„Литургија - кретање ка Царству Божијем“

[w.a.mozart]

pa to je super  0110_hahaha

[Dijalog Ljubavi]

Следовати Спаситељу јесте заједничарити (μετέχειν) у спасењу... Јер Бог је непотребит (anendeh), а човек потребује Божије заједништво (ένδεής της του Θεοΰ νωνίας). Јер то је слава човеку: да остаје уз Бога и Њему служи(λατρεύειν)... (Зато) треба следовати Богу и носити Дух Његов и имати заједницу (кoiv оviav= општење) с Богом, Који је непотребит, алипотребитима даје Своје заједништво (кoiv оviav =причешће)... Зато је преко Мојсија, кроз оне друге (=Старозаветне) службе позивао у ове прве(=Новозаветне), то јест кроз оне праобразне (δια των τυπικών) у ове истините( εις τα αληθή), кроз оне привремене у ове вечне, и кроз телесне у духовне, и кроз земаљске у небеске, као што је речено Мојсију: Направићеш све по обрасцу онога што си видео на гори (Синају - Изл 25, 40; Јев 8, 5). И он се 40 дана учио да држи речи (τους λόγους) Божије и небеске карактере(χара κгιр ας=нацрте) и иконе духовне и праобразе будућих, као што и Павле говораше: Пијаху из стене која иђаше за њима, а стена беше Христос (1 Кор 10,4).

    Саветујући (Христос) Својим ученицима да Богу принесу првине од Његових сопствених творевина, не као да Он потребује, него да они не буду бесплодни нити неблагодарни, узео је хлеб од творевине и заблагодарио,говорећи: Ово је Тело Моје (Мт 26, 26); и такође (узевши) чашу од наше творевине (=вина), исповедио је да је то Крв Његова крв Новога завета(Мт 26,28), те их је научио Новом Приносу (την καινήν προσφοράν), који је Црква од Апостола примила и у целом свету приноси Богу, Који нам даје за храну првине својих сопствених дарова у новом Завету... И Црква у сваком месту приноси (Литургију) Сведржитељу Богу кроз Исуса Христа, као што је кроз Пророка Малахију (1,11) наговестио: И у сваком месту приносићететамјан  имену  Мојем  и Жртву  чисту;  а  тамјан су молитве Светих,како рече Јован у Откривењу (Отк 5, 8). Дакле, Принос Цркве,  коју  је  Господ научио (Цркву) да приноси у целом свету, сматран је од Бога за чисту Жртву и она му је пријемљива, не као да Он има потребу за жртвом од нас, него онај који приноси  сам  бива  прослављен ако му дар буде примљен (као Авељев). (... )

Црква, дакле, приноси ( προσφέρει) Богу са простотом, зато је с правом њен дар сматран код Бога као Жртва чиста. Јер Принос (πρόσφεραν) Богу треба чинити, и у свему бити захвалан (ευχάριστος) Створитељу, приносећи првине Његових сопствених творевина у чистој мисли (γνω μή=намери, вољи), и вери нелицимерној, и нади сигурној, у љубави горућој. И овај Принос(προσφέράν= Св. Евхаристију) једино Црква приноси чист Створитељу, приносећи са благодарношћу (μετ' ευχαριστίας) од Његове творевине. Јудеји већ не приносе, јер нису прихватили Логоса (Христа), кроз Којега се приносиБогу Нити приносе све јеретичке скупине (и наводи јеретике Гностике)...Како ће принети од њих (=Гностика) хлеб као Евхаристија постати тело Господа њиховог, и чаша крв, ако не говоре да је Он Син Творца света, то јест Логос Његов, кроз Којега дрво доноси плод и извори теку и земљапроизраста најпре траву затим клас, онда потпуно жито у класу (Мк 4, 27-28)? Како опет говоре (јеретици) за тело да одлази у трулеж, и неће имати удела у животу који се храни од Тела Господњег и Крви његове? Или нека промене своје (зло) веровање (την γνωμ ήν=мишљење) или нека се откажу од приношења речених (дарова). А нама је Евхаристија сагласна са вером(τη γνω μή=мишљењем) и Евхаристија  потврћује  (наше) веровање  (ήμιν δε σνμφονος τη γνώμη    ή Ευχαριστία και ή ' Ευχαριστία βέβαιοι την γν ώμην).1

