Личности - Митрополит Иларион Алфејев

Септембар 11, 2010

Митрополит Волоколамски Иларион у посјети поглавару Англиканске цркве

У четвртак 9. септембра, предсједник Одјељења за спољне црквене везе Московске Патријаршије, митрополит Волоколамски Иларион, који се по благослову свјатјејшег патријарха Московског и све Русије Кирила налази у Лондону, сусрео се са поглаваром Англикансске цркве, архиепископом Кентерберијским Роаном Вилијамсом, у његовој резиденцији у Ламбету.

Током разговора митрополит Иларион је говорио о приоритетима мисионарског служења Руске Православне Цркве и задацима у области реформе духовног образовања и васпитања новог покољења свештенослужитеља, које је поставио свјатјејши патријарх Кирил.

Архиепископ Вилијамс је у основним цртама изнио стање ствари у англиканској заједници, на шта је митрополит Иларион узвