Црква и менструални циклус

[Тавита]

A posle porodjaja? 0409_feel

Mislim da tu ne bi trebalo uopste da bude problema.

[Искушеник]

A posle porodjaja? 0409_feel

Наравно.

Човек/жена може увек да се Причести, не постоје никакве физичке сметње осим непокајаног греха (смртног).

[дибидусрус]

Да, али има молитве очишћења у Требнику које чита свештеник.Е сад,одакле то дошло....направићемо неку анализу.

[Искушеник]

Да, али има молитве очишћења у Требнику које чита свештеник.Е сад,одакле то дошло....направићемо неку анализу.

Нисам знао за те молитве, мада ипак као да сам чуо за то, такав имам осећај.

Не разумем сврху тих молитава, ваљда постоји објашење, мада је вероватно то накнадно убачено.

У Требнику постоје и молитве над ретко причешћеним.

[дибидусрус]

По требнику жена стоји у припрати Цркве и читају се молитве. Да....дај те молитве за ретко причешћене.

[Искушеник]

По требнику жена стоји у припрати Цркве и читају се молитве. Да....дај те молитве за ретко причешћене.

Немам, нисам их никад ни читао. Само знам да постоје.

[Иван Недић]

Ето, ја завршавам богословски факултет, и никако нисам успео да нађем неки сувисли одговор на ово питање. То се углавном подразумева, жена је "нечиста", јелте, и због тога се не причешћује (или чак не целива иконе, мошти и слично - ово код Руса нарочито).

Знам да постоје и либерални ставови, делимично и крајње. Колико знам, владика Порфирије сматра да месечни циклус жене није препрека за причешћивање.

Истом питању припада и период после порођаја. Због чега, под милим Богом, жена, која је управо учествовала у божанском чину стварања, чак 40 дана не само да не може да се причести, него ни да уђе у храм?!!

[Анастасија]

Valjda iz istog razloga,što krvari i u vreme ciklusa a i posle porođaja.A to "nečista" je odvratan izraz.

Bilo bi lepo da neko objasni zašto ne sme da se pričesti.Odgovor ni ja ne znam.

[emilija]

evo jednog lepog, kratkog i logicnog objashnjenja  0205_whistling

http://svetosavlje.org/pastir/index_sve.php?qa=2175

[Млађо]

          Добро Ђиђи што не прошета мало форумом? Ми смо о овом феномену жестоко расправљали и сматрам да сам ја доста добро и аргументовано образложио зашто ДА! Разлог због којих је забрањивано женама и девојкама да приступају више не постоји, а остали разлози су бесмислени и немају никакве везе са здравом побожношћу и црквеношћу.

          Због још увек присутног страха и потенцијалне опасности од саблазни по том питању, ја увек, ако ме питају, дајем следећи САВЕТ: Причешћуј се слободно и ником ништа не причај; ко зна да ли си ти у циклусу или ниси и шта се то кога тиче - то је твоја интимна ствар.

          Покушаћу да нађем тему па кога интересује нек мало чита, а нек коментарише ако има разлога и ако смо евентуално нешто изоставили. Нема потребе да се понављамо...

[Млађо]

            Извол'те:  https://www.pouke.org/forum/index.php/topic,4135.0.html

[obi-wan]

Da, mogao bi neko od administratora da spoji ove dve teme...

[PetarP]

Протојереј Љубо Милошевић

О ПРИЧЕШЋИВАЊУ ЖЕНА У ВРЕМЕ МЕСЕЧНОГ ЦИКЛУСА

(преузето са маил листе www.svetosavlje.org)

Ова тема је заиста важна, јер добија се утисак као да је она остала "недорађена", као да је њу Црква запустила или прескочила, па се сада ми помало смућујуемо и лутамо, са разним "праксама" и сентименталним побудама да жена и у овим данима у неком "табу" односу и даље остаје понижена и одбачена. Мислим да је питање жене у Цркви, а и у друштву, изложено тако да се оно прихвата само на штету њој, на штету тој њеној узвишеној служби Богу у овом животу, а посебно да је кроз њу дошло спасење Човека и твари. Данас је жена је изложена ван своје благородне и уникалне женствености, да се суштинског свог постојања она данас стиди и сматра неправедно потиснутом, запостављеном, инфериорном према мушком свету. А то је велика грешка, а посебно све веће политичко манипулисање са њом које је све израженије у већини друштвених система развијенијег света.

