Жене свештеници (свештенице)

[borislav]

-Па зато што су вероватно као и ти веровали да узимамо право Тело и Крв.

-Али зашто је у нама и то 1 дан. Шта се тиме постиже?

-Не, него је истинска духовна храна.

Христос нам тачно каже због чега се причешћујемо:

"Узмите, једите, ово је тело моје, које се за вас ломи ради опраштања грехова

Пијте из ње сви, ово је крв моја новога завета, која се за вас и и за многе излива ради опроштења грехова

Ово чините у мој спомен"

- Ti, dakle, ne veruješ da mi uzimamo pravo Telo i Krv? Pa šta onda uzimamo? Hleb i vino?

- Pošto Liturgija može da se služi svakog dana, verujem da je upravo to vremenska mera - jedan dan. 

- Ako je to samo duhovna hrana, zašto ga uzimamo telesno?

- Hristos kaže da se njegova Krv proliva radi oproštenja grehova, a mi je pijemo radi osvećenja duša i tela. Jedini način da mi budemo jedne prirode s Njim jeste da ga uzimamo i u telesnom vidu. Uzimajući istinsko Telo i Krv, mi postajemo Njihovi sasudi.

[Џуманџи]

Збуњујете нас неуке...

Нисам баш сигурна да можемо бити 'једне природе са Њим', како кажеш, брате Бориславе...

[borislav]

Збуњујете нас неуке...

Нисам баш сигурна да можемо бити 'једне природе са Њим', како кажеш, брате Бориславе...

Sveti Atanasije Aleksandrijski je rekao ono čuveno: "Bog je postao Čovek da bi čovek postao bog" ("bog" sa malim početnim slovom, da bi se istaklo da ćemo to biti po Njegovom blagodatnom Daru, a ne sami po sebi, kao i zato što mi i tada ostajemo tvorevina). Ako čovek može da postane bog, da se oboži, šta misliš da li je to moguće ako ne postane jedne prirode s Njim? On je upravo zato i došao među nas - da bismo mi postali jedne prirode s Njim.

[borislav]

Свети Јован Дамаски каже у "Тачно изложење Православне вере"

"Тело и крв Христова заузимају место у саставу наше душе и нашега тела; не троше се нити пропадају, нити се налазе у ономе што из тела исходи - далеко било - већ пребивају у нашој суштини и одржавању, постајући одбрана од сваковрсне штете, и средство за очишћење од сваке прљавштине; те ако примамо патворено злато, причешће га очишћује огњем расуђивања, да не бисмо на будућем судишту били осуђени скупа са светом. Јер нас чисти болешћу и сваком врстом недуга, као што вели божански апостол: Јер да смо сами себе испитивали, не бисмо били осуђени. А када нам суди Господ, кори нас, да не будемо осуђени са светом.[35] ? то je оно, што каже: Јер који недостојно једе и пије тело и крв Господњу, суд себи једе и пије.[36] Њиме очишћени сједињујемо се са телом Господњим и са Духом Његовим, те постајемо тело Христово."

http://www.svetosavlje.org/biblioteka/Apologetika/Tacno_izlozenje_vere/Damaskin86.htm

 

Онда би из последње реченице могли да схватимо да смо ми у ствари Христос, ако би смо гледали буквално?

Можеш и прочитати целу главу о светим и пречистим тајнама Господњим.

 

 

Као и догматику св Јустина Поповића о том питању

http://www.svetosavlje.org/biblioteka/AvaJustin/DogmatikaPravoslavneCrkve/DogmatikaPravoslavneCrkve364.htm

 

Као и многе друге који говоре о том питању, али говоре шта то представља и због чега то радимо, а не буквално да ми једемо право Тело и Крв, као што сам рекао да смо канибали.

Upravo kao što kaže Sv. Damaskin, "не троше се нити пропадају, нити се налазе у ономе што из тела исходи - далеко било - већ пребивају у нашој суштини и одржавању". Ove Damaskinove reči razumem u značenju da se Hristovo Telo i Krv ne nalaze u onome što kao otpad izlazi iz našeg tela (pri čemu Ona zaista jesu u našem telu), mada on nigde ne kaže doslovno "otpad". Ali zato doslovno kaže da mi "постајемо тело Христово", što ti takođe ne shvataš u doslovnom značenju.

