Ревност и ревнитељи

[Volim_Sina_Bozjeg]

Sergijane potpuno se slazem sa tvojom poslednjom recenicom.

Ne moze Drugo lice da se ispoveda bez obe prirode.

[Sergian]

Сергијане, Христос = Име Сина Бижијег. Син Божији јесте Богочовек Исус Христос. Али Онај који је од Оца рођен пре свих векова је исти Онај који се оваплотио и постао човек = Христос. Његов идентитет је исти и пре и после оваплоћења, чак је и Његова Божанска природа је такође идентична и непромењена, једина разлика је што је осим Бог по природи постао и човек, а то је промена у природи, не у идентитету. Без обзира на то, ми исповедамо Христа Богочовека и само и искључиво као Богочовека, а не као само Бога или само Човека. Рећи "био" (прошло време) није исто што и рећи "јесте", сад капираш? Оно што би било апсолутно погрешно је рећи Богочовек је био "бестелесни Логос" зато што, за разлику од речи "Христос" која одређује идентитет и која је име, реч Богочовек описује и природу. Христос је име, Богочовек је описна именица.

Углавном се овде слажем са тобом.

У чему је онда проблем?..Ја све време исповедам Христа само као Богочовека а ви име "Христос" дајете и за Сина Божијег бестелесног (пре Оваплоћења). Божанство се није променило приликом Оваплоћења, Бог је и даље остао Бог, али је сада (тј. од Оваплоћења) назван и Господ Исус Христос. Све време то исповедам.

Исти је само Божански идентитет али нису исте природе, самим тим није исти ни идентитет Личности. Бестелесни Син Божији је само предвечни Логос а очовечени Син Божији (Христос) је и предвечан и временски заједно.

И није добро што људску природу Христову сматрате мање важном од Божанске.

Христос - колико је Бог толико је и човек (само без греха).

Не би био наш Спаситељ да није и човек (осим што је и Бог) и да није страдао и умро (као човек) а васкрсао као Бог!

Два: Тројични Бог се на много много више пута може пронаћи у Старом Завету него при гостопримству Авраамовом, а тога имаш брдо код светих отаца Цркве православне, само треба сести па читати. Препоручујем одличну студију на ову тему у пропратним белешкама вл. др. Атанасија (Јевтића) у његовом преводу Књиге Постања. То што Га Јевреји нису познали није зато што пророци нису о Њему говорили него зато што они нису разумели то што су пророци говорили.

Јесте, то је све тачно. Али, Црква учи да је Тројичност званично објављена тек на Богојављење.

Тако пише у Догматици. А у Ст. Завету је то било у сенкама и полуотворено, како тамо пише (читај).

[Milan Nikolic]

Sergijane potpuno se slazem sa tvojom poslednjom recenicom.

Ne moze Drugo lice da se ispoveda bez obe prirode.

И ја се ту слажем са Сергианом. Само не знам где он види да неко исповеда другачије.

Његов је пробем у томе што неће да се удуби, да саслуша, да расуди... За њега смо сви ми аутоматски јеретици.

[Volim_Sina_Bozjeg]

Ma ne on misli mozda da ste vi ostavili Hrista na zemlji i poleteli bestelesnom Logosu u zagrljaj

[Јелена*]

"Зашто се Он назива Бог истинити од истинитог Бога?

Из истог разлога. Тако је чак и у природи овог света; на пример, ко се роди од човека можемо га назвати ,,истинити човек од истинитог човека", пошто је син увек и свугде истог бића као што су и његови родитељи.

Тако је и наш Господ Исус Христос, пошто је Син Божји, заиста истинити Бог од истинитог Бога, као што је и сам рекао: „Ја и Отац смо једно" (Јован Х, 30).

Зашто кажемо: „Кроз кога је све постало"?

Зато што је Бог кроз Сина створио све ствари које су створене на небу и на земљи. Као што се потврђује у Библији: ,,Све је кроз Њега постало и без Њега ништа није постало што је постало" (Јован I, 3)."

Зар ово не доказује да је Христос по личности Бог, Творац, Сведржитељ, а самим тим и предвечан? Сергиане, ти ћеш ме исправити, ако грешим?! smej.gif

[Volim_Sina_Bozjeg]

evo ja necu da te ispravljam samo cu da dodam...

