

И када исправља – добар отац не интервенише на груб начин, не поставља недостижне захтјеве, не намеће бесмислена правила. Он је онај коме сваког тренутка можемо изразити своју радост и тугу, своје проблеме, који нам је и без ријечи тако близак да су нам срца једно у другом. Добар је отац за нас узор племенитости, живи образац храбрости и смиреног служења, онај који нас примјером учи како да сачувамо мјеру а постанемо и останемо једно у дому, у срцу, у љубави. Он је онај који са бескрајном љубављу и расудљивом бригом грли све наше болове.

Добар отац више твори него што говори. У искушењима не излаже нужно неку стратегију или план већ – присуством излива из себе утјеху. Његово присуство исто је што и сјећање на њега: осјећање да је негдје близу има исту привлачност и силу као сама чињеница да постоји. И када ставља примједбе, и када на нашој самовољи, непослушности и самоувјерености као добар љекар врши болне али спасоносне хируршке захвате – он кроз њих дјелатно воли.

Испунити призвање очинства велики је подвиг, али и велика радост. Очинство значи стално самоодрицање и спремност на служење. Готовост да се сваког трена живот положи за оне који те слиједе. И спремност да се попут Мојсија умре на прагу Обећане земље, земље живота и радости, срећан што ће у њу ући они које је у ту земљу водио.

 

https://radiosvetigora.wordpress.com/2012/01/01/%D0%B5%D0%BF%D0%B8%D1%81%D0%BA%D0%BE%D0%BF-%D0%B7%D0%B0%D1%85%D1%83%D0%BC%D1%81%D0%BA%D0%BE-%D1%85%D0%B5%D1%80%D1%86%D0%B5%D0%B3%D0%BE%D0%B2%D0%B0%D1%87%D0%BA%D0%B8-%D0%B3%D1%80%D0%B8%D0%B3%D0%BE-3/

[JESSY]

I TATA JE RODITELJ

Otac je detetu mešavina junaka, vodiča, mentora, zaštitnika, učitelja i prijatelja. Njegova uloga je da voli, disciplinuje i snažno utiče na oblikovanje detetovog pogleda na svet. Otac vredi više od stotinu učitelja.

 

* * *

 

Kad su glumicu Andželiku Hjuston upitali o njenom ocu Džonu, ona je izjavila: "Sećam se kako sam sedela pored njegovih nogu i gledala k njemu, daleko uvis. Bio je visok 188 cm, imao je jak glas i neodoljivo privlačnu pojavu. Glas mu je bio predivan i tako zvonak. Bio je za mene naprosto veći i bolji od bilo koga na svetu."

Ova izjava pokazuje da su očevi deci posebno važni. Bez obzira da li će otac, spolja gledano, da postane uspešan ili ne, on je uvek "veliki" čovek svom detetu i "veći i bolji od bilo koga na svetu".

Otac je detetu mešavina junaka, vodiča, mentora, zaštitnika, učitelja i prijatelja. Njegova uloga je da voli, disciplinuje, predaje materijalno i moralno nasleđe, i snažno utiče na oblikovanje detetovog pogleda na svet. "Jedan otac vredi više od stotinu učitelja", zapisao je britanski pesnik Džordž Herbert.

Muškarci danas sve više prepoznaju svoju ključnu ulogu u porodici i pozitivno odgovaraju izazovima roditeljstva. Sve više muškaraca oseća duboku glad za uspostavljanjem smislenog odnosa sa svojom decom. Evo nekoliko načina negovanja suptilnog umeća dobrog očinstva.

Shvati važnost očinstva!

Iako su mnoga psihološka istraživanja bila posvećena ispitivanju majčinog uticaja, nova istraživanja otkrivaju kako pozitivna i aktivna očeva uključenost doprinosi boljoj društvenoj prilagođenosti dece, podstiče njihov zdraviji polni razvoj i omogućuje im veći intelektualni rast. "Sve što znamo pokazuje kako uključenost muškaraca u podizanje dece uzrokuje porast koeficijenta detetove inteligencije već u uzrastu od šest ili sedam godina", tvrdi pedijatar T. Beri Brazelton. On naglašava kako očevom uključenošću raste verovatnoća da će dete "imati razvijen smisao za humor, razviti bolju unutrašnju osetljivost i biti motivisanije za učenje". S druge strane, očevo emotivno udaljavanje može imati dubok negativni uticaj. Luiza Silverstajn s Univerziteta u Njujorku kaže: "Istraživanja jasno pokazuju direktnu povezanost očeve odsutnosti s višim nivoom agresivnog ponašanja kod sinova, preranom polnom aktivnošću kod kćeri, i naglašenijim stereotipima polnih uloga kod dece oba pola".

[JESSY]

Budi glavni igrač!

Nemojte biti zadovoljni sporednom ulogom u odrastanju svoje dece. Negovanje sposobnosti dobrog očinstva znači biti duboko i strastveno uključen u vaspitanje svog deteta. To podrazumeva mnogo, ukljućujući pomaganje deci u izradi domaćih zadataka, prisutnost na roditeljskim sastancima, igranje s decom, provođenje vremena sa svakim detetom pojedinačno i, uopšte, provođenje više vremena kod kuće.

Ne dopusti materijalizmu da pokvari odnose!

Iako je važno vredno raditi kako bi se izdržavala porodica, svaki otac bi trebalo da izbegne zavodljivost materijalnog uspeha, jer prenaglašavanje materijalne strane sputava uspostavljanje bliskih veza s decom. U Bibliji, na primer, zapisano je jedno upozorenje: "Srebroljublje je koren svih zala; neki mu se predadoše, zastraniše od vere i sami sebi mnoge muke pričiniše."

Dečji psiholog Li Salk kaže: "Materijalni uspeh roditelja može biti štetan za odgajanje dece, ako nastaje na uštrb vremena koje je trebalo podeliti s njima. Već mala deca prepoznaju šta roditelji smatraju važnim. Ako primete da je roditeljima sve važnije od njih, verovatno predstoje nevolje u porodici." Mudri očevi znaju da su odnosi, a ne materijalna dobra, izvor životnog zadovoljstva. Upoznajte svoju decu! Dobri očevi imaju jednu važnu osobinu: oni zaista poznaju svoju decu. Oni znaju šta boli i plaši njihovu decu, a šta im donosi radost i zadovoljstvo. Znaju u čemu se njihovo dete razlikuje od sve ostale dece u susedstvu. Svesni su svake nijanse, senke i ispupčenja detetove ličnosti. Ken R. Kenfild, pisac dela Sedam tajni uspešnih očeva (Seven Secrets of Effective Fathers) istraživao je život četiri hiljade muškaraca kako bi otkrio šta doprinosi dobrom očinstvu. Otkrio je da dobar otac zna o svom detetu mnoge pojedinosti, kao što su:

• kad mu je dete imalo težak dan

• kad se dete uzrujalo zbog nečega

• imena detetovih najboljih prijatelja

• šta najviše ohrabruje njegovo dete

• kad je povredio detetova osećanja

• detetove slabosti i vrline

• šta motiviše dete

• kad je detetu bilo teško u životu

• većinu detetovih nedavnih razočaravajućih iskustava

Dobri očevi posmatraju, slušaju i uče. Oni se trude da detetu budu dobar uzor. Slušaju druge uspešne očeve kako bi naučili da budu bolji i delotvorniji. "Dobri očevi znaju da im treba pomoć i ne boje se da je zatraže", tvrdi Pol Luis, pisac dela Pet ključnih navika mudrih očeva (Five Key Habits of Smart Dads). "Razgovaraju s drugim očevima i ugledaju se na onog ko im može biti uzor."

[JESSY]

Budi junak svom djetetu!

 

"Očevi su ponos svoje dece", zapisano je u Pričama Solomunovim. Dobri očevi postaju junaci svoje dece, kada su uzor vrlina, celovitosti ličnosti, razumevanja, požrtvovanja, marljivosti, discipline, Ijubavi i vernosti dužnostima. Mnogo očeva je olako prepustilo drugima da budu junaci njihovoj deci. Dž. S. Vots u svom je ocu imao pozitivan uzor. On kaže:

"Otac je bio i jeste moj junak. Od mog rođenja pa sve dok nisam pošao na studije, moj otac je obavljao bar tri posla: bio je policajac, propovednik i glava kuće. Napornim radom je prehranjivao porodicu, odevao je i sazidao joj udobnu kuću. Nikad nije tražio opravdanje i nikad nije očekivao od države da brine o njegovoj porodici. Uzdao se u naporan rad."

Na kraju da zapazimo da je dobro očinstvo ulaganje u budućnost. Današnji očevi podižu buduće ljude. Ljubav, pouka, ohrabrenje, disciplina i uzorno ponašanje koje otac predaje deci, urodiće plodom u obliku emocionalno zdravih, uravnoteženih, zrelih pojedinaca, koji će moći da doprinesu opštem dobru.

 

http://znakoviporedputa.com/porodica-i-roditeljstvo/49-i-tata-je-roditelj

[JESSY]

[JESSY]

Како бити добар тата, неопходност разговора

 

КАКО БИТИ ДОБАР ТАТА СИНОВИМА

Шта би требало да радите уколико желите да са својим синовима изградите однос поверења и љубави? 

 

Однос очева и синова веома је специфичан и од тога као се он развија, много тога зависи. Уколико желите да са својим сином изградите однос поверења и љубави, морате да упознате дете, да му се приближите и да учествујете у његовом животу, слушате га са интересовањем.Психолози тврде да нема универзалног рецепта за тате, али да постоје нека "правила" која морате да поштујете.- Потиснете своја очекивања и пустите сина да се развија самостално. Притисак који многи очеви врше често није вербалан вербалан већ потиснут, психолошки. Зато заборавите своје амбиције и подржавајте интересовања свог сина. 

То што сте ви били перспективан спортиста у младости не мора да значи да ће и он, јер је можда талентован за уметност. Умерено га контролишите и усмеравајте, али без превеликих очекивања која ће пореметити ваш однос.

- Проводите време са сином, али имајте на уму да је најважнији квалитет тог времена. Не морате да будете заједно по цео дан, али време које имате искористите како треба. Слушајте шта има да вам каже, радите оно што син воли, ослушкујте његова интересовања и жеље. Играјте се, причајте и будите заједно.

- Иако се од вас као оца очекује да будете ауторитет, веома је важно да хвалите дете и будете му подршка. Не осуђујте га, не вичите и не трудите се да ауторитет изградите на страху. Много је важније да дете стално подсећате да сте на његовој страни и да га волите без обзира на све. Кад год сте задовољни сином, то му и реците, а разлог за похвалу је и уложен труд, а не само резултат. 

- Дечаци по правилу слабије показују осећања, па се може догодити да нису сигурни шта мислите о њима. Зато му увек кажите да га волите и да сте срећни што је баш он ваше дете. Загрлите га и кад год имате прилику размените нежности. Топао и брижан отац неће од свог сина направити "млакоњу". Напротив, само ће дечаци који су сигурни у очеву љубав и подршку израсти у јаке личности, способне да се боре са животним проблемима.

Извор: Вечерње новости

[JESSY]

Uloga oca

 

Majka je veoma bitna za bebu. Bez majke, odnosno nekog ko vrši ulogu majke, beba ne bi bila u mogućnosti da preživi. Ali, ulogu oca nikako ne smemo zanemariti. Otac je jako bitan za bebin razvoj. Beba se ne poistovećuje samo s majkom, ona se mora poistovetiti i s ocem. Dete gleda i upoznaje odnos između majke i oca, ono posmatra funkcije koje imaju mama i tata i na osnovu poistovećenja s njima, ono stiče svoj identitet. Francuski psihoanalitičar Lakan je čak rekao da bez uloge oca, dete ne bi imalo potrebu da progovori. Dakle, po njemu je otac taj koji u detetov život unosi govor. Lakan je pretpostavio da su dete i majka jedno. Majka je tu za dete i, dete u prvim mesecima ni nema osećaj da je majka drugo, zasebno ljudsko biće, već smatra da ono zajedno sa majkom čini celinu. Dakle, dete i majka se savršeno razumeju. Ako se neko savršeno razume, nema ni razloga da usvoji govor. Prema psihoanalitičkom shvatanju, govor se usvaja jer se ljudi bazično ne razumeju. Kada bismo se savršeno razumeli, govor nam ničemu ne bi ni služio. Kada dete shvati da postoji i otac (ili neko ko vrši ulogu oca) pored majke i da taj otac sa majkom deli nešto u čemu beba ne učestvuje, dete se tad oseća frustrirano. To je ona frustracija koja pokreće razvoj. Da bi se dete rešilo frustriranosti i novonastalog nerazumevanja, ono usvaja govor. Dete uči govor da bi prevazišlo nedostatke. Otac je nadalje bitan za različite aspekte razvoja. Dete i muškog i ženskog pola u prvim mesecima život živi u dijadi (nerazlučenoj vezi) s majkom. Međutim, i muško i žensko dete moraju da upoznaju i funkcije oca. Tek upoznavanjem odnosa između majke i oca, dete je u stanju da identifikuje i počne da usvaja one funkcije koje će njega odrediti kao osobu. Ako se devojčica previše identifikuje sa muškom, a dečak sa ženskom ulogom, mogu nastati problemi u daljem razvoju. Beba ima zadatak da upozna uloge oba pola, a roditelji da joj pomognu da shvati kom polu ona pripada i da na taj način izgradi sebe adekvatno. Roditelji igraju bazičnu ulogu u izgradnji psihoseksualnog identiteta deteta, jer će dete prihvatiti svoju ulogu, tek kad je roditelji prepoznaju i priznaju kao takvu.

 

http://psihoterapijsketeme.rs/2011/uskladivanje-decijeg-razvoja-i-uloga-oca/

[Paradoksologija]

пре 24 минута, JESSY рече

Uloga oca

 

Majka je veoma bitna za bebu. Bez majke, odnosno nekog ko vrši ulogu majke, beba ne bi bila u mogućnosti da preživi. Ali, ulogu oca nikako ne smemo zanemariti. Otac je jako bitan za bebin razvoj. Beba se ne poistovećuje samo s majkom, ona se mora poistovetiti i s ocem. Dete gleda i upoznaje odnos između majke i oca, ono posmatra funkcije koje imaju mama i tata i na osnovu poistovećenja s njima, ono stiče svoj identitet. Francuski psihoanalitičar Lakan je čak rekao da bez uloge oca, dete ne bi imalo potrebu da progovori. Dakle, po njemu je otac taj koji u detetov život unosi govor. Lakan je pretpostavio da su dete i majka jedno. Majka je tu za dete i, dete u prvim mesecima ni nema osećaj da je majka drugo, zasebno ljudsko biće, već smatra da ono zajedno sa majkom čini celinu. Dakle, dete i majka se savršeno razumeju. Ako se neko savršeno razume, nema ni razloga da usvoji govor. Prema psihoanalitičkom shvatanju, govor se usvaja jer se ljudi bazično ne razumeju. Kada bismo se savršeno razumeli, govor nam ničemu ne bi ni služio. Kada dete shvati da postoji i otac (ili neko ko vrši ulogu oca) pored majke i da taj otac sa majkom deli nešto u čemu beba ne učestvuje, dete se tad oseća frustrirano. To je ona frustracija koja pokreće razvoj. Da bi se dete rešilo frustriranosti i novonastalog nerazumevanja, ono usvaja govor. Dete uči govor da bi prevazišlo nedostatke. Otac je nadalje bitan za različite aspekte razvoja. Dete i muškog i ženskog pola u prvim mesecima život živi u dijadi (nerazlučenoj vezi) s majkom. Međutim, i muško i žensko dete moraju da upoznaju i funkcije oca. Tek upoznavanjem odnosa između majke i oca, dete je u stanju da identifikuje i počne da usvaja one funkcije koje će njega odrediti kao osobu. Ako se devojčica previše identifikuje sa muškom, a dečak sa ženskom ulogom, mogu nastati problemi u daljem razvoju. Beba ima zadatak da upozna uloge oba pola, a roditelji da joj pomognu da shvati kom polu ona pripada i da na taj način izgradi sebe adekvatno. Roditelji igraju bazičnu ulogu u izgradnji psihoseksualnog identiteta deteta, jer će dete prihvatiti svoju ulogu, tek kad je roditelji prepoznaju i priznaju kao takvu.

 

http://psihoterapijsketeme.rs/2011/uskladivanje-decijeg-razvoja-i-uloga-oca/

Lakan je priča za sebe. Totalna sumanutost.

Slažem se da svako dete ima pravo da upozna biološkog oca, kao i majku.

Ali nisam sigurna da verujem u opštosti očinskog i majčinskog vaspitanja. Postoji prvobitna bitnost prvobitnog bliskog kontakta sa osobom koja te je nosila i dojila, ali to nije isto.

[Sanja Т.]

пре 3 минута, Paradoksologija рече

Lakan je priča za sebe. Totalna sumanutost.

Slažem se da svako dete ima pravo da upozna biološkog oca, kao i majku.

Ali 

Али...шта?

[Paradoksologija]

пре 6 минута, Сања Т. рече

Али...шта?

Ali... hvala JESSY na editovanju onoga što se desilo dok je moje najmlađe dete bilo pod nadzorom oca a ja u prodavnici (ironija?  )

Ali sam dodala posle

[Sanja Т.]

Управо сада, Paradoksologija рече

Ali sam dodala posle

[Sanja Т.]

пре 17 минута, Paradoksologija рече

 

Ali nisam sigurna da verujem u opštosti očinskog i majčinskog vaspitanja. Postoji prvobitna bitnost prvobitnog bliskog kontakta sa osobom koja te je nosila i dojila, ali to nije isto.

Смем ли да питам, у шта верујеш онда? Да не бих конструисала претпоставке, да ти отац није битан за васпитавање деце. 

[Paradoksologija]

пре 2 минута, Сања Т. рече

Смем ли да питам, у шта верујеш онда? Да не бих конструисала претпоставке, да ти отац није битан за васпитавање деце. 

Mislim da je za vaspitanje dece dobro prisustvo oba genetska roditelja, jer time dete dobija ono što se zove 'genetsko ogledalo' - mogućnost da vidi jedan mogući potencijal sebe u odraslom obliku.

Isto verujem da su bitni i bake i deke i tetke i teče i braća i sestre i dalja rodbina.

Ali bitni su i prijatelji i učitelji i profesori i treneri, pa i prodavačice.

Negde tim redom.

[Sanja Т.]

пре 1 минут, Paradoksologija рече

Mislim da je za vaspitanje dece dobro prisustvo oba genetska roditelja, jer time dete dobija ono što se zove 'genetsko ogledalo' - mogućnost da vidi jedan mogući potencijal sebe u odraslom obliku.

Isto verujem da su bitni i bake i deke i tetke i teče i braća i sestre i dalja rodbina.

Ali bitni su i prijatelji i učitelji i profesori i treneri, pa i prodavačice.

Negde tim redom.

Наравно. Хвала још једном

[JESSY]

100.000 dece u Srbiji ne viđa oca redovno!

 

Nakon razvoda, sud gotovo obavezno dodeljuje starateljstvo majci, samo 10 do 15 odsto mališana je pripalo tati. Muškarcima koji sami gaje potomke je teže, jer nemaju razumevanje okruženja i poslodavca

Termin "samohrana majka" često se provlači u medijima i javnosti, asocirajući na ženu koja sama podiže dete i bori se sa raznim teškoćama i nepravdama. A, šta je sa samohranim očevima? Koliko je njihov položaj težak i komplikovan, u kojoj meri su im ugrožena prava, samo se naslućuje, jer probleme retko iznose u javnost. Međutim, oni nisu malobrojni u Srbiji, bilo da su udovci ili su ih napustile supruge i ostavile da se sami staraju o deci. Samohrani očevi su prinuđeni da balansiraju između egzistencijalnih problema, pritiska okruženja i teže se od žena uklapaju u ulogu "majke i oca" i domaćice.

- Sa pojmom samohrani otac ili samohrana majka se u priličnoj meri manipuliše. Nije svako ko je sam sa decom samohran. Pre svega su to udovci i udovice, a nisu bračni partneri koji žive sa decom nakon razvoda jer oni imaju pravo na alimentaciju. Ako ona izostane, to znači da su zakazale stručne službe, odnosno centar za socijalni rad, tužilaštvo i policija. Međutim, kod nas se te dve kategorije roditelja poistovećuju i to ne samo iz neznanja, već i zbog zloupotrebe - naglašava Dejan Višekruna, predsednik Udruženja građana "Tata", koji je samohrani otac.

* Na koji način se vrše zloupotrebe?

- Majka nije samohrana čak i ako otac ne plaća alimentaciju, a upravo to pokušava da dokaže dve trećine žena nakon razvoda. One, kao i očevi koji se nađu u takvoj situaciji, pripadaju kategoriji jednoroditeljskih porodica. Tačno je da oko 100.000 dece redovno ili uopšte ne viđa oca i da oko 50.000 mališana redovno ne prima alimentacije, ali čak ni u takvim okolnostima majka nije samohrana. Postoje pravna sredstva i besplatna pravna pomoć koja ima savetodavni karakter, kako da se neodgovorni očevi nateraju da ispunjavaju svoje obaveze. Naše Udruženje "Tata" se ovom vrstom usluga, kao i mnogih drugih, bavi se uspešno pet godina.

USPEŠNE I BOGATE UCENjUJU BIVŠESa plaćanjem alimentacije naročito imaju problema uspešni muškarci. Iako zakon jasno kaže da se visina određuje na osnovu potreba deteta, zavisno od njegovog uzrasta, bivše supruge i majke njihove dece često vrše pritisak na sudove da taj iznos budu višestruko veći nego što je propisano. Po zakonu, visina alimentacije se određuje na osnovu prihoda muškarca i uglavnom nije veća od 1.000 evra, ali nezadovoljne bivše supruge koje često i samoinicijativno napuste bračnu luku, kako kažu zbog "neslaganja karaktera", smatraju da im pripada daleko više jer bivši dobro zarađuje. Kod takvih zahteva, sudovi ne staju na njihovu stranu, ali one gotovo nikada ne odustanu od ideje da dobiju veći deo kolača od njegovih mesečnih prihoda.

* Uglavnom se spominju neodgovorni očevi, ali postoje li i neodgovorne majke?

- Naravno da postoje, ali se već u startu njima manje zamera jer se majka u tradicionalnom duhu smatra osobom koja je najvažnija u odgajanju deteta, što nije tačno. Očevi mogu biti vrlo odgovorni i brižni u odnosu prema detetu, ako im se dozvoli da budu tate na pravi način. Međutim, problem je u tome što im se često ne dozvoljava da to i pokažu, zato što postoji uvreženo ubeđenje da su nemarni i da nisu dovoljno vešti da rade sve oko deteta, pogotovo dok je malo. Naravno da je ovo zabluda koju je teško otkloniti, jer ukoliko su spremni, prihvataju bez gunđanja i sa uživanjem svaku vrstu obaveza, od povijanja i kupanja beba, hranjenja, uspavljivanja, odvođenja u školu, spremanja obroka... Spremni su da sopstveni život u potpunosti da podrede detetu.

* Kako u Srbiji prolaze samohrani očevi?

- Samohranim očevima je mnogo teže, jer oni bukvalno nemaju na koga da se oslone. Imamo primere očeva i dece koji nemaju nikog bliskog na svetu. U takvim situacijama moraju da se snalaze na najrazličitije načine, da bi detetu pružili ljubav i omogućili normalan razvoj. Da bi obezbedili egzistenciju, moraju mnogo da rade, a često ne nailaze na razumevanje poslodavca kao majke. Poslodavci ih nerado i primaju, jer unapred računaju na njihova odsustvovanja sa posla, što ne mora da znači ukoliko se dobro organizuju. Za malu decu postoji obavezno primanje u vrtić, uz regresiranu cenu, što mnogi opet ne znaju, pogotovo u unutrašnjosti. Centri za socijalni rad su u zakonskoj obavezi da pomažu ne samo njima, već i roditelju kod koga dete ostaje nakon razvoda. U našem Udruženju kao i u drugima slične namene, svi mogu da dobiju besplatnu pravnu pomoć, da bi znali gde i kako da ostvare svoja prava. Precizno mora da se odredi model vršenja roditeljskog prava sa mestom boravka deteta, mora da se odredi model održavanja odnosa roditelja i dece, kao i model izdržavanja deteta.

* Šta u praktičnom smislu znači određivanje modela vršenja roditeljskog prava?

- Ukoliko je podoban, samohrani roditelj ostaje sa detetom, o čemu vode računa nadležne institucije, odnosno centri za socijalni rad, tužilaštvo i policija. Kod razvedenih roditelja bi takođe trebalo da se vodi računa šta je najbolje za dete, mada se u većini slučajeva deca dodeljuju majci. U svakom slučaju, roditelj koji nije sa detetom, mora da plaća alimentaciju za njegovo izdržavanje. Da ostvari samostalno vršenje roditeljskog prava, otac može obraćanjem sudu, mada praksa pokazuje da tek oko 10 odsto dece ostaje kod očeva nakon razvoda. Na jugu Srbije nešto više, oko 15 odsto.

 

* Šta se dešava kada roditelji ne mogu da se dogovore?

- Tada se radi o zlonamernom razvodu koji je prisutan u priličnoj meri. U zdravom, dogovornom razvodu, deca ne moraju da pretrpe nikakvu traumu, ali u višegodišnjim, optužujućim sporovima supružnika, deca izlaze opterećena različitim psihičkim traumama. Ovde se podjednako loše ponašaju žene i muškarci, jer najčešće osporavaju viđanje deteta roditelju sa kojim ne živi ili to viđanje na ometaju na sve načine. Takvih zlonamernih razvoda je od 25 do čak 50 odsto, veći je procenat u slabo razvijenim sredinama.

* Da li dete može da izabere sa kim želi da živi?

- Do sedam godina se dete oslanja isključivo na majku i uglavnom ostaje sa njom. Nakon toga ta veza popušta, pogotovo posle desete godine, kada se sve više ugleda na oca. Po zakonu, sa detetu od deset godina se omogućava da izrazi želju sa kim želi da živi, a onda se to stručno procenjuje. Međutim, uobičajeno je da se tek posle navršene 13. detetova volja uvažava, a nakon 15. je želja neprikosnovena. Ipak, čak i tada se procenjuje šta je za dete najbolje. Vodi se računa o tome da se dete ne dovodi u sud, već se bira mesto gde će ono biti potpuno opušteno u razgovoru.

 

ŽENE IMAJU VEĆU PODRŠKU

 

Istraživanja pokazuju da je trećina muškaraca u razvodu potpuno posvećena deci, druga trećina je autonomna. Oni korektno ispunjavaju sve svoje obaveze, ali žele da ostanu po strani. Poslednja trećina očeva nakon razvoda diže ruke od svega i odlazi ne želeći da ispunjava obaveze.

Međutim, kod nas postoji još jedna pojava. Muškarci koji žele decu i dobiju ih na sudu, stavljeni su daleko više pod lupu posmatranja nego žene majke. Iako su potpuno posvećeni, stalno su u velikom strahu da će im decu oduzeti, a to mora da se promeni. Žene imaju veću podršku i naklonost društva jer se tradicionalno doživljavaju kao neodvojivi deo života i odrastanja deteta, bez obzira što svoje uloge ne izvršavaju uvek na pravi način - ističe Dejan Višekruna.

 

http://www.novosti.rs/vesti/lifestyle.303.html:648633-100000-dece-u-Srbiji-ne-vidja-oca-redovno