 

Ja razumem da mi postajemo, ne doslovno Telo Hristovo, nego kao Telo Hristovo, tj. da se osvećujemo dodirom s Njim (i to - najbukvalnijim dodirom, kroz Pričešće), čime se naša stvorena priroda obožuje i postaje nalik Njegovoj. Tačnije, naša priroda kroz Pričešće i sjedinjenje s Njegovim Telom i Krvlju postaje najsličnija moguća Njegovoj Prirodi - onoliko slična koliko je to uopšte moguće jednoj stvorenoj prirodi.

[Никола Ђоловић]

Жене не могу да буду свештеници јер се овим питањем црква никада није довољно ни бавила.

Моје мишљење је да је проблем чисто сексистичке природе. Страх од својих нагонских страсти рефлектује једну овакву дискриминацију жене а оправдава се позиција њене службе са улогом мајке а то нису исте службе јер се биолошка и еклисиолошка личност радикално разликују (Учитељу, дошли су ти мајка и браћа, а Он рече: мајка и браћа моја су они који врше вољу Оцу Мога!)

Шмеман то примећује и у свом дневнику, а код њега, а видимо и владика Сава Јањић, једину аргументацију изводе из полности Богочовека. По мени је то климав терен. Што се мене тиче, могао је Богочовек да дође и у телу жене, то не би умањило Његову мисију и божанско надполно порекло. Али, ми волимо да жена буде ниже биће, то је проблем. 

Укратко, на делу имамо аутентични еклисиолошки шовинизам који још дуго неће оздравити.

На крају крајева, када би жене биле епископи а не само клирици, шипак би нам владике водиле овакву диктатуру поред владичице са оклагијом 

[borislav]

Да би могли уопште да причамо о Причешћу, морамо прво да схватимо шта је Света Евхаристија, а када то схватимо, онда ћемо лако наћи место тумачењу да ли је право или није право Тело и Крв Христова.

Ево један леп текст о томе шта је Евхаристија

http://www.spc.rs/sr/evharistija_u_istochnoj_crkvi

 

Хоћеш да кажеш да свако ко се причести, он је и обожен? И ако није, како се одређује ко се обожио, а ко није?

Да ли можемо у овом свету да постанемо као Бог и да ли је због тога Он дошао или због нечег другог?

Да ли је за то обожење потребна баш право Тело и Крв Христова да бисмо се обожили?

Шта по теби представља Евхаристија и чега је она слика?

- Svako ko se pričesti počeo je da se obožuje - kad bi bilo dovoljno jedno Pričešće da bismo bili oboženi, bilo bi dovoljno pričestiti se jednom u životu. Nema tu nikakvog određivanja "ko se obožio, a ko nije" - oboženje je proces koji sprovodi Bog, a mi svesno i slobodnom voljom prihvatamo da nas On oboži.

- Ako Bog nije zbog toga došao među nas, a zbog čega je? Šta ima važnije i veće od toga da mi postanemo jedne prirode s Njim, onoliko nalik Njemu koliko je to uopšte moguće onome ko je stvoren?

- Da, potrebno je baš pravo, a ne prividno Telo i Krv Hristova, jer bi onda i naše oboženje bilo samo prividno. To što mi vidimo u putiru samo Hleb i Vino, a ne Telo i Krv Gospodnju, posledica je naše nesposobnosti da vidimo duhovnim očima. Mada i tu ima izuzetaka - bilo je svetih, pa čak i običnih ljudi, kojima je ponekad (veoma retko, istina) bilo dato da vide šta se zaista nalazi u putiru. I oni su u tim trenucima zaista videli Krv i komade Mesa, ma koliko to nama danas zvučalo naturalno (ili kanibalistički). U crkvi Sv. Đorđa u Kurbinovu, u Makedoniji (kraj XII - početak XIII veka), nalazi se ona čuvena freska koja prikazuje Časnu trapezu i na njoj diskos, a na njemu, ne hleb (spreman da bude isečen, radi pripreme Pričešća), nego Hristos! Prema rečima Leonida Uspenskog, ovaj doslovni prikaz deljenja Tela Hristovog nastao je kao reakcija na određene liturgijske sporove s Latinima tokom XII veka i, kao i svaka reakcija, predstavlja određeno preterivanje, tj. "prelaženje granice između prikazivog i neprikazivog". Tu se, dakle (i ne samo tu, nego i u crkvama u Velesu i Nerezima, takođe u Makedoniji), prikazuje i ono što se, naravno, ne vidi telesnom očima, ali jeste tako.