Ako pricas o Drugom Licu Svete Trojice Sinu Bozjem On je Prevecan i vremenski.

Kad budemo shvatili svu lepotu toga da je prevreme sislo i u vreme i da podjednako vlada sad i u vremenu necemo nikad iz ljubavi prema Sinu Bozjem Isusu Hristu Logosu ispovedati samo njegovo Prevreme tojest Predvecnost.

[Milan Nikolic]

"Зашто се Он назива Бог истинити од истинитог Бога?

Из истог разлога. Тако је чак и у природи овог света; на пример, ко се роди од човека можемо га назвати ,,истинити човек од истинитог човека", пошто је син увек и свугде истог бића као што су и његови родитељи.

Тако је и наш Господ Исус Христос, пошто је Син Божји, заиста истинити Бог од истинитог Бога, као што је и сам рекао: „Ја и Отац смо једно" (Јован Х, 30).

Зашто кажемо: „Кроз кога је све постало"?

Зато што је Бог кроз Сина створио све ствари које су створене на небу и на земљи. Као што се потврђује у Библији: ,,Све је кроз Њега постало и без Њега ништа није постало што је постало" (Јован I, 3)."

Зар ово не доказује да је Христос по личности Бог, Творац, Сведржитељ, а самим тим и предвечан?

Сјајна дефиниција. Христос је по личности Бог, Творац, Сведржитељ, а самим тим и предвечан.

Једном речју, Христова личност је превечна личност Сина Божијег, као што се исповеда у Символу вере, ,,рођеног пре свих векова''.

Наравно да Њега исповедамо као Оваплоћеног, Који је постао човек...

[uros]

"Зашто се Он назива Бог истинити од истинитог Бога?

Из истог разлога. Тако је чак и у природи овог света; на пример, ко се роди од човека можемо га назвати ,,истинити човек од истинитог човека", пошто је син увек и свугде истог бића као што су и његови родитељи.

Тако је и наш Господ Исус Христос, пошто је Син Божји, заиста истинити Бог од истинитог Бога, као што је и сам рекао: „Ја и Отац смо једно" (Јован Х, 30).

Зашто кажемо: „Кроз кога је све постало"?

Зато што је Бог кроз Сина створио све ствари које су створене на небу и на земљи. Као што се потврђује у Библији: ,,Све је кроз Њега постало и без Њега ништа није постало што је постало" (Јован I, 3)."

Зар ово не доказује да је Христос по личности Бог, Творац, Сведржитељ, а самим тим и предвечан? Сергиане, ти ћеш ме исправити, ако грешим?! 1000000001010

Мислим да је ово погрешно. Не треба мешати појмове. Шта значи "по личности Бог"?? Чему онда служи израз "природа" (или природа/биће Οὐσία)? Христос је "по личности" - Христос, личност са Својим јединственим идентитетом (баш као и ми људи захваљујући Његовом неизмерном дару нама људима да и у овом својству будемо богоподобни и боголики). А по природи је Богочовек, истинити Бог и истинити човек. Слично би било рећи "Петар је по личности човек" што је нонсенс којим се поништавају (тривијализују) основни појмови као што су "личност", "природа", "суштина", итд.

А кад смо већ код природе, рећи "Христос је Бог" није погрешно ("Христе Боже наш") јер то не искључује чињеницу да је Христос по природи Богочовек. У Новом Завету зато имамо "Син Божији" и "Син Човечији", а тиме се само наглашава Његова једносушност са Оцем или људска природа коју дели са нама, а не поништава се једно или друго.

[Milan Nikolic]

Уроше, мислим да нема потребе да нешто компликујемо, јер то би било нешто што личи на схоластику.

Такође, мислим да није исправно изједначавати природу са бићем. Је ли Христос једно биће или два бића?

Зато уводимо појам личности као првоначалну категорију. У личности - садржи се природа. Тако да, ово што је Јелена навела, може бити исправно, ако се исправно протумачи. Ја нисам видео да неко тумачи другачије.