Данашња жена би требала да штити свој велики дар своеј женствености и материнства, који је непоновљив у својој вези са Творцем, да је постала још и Богомајка. По предању Цркве а и логици наше вере у васкрсење Богочовека Христа, она је Вазнесена на Небо лично њеним Сином, чије је тело (гене) Он васкрсао и прославио. Мушкарац може само да машта о томе. Па се чудимо а зашто је данас жени потребно доказивање, гуркање у свештену симболику у Цркви, чак и на то враћање "ђакониса", које може лако да смути и саблазни са степеном свештенства у ђаконском чину. Мислим да се расправа о овом води у отсуству реалног богословља и слагледавања опште Божијег промисла о нашем спасењу. У Домостроју спасења жена је кроз Оваплоћење "визуелно" много ближа Богу, најмање онолико колико је дете ближе мајци у односу на свог оца, и када то упоредимо са "мушким свештенством" онда су мушка и женска природа равне у својој служби Домостроју нашег спасења.

Опет не смемо да се сложимо са изнесеним личним ставом у односу на Цркву, да месечни циклус "чишћења" није препрека за Приопштење или Причешће. Сама мисао "чишћење" говори да је то неко неприродно стање жене. Не ради се овде о вољи, или некој неправди према жени. Воља овде не игра улогу, као што она не игра улогу и у време ноћног "истакања" мушкарца, које је Црква узаконила као препреку за причешће. Све једно што ниси крив на неки начин због твоје грешне природе сносиш последице. Навешћу још један ригорознији став Цркве, у логици нашег разума чак врло неправедним, да ако је дечак напаствован "све до краја" (у отсуству језика и допустљиве терминологије), то је њему сметња на свештенство. Чак другобрачност до крштења је исто сметња на свештенство (рекло би се непојмњиво).

Свештеномученик и важан хришћански писац Дионисије Александријски говори да је месечни цилус жене препрека за свето причешће. И то није његов лични став који је поведен неким временом, него је и став Цркве, јер она уноси његова Правила (#2 )као општеприхваћена, и она улазе у Зборник канона Православне Цркве. Да то није "мишљење једног времена" ("аргуменат" као посластица модерног богословља) него динамично постојање у односу на живот Цркве ми откривамо и у Алфавитној синтагми Матеја Властара (А, гл. 14), који се управо ослања на св. Дионисија. То исто можемо да кажемо и кроз св. Тимотеја Александријског, који у свом шестом правилу забрањује прилазак св. чаши женама пре свог очишћења. За званично мишљење Цркве ово је довољно.

Не могу да се сетим где али тачно знам да постоји правило да, ако у случају истакања крви због посекотине мушкарца он не може да свештенодејствује нити да се причести.

Пре свега, зар ми не приносимо "бескрвну жртву" која се експлицитно помиње у Евхаристији аналогно на ону домесијанску паљеницу, која је била крвна. И ту не сме да буде никакве забуне, чак ни оне акциденталне, да се тако отстране све саблазни којих и тако има много у односу на Тело и Крв у чаши Господњој. Такође, постоји правило да ако се неким случајем заиста претвори свето предложење хелба и вина у право тело и крв, да се то прими као велико искушење и да се одмах прекине са литургисањем, и да се то одмах спали.

Грешка је да се мења узрок, као и тај савет да је "очишћење" утицај мухамеданства када знамо да је оно компилација јудаизма, хришћанства и неких елемената зороастре, дакле неоргинлана религија тек из шестог века. Наравно да је то чак канонски утицај Старог Завета, којег на мноигм местима Црква није одменила, него своју свештену сиболику теолошки изричито заснива на њему, рецимо као Велики пост и лутање Израиља у пустињи, или као само Сретење Господње, које и литургички прослављамо, као и у молитви у "четрдесети дан" по рођењу.

