Да ли је негде сачувана евхаристијска заједница првог века?

[Juanito]

Нисмо слаби, већ таква заједница у свету не може да опстане. Прва хришћанска заједница је била у "неофитском заносу" па покушала неке ствари које су неодрживе на дужи рок. Убрзо су то и сами увидели па се вратили у "нормалу".

 

Опет изговори за слабост. Ко воли Христа, њему није тешко да се жртвује и живи као хришћани првог века.

[Milan Nikolic]

Нисмо слаби, већ таква заједница у свету не може да опстане. Прва хришћанска заједница је била у "неофитском заносу" па покушала неке ствари које су неодрживе на дужи рок. Убрзо су то и сами увидели па се вратили у "нормалу".

 

Је л' можеш да објасниш у ком смислу није могло да иде тако? Да ли су хришћани почели масовно да умиру штекујући своје паре и лагајући епископа да немају више ни динара?

 

Можда је боље да не лажемо Духа Светога да немамо новац нити других добара, него отворено да кажемо да не дамо ништа своје што не желимо да дамо. Сами смо своје материјалне газде.

 

Веруј ми да знам ту танку границу између праве заједнице где хришћани деле све међу собом од добара, и оних крајности где људи изопачују нешто што може бити добро организован систем.

 

Не знам како други виде, али мени је хришћанство данас у тешком проблему индивидуализма. Мислим да смо дозволили да једна таква крајност узме маха, у страху од неких злоупотреба које су се дешавале.

[Џуманџи]

Повлачим претходни одговор јер нисам схватила питање овако...

 

А што се овога тиче:

него отворено да кажемо да не дамо ништа своје што не желимо да дамо. Сами смо своје материјалне газде.

 

 

''Сваки како одлучи у срцу, не са жалошћу или принудно; јер Бог љуби онога који драговољно даје.''    2Кор 9:7

[Guest]

Jeste u Bačkom Jarku.

 Мало више о овоме?

[Grizzly Adams]

Је л' можеш да објасниш у ком смислу није могло да иде тако?

 

Није могло зато што су такви закони економије. Друштво без приватног власништва не може да опстане, осим можда привремено на неком најнижем цивилизацијском нивоу. За било какав нормалан живот и напредак потребна је акумулација капитала. Они који раде добро морају да буду награђени, да зараде и уложе у унапређење својих делатности. Другачије не може. Људи су то пробали више пута у историји и увек се завршило катастрофално. Први хришћани су били довољно мудри да од тога одустану на време. Таква је била само заједница у Јерусалиму у прво време и, колико знам, ни једна друга.

 

Осим тога, можда и најважније - учешће у таквој хришћанској заједници је добровољно. Теби нико не брани да све своје разделиш другима (што су многи хришћани у историји и радили), али исто тако ти не брани ни да задржиш оно што си поштено стекао. Није хришћански присиљавати људе на било шта. Нити може да буде норма.

[Milan Nikolic]

''Сваки како одлучи у срцу, не са жалошћу или принудно; јер Бог љуби онога који драговољно даје.''    2Кор 9:7

 

Зар ово тумачиш да не треба да се даје? Апостол каже да не треба жалити и безвољно давати.

 

Погледај у Светом Писму које су референце на овај стих и биће ти јасно. Један од њих је овај:

 

,,Ако буде у тебе који сиромах између браће твоје у коме месту твом, у земљи твојој, коју ти даје Господ Бог твој, немој да ти се стврдне срце твоје и да стиснеш руку своју брату свом сиромаху.'' (5.Мој.15,7)

[Milan Nikolic]

Није могло зато што су такви закони економије. Друштво без приватног власништва не може да опстане, осим можда привремено на неком најнижем цивилизацијском нивоу. За било какав нормалан живот и напредак потребна је акумулација капитала. Они који раде добро морају да буду награђени, да зараде и уложе у унапређење својих делатности. Другачије не може. Људи су то пробали више пута у историји и увек се завршило катастрофално. Први хришћани су били довољно мудри да од тога одустану на време. Таква је била само заједница у Јерусалиму у прво време и, колико знам, ни једна друга.

 

Осим тога, можда и најважније - учешће у таквој хришћанској заједници је добровољно. Теби нико не брани да све своје разделиш другима (што су многи хришћани у историји и радили), али исто тако ти не брани ни да задржиш оно што си поштено стекао. Није хришћански присиљавати људе на било шта. Нити може да буде норма.

 

Znaš da smo već govorili o sličnoj temi. Neke stvari smo apsolvirali.

 

Možda ja previše maštam. Samo mi je krivo zbog tolikog individualizma.

[Grizzly Adams]

Мислим да грешиш ту. Постоји здрав индивидуализам који је потпуно хришћански, чак мислим да је немогуће бити хришћанин без тога. Црква није заједница у којој се губи личност (као у неким источњачким религијама), већ управо супротно - прво мораш бити личност да би био део Цркве и да наставиш да је изграђујеш док си жив. И то каква личност...
 
"Будите, дакле, ви савршени као што је савршен Отац ваш небески" (Мт.5,48)

[Margareta]

Da  li ste čuli za Ubuntu zajednicu u Južnoafričkoj republici?Ona bi otprilike odgovarala ovome o čemu vi pišete, osim religije, iako se, po onome što sam mogla pročitati ovde te zajednice o kojima vi pišete zasnivaju prvenstveno na hrišćanstvu.

[Milan Nikolic]

@@Grizzly Adams,

 

Znam za zdrav individualizam. Ali govorim o onome nezdravom.

 

O tome je govorio jedan ruski sveštenik. Objasnio je šta je ,,nedostojno pričešćivanje''.

 

To je kada hrišćani prilaze pričešću, ali uopšte ne ,,ispituju'' u kakvom je stanju Telo Hristovo, tj. kakve su potrebe jedni drugih. Umesto da hrišćani budu jedno Telo, stvara se individualizam kada niko ne pita drugoga baš ništa - u smislu da li je gladan, da li mu treba nešto bitno, itd.

 

Tako je lepo objasnio sveštenik. Ako treba potražiću celu priču o tom saboru u Rusiji.

[Grizzly Adams]

Мени се чини да говориш о нездравом колективизму.

 

Да је та идеја била добра задржала би се у хришћанству. Чим је одбачена значи да није била најбоља. Писмо треба читати пажљиво, што каже апостол "који чита да разуме" јер тамо има пуно ствари које траже тумачење. Лако је пасти у тај неки "утопијски занос" па маштати о "савршеном свету" који је на овом свету неостварив. На томе почивају неке од највећих заблуда у историји човечанства.

 

На пример, мало је познато да су први досељеници у Америку прво покушали неку врсту комунизма где је свако "радио колико је могао, а узимао колико му треба". Завршило се тако што су сви до једног помрли од глади, било је и канибализма и свакаквих страхота.

[Milan Nikolic]

Videćemo kako će sve završiti.

[w.a.mozart]

Čekaj, nismo se razumjeli, misli li se to na prvohrišćansku zajednicu koja je ostala zakonzervisana u neprekinutom kontinuitetu sve do danas iki bilo kakvu zajednicu. Pa naravno da postoji, naša najveća takva zajednica je Opus Dei, ako je to samo po tom komunitarnom duhu. Ja mislio po kontinuitetu, da ti ljudi neprestano žive tim istim načinom života od početka hrišćanstva. kako se tada živjelo.

 

http://www.hr.opusdei.org/hr-hr/

http://www.opusdei.cz/cs-cz/

 

 

sve, sve al gde njih uze za primer

[w.a.mozart]

Prakticiraju li pripadnici Opusa Dei mrtvljenje?

Pripadnici nastoje ugraditi element žrtve u svoje živote. Iako tradicionalni katolički običaji pokore i mrtvljenja nisu odbačeni, Opus Dei stavlja veći naglasak na žrtve uključene u svakodnevni život: savjesno izvršavanje dužnosti, stavljanje potreba drugih ispred vlastitih, pronaći osmjeh u neugodnim okolnostima, i tako dalje. Kao dodatak, preporučen od Katoličke crkve, svi pripadnici prakticiraju mala tjelesna mrtvljenja kao što su umjereni post, povremeno uzdržavanje od određene hrane ili pića itd. U istome duhu, numerariji i pridruženi prakticiraju određene tradicionalne forme tjelesnog mrtvljenja kao što su upotreba pokorničkog pojasa, disciplina spavanja na tvrdoj podlozi. To su tradicionalne prakse koje katolici koriste stoljećima i uobičajene su u životima svetaca, kao na primjer: Sv Franje Asiškog, Sv Tome Mora, Sv Tereze od Lisieuxa, pape Pavla VI, Sv Oca Pija i Majke Tereze iz Kalkute. Motiv koji se krije iza ovih dobrovoljnih mrtvljenja je imitirati Krista i pridružiti se njegovoj otkupljujućoj žrtvi (usp. Matej 16, 24), a također mogu biti način za patnju iz solidarnosti s mnogim siromašnim i uskraćenim ljudima u svijetu.

[w.a.mozart]

Pokornički pojas - već samo ime govori da je bio za pokoru – načinjen od kovine koja ne rđa i sastavljen od pomičnih dijelova. Opasivao se na golo tijelo. Kod hodanja, kretnji i kod svakog micanja u struku je uzrokovao bol, katkada i rane, ovisno o gorljivosti osobe koja ga je nosila i o načinu kako ga je stavila.