[andrej]

Сергијане, Христос = Име Сина Бижијег. Син Божији јесте Богочовек Исус Христос. Али Онај који је од Оца рођен пре свих векова је исти Онај који се оваплотио и постао човек = Христос. Његов идентитет је исти и пре и после оваплоћења, чак је и Његова Божанска природа је такође идентична и непромењена, једина разлика је што је осим Бог по природи постао и човек, а то је промена у природи, не у идентитету. Без обзира на то, ми исповедамо Христа Богочовека и само и искључиво као Богочовека, а не као само Бога или само Човека. Рећи "био" (прошло време) није исто што и рећи "јесте", сад капираш? Оно што би било апсолутно погрешно је рећи Богочовек је био "бестелесни Логос" зато што, за разлику од речи "Христос" која одређује идентитет и која је име, реч Богочовек описује и природу. Христос је име, Богочовек је описна именица.

Углавном се овде слажем са тобом.

У чему је онда проблем?..Ја све време исповедам Христа само као Богочовека а ви име "Христос" дајете и за Сина Божијег бестелесног (пре Оваплоћења). Божанство се није променило приликом Оваплоћења, Бог је и даље остао Бог, али је сада (тј. од Оваплоћења) назван и Господ Исус Христос. Све време то исповедам.

Исти је само Божански идентитет али нису исте природе, самим тим није исти ни идентитет Личности. Бестелесни Син Божији је само предвечни Логос а очовечени Син Божији (Христос) је и предвечан и временски заједно.

И није добро што људску природу Христову сматрате мање важном од Божанске.

Христос - колико је Бог толико је и човек (само без греха).

Не би био наш Спаситељ да није и човек (осим што је и Бог) и да није страдао и умро (као човек) а васкрсао као Бог!

Два: Тројични Бог се на много много више пута може пронаћи у Старом Завету него при гостопримству Авраамовом, а тога имаш брдо код светих отаца Цркве православне, само треба сести па читати. Препоручујем одличну студију на ову тему у пропратним белешкама вл. др. Атанасија (Јевтића) у његовом преводу Књиге Постања. То што Га Јевреји нису познали није зато што пророци нису о Њему говорили него зато што они нису разумели то што су пророци говорили.

Јесте, то је све тачно. Али, Црква учи да је Тројичност званично објављена тек на Богојављење.

Тако пише у Догматици. А у Ст. Завету је то било у сенкама и полуотворено, како тамо пише (читај).

Сергијане, мене овде нешто интересује феноменолошки - да ли је ово УПОРНО ОДВАЈАЊЕ Логоса и Христа које ти (супротно Символу Вере) пропагираш и званични став твоје "заједнице" или је производ твог личног "богословствовања"?

По свој прилици, ти овде упорно понављаш давно осуђену јерес Павла Самостатског, коју су оци препознавали и код Арија и код Несторија и која је дефинитивно осуђена на Петом Васеленском Сабору (заједно са осталим учитељима Антиохијске богословске школе). Покушај некако да схватиш да овде нико није блесав да не зна да постоји ИСТОРИЈСКИ тренутак Христовог оваплоћења - али, то не мења ЧИЊЕНИЦУ из Символа Вере да Јединородни Син и Логос ЈЕСТЕ Христос и да нема никаквог "другог Христа" након оваплоћења - замка у коју ти, у одсуству смирења и разумевања АНТИНОМИЈА, константно упадаш. И управо предпостојање Христа и јесте показатељ предвечног карактера Цркве.

Дакле, повремено изражаваш јеретички став, а повремено се враћаш и православном - да ли је та богословствујућа "схисофренија" код тебе последица учења вас "матејеваца," безобразлука или личног незнања? У сваком случају, имаш крајње контрадикторне ставове, па не би било лоше да се већ једном и определиш: исповедаш ли једног и неразделивог Христа-Логоса или због чињенице оваплоћења, попут јеретика Павла Самостатског разликујеш Логоса и Богочовека Христа?

[Дика Израиљева]

Ово је, знамо, издао Артемије, али писала је "десна рука" Св. Владике Николаја. Ако је (по обичају) неки "ревнитељ" не по разуму искористио нешто што је ревност по разуму, то не умањује ревност по разуму.

Појаве о којима пише "прости" монах Јаков (др. Арсовић) су више него присутне и данас у нашем народу. Црква од Немњића до данас никад слободнија није била. Шта кажу оци (и браћа и сестре) о овом посланију?

Да не крене свештенство мало од неуких опова којима се исмијавао Вељко Булајић, ка сувопарном теологисању? Незнање је погубно - знање је потребно, али и су и дјела неопходна као и знање. Знање се и стиче ради дјеловања а не раади зннањштине.

Један примјер. У БГ живи око 2 милиона људи. Нка има 1000 храмова (препрепреувеличано), и нека сваки храм недељом на Литургији прими у просјеку 100 људи (преувеличано), то је 100 хиљада. Гдје је осталих 1 900 000?

Такво је стање у већини градова/крајева нашег народа.

Монах Јаков (др Арсовић)

БОГОXРАНИМОМ СВЈАШЧЕНСТВУ ПОСЛАНИЈЕ

Отци и братие!

Вас Христос стјажа својеју первосвјашченскоју жертвоју, мученици пролијаше живоје море кровеј, и постници море слез, да би церков могла всегда побједнују воспјевати уже на небесјех вселившихсја. Мир сеј побједајетсја упованијем нада небеснаго. Жертва и побједа тоже бивајутсушче велми благопријатна Господеви. Жертви хошчу сије јест дјелајте јакоже. Аз, да дјело ваше будет на небеси осушчествовано и плата ваша да не коснит.

Где је дух наше свете вере? Да је целина, да има вид науке, да има силу струје, да се бори против света и побеђује! Догматика, Пастирско богословље, Тумачење Светога Писма, Патрологија, Омилитика, све су то школски споменици који се у народу не појављују. Народ живи за себе, Црква ћути за себе, свештеници ћуте за себе. Мутна река живота све носи али у њој светиње нема. Ко ће побудити срца под благодат Божију? Ко ће сад проповедати, па да се чује и извршује?

Највише сада то пада у очи, да су свештеници закопали свој пастирски таленат, па и они живе и гледају шта се ради. А ради се то на њине очи да сујета, саблазан и грех гутају душе сваки дан, и да велика већина живих онако види, а не онако како би требало по науци дома и науци Цркве. Свештеници су се сложили са средином, она је парализовала све њихове пастирске идеале, исто толико рат траје, и какве опасности не прођоше кроз народ, па ипак масе не знају за страх Божији, не прибирају се морално, цркве празне, саблазни бесне, и душепогубно страдање остајe једнако у сили. Ох, нарочито, нарочито, саборне струје нестало је у клиру, нема примера и модела да подстичу. Има једна чврста ствар, крепка истина: свештеници имају те способности која је потребна да се народ подиже вером.. У народу има услова, да се прихвате они који имају поштовања, али то све стоји у једној стагнацији, инерцији, равнодушности, прећутности. Дошао празник, село ушорено, има црква, има свештеник, па ипак у цркву дође по изузетку. Зашто, оче свети, синоћ ниси прошетао се кроза стадо, зашто ниси проговорио коју реч оним сакупљеним разговорачима, зашто ниси поименице позвао да дођу на службу, зашто ниси дан раније смислио проповед која треба твоме стаду, него си се и ти угледао на њих, одслужио си службу у празној цркви, и то журећи, да се и то што пре сврши. Коме ти има да кажеш: „Овде слабо посећују цркву". То је твоје дело и твоја савест, значи нема тих које ти приводиш Богу, и нема тих који тебе слушају. Дакле, дела Господњег код тебе нема. О, кад би ти хтео мало да се опоменеш шта је свештеник: О, кад би са дерзновенијем Христовог слуге подигао „обојудно острију меч слова Божија", ти би секао коров са душа, стадо би чуло твој глас, и мало овда, мало онда, некога придобијеш сада, некога носле, и твој би квасац напредовао. Зашто толико ћутање код вас, о људи Божји, и како можете да ћутите? Псују пароха? Не поштују свештеника шта си урадио да те поштују? Раде празником кога си ти молио да не ради? Не посте - да ли подсећаш? Не раде ни то, ни то, ни то. Шта си ти до сада урадио? Где су ти они који тебе поштују јер су од тебе нешто примили. Како можеш да живиш тако далеко од свога стада? Христос је победио свет, и борцима против света даће достојаније - а ти гледаш шта свет ради, па мислиш тако данас мора. О, кад би ти видео парохије у којима је свештеников глас моћан, и свештеников дух жив. О, кад би ти промислио шта има твога у твојој парохији, и шта на души код тебе носе твоји парохијани! О, кад би ти мало про'одао да се службом понизиш и позивом узвисиш! Кад би мало сео у сељачкој кући, да разговараш са чељадима, па узгредно да запиташ: о посту, о псовци, о исповести, о празницима, и причешћу, о молитви, о свађи да тебе икад чују чега си ти свештеник, и којих врлина заставник. Они те познају као: водосветаша, колачосекача, парастосочтеца, требниконосца а од тога свега они ништа не разумеју, и тебе не знају, да је све памет њихова покренула, због твојих речи. По обредима спољних радњи, они те виде као чиновника, а кад би ти обрађивао њихове душе, они би видели у теби великог свештеника, а у свима искушењима пред очима би имали твој образац.

Није наш народ пропао толико да у њему није могуће пастирски служити. Изгубљених има доста, али највише има занемарених. Слушали би, кад би их неко мудро повео. Не би толико газили светињу, кад би их неко руком дотакао. Бистар је ипак наш народ, и мора се установити као чињеница, да би народ слушао кад би свештеник делао. Ради у недељу, јер никакве науке код њега нема. Псује! Кад је свештеник отворио Свето Писмо и тамо видео шта је псовка па поднео текст парохијанину да и он види. Не исповедају се кад је свештеник кога посебно и поименице запитао о исповести, и поучио га. Ти у парохији имаш две хиљаде душа, да ли и једна црпи науку са твојих усана? Има људи који се никад нису исповедили нити се причестили. Кад си се ти о томе заинтересовао и кад си им говорио како нису више чланови цркве, и како немају право на опело ни на сахрану на гробљу? О, несретни ценовници за сахрану каква ли је ваша цена у царству Христовом, кад се светиња до те мере гаси, да хришћани ништа не испуњавају, а зову се опет хришћани. Без науке, и без вере, и без труда, са товарима и вагонима греха, какво може бити спасење?

Немојте, молим вас, никоме више да се жалите како је у вашој парохији, него све те жалбе упућујте на своју адресу. Све што раде, а не ваља, раде прво на ваш рачун и на вашу одговорност. И ма колико да то није ваше дело, ипак је ваше. Ако не видите, то не ваља. За све то што не ваља у парохији и Христос теби подноси жалбу и молбу, и све ти је дао, и опет све од тебе очекује. Јеси ли кад пробао духовну прју и парбу са Господом. Јеси ли му кад рекао: „Господе, Ти очекујеш од моје руке. Господе, Ти очекујеш моје речи, да ја почнем, а Ти да довршиш, да ја будим срца, а ти да их напајаш и крепиш, ја да отварам врата - Ти да улазиш, да будем Твој претеча, а Ти да будеш свакоме Месија, крешчајај огњем спасенија. Ја у тебе гледам верујући, а Ти у мене гледаш и свезнајући и свемогући. Па ћемо се срести, кад као свештеник дођем да Ти положим рачун, Теби, који иако си знао да си Син Божји, ипак си чекао док те Јован тако крсти по откровењу од Оца па да кажеш апостолима, што и мене треба да научи, да пођем за својом сенком, па тек после да ми се у души појави сведочанство о Теби. Ти од мене очекујеш да савршим све своје дело, па онда да дођем код Тебе. Авај мени, сва су моја дела у светињи и незапочета, а не извршена. Ја гледам стазе овога света, а то је и мојом душом завладало те се по свету руководим, а Твоје стазе не рашчишћавам, и кад би Те ја повео по мојој парохији, ја ни једно дело своје не бих имао да Ти покажем. Чији дух влада у срцима, Ти би ми рекао. Зашто моја црква да устаје против мене, Ти би ми рекао. По чему је то Мој народ, Ти би ми рекао. Првенство је рукодјелија код вас свештеника, а ја Христос примам које ми ви дајете, Ти би ми рекао. Како ви Мене називате именом које Мени припада, тако и ја хоћу вас да назовем именом које сам вам дао, Ти би ми рекао. Тражим из ваше руке не само то што можете дати, него и то што сам вам дао, а ви сте занемарили, мислећи да сам Ја давно био у Галилеји и далеко сам на небу, Ти би ми рекао. И ја, Господе, не могу поднети ни један Твој испит."