Ово није засебно питање од самог питања, данас тако громогласног и много полемисаног достојног или недостојног причешћа, са свом том проблематиком које оно носи, и о коју се ломе либаралистички као и превише уски прилази тзв. конзервативаца, у потпуном отуству односа на динамику Цркве као живог дешавања, али у одређеном литургичком закону нама познатом као Типику.

"Став" Руске Православне Цркве је уствари очување вековног литургичког исксутва и канона, заједнички или саборно прихваћених, да жена за време месечног циклуса не може да прими св. тело и крв Господњу, осим ако није у смртној опасности. Њој се разрешава присуство на богослужењима, целивање крста, миросање и узимање антидороса.

Дакле, није у питању њена лична хигијена, и ово техничко модерно решење тог проблема, или савремено (као да је модерно увек боље решење у односу на старо?).

Свештеници који дозвољавају причешће за време истакања крви код жене, то не чине у име Цркве на путоказима како нас она учи, него то чине по својој личној одговорности, поведени снисходљивосшћу и сентименталним односом према жени и том великом крсту који сваки месец носи.

[Зортодокс]

Неки наводе да се не сме давати крв после причешћа а наш владика Јустин је рекао да се слободно сме дати крв.Самим тим вероватно је и за менструацију случај јер је то дато од Бога а као могућност жене да може да роди.

[Зортодокс]

Е ОВО ЈЕ РАЗУМНО ОБЈАШЊЕЊЕ!!!

ПИТАЊА као што су покривање главе жене на богослужењу, ”нечистоћа” жене у менструалном периоду, ћутање жене у цркви, послушност и потчињеност мужу - ”а жена да се боји свога мужа” (Еф. 5, 33), наслеђена су из обредног живота и племенске традиције јеврејског народа и као таква представљају увреду за жену и сувишни рудимент прошлости, потпуно стран хришћанству. Хришћанство није религија обредне форме, већ религија духовне чистоте и подвига у врлинском животу кроз љубав према Богу и ближњима.

Господ Христос, као савршена натполна личност, решио је родне односе по принципу потпуне равноправности између мушкарца и жене, уз поштовање њихових природних посебности. Међутим, поменута питања женског статуса у црквеном и породичном животу, наслеђена из јудејства и паганства, као воденични камен висе о врату Цркве већ два миленијума. Њихова апсурдност и бесмисленост компромитују богооткривеност хришћанства и његова својства довршене и савршене религије.

Треба отворено рећи: ”женско питање” није проблем жена, него, изнад свега мушки проблем. Проблем мушких комплекса и фрустрација који кључају у тамним дубинама мушке природе. То је хаотични вртлог стихија страсти и патолошке везаности за жену и мајку. Едипов комплекс из дубине подсвести врши на мушкарца страшан притисак. Ни крива ни дужна, жена је постала жртва тих мушких психопатолошких слабости, проблема и мука. На мушкарцима је да та питања реше у себи и са собом, својим напором и подвигом, уз благотворну помоћ жене. У хришћанству се то решава кроз монашко и брачно подвижништво. Модни детаљи

ИМАЈУЋИ у виду све димензије богооткривености и савршенства хришћанске религије, питање покривања или откривања главе жене у храму, на молитви, на улици и јавном животу уопште, по својој бизарности највише личи на доконе и малициозне старозаветне фарисејске спекулације и доколице. Оне, свакако, нису на нивоу озбиљности хришћанства. То што се свети Апостол Павле бавио њима, само сведочи о једном епизодном локалном инциденту везаном за Коринт.

Познато је да је у то време Коринт био град моралне запуштености, да је чак важио као симбол неморала. ”Живети по коринтски” - значило је живети неморално. Коринћанке су се претерано шминкале, а косу су украшавале разним накитима, перлама, локнама и тракама. То је био имиџ и ”модни детаљ” коринтских жена, вашарски и карневалски. Сасвим је разумљиво што их Апостол опомиње на пристојност и саветује покривање главе као скривање њиховог кича и неукуса како се хришћански храмови не би претварали у вашарске и карневалске писте.