- Govoreći o periodu ikonoborstva, i spominjući teološke argumente ikonoboraca, Džon Majendorf kaže da je glavni njihov argument o izlišnosti i neodbranjivosti ikona bio taj da je jedina istinska slika Hrista - Evharistija. Kao kontraargument, prema rečima Majendorfa, pravoslavni su isticali da Evharistija nije slika Hrista, već da Evharistija JESTE Hristos, Koji je istinski, Telom i Krvlju, prisutan među nama, okupljenima na Evharistiji. Mislim da je to odgovor na tvoje pitanje: Evharistija nije slika (Hrista, ili Carstva) - Evharistija jeste Hristos, odnosno Carstvo (jer tamo gde je Hristos, realno prisutan - ne samo Svojim Duhom, nego i Telom i Krvlju! - tamo jeste i Njegovo Carstvo). Sasvim je drugo pitanje koliko mi, ovakvi kakvi smo, učestvujemo u Njegovom Carstvu. Ali to ne umanjuje činjenicu da tu jeste On, realno prisutan, Svojim istinskim (a ne prividnim) Telom i Krvlju.

[jermel]

Жене не могу да буду свештеници јер се овим питањем црква никада није довољно ни бавила.

 

зар је тако?

 

https://www.pouke.org/forum/topic/34416-жене-свештеници-свештенице/?p=1121611

[Џуманџи]

Али, ми волимо да жена буде ниже биће, то је проблем. 

 

У своје име, брате, у своје име... 

[horatio]

Sveti Atanasije Aleksandrijski je rekao ono čuveno: "Bog je postao Čovek da bi čovek postao bog" ("bog" sa malim početnim slovom, da bi se istaklo da ćemo to biti po Njegovom blagodatnom Daru, a ne sami po sebi, kao i zato što mi i tada ostajemo tvorevina). Ako čovek može da postane bog, da se oboži, šta misliš da li je to moguće ako ne postane jedne prirode s Njim? On je upravo zato i došao među nas - da bismo mi postali jedne prirode s Njim.

Човјек никада не може постати исте природе са Богом. Већ сама ова реченица је готово невјероватна и погрешна, јер оно што има почетак и створено је никада не може имати исту природу са Беспочетним и Нествореним. Уколико, пак, говоримо о личности и обожењу на темељима личносне онтологије, онда је то друга прича. Но, било како било човјек не може имати божанску природу, већ се може кроз усиновљење и обожењем стати Сином Божијим по благодати (али не по природи).

[borislav]

-Значи, био достојан или не, неко се обожује. А и неко се причести само једном у животу, па му то буде довољно. Тако да то не стоји. Зар не стоји да ми причешћем прихватамо Христа и заједницу са Њим, а обожење долази касније. Нећемо ми аутоматски васкрсењем да будемо обожени, као што нису били ни Адам ни Ева, јер да је тако, онда не би ни било пада. Само присуство, не значи аутоматски и обожење. То је процес коме тежимо, али је процес. Ако се сада обожујемо, шта ће нам онда васкрсење, јер смо обожени и како Христос да васкрсне онога који је сличан њему? И шта ћемо са онима за чије време није било причешћа или они који не могу да дођу до причешћа? Да ли то значи да су они осуђени да се не обоже?

-Христос је дошао да нас спаси од смрти. Значи спасења, а не обожења, који је процес.

-Зар не улазиш у трансубстанцијацију? И знаш како, на фрескама има свашта, па тако имамо св. Георгија који убија аждаху, па то не значи да је он то стварно урадио и да су у његово време постојале аждаје. Не знам да ли знаш за појам символ?

Хлеб и вино, остају хлеб и вино, али мењају своју природу, као што каже св Јован Дамаскин.

Да, ја верујем:

Верујем, Господе, и исповедам да си Ти заиста Христос, Син Бога живога, који си дошао у свет да грешнике спасеш, од којих сам први ја. Још верујем да је ово само пречисто Тело Твоје, и да је ово сама пречиста Крв Твоја. Стога Ти се молим: помилуј ме, и опрости ми сагрешења моја, хотимична и нехотимична, учињена речју, делом, свесно и несвесно, и удостој ме да се без осуде причестим пречистим Тајнама Твојим на отпуштење грехова и на живот вечни.

Прими ме данас, Сине Божји, за причасника Тајне Вечере Твоје, јер нећу казати Тајну непријатељима Твојим; нити ћу Ти дати целив као Јуда, већ као разбојник исповедам Те: Помени ме, Господе, у царству Твоме.

Нека ми причешће светим тајнама Твојим, Господе, не буде на суд или осуду већ за исцељење душе и тела. Амин.

 

Али не верујем да се то претворило у право и опипљиво Тело и Крв Христову, али да ми имамо халуцинацију и онда и даље видимо хлеб и вино. И не стоји ми да жена у циклусу не сме да се причести јер јој се тиме просипа Причешће или да не смемо да просипамо своје течности, јер тиме просипамо Причешће. Као и о временској присутности у телу, што је по мени не стоји уопште. Па шта ако има могућности сваки дан да се служи Литургија. Да ли то значи да они који су спречени да присуствују, аутоматски су и лишени благодати Христове?

Причешће је прихватање Христа, прихватање заједнице са њим, али то не значи аутоматски да смо обожени или да је циљ обожење, а не спасење. Као што се и у молитви каже "на отпуштење грехова и на живот вечни".

 

Испада да су жене толико проклете, да им нема ни спасења. Не смеју ово, не смеју оно. Па шта на крају смеју? Мушкарци су стварно привилеговани у Православљу

Овим не кажем да треба да буду свештеници, чак напротив, али би требало да имају много већу улогу у Цркви. Доста су у запећку.

- Onaj ko ne želi Zajednicu sa Hristom, taj nije dostojan oboženja, pa se i ne obožuje. Naravno, takav se i ne pričešćuje, jer smatra da mu to uopšte nije potrebno. Ako se neko pričešćuje, pa makar imao i sasvim nejasno saznanje o tome šta je Pričešće, pokazuje da mu je stalo do toga, i on se postepeno obožuje. I ja kažem da je oboženje proces - onaj ko prihvata Pričešće, prihvata i Zajednicu sa Hristom, koju mu On nudi, i počinje da se obožuje. 

- Adam i Eva nisu bili jedne prirode sa Hristom, i nisu bili oboženi - zato su mogli da padnu. Hristos je došao ne samo da bi nas podigao iz mrtvih, nego da bi nam pre svega dao da budemo jedne prirode s Njim. Vaskrsenje i jeste ulazak u večnu zajednicu sa Hristom (i sa Ocem i Duhom) preobraženih, tj. oboženih ljudskih ličnosti. Tako da je teško (da li je uopšte moguće?) odvojiti Vaskrsenje u poslednji Dan, od oboženosti. Oboženje je proces koji bi trebalo da traje celog života (idealno, da niko ne otpadne od njega), i da se završi Vaskrsenjem.

- Što se tiče freski na kojima "ima svačega", Uspenski ne kritikuje onako naturalistički prikaz, i ne kaže da je teološki ili istorijski pogrešan, naprotiv - može se reći da ističe to kao pozitivan primer (kao odgovor pravoslavnih na neke tvrdnje Latina), uprkos krajnjoj neuobičajenosti.

- Ja prosto mislim da ako primamo Telo i Krv Hristovu pod vidom Hleba i Vina, tako isto možemo i da ga izgubimo pod vidom sopstvene krvi. Ako se Njegovo Telo i Krv nalaze u Hlebu i Vinu, onda se nalaze i u našem telu i krvi. Ako u našem telu i krvi nema Njegovog Tela i Krvi čak ni kad se pričestimo, da li je Pričešće onda Pričešće?

- Hristos je rekao: "Uzmite, jedite, ovo je telo moje...". Nije rekao: "Ovoje je samo slika tela moga (ili simvol, ili...)". Tu je tajanstven način na koji je On prisutan za trpezom na Tajnoj večeri, sa Svojim celovitim Telom, a u isto vreme je Njegovo Telo prisutno i u hlebu koji prelama i daje Svojim učenicima. Tako je isto On na Nebu sa svojim proslavljenim Telom, i u isto vreme je prisutan u svakom putiru, u svim pravoslavnim hramovima na Zemlji, tim istim Telom. Kako je to moguće, to je Tajna, ali verujem da je zaista tako. Da ne verujem, ne bih se pričešćivao. Tako isto verujem da se u čovekovom telu i krvi nalaze čestice Njegovog Tela i Krvi kad se čovek pričesti. Verujem, dakle, da On nije prisutan u svakom pričasniku samo na neki "duhovan" način, nego i materijalno.