Братие! Славан контраст постоји и данас између пастира и стада: свештеник је читао Златоуста, а његови парохијани не знају Оче наш. Свештеник погледа на неки факултет, а деца кад изађу из основне школе, за две године забораве и веронауку и молитве. Свештеник купује неке научне књиге, а већина његових парохијана не зна како се треба прекрстити и које се речи том приликом изговарају. Свештеник очекује плату по уставу, док парохијанин и не зна каква је та наука коју од свештеника треба да прими.

Рад свештеников свео се на званично, а пошто стадо не прима од пастира готово ништа у облику науке, то и не познаје га. Код толиких неопходних дужности зашто свештеник да буде тако далеко од својих парохијана? Где се изгуби његов утицај? Кад престаде народ обраћати се свештенику за савет? Одговор је прост и једнообразан: од онда, како свештеник постаде обичан човек, помешан са својом околином. Рушење поста и пушење је грех... То је главни узрок што је дух пастирски ослабио, и свештеник је остао у мрежама чиновничким, званичним и писарским. Ево још једног доказа: где данас родитељи поштују Бога, а деца њихова држе се у целости; покварена омладина и на селу и у вароши, то је наслеђе оних родитеља који не поштују Бога. И онда се може подићи глас и рећи: слика данашњег свештеника, то је његова парохија.

А каква ли је то вера код свештеника, то само Бог зна!

По већини парохија, народ умире као стока. Нити уме да позове свештеника за „напутие жизни" (последња исповест и причест) нити свештеник уме да благовремено о томе научи људе.

Досадно је бројити какве су се све немани и зверови испречили на светињу Цркве, и колико је рад свештеника занемарен, да тешко нама ако то и сами свештеници не виде и не осећају, него су се изгубили у таласима народних греха, и обичних појмова. За све данашње изгубљене душе, одговараће прво и најпре свештеници. Душу Лутерову тражиће Бог из руку папе Лава VI. Душу Ничеову тражиће Бог из руку Дарвинових, душу Лава Толстоја тражиће Бог из руку Жана Жака Русоа, француског Јеврејина; душу Лењинову тражиће Бог из руку Марксових; душе данашњих хулитеља и псовача биће тражене из руку данашњих попова. Шта мислите, ви, оци и братие, да је то само форма бити сасопственик Престола Божијег. Ви примате са Трпезе живога Бога, а то је освештење свих ваших чинорадњи. Можете ли ви од Бога примити светињу, а ваши парохијани то Богу да плаћају хулом? Зар ви не видите, кад псују Бога, псују и вас, и да су те хуле и псовке ваша хвала пред Богом, и цела архива псовачка вас очекује на небу. Да ли сте питали себе: за шта вас награди Христос, и шта о вашем раду да каже? Кога сте на земљи чули да вас хвали што и ваше попадије иду непристојно обучене и вама командују, што и приличан број од вас млако проповеда у народу о посту и покајању. Ви сте опоганили дух свој римском и светском науком.

И вама се нешто чини да ће овај рат скоро да се сврши. А кад ће овај рат скоро да се сврши, на шта ли се односи девета глава Апокалипса? Односи се на онај „бездан" и „скакавац"; и на ово време односи се и 2. глава пророка Јоила и 2. глава друге посланице Солуњанима, и крај пророштва Даниловог, и прича о жетви и Јеванђељу, и речи Јована Кронштатског, и речи Богомпробуђеног чобанина у Румунији Петра Лупу. И страшни догађаји стићи ће од лица Божијег, кад се ускоро подигне десница Бога Израиљевог да целом свету покаже да Бог постоји.

