Pravoslavlje vs. sanjarenje i maštanje

[Срђан Шијакињић]

Али то је толико индивидуално да нема апсолутно никаквог смисла стављати га у правило. Тако ја могу да ставим да је спорт штетан, јер сам сломио руку на баскету. Наравно да све може да буде опасно, али то не значи да не треба да живимо и уживамо у животу. Могу да кажем: ”Хеј, пази кад играш, можеш да паднеш и да се повредиш, као што сам ја.” Еквивалент би био ”Пази кад замишљаш комшиницу, можеш да се навучеш и да заборавиш на реалност.” или нешто слично томе. А за ово остало се слажем, баш о томе и причам. Мени лично, до душе, не вређа интелигенцију (јер знам да то није намера оних који тако објашњавају), али ми је бесмислено. Не осећам ни трунку потребе да будем део те приче.

 

Слажем се и ја, само што се мени све опет на крају сведе на дилему да не знам шта Бог заправо жели од мене, да Га тражим лутајући у слободи или кроз послушност Цркви, кроз заборављање своје воље и одређену животну праксу на коју вера упућује... Са једне стране ми је само ово прво логично, а са друге, Црква толико инсистира на послушности... А ако јој верујем у неким стварима и узимам црквено учење за смерницу, по ком критеријуму да одаберем који део учења прихватам а са којим ћу да експериметишем... Мислим, не знам да ли лични осећај, разум, резон јесте довољно поуздан критеријум...

 

Ма не вређам се ни ја у смислу да ми се чини да неко хоће да ме прави будалом, то су све углавном добронамерни риступи, него ми се чини да би Црква требало мало озбиљније да схвати то што неки људи тешко могу да прихвате неке ствари по систему "зашто? зато"... 

[Гром]

Мислим да остатак крије одговор на твоје питање, а овде сад нећу поново да пишем. 

 

Палама брате, дивне ствари пишеш и разумне одговоре дајеш, ал си неразуман кад се упушташ у дијалог са људима који не желе да виде шта ти то  покушаваш да кажеш. Узалуд се трудиш а и својој души шкодиш кад тако радиш. Св. Ап Павле је добро знао шта прича кад је саветовао да се не треба упуштати у такве разговоре. Чувај своју душу и научи да препознајеш људе који не желе да разуму!

[Deja Vu]

Ма видео сам, али опет није одговрено ни на шта. Све је произвољно. Ти све то мислиш зато што ти је неко рекао да нешто треба или не треба, да је добро или лоше, да се овако стиже до обожења, а онако не. Негде си прочитао или чуо од некога кога сматраш ауторитетом. У супротном ти никада не би пало напамет да је нешто штетно. Легитимно је све то, наравно, само мени лично бесмислено.

 

Па није баш да сам све прочитао од неког ауторитета, већ сам своје размишљање уклопио у то. 

 

Не противим се уопште маштању. Као што је @Драгана. овде написала, свет не би био леп без маштања, што је тачно. Проблем би био у зависности, навици. Сањарење може да уђе у навику и постане нешто као наркоманија. А то је већ ропство, што човеку не треба јер треба да тежи слободи. 

 

То је као оно са ватром, можеш да је користиш за добро, да се огрејеш, да испечеш храну, а можеш и да палиш куће. Тако и машта треба да служи за оно што ваља, што користи, а зло и грех је ако скрене на погрешан пут па човек ништа не раде већ замишља комшинице. А и то што замишља комшинице може бити грех  јер их замишља као предмет своје фантазије, као објекат, а не као личност. 

Корисно маштање би било нпр. када би замишљао како да помогнеш комшиници да направи кућицу за пса. 

[Aquilius Cratus]

Uz te zabune i zabluda masta vs sanjarenje ide jedna glupost koja se svuda provlaci kao neka velika mudrosta to je ono neverovanje svojim umom ili ne oslanjanje na svoj um. Pri cemu nikada od te osobe necemo moci dobiti odgovor cijim umom je zakljucila da ne treba verovati svom umu svojim ili komsijinim. Takodje nece dobiti odgovor cijim umom primecuje da se u kriticnom trenutku ne treba oslanjati na svoj um i ciji um tada koristi. Svakako Bogopoznjanje nema izvoriste unutar samog ljudksog uma nije to halucinacija kako ateisti misle ali je aktivno dejstvo racionalnog i iracionalnog  u ljudskom umu kljucno i nezaobilazno za Bogopoznanuje. Nema ne koriscnenja ljudksog uma nema necega sto je u poznatom svetu mimo naseg uma.

[Ненад Р.]

Што ће рећи, православна вера је против лепог живота. Живот без сањарења је жешће њесра. Практиковањем вере само додајеш себи додатне терете на животна кола, као да их већ довољно нема без да размишљаш шта је против вере, а шта није...

 

Све зависи како ко све то доживљава Јуан. Неко то доживљава као терет, а неко као наду и радост.Ако човек у потпуности  верује у оно што ради, ништа му није тешко па и да не сањари.

[Juanito]

А и то што замишља комшинице може бити грех  јер их замишља као предмет своје фантазије, као објекат, а не као личност.