[borislav]

Човјек никада не може постати исте природе са Богом. Већ сама ова реченица је готово невјероватна и погрешна, јер оно што има почетак и створено је никада не може имати исту природу са Беспочетним и Нествореним. Уколико, пак, говоримо о личности и обожењу на темељима личносне онтологије, онда је то друга прича. Но, било како било човјек не може имати божанску природу, већ се може кроз усиновљење и обожењем стати Сином Божијим по благодати (али не по природи).

Malo dalje sam objasnio da govorim o tome da naša priroda postaje NALIK Njegovoj, kroz najneposredniji dodir sa Njegovom prirodom, tj. u Pričešću. I to postaje nalik u najvećem mogućem stepenu dostupnom onome ko je stvoren. Naravno da ne možemo biti božanske prirode, i to nije ni potrebno - stvoreni smo da bismo bili ljudi, i to treba i da ostanemo, a da budemo u večnoj Zajednici s Njim.

[borislav]

Какве везе има Причешће са обожењем? По теби је Христов долазак и обожење једино и главно због чега је дошао, Васкрсао и оставио на Причешће?

Као да имам утисак да ти више хоћеш да се обожиш него спасиш, јер ти је акценат на томе. И како је то обожење, ако се дешава сада? Јел ми то имамо налик богове по свету?

Ти мислиш да ћемо бити иста природа као и Христова?

"Ja prosto mislim da ako primamo Telo i Krv Hristovu pod vidom Hleba i Vina", па ја сам то рекао, али си ти тврдио нешто друго.

И како може да истекне Причест? Када у нас на пример уђе отров, јер нестане ако истече мало течности из нас? Или се билдер нарока стероидима, па се посече и она истече и нема утицаја?

Како онда најјачи лек за душу и тело да истече и да нема утицаја и да нешто штети, па чак и да га има у свим течностима и излучевинама?

- Pitaš me: "Kakve veze ima Pričešće sa oboženjem"? Pa možeš li se obožiti ako se ne pričešćuješ?

- Da Hristos nije došao, mi ne bismo mogli da učestvujemo u Njegovoj Prirodi, kroz Pričešće, i ne bismo mogli da Mu budemo nalik (tačnije, bili bismo Mu nalik, ali u mnogo manjoj meri u odnosu na sadašnju mogućnost, kad je naša priroda u najneposrednijem dodiru s Njegovom).

- Ne znam zašto uporno razdvajaš oboženje i spasenje, kad oboženje vodi u večnu Zajednicu sa Bogom, dakle u spasenje? Što se tiče tvoje primedbe o "nalik bogovima u svetu", zar ne misliš da su barem neki svetitelji bili baš to - nalik Hristu kao brat bratu. Zar nije već ovde, na Zemlji, došlo do promene u prirodi (tj, u telu) nekih od njih, čak i na fiziološkom nivou, tako da posle upokojenja neki uopšte nisu zaudarali, nego naprotiv - mirisali su, i još uvek mirišu? Prema zanimljivom mišljenju Vladete Jerotića, kod njih je došlo do promene u metabolizmu i naprosto su prestali da "smrde" (oprosti na izrazu) i počeli da mirišu. Zar to nije znak izvesne, makar malene promene u prirodi i početak veće sličnosti sa Hristovom Prirodom? Od jednog našeg vladike sam čuo priču da su pre dosta godina bili kod čuvenog starca Porfirija (Kavsokalivita) neki naši, tada mladi, bogoslovi. Starac ih je tada upitao: "Je li mogao da greši apostol Pavle?", na šta su mu oni, pomalo nesigurno, odgovorili da je kao čovek mogao da greši. On ih je na to upitao: "A kako onda apostol Pavle kaže 'A živim - ne više ja, nego živi u meni Hristos' [Gal 2, 20]? Da li Hristos može da greši?" Objasnio im je potom da je apostol Pavle u tom trenutku već doživeo oboženje, i prestao da greši. Ako je starac Porfirije bio u pravu, onda ima u svetu onih koji su već "nalik Bogu", makar po tome što su prestali da greše (a prestali su jer su već oboženi).

- Ne mislim da ćemo biti iste prirode s Njim, nego da će naša priroda biti preobražena i nalik Njegovoj - dakle, bez podložnosti grehu, bez starenja, bez propadanja i bez smrti, baš kao i Njegova što je. S tim što On i tada ostaje naš Tvorac, a mi Njegova tvorevina. U tom smislu mi nikada ne možemo biti iste prirode s Njim, što nije ni potrebno - mi smo ljudi, i to ostajemo.

- Kad naglašavaš izraz "po vidom", zar ne shvataš da naglasak uopšte nije na tome pod kakvim se VIDOM mi pričešćujemo, nego ČIME se realno pričešćujemo? Ako je tu, u tom Hlebu i Vinu, zaista On realno (i materijalno) prisutan Svojim Telom i Krvlju, onda verujem da je i u našem telu posle Pričešća On realno prisutan, tim istim Telom i Krvlju. A ako je realno i materijalno prisutan, onda mislim da može realno i materijalno da se izgubi.

- Kad u naše telo uđe otrov, naravno da može i da izađe - zar ne znaš da se nekad prilikom ujeda zmije primenjivala metoda "isisavanja otrova" iz rane? Danas je napuštena, ne zato što je možda bila neefikasna, nego zato što se zna da onda može da se otruje i onaj ko pruža pomoć (zbog neke ranice u ustima, šupljeg zuba, itd), što opet znači da je zaista moguće da, sa izvesnom količinom krvi, istekne i neka količina otrova.

[borislav]

Па то значи да су они из Старог Завета, као и многи после који се нису причешћивали тотално пукли. Нису се обожили и ко им је крив. Ти већ причаш о обожењу, а ни спасење нисмо доживели. Не води обожење у заједницу са Христом, већ прихватање Христа и живота у заједници, са свим оним што иде поред тога, живот по Христу и за Христа.

Да, мирисали су, али када су се упокојили. Видиш разлику?

Господ је рекао и да планине можемо померати, али то још нико није учинио до сада, као што није ни ходао по води или заустављао буре? Због чега?

Ти свети људи су живели живот по Христу и Христос их је после смрти прославио кроз миро, исцељења... да нам буду пример. Али нису се само "кљукали" причешћем и због тога постали то што су постали, него су живели живот по Њему. Да је тако, онда би се Литургије служиле сваки дан, људи би се причешћивали сваки дан и имали би обожене Православце. Мислим стварно.

Можда је апостол павле престао да греши (у шта сумњам, тј невероватно је-читати Мисионарска путовања ап Павла), али је био грешан

Стављаш нешто што нисам рекао. Наша преписка је почела о стварном, буквалном Телу и Крви Христове за које сам рекао да би онда били канибали. А већ сам ти горе написао мој став о томе и не само мој, него заснован на светима и историји Цркве. Испада по теби да сам протестант и да је то за мене само форма, али ниси прочитао шта је написано.

Када ти уђе отров змије у тело, нема ти помоћи, па сисао 5 дана крв, осим ако не примиш серум. И то је научно доказано, поред лудости да неко сиса туђу крв, јер и сам може да се отрује, а навео си како. Ваљда си видео шта сам после написао о Причешћу и његовој јачини, тако да не знам што си само о змији ставио, а и рекао сам ти да је наука то демантовала (а и логично је, да када отров уђе у крвоток, како ћеш сисањем да га извучеш).

 

ПС: да не помислиш да те нешто нападам или да мислим да сам само ја у праву, него само размењујемо мишљења

Па то значи да су они из Старог Завета, као и многи после који се нису причешћивали тотално пукли. Нису се обожили и ко им је крив.

- Nisu oni "pukli", kao što nisu "pukli" ni oni koji se danas ne pričešćuju, jer ni ne znaju za Hrista. Njih Bog spasava na neke druge načine, za razliku od nas, kojima je povereno Jevanđelje i Pričešće. Za nas važi ono: "Kome je više povereno, od njega će se više iskati".

 

Да, мирисали су, али када су се упокојили. Видиш разлику?

- Izvini, neki su mirisali još za života, a da se uopšte nisu kupali.

 

Господ је рекао и да планине можемо померати, али то још нико није учинио до сада.

- Nije tačno - vidi žitije Sv. Marka Tračeskog. Priseti se: "Zaista, zaista vam kažem: Ko vjeruje u mene, djela koja ja tvorim i on će tvoriti, i veća od ovih će tvoriti" (Jn 14, 12)? Zar je Hristos to rekao "tek onako"?