Проглашавати те савете као правила понашања за сва времена у практичном црквеном животу, најблаже речено, делује бесмислено. Јер свако време има своје стандарде пристојности и поретка у јавном животу.

Жена хришћанка треба највише да води рачуна о украшавању своје душе хришћанским врлинама. Доброта, племенитост и побожност - најлепши су украси жене и мушкарца. Ако поседују те особине, сами ће најбоље знати како да дођу у храм на молитву. Са марамом на глави или без мараме, потпуно је неважно и небитно. Важно је шта је у глави и срцу.

У свакодневном животу, данас, жене ретко носе мараме, нарочито у урбаним срединама. Треба повести рачуна о томе да се ношење мараме у храму не претвори у потребу скретања пажње на себе, неку врсту мимикрије и маскирања. Жена хришћанка се пристојно облачи у свакодневном животу. Тако треба долазити у храм, у оделу, дакле, у коме се појављује у озбиљним и свечаним приликама.

Новокреирана ”црквена костимографија”, дуге мараме и шалови, дуге сукње и џемпери, скрећу пажњу и у храму и на улици. О Христу и хришћанству не сведоче ништа. Оне сведоче искључиво о онима које их носе. Треба се чувати ”квасца фарисејског, а то је лицемерје” (Лк, 12, 1), те Господ саветује својим следбеницима да се чувају оних ”који радо иду у дугачким хаљинама, и воле поздраве на трговима, и прва места у синагогама... и лажно се моле дуго”, и додаје, да ће они ”још већма бити осуђени” (Лк. 20, 26-47).

Христос и хришћанство се, дакле, баве унутарњим човеком, његовим духовним потребама, изазовима и проблемима, а не крпицама и локницама. И овде се жена појављује као жртва мушке надобудности самозваних ”великих духовника” и ”духовних отаца”, који се на секташки начин баве менталним и костимографским инжењерингом, што наноси велику штету хришћанству и дискредитује његову улогу и мисију у савременом свету.

У Старом завету код Јевреја важило је правило: ”Жена кад има време, кад иде крв од тела њена, нека се одваја седам дана, и ко је се год дотакне, да је нечист до вечера. И на што год легне или седне, да је нечисто... И ко се дотакне постеље њене или чега на чему је она седела, нека опере хаљине своје и нека се окупа у води и биће нечист до вечера. А ко би спавао с њом те би нечистота њена дошла на њега, да је нечист седам дана, и постеља на којој лежи да је нечиста” (3. Мој. 15, 19-24). По прописима Мојсијевог закона, жена се, дакле, одвајала од осталих у време менструалног периода, јер сваки додир са њом значио је за њих култну и обредну нечистоту. Исто тако, нечистота је трајала 40 дана по рођењу мушког, а 80 дана по рођењу женског детета.

У Новом завету, Господ Христос доноси ново учење које се темељи првенствено на духовној и моралној чистоти. Никаква физичка нечистота не може учинити човека морално и молитвено нечистим. Племенита хришћанска младица накалемљена на старом стаблу јудаизма, била је у почетку изложена снажном бујању сокова јеврејске религије, који су продирали у хришћански калем. Јављала су се многа погрешна учења о жени, међу њима и о њеној телесној нечистоти.

Ново учење

СТАРИ хришћански спис високог ауторитета - Апостолске Установе, борећи се против тога, даје следеће упутство хришћанским женама: ”Стога одврати се од празних речи, о жено, и сећај се увек Бога који те је створио, и моли му се, јер је твој и свију Господ. И учи Његове законе не обзирући се ништа на физичко чишћење..., ни порођај, ни побачај (ненамерни), ни нечистоту телесну, јер су оваква обзирања проналасци глупих људи који немају ума. Јер нити сахрана човека, нити мртве кости, нити гроб, нити какво јело, нити ноћно истечење може испрљати људску душу, него само непобожност и безакоње према Богу, и према ближњем неправда, тј. отмица, велим, или насиље, или нешто против праведности према њему, прељуба и блуд”.