 

Добро, а шта ако је замишља као (ко)субјекат?

 

А и те приче о сексуалним објектима ми иду на живце. Једна од ствари где се проналазе православље и феминизам. Ми јесмо у тренуцима интимности ”предмети фантазије” једни другима. То је просто тако. Обузму нас хормони, не знамо где се налазимо... Да није тако, за секс би био потребан труд, нико то не би радио и живот би се угасио. А када то прође, оба субјекта и објекта понову једно другом буду личности. Баш бих волео да упознам некога ко током секса размишља о персоналистичкој философији. ”Ах, твоја личност ме доводи до лудила!” У ствари, волео бих да упознам некога ко у тим тренуцима размишља...

[Лазар Нешић]

Шта бих све у животу направио да нема сањарења и маштања; овако, лепо сањариш и машташ, разбијаш у мислима некоме њушку ко те увредио, у мислима остварујеш своје најсмелије секси жеље, итд, итд. шта год може да падне на памет човеку, па те на јави мимоиђу и пусте те исте каранонџуле и миран си. Дакле, хвала Богу на сањарењу и маштањима.

[Срђан Шијакињић]

У ствари, волео бих да упознам некога ко у тим тренуцима размишља...

 

кажу да неке жене понекад размишљају о томе да ли су опране завесе, шта ће сутра за ручак и тако...  

[Deja Vu]

Палама брате, дивне ствари пишеш и разумне одговоре дајеш, ал си неразуман кад се упушташ у дијалог са људима који не желе да виде шта ти то  покушаваш да кажеш. Узалуд се трудиш а и својој души шкодиш кад тако радиш. Св. Ап Павле је добро знао шта прича кад је саветовао да се не треба упуштати у такве разговоре. Чувај своју душу и научи да препознајеш људе који не желе да разуму!

 

Можда и не бих требао да се упуштам, мада волим да водим ове виртуелне дијалоге и пишем па ми не шкоди. Понекад сам претерам па додам нешто што некоме на први поглед делује строго и претерано. 

 

Добро, а шта ако је замишља као (ко)субјекат?

 

А и те приче о сексуалним објектима ми иду на живце. Једна од ствари где се проналазе православље и феминизам. Ми јесмо у тренуцима интимности ”предмети фантазије” једни другима. То је просто тако. Обузму нас хормони, не знамо где се налазимо... Да није тако, за секс би био потребан труд, нико то не би радио и живот би се угасио. А када то прође, оба субјекта и објекта понову једно другом буду личности. Баш бих волео да упознам некога ко током секса размишља о персоналистичкој философији. ”Ах, твоја личност ме доводи до лудила!” У ствари, волео бих да упознам некога ко у тим тренуцима размишља...

 

Их, баш ме занима ко то још ко замишља сцене секса сматра дотичну субјектом? Па ето и сам признајеш да током самог секса нас обузму хормони и не знамо где смо. Ал ајд можда има неких који током сањарења кажу: ''Ах, твоја личност ме доводи до лудила!''

 

Мада данас је модерно оно прво задовољиш жену, па онда себе и приче како не треба бити себичан у кревету. Не би требао секс бити само ''е ја да се задовољим, да ми буде лепо, за њу ме брига, она је објекат мојих фантазија'' већ обострано задовољство што би се казало. Можда управо секс и показује право лице свакога, да ли је неко себичан или није. 

 

Али једно је секс, а друго је маштање о сексу. Ово друго често не буде у складу са стварности, јер шта ако је комшиница конзервативна и ругоба или асексуална, планира да оде у манастир, а ти њу замишљао као зечицу, па ти се сруше снови ако решиш да са мисли пређеш прво на речи, па онда на дело? 

[Н И Н Е]

Ја верујем да демонске силе утичу на наше мисли и да треба бити врло опрезан о чему се размишља. Отац Тадеј је имао доста добрих савета на тему мисли:

Мисли, расположење, жеље руководе наш живот. Каквим се мислима бавимо, такав нам је живот. Ако су нам мисли мирне, тихе, пуне љубави, доброте, племенитости, чистоте — онда је и у нама мир, јер све мирне мисли дају унутрашњи мир који зрачи из нас, јер су наше мисли мирне, тихе, пуне љубави и доброте. Ако у себи носимо негативне, паклене мисли, онда је и наш унутрашњи мир разорен. Свети Оци о мислима кажу: „Која год мисао разара мир и од које мисли немамо мира, то је од пакла и треба је одбацити и неприхватити.“

 

[Гром]

Тако дакле и ови што сањајући тело погане, а поглаварства се одричу, и на славу хуле.