Приносимо Њему сопствене (Његове) творевине, с песмом, објављујући складну заједницу и сједињење (κοινωνίαν και έ'νω σιν) тела и Духа. Јер као што хлеб од зеље, примајући призивање Бога (την έπίκλησιντοΰ Θεου-епиклезу Св. Духа), није више обичан хлеб, него Евхаристијасастављена од двеју ствар(ност)и, земаљске и небеске, тако и тела наша, причешћујући се од Евхаристије (μεταλαμβάνοντα της Ευχαριστίας), више нисупропадљива, имајући наду вечног васкрсења.

Јер приносимо Њему не као потребитоме, него благодарећи(εύχαριστοΰντες) за Његов дар и освећујући твар. Јер, као што Бог не потребује нешто од нас, тако ми потребујемо да нешто приносимо Богу... Као што, дакле, не потребујући ово, Он тражи - да дајемо другима (Мт 25, 34-36) - ради нас, да не будемо бесплодни, тако је Сам Логос (Христос), не потребујући, заповедио народу (Јеврејском) да чини приносе, да би се научили да (бого)служе (λατρεΰειν) Богу; као што (такође) хоће да и мистално приносимо даре на Жртвеник. А постоји и жртвеник на небу јер се тамо наше молитве и приноси узносе; и храм, као што Јован у Откривењувели: И отвори се храм Божији (11,19), и Скинија; јер вели: Ево СкинијеБожије, у којој ће Он становати са људима (21, 3; ср. Јн 1, 14). Народ(Јеврејски) је примио дарове и приносе и жртве као праобраз (ειςτύπον), како је показано Мојсију на Гори (Синају), од Једнога и Истога Бога,Којега се Име и сада прославља у свим народима (=у Цркви). Али и ове стварности на земљи, што су код нас складно постављене(disposita=διακεκοσμ - ε va=у крашене=распоређене 1 Кор 14, 40) приличи да су обрасци (τυπους ) наднебеских стварности, јер су настале од истога Бога, пошто нико други не би могао да тако усличи слику духовних стварности (assimilare spiritalium imaginem-έξομοιώσαι την των πνευματικών εικόνα).2

(... ) Ништавни су сасвим они (=јеретици Гностици) који сав Домострој Божији одбацују, и одручу спасење тела, и своје поновно рођење (=крштење)бешчасте, говорећи да тело није пријемчиво за нераспадљивост(=бесмртност). Ако ли се пак тело не спасава, онда ни Господ није крвљу Својом нас искупио, нити је Чаша благодарења (=Евхаристије) - заједница Крви Његове, нити је Хлеб који ломима - заједница Тела Његовог (1 Кор 10, 16). Јер крв није друго него оно што је из вена и меса и осталог људског састава, који (састав) је заиста постао Логос Божији и Крвљу својом искупио нас, као што и Његов Апостол вели: У којем имамо искупљење Крвљу његовом и опроштење грехова (Кол 1, 14). И пошто смо удови Његови (Еф5, 30), и творевином се (Његовом) хранимо, а Он Сам нам даје ту творевину, обасјавајући (сву твар) сунцем Својим и дајући кишу како Сам хоће (Мт 5, 45), Он је ову Чашу од творевине Сам признао да је Крв Његова, којомузраста наша крв, и Хлеб који је од Творевине потврдио је за Сопствено тело, од којега расту тела наша. Када пак растворена Чаша (=вино с водом) и печени Хлеб примају Реч (τον Λόγον) Божију3 и бива Евхаристија и ТелоХристово, и од њих расте и састоји се састав (ή ύπόστασις ) тела нашег, како онда они (=јеретици Гностици) говоре да тело наше није пријемчиво за дар Божији, који је живот вечни, оно (=тело) које се (Причешћем) управо храни од Тела и Крви Господње и јесте уд Његов? Као што блажени Апостол (Павле) вели у Посланици Ефесцима: да смо удови тела Његовог, од меса Његовог, и од костију Његових (Еф 5, 30), не говорећи то о неком духовном и невидљивом човеку, јер дух нема кости ни меса (Лк 24, 39), него у устројству (της ο Ίκονομίας =саставу=структури) истинског човека, који се састоји од меса и нерава и костију, које се тело и из Чаше, која је Крв Његова, храни, и од Хлеба, који је Тело Његово, расте. И, на који начин бива да стабло винове лозе, стављено у земљу, у своје време доноси плод, и зрно пшенично паднувши на земљу и растворивши се, многоструко устаје Духом Божијим, Који све и сва одржава, а затим мудрошћу Божијом дођу (обоје) у употребу људима, те примајући Реч Божију бивају Евхаристија , што јесте Тело и Крв Христова, тако исто и наша тела од њих (=Св. дарова Хлеба и Вина) храњена, и положена у земљу, и растворивши се у њој, она ће васкрснути у своје. време, јер им Логос Божији дарује васкрсење, на славу Бога Оца (Флп 2, 11), Који заиста смртноме даје бесмртност и пропадљивомедарује непропадљивост (1 Кор 15, 53). Јер сила Божија се у слабостиизвршава (2 Кор 12, 9); да не бисмо, као имајући од нас самих живот, надимали се и узгордили се некада против Бога, прихвативши незахвално мишљење, него се  искуством  научивши  да из Његовог преизобиља, а не из наше природе, имамо вечно пребивање(=бесмртност=вечни живот),нити да погрешимо односно славе Божије, те да не познајемо нашу (људску) природу, него да знамо шта Бог може, а шта чини човек, и да (тако) никада не погрешимо у истинском схватању (и веровању=поимању) постојећих бића, то јест Бога и људи.

[Dijalog Ljubavi]

[Dijalog Ljubavi]

Бог(=Син Божији) није се сјединио са природом Анђела,него са природом људи.Није Бог постао Анђео,него је Бог постао природно и истински човек. ,,Јер се није присајединио Анђелима него се присајединио семену Аврамовом''(Јевр.2,16).Није Син Божији постао по ипостаси природа Анђела,а постао је Син Божији по ипостаси природа човека.Анђели нису узели удела,нити постали заједничари Божанске природе(2.Петр.1,4),него енергије и благодати (Божије),а људи имају удела и постали су заједничари Божанске природе,они који се причешћују Светог Тела Христовог и пију Часну Крв Његову.Јер су(Тело и Крв) по ипостаси сједињени,и две су природе у причешћиваном(=приманом) од нас Телу Христовом,сједињене по ипостаси нераздељиво,те заједничаримо у обадвема природама:Тела телесно,Божанства духовно,или боље рећи обадвоје кроз обадвоје,не поистовећујући се по ипостаси(с Богом)-јер претходно постојимо па се онда сједињујемо-,него по сједињењу Тела и Крви.И како онда нису већи од Анђела они (=свети људи)који,кроз држање заповести (Божијих),чувају искрено и чисто то сједињење?Јер наша природа, за мало је умањена од Анђела(Јевр.2,7) због смрти и дебелости тела,али,благовољењем и сједињењем Божијим,постала је већа од Анђелске.Јер њој предстоје са страхом и трепетом Анђели док седи на Престолу Славе у Христу,и предстојаће са страхом на Суду,будући да они нису од Св.Писма названи као саседећим са Њиме(=Христом),нити заједничари Божанске Славе,јер су они сви службени духови,пошиљани да служе онима који ће наследити спасење (Јевр.1,14),нити ће сацаровати,нити се сапрославити,нити сести за Трпезу Очеву; док Свети(тељи) су синови Божији,синови Царства,и наследници Божији,и сунаследници Христови.

[Никола Ђоловић]

Сад се нешто сетих ове теме, и почех да се питам, да ли можда насловом исте нисам добро схваћен јер је он у првом лицу.

Првенствена намера саме теме није била да се иста односи стриктно на мене (односно само моје субјективно искуство), већ да свако ко учествује у спасењу свога бића кроз Свето Причешће, изрази своје искуство. Јер Причешће (Христос) јесте Оно што нас чини истинским богословима а не неки интелектуални ниво знања изван саме Тајне. Зато верујем да свако може, ако хоће, да искаже и своје искуство без обзира на ниво знања или красноречивости...