Па зар да нас затекне све на спавању општи гњев Божји. Не дај Боже. Дај Боже да смо бар толико будни, да наше срце не нађеш заробљено ни науком, ни трговином, ни сумњом. Ако је потребно да падамо, нека падамо на путу за Вавилон. Ти си овај рат спремио још пре пророка Јоила, а ми човечанство, спремамо рат још од пада Цариграда, од кад мрачни Запад помрачи и Источну Цркву. Ти да будеш са нама, а ми да будемо с Тобом. Па руши овај свет који Тебе одавно руши.

Господе, поврати Србе. Они Ти овако несретно греше тек после 1880. године, и знају да Теби греше. Дај свештеницима дерзновеније да осете Твоју небеску струју, да плану као лавови, и због њихових речи да се на род постиди од псовке, отварај срце народу да исповеда све своје грехе. Буди осетљив што су наши прости ђедови толико волели Твоје име и љубили Твоје стопе, да си ти прошапутао у њиховом срцу шта ће од нас бити. Ми јесмо пропали земаљски, али Ти не дај да пропаднемо за навек. Отргни нас од наших зала, и дај нам да се међусобно слушамо као и наши стари. Најтеже је пропасти од своје руке, а то данас ми радимо. Презри, Господе, псовке псовача, и одбаци их, али отвори разум псовачима, да виде шта раде. Ко се год покаје, и престане са псовком, опрости му и унапреди га на путу спасења. Да будемо крстобранитељи, а не крстоборци.

Свештеници српски, чујте ви ову реч, да би преко вас Бог чуо цео наш народ. Прођите једном кроз парохију са апостолским упутом, и извршите једно огромно дело, видите очима својим шта народ дугује Богу. Кад не можете у дому Божјем да мисионарите, јер је празан, идите по кућама. За десет дана уђите бар у једну кућу без Требника, и без расписа. Седите на споредно место. Извињавајте се дуго што сте дошли. Постаните досадни са извињавањем. Кад вас домаћин дома почне молити да кажете смер ваше посете понизно питајте псује ли се Божанство у кући? Од кад се псује? Псују ли сви? Ко у овој кући чита Оче наш? Колико се пута преко дана прекрстите? Колико има година како се нисте причестили? Постите ли? Радите ли недељом? Зашто радите? Радите ли празником? Радите ли на други дан Васкрса? Одрасле чланове, пажљиво и насамо, питајте о блуду. Масе једне казаће вам да то није грех, јер никад од вас нису чули да је то грех, а чули су од господе и научника да је то „природни стицај". Па да видите очима каква чуда спречавају те људе те нису за светињу, нити могу у цркву да дођу.

Не живите више тако изоловани и беспослени, ако Бога знате! Спасавајте народ од пожара. Размишљајте о свему што се дешава у парохији. Водите рачуна о свему. Установите смисао и правац ваше службе. Све што знате о вери, преносите. Загрејте прво здрави део народа, док га још има, па болесне постепено прикључујте здравом стаду. Будите живог ока, а не равнодушног. Не оставите ни једну појаву у парохији да је не обрадите својом мишљу. Потражите све предмете ваше дужности. Пошто сте вашу епархију заробили и претворили у агенцију за регулисање принадлежности и породичних питања, сад узмите маслинову гранчицу и тражите везу са народом, са постом и са бисагама, и са простим речима, без хигијене, без шешира, без мантије од танког луксузног штофа.

Обуците се у благообразије Слова Божјег и свакога дана мислите како ћете издржавати Христа, не вашу породицу. На породицу можете гледати да ли се о њој Христос стара. Изломите ту ограду око себе, спасавајте народ, јер наилазе времена гора од времена Атилиног.

Предње примите братски, до разума и срца

[Дика Израиљева]

“Хајдете за мном и учинићу вас ловцима људи” (Мат. 4, 19)

За вријеме столовања Св. Владике Николаја у Охриду, народ прориједио долазак у храм на Литургију, а владика шта ће, те један дан рашчупан и бос пројаха Охридом на магарету. Прочула се прича како је владика полудио те рашчупан и бос јаше на магарету, и одмах народ похрли тамо гдје је он требао да служи, да види је ли заиста полудио. И након Литургије он им се обрати, да је спреман и луд да буде у њиховим очима, само да их Христу приведе.