Саб. Пос.св.ап.Јуде

Ка све што на овом свету има своју светлу и тамну страну тако и машта има своју тамну страну а то је сањарење. Као што многи не праве разлику између гордости и достојанства па не разумеју да понос припада свету гордости а да је дика оно што је светлост у односу на понос и припада свету достојанства. Ако би се упитали каква је разлика између дике и поноса кад је једно светлост а друго тама увидели би да не знамо разлику, велика већина нас. Е тако је и са сањарењем и маштом, сањарење је тамна страна маште. Ајде на примеру да покажемо да би се видела разлика. Када неко машта о комшиници он усвојој машти види да су њих двоје заједно да имају децу да их одгајају. Он не сањари како блуди с њом  већ је телесна љубав нормалан пут до испуњења његове жеље о којој машта. И такви снови улазе у креацију и испуњавају се. А сањар у својој машти блуди са комшиницом и то не улази у креацију већ он прља свој ум на тај начин, што ће се лоше одразити на креацију и на све аспекте судбине, од менталног до физишког здравља. Неки сањају освету, неко да влада светом, неко се у својим сновима свађа с комшијама, такви уништавају своје душевно и ментално здравље, а грех је сваки чин којим човек штети себи, била то зла мисао или дело. Кад неко греши богу он уништава своју истину,утиче на своја уверења кроз која његов ум филтрира свет и информације које из њега добија. Кад нарушимо своји истину, свог бога који је део нас, јер Бог је Истина, наш свет постаје мрачан јер наша истина нам га таквим одсликава.

Наивни људи мисле то је ништа што сањаре о комшиници, несвесни шта чине својој истини.

Замислимо се; размишљају ли исто поштен човек и лопов? Виде ли свет истим очима или има разлике у њиховом погледу на свет? Та два верују у различите ствари и њухова се истина разликује. Лопов у свима види лопове а поштен у свима тражи искру поштења и налази. Можда је поштен човек мало наиван али бар је свет у коме живи лепши од света у коме живи лопов. Ако разумемо да су греси све оно што утиче на наше духовно и душевно здравље, онда ми на грехе почињемо да гледамо у сасвим једном другом светлу. Ништа нама није забрањено и имамо слободу у свему, али се чувамо греха да би одржали чистоту свог ума а са њим и чустоту своје душе и тела.

[Justin Waters]

Sanjarenje i mastanje su legitimni porivi naseg uma i to nas cini ljudima.

Sanjarenje je kad zamisljamo ostvarenje nasih zelja, ili kompenziramo nase uspjehe u zivotu ili neke lijepe dogadaje i dozivljaja ponavljanjem i sjecanjem na prozivljeno.

Mastanje je isto sto i sanjarenje, i bez mastanja ne bi samo bili kreativni u zivotu i ne bi bilo ni umjetnosti ni nauke, ni pjesnistva, ni muzike niti icega estetskog i lijepog u zivotu sto covjek stvara.

Naravno da se o mastanju i sanjarenju moze govoriti samo u negativnom smislu, i pricati besmislice o obuzimanju uma koji mazohisticki ponavalja jedne te iste slike i da je to jedino sto proisticke iz sanjarenja na kraju. Ali bespotrebno bi bilo takve budalastine objasnjavati. Kao neko kome bi pokusao objasniti i sa jedenjem. Jesti se moze umjereno i normalno, a moze i prezderavati. Kako neko objasnjava sanjarenje, mogla bi se izreci ista besmislica o umjerenosti jedenja jer covjek moze upasti u grijeh prezderavanja.

[Гром]

Добро, а шта ако је замишља као (ко)субјекат?

 

А и те приче о сексуалним објектима ми иду на живце. Једна од ствари где се проналазе православље и феминизам. Ми јесмо у тренуцима интимности ”предмети фантазије” једни другима. То је просто тако. Обузму нас хормони, не знамо где се налазимо... Да није тако, за секс би био потребан труд, нико то не би радио и живот би се угасио. А када то прође, оба субјекта и објекта понову једно другом буду личности. Баш бих волео да упознам некога ко током секса размишља о персоналистичкој философији. ”Ах, твоја личност ме доводи до лудила!” У ствари, волео бих да упознам некога ко у тим тренуцима размишља...

Прави мушкарац се труди да током секса задовољи жену и највеће задовољство му је кад у томе успе. Он се не препушта сањарењу што би довело до преране ејакуације а тиме и до неуспеха његове мисије. То није телесно задовољство попут оргазма већ врста душевног задовољства, кад успе да задовољи жену тада је он задовољен у души. Све жене то знају па глуме ко за оскара. Ако жели да продужи однос тада се служи и триковима као што је размишљање о персоналистичкој филозуфији. Ајде не причај о сексу кад већ ниси мајстор у томе, само брукаш мушки род, Даме се смеју кад прошитају шта пишемо.

[Панарет]

Али једно је секс, а друго је маштање о сексу. Ово друго често не буде у складу са стварности, јер шта ако је комшиница конзервативна и ругоба или асексуална, планира да оде у манастир, а ти њу замишљао као зечицу, па ти се сруше снови ако решиш да са мисли пређеш прво на речи, па онда на дело?

 

Мени ово болдовано помаже да не пређем у дело кад су неке ствари у питању

[Juanito]

Прави мушкарац се труди да током секса задовољи жену и највеће задовољство му је кад у томе успе.

Озбиљно?! А ја мислио да само треба да се изврнем, ставим је на себе и чекам земљотрес. Баш ти хвала што си ми отворио очи.

P. S.

Решавање Шредингерове једначине је ефектније од персоналистичке философије.