Да ли је хришћанство једини и/ или најбољи пут до Бога?

[Oglo]

Nije jedini put, i nije za svakoga.

Hrišćanstvo je religija, potpuno neobavezna.

Jevanđelje je radosna vijest. Ništa više.

Ko zavoli Hrista to je druga stvar. Svakako sa tom ljubavlju može i bez Hrišćanstva. :-)

[distancirana]

Najbitnije je da covek ima svest da Bog postoji...Treba odvojiti religiju od Boga...npr u hriscanstvu ima puno nebuloza ...jedino fariseji su hteli da opismene narod,da razmislja svojom glavom.

[JESSY]

Величанственост хришћанства

 

”Ако ли у светлости ходимо , као што је Он сам у светлости, имамо заједницу…” (1. посланица Јованова 1, 7)

Не морамо викати да би нас Бог чуо, не морамо ићи на специјална света места да бисмо Му били ближи.

Он нам је ближи од наше сопствене душе, интимнији од наших најтајнијих мисли….

Али зашто неки људи проналазе Бога на ближи и интимнији начин него други? Бог свима даје исто, али нису сви спремни да исто прихвате. Узрок разлике лежи у нама, не у Богу.

У Старом Завету постојала је духовна дистанца између људи и Бога. Пре него што би дошли у Божије присуство старозаветни свештеници су морали да се претходно церемонилајно умивају и приносе жртве за своје грехове, па тек онда да уђу у храм и служе Богу.

Жене су могле да славе Бога само у одређеном делу храма намењеном само за жене. Мушкарци су били ближи Божијем олтару, али су само свештеници били ти који су могли да се директно моле Богу и приносе жртве за народ.

Долазак Исуса Христа је променио ту ригидну форму службе Богу и Његовом жртвом на крсту је поцепана завеса, која је одвајала Светињу над Светињама (тамо где је боравио Бог) од обичних људи, верника.

Ми смо данас непрекидно у Његовом присуству. У Старом завету Бог је живео у јеврејском храму, а данас, у Новом Завету са Христом, хришћанске душе су храм Духа Светог – Духа Божијег. Из тог разлога је још и више важно него раније да будемо осетљиви на Божију светост и на потребу наше душе за чистотом.

Израелити су се ритуално прали водом да би били чисти пред Богом. После Христовог Васкрсења многи од њих нису разумели да ће Христов поклон Божанске милости и благослова живети у њима и потпуно их очишћавати.

Ми данас можемо погнути главе у молитви пред Богом, молити Га да нам опрости грехе и бити савршено сигурни да их Он потпуно опрашта – не зато што смо ми специјални, већ због Његове милости, јер Његов Дух живи у нама, очишћава нас и обликује.

Није ли то довољно да узбуди твоје срце и подстакне га на давање славе и хвале Богу Саваоту.

”Ако ли ЖИВИ У ВАМА ДУХ ОНОГА који је васкрсао Исуса из мртвих, Онај који је подигао Христа из мртвих оживеће и ваша смртна телеса Духом својим КОЈИ ЖИВИ У ВАМА” (посланица Римљанима 8, 11)

 

http://svetatrojicaroterdam.com/%D0%B2%D0%B5%D0%BB%D0%B8%D1%87%D0%B0%D0%BD%D1%81%D1%82%D0%B2%D0%B5%D0%BD%D0%BE%D1%81%D1%82-%D1%85%D1%80%D0%B8%D1%88%D1%9B%D0%B0%D0%BD%D1%81%D1%82%D0%B2%D0%B0/

[Дидим]

Неке ствари су ми јако чудне, не разумем их. Лако је нама да будемо хришћани, кад су нам преци вековима били хришћани, родили смо се на готово, са изграђеним храмовима, са свештенством, у већински православној средини. Па и таквима нам није лако да будемо хришћани. Лако је и нашим прецима било, били су прост пагански свет, хришћанство је била једина развијена светска религија на коју су наишли, а и држава ју је наметнула. Лако је у неку руку било и Грцима и Римљанима, довели су филозофију и мистицизам до врхунца, недостајала им је права духовна религија, а Христос им је ходио по комшилуку.

 

Не знам шта да мислим за муслимане и далекоисточне религије. За Хиндусе, Христос није ништа ново. Уопште се и не изненаде на концепт Божјег оваплоћења. Као: Да, код нас се Бог оваплотио већ једно пе'-шест пута, баш лепо што се оваплотио и код вас. Не можеш допрети до њих. Кажеш, немогуће је спасти се него кроз Христа, они опет: Да, немогуће је спасти се него кроз Божју инкарнацију, то је нама и Кришна рекао. Шта ти њему да понудиш, а да те разуме? Код нас се хришћанство пробило супериорном етиком, етиком љубави, идејом Божје казне која те неће стићи само ако му не закољеш жртву и не поразиш непријатеља, него ако си лош човек. Код њих и та етика постоји. Још се неки и саблазне над нама, јер они заповест "Не убиј" примењују и на животиње.

 

Муслимани још додатно закомпликовали. Блиски исток је у оно време био препун разних јереси, без јаке државне власти, појави се Мухамед, напише књигу, прогласи Исуса за пророка, све поједностави и заведе чврсту власт, коју су његови наследници одржавали и ширили све до данас. Верују људи да им се Бог лично обратио и да их је упозорио да хришћани лажу и да су искривили речи пророка Исуса јер он није, попут Мухамеда, својом руком записао оно што је проповедао него се то "искварило". И шта ти њему да кажеш? Лако је нама, који смо хришћани, да одмахнемо руком и мртви-'ладни се сложимо да за све те милијарде људи нема спасења. Али где смо ми, по чему смо ми то благословени? Да ли бисмо ми веровали у Христа да смо рођени у породици која 1000 година исповеда ислам? Овако горди на "веру наших предака", да ли бисмо се те вере одрекли да је то вера у Раму, да је "оваплоћени Бог" нашег рода и језика и да су нам преци крв проливали пред освајачима бранећи ту веру?

 

Све су то питања која ме збуњују и у којима не видим лаке одговоре. Како рећи да је и тамо могуће спасење, не релативизујемо ли тиме нашу веру и не говоримо ли тиме да она заправо није битна и да може и не постојати? Постидим се себе кад у туђој вери видим питомог човека који је у својој љубави и својој вери према Богу, како га он види, горљивији него ја у својој. И сад он, који се труди, који тражи, буде осуђен на ад као неко ко је Богу мрзак, а неко са поднебља где бити верник значи бити православац јер друге вере нема, а још и није неки нарочит верник (иако није лош човек) заслужи живот вечни јер је примио крштење кад су га одвели као бебу. Знам да су ово хулне помисли, али нису једине на теми... А то су ствари које ми заиста нису јасне. Мој хришћански пут је јасан и утемељен, спотичем се, падам, устајем, скрећем с пута, враћам се на пут, али у мом животу другог пута нема. За себе и своје спасење могу да судим, али о другима стварно не могу да судим, нити тако олако да поверујем у њихову пропаст јер је у таквим осуђујућим помислима једина пропаст коју видим моја сопствена.

[Volim_Sina_Bozjeg]

Мислим да није једини, а да ли је најбољи не знам, питање је има ли таквог нечег као што је најбољи пут. Мислим да је сваки пут који води до Другог добар.

Gledajuci covecanstvo unazad, posle svih dosadasnjih teznji za Bogom, reko bi da je Hriscanstvo jedini siguran put do Boga.

 

Dakle naglasak mi je na siguran a ne jedini.

 

E sad, da postavimo jos jedno pitanje, da li covecanstvo do sada opste i ide u  dobrom pravcu prema Bogu?. Ako ide, onda je Hriscanstvo zaista ovo sto sam predhodno i napisao

[Давор73]

И сад он, који се труди, који тражи, буде осуђен на ад као неко ко је Богу мрзак, а неко са поднебља где бити верник значи бити православац јер друге вере нема, а још и није неки нарочит верник (иако није лош човек) заслужи живот вечни јер је примио крштење кад су га одвели као бебу

 

 Нема од овог ништа. Ово је помало механички и ..правни" начин размишљања ком сам и ја био склон  и тражио одговор где га нема. ,,Огњена река" Александра Каломироса   ми је доста некако раширила видике  по питању Суда. Имаш моје препоруке за њу, брзо се прочита  а стварно ,,објашњава"....

[Јанко]

Gledajuci covecanstvo unazad, posle svih dosadasnjih teznji za Bogom, reko bi da je Hriscanstvo jedini siguran put do Boga.

 

Dakle naglasak mi je na siguran a ne jedini.

 

E sad, da postavimo jos jedno pitanje, da li covecanstvo do sada opste i ide u  dobrom pravcu prema Bogu?. Ako ide, onda je Hriscanstvo zaista ovo sto sam predhodno i napisao

 

Илити - зашто се монаси моле за цео свет?

Зар није било у неком житију да је свети молитвом измолио спасење једног упокојеног окрутног римског императора због једног његовог доброг дела које је свети видео?

Зашто се даје иновернима од Бога чудо исцељења пред кивотом Светог, без обзира што и даље остају иноверни?

Сигуран пут. За нас рођене у Христу - једини пут. За друге - док не знадоше није им се рачунало у грех ако су живели и чинили по савести познајући тако љубављу Христа у ближњем...и по тој савести и љубави ће и ступити на Суд...

[Volim_Sina_Bozjeg]

Илити - зашто се монаси моле за цео свет?

Зар није било у неком житију да је свети молитвом измолио спасење једног упокојеног окрутног римског императора због једног његовог доброг дела које је свети видео?

Зашто се даје иновернима од Бога чудо исцељења пред кивотом Светог, без обзира што и даље остају иноверни?

Сигуран пут. За нас рођене у Христу - једини пут. За друге - док не знадоше није им се рачунало у грех ако су живели и чинили по савести познајући тако љубављу Христа у ближњем...и по тој савести и љубави ће и ступити на Суд...

da

[Volim_Sina_Bozjeg]

Postoji i prica, kad se sveti Antonije drznuo da pita Boga kome je podoban, posle svih silnih molitvi i blagodatnih razgovora sa Bogom.

 

Jako zanimljiva prica.