 

Да је тако, онда би се Литургије служиле сваки дан, људи би се причешћивали сваки дан и имали би обожене Православце. Мислим стварно.

- U nekim manastirima se Liturgije i služe svaki dan. Sv. Vasilije Veliki se pričešćivao, ne svakoga dana, ali veoma često - četiri puta nedeljno (utorkom, četvrtkom, subotom i nedeljom). I nigde nisam rekao da je samo Pričešće uzrok spasenja. Naravno da je potrebno celokupno čovekovo nastrojenje, a ne samo, da ne kažem, mehaničko primanje Tela i Krvi. I iznad svega, Blagodat Božja.

 

Можда је апостол павле престао да греши (у шта сумњам, тј невероватно је-читати Мисионарска путовања ап Павла), али је био грешан.

- To su reči starca Porfirija, pa ako je on bio u pravu (a ne znači da jeste, čak i ako je svetitelj), tj. ako je tačno razumeo to što Sv. apostol kaže da u njemu sada živi Hristos, onda je to zaista tako. A šta to ima kod njegovih misionarskih putovanja?

 

Стављаш нешто што нисам рекао. Наша преписка је почела о стварном, буквалном Телу и Крви Христове за које сам рекао да би онда били канибали. А већ сам ти горе написао мој став о томе и не само мој, него заснован на светима и историји Цркве. Испада по теби да сам протестант и да је то за мене само форма, али ниси прочитао шта је написано.

- Ni ja ne govorim o bukvalnom Telu i Krvi, jer i ja vidim Hleb i Vino u putiru, kao i ti. Razlika je što ja verujem da se u tom što vidim nalaze Čestice Tela i Krvi Hristove. Koje su možda aspolutno transcedentne - nevidljive, neodredive po mirisu i ukusu, neutvrdive u bilo kakvoj laboratoriji - ali su tu. I verujem da Njih takve - nevidljive, neosetne, nedokazive, ali realno prisutne - unosimo u sebe, i da takve prebivaju u nama, pošto smo ih uneli.

 

Када ти уђе отров змије у тело, нема ти помоћи, па сисао 5 дана крв, осим ако не примиш серум. И то је научно доказано, поред лудости да неко сиса туђу крв, јер и сам може да се отрује, а навео си како. Ваљда си видео шта сам после написао о Причешћу и његовој јачини, тако да не знам што си само о змији ставио, а и рекао сам ти да је наука то демантовала (а и логично је, да када отров уђе у крвоток, како ћеш сисањем да га извучеш).

- Ni ovo nije tačno - ako se reaguje odmah pošto je došlo do ujeda, to je sasvim moguće, jer se otrov još nije raširio krvotokom po celom telu, nego je prvih pola minuta-minut još uvek prisutan najvećim delom na mestu ujeda, pošto je venski krvotok znatno sporiji od arterijskog. I ja ne govorim o gubitku CELOKUPNE količine Pričešća kroz telesne tečnosti, nego možda samo o jednom malenom delu - stvar je u tome da je i taj maleni deo suviše dragocen da bi se izgubio. Šta misliš, zašto sveštenik sa toliko pažnje pridržava putir prilikom pričešćivanja vernih? I zašto se trudi da prikupi svaku česticu koja eventualno sklizne iz kašičice na onu tkaninu kojom se obuhvata putir? A zar nismo i mi svojevrsni putiri (ili sasudi) posle Pričešća? Ako je moguć "duhovni gubitak", kad se gubi Blagodat, koja je strogo duhovna, nikako materijalna, kako ne bi bio moguć i telesni gubitak - gubitak Onoga što ima i svoju telesnu dimenziju?

 

ПС: да не помислиш да те нешто нападам или да мислим да сам само ја у праву, него само размењујемо мишљења.

- Uopšte ne pomišljam - ni ja ne tvrdim da sam u pravu, nego iznosim svoje mišljenje, čemu forumi i služe.

[Guest]

Ево вам одговор зашто жене не могу да буду свештениц(и)е:

 

Не умеју да паркирају A8

[Arsenija]

Evo jednog primera  ---->   Obratite pažnju. 

http://www.kurir-info.rs/svestenica-nosi-pradu-i-setka-se-u-minicima-clanak-542031  

Žene sveštenici-Nikako !