"Свештеници српски, чујте ви ову реч, да би преко вас Бог чуо цео наш народ. Прођите једном кроз парохију са апостолским упутом, и извршите једно огромно дело, видите очима својим шта народ дугује Богу. Кад не можете у дому Божјем да мисионарите, јер је празан, идите по кућама. За десет дана уђите бар у једну кућу без Требника, и без расписа. Седите на споредно место. Извињавајте се дуго што сте дошли. Постаните досадни са извињавањем. Кад вас домаћин дома почне молити да кажете смер ваше посете понизно питајте псује ли се Божанство у кући? Од кад се псује? Псују ли сви? Ко у овој кући чита Оче наш? Колико се пута преко дана прекрстите? Колико има година како се нисте причестили? Постите ли? Радите ли недељом? Зашто радите? Радите ли празником? Радите ли на други дан Васкрса? Одрасле чланове, пажљиво и насамо, питајте о блуду. Масе једне казаће вам да то није грех, јер никад од вас нису чули да је то грех, а чули су од господе и научника да је то „природни стицај". Па да видите очима каква чуда спречавају те људе те нису за светињу, нити могу у цркву да дођу.

Не живите више тако изоловани и беспослени, ако Бога знате! Спасавајте народ од пожара. Размишљајте о свему што се дешава у парохији. Водите рачуна о свему. Установите смисао и правац ваше службе. Све што знате о вери, преносите. Загрејте прво здрави део народа, док га још има, па болесне постепено прикључујте здравом стаду. Будите живог ока, а не равнодушног. Не оставите ни једну појаву у парохији да је не обрадите својом мишљу. Потражите све предмете ваше дужности. Пошто сте вашу епархију заробили и претворили у агенцију за регулисање принадлежности и породичних питања, сад узмите маслинову гранчицу и тражите везу са народом, са постом и са бисагама, и са простим речима, без хигијене, без шешира, без мантије од танког луксузног штофа."

[дибидусрус]

Христос Воскресе,Дико. Тако и јесте. Све је тачно. А то што је тад написано тако је у Србији, у Русији....

Све исто општи нерад и апатија. То само сведочи да смо унутра себе празни....Које ми унутрашње богатство имамо?

Да не причамо о томе да из унутарњег , следи спољашње.

[Дика Израиљева]

ekstra     вазне се, и опет ће доћи са силом и славом.

Бојим се да има једна тенденција у СПЦ да е сви попови бити врхунски теолози, а да ће народ да (из)гине.

Но...хвала Бог, учесталост причешћивања ће учинити своје, тако да ће Он(о) касти хришћанима оно што треба, а ови опет, надам се, привести бар по некога Цркви.

И наша и руска Црква изашле с скоро из чамотиње, и полу-прогона, тако да, надати се бољем...мада у добру се човјек вазда понесе  страну. Много фарисејства, премного...и међ свјештенством и међ народом.

Народ међу собом прича кави су попови, а попови међу собом какав је народ - "клеветник никада не мирује", него ради своја посла, беспрекорно извршвајући своје недјело. Што мање људских добрих дјела, то више сотонских недјела.

[Милан Меденица :)]

    вазне се, и опет ће доћи са силом и славом.

Бојим се да има једна тенденција у СПЦ да е сви попови бити врхунски теолози, а да ће народ да (из)гине.

Но...хвала Бог, учесталост причешћивања ће учинити своје, тако да ће Он(о) касти хришћанима оно што треба, а ови опет, надам се, привести бар по некога Цркви.

И наша и руска Црква изашле с скоро из чамотиње, и полу-прогона, тако да, надати се бољем...мада у добру се човјек вазда понесе  страну. Много фарисејства, премного...и међ свјештенством и међ народом.

Народ међу собом прича кави су попови, а попови међу собом какав је народ - "клеветник никада не мирује", него ради своја посла, беспрекорно извршвајући своје недјело. Што мање људских добрих дјела, то више сотонских недјела.

ekstra потпис.