[Никола Ђоловић]

Евхаристијско опитовање бесмртности није коначног карактера. Зато смо и даље смртни. Док је историја жива са својим умирањима, ми још не можемо ући у пуноћу бесмртности. Коначни карактер бесмртности се односи на Васкршњу стварност.

Такође, наша смртност након Евхаристије указује да она сама није магијски акт кроз коју ми можемо постати свемогући и неповредиви. Ми опитујемо укус вечности али не у пуноћи јер се Васкрсење још није доогодило за нашу пропадљиву природу. Зато нисмо још слободни од ограничења које ствара смртна природа (болест, сукоби са другима, махинације, интриге, страсти...)

Још треба рећи да Евхаристија јесте сваки пут нови догађај јер она чека нове покајнике који тек долазе и оне старе да не би више никад одступили...

[fipo]

lepo rečeno, samo nisam najbolje shvatio ono o slobodi

ja mislim da je sloboda u Bogu a ne suprotstavljanje Bogu,

i nisam razumeo ono o vaskrsenju koje se još nije dogodilo

inače odličan tekst

hvala

[Никола Ђоловић]

lepo rečeno, samo nisam najbolje shvatio ono o slobodi

ja mislim da je sloboda u Bogu a ne suprotstavljanje Bogu,

i nisam razumeo ono o vaskrsenju koje se još nije dogodilo

inače odličan tekst

hvala

Ух, коначно нечија реакција!

Иначе бих остао у границама субјективности 1414_feel

Нисам ни желео да звучим као да је слобода у опозицији пред Богом јер смо свесни као хришћани да се слобода не може реализовати мимо другог. Било да говоримо о односу, било о бесмртности, премда у односу са Богом, то су синоними.

Васкрсење се за сада догодило једино Господу Христу. Ми опитујемо пред-васкрсење у икони, у залогу, али не и у пуноћи. Још нам нису васрксла тела јер и даље умирено али имамо искуство вечног-васкрлог живота у нашим личностима захваљујући благодати и Причешћу које живи у нашој крви...

[Guest srna u izgubljenom raju]

Moze li svestenik sluziti liturgiju ,ako ce se samo on pricestiti; i ako moze (ako se samo on pricesti) ,ostvaruje li se tu zajednica?

[о.ЗлаткоN]

Сам служити Свету Литургију никако а и ако има ко да каже амин а нема ко да се причести, опед нема службе, односно Свете Литургије. Елем, у Христу брат Александар је то лепо у пар речи објаснио а ако нема никога у Светом Храму неслажем се да то ми свештеници нисмо криви. У крајњен случају ту су наше супруге ( ако су у могућности или пак ако је такав благослов и дечица ), када се Цркви изјави, објасни.... у почетку се питају са које ли је крушке пао овај поп... а за кратко време све то дође на своје место.

[Guest srna u izgubljenom raju]

isto kao sto je glavna, ako ne i jedina duznost vjeroucitelja da poziva dijecu na liturgiju, tako je i glavna duznost svestenika da zove ljude na liturgiju, a kada se zove i trudi uvjek Bozja blagodat (ne sam vjeroucitelj ili svestenik) ucini svoje i ljudi se pojave na liturgiji, zato svestenici ili vjeroucitelji cija se stada ne pojave na liturgiji, trebaju da se ozbiljno zabrinu sta rade, da li su oni samo majstori koji odrade svecenje vodice, ili jedan informativni cas u skoli!? A pricestiti se sam po meni je srasno (osim ako nije stvarno takva situacija). Svojim sam ocima gledao kako svestenik posle dugo vremena sluzi u svom mjestu ( selo, provincija, zabit), razmislja da li da iznese narodu putir, a na kraju sluzbe je odusevljen kako si svi pjevali u crkvi (ne samo hor) i kako su se svi pricestili, ja se pitam sta je on uradio za citav zivot, ako to vidi tek sad kada se udostojio da dodje na selo u kome je rodjen?

[Guest свештеник Иван]

Сам служити Свету Литургију никако а и ако има ко да каже амин а нема ко да се причести, опед нема службе, односно Свете Литургије. Елем, у Христу брат Александар је то лепо у пар речи објаснио а ако нема никога у Светом Храму неслажем се да то ми свештеници нисмо криви. У крајњен случају ту су наше супруге ( ако су у могућности или пак ако је такав благослов и дечица ), када се Цркви изјави, објасни.... у почетку се питају са које ли је крушке пао овај поп... а за кратко време све то дође на своје место.

Све си рекао оче...  facenew22222222

[Никола Ђоловић]

Литургија сама по себи не може никада да постане летаргија јер њено биће превазилази суштину постојећих и пропадљивих ствари. Пре би се рекло да је проблем у оку посматрача. Навикавши се да мери све према својој нарави, човек покушава да рефлектује на Литургију своју летаргију уместо да сам буде преображен њоме (Литургијом). За аутентичног црквеног човека таква пала перспектива не постоји јер он созерцава Суштог као присутног - не закопава се у самосозерцање које га у нечему оптерећују (нпр. бриге, обавезе, нечији карактер или грех, политичка или економска криза, итд.).

Има и таквих људи, такође, који - били црквени или не - више воле да се занимају секундарним стварностима Цркве уместо самом Литургијом, те тиме и својим обожењем. Битнији су им неки догађаји, ствари и људи - у оном негативном оцрњивању других - од благодатног присуства Божијег. Тако и почиње летаргија да се манифестује унутар Литургије.

Ако, дакле, Литургија јесте пројава Божијих нестворених енергија и успостављање Царства Божијег унутар овог света, због чега човек жели да буде преокупиран нечим што Бог није? И притом, да још пожури не само ван Цркве него и унутар Сабрања да спекулише и полемише о стварима које чине заборав (да ли и протеривање?) примљене благодати док још Литургија траје? Уместо да уносимо Царство у себе, ми у њега уносимо оно што не одговара карактеру Есхатона. Опет, дакле, покушавамо да обликујемо Бога према себи а не себе према Богу. То ради и летаргија са Литургијом.

Још можемо рећи: за живог - Литургија је жива, а за мртвог - Литургија је мртва! Али, Литургија не уме и не може бити обамрле онтологије јер пројављује Онога ко јесте извор живота. Ради се о пријемчивости коју слободна воља човека диктира и обликује према могућности избора. Дакле, од срца човечијег зависи на ком темељу ће градити своју личност: да ли на Литургији или на летаргији?

Ако Литургија не може некога да обрадује, то није због Литургије - која је преизобилна у Тројичним харизмама - него због онога ко већу веру, љубав и идентитет полаже у жалост и пролазност овога света.

На Васкршњу стварност Литургије може да буде имун само онај ко је одавно мртав. Иронија над иронијама је само ако не зна да је мртав...

[tara8]

предиван текст, литургија је жива, мене увек оживи, оживљава; како нам је лепо и '' добро овде бити '' ( Мт.17.4 ) на Светој Цлужби Божијој, у Светом храму посвећеном било ком свецу, где, се на један нарочит начин открива светлост па чак и присуство Божије, Светлост и Присуство Божије се открива у сваком храму Божијем, на свакој служби Божијој и сваком човеку који смирено и усрдно призива Име Божије, и живи у заједници са Богом.

Литургија ме је УВЕК спасила од летаргија када би ми запретила да ме обузме, литургија ми је увек била и биће спас од ње која ми не треба а литургија ми увек треба.

[Guest - . . .-]

Одлично, заиста си ово одлично написао. Да ли може неко ко живи литургијом да падне у летаргију  и да се поново врати Литургији? Свакако да летаргија нема ништа заједничко са Литургијом, али да ли у својој слабости, павши у летаргично стање, може да поново постане литургичан? Зар то није она непрестана борба до оног момента у коме ћемо бити затечени да ли литургични или летаргични? Летаргија је статика а литургија је кретање?

Ово кажем зато што ја с времена на време заиста постанем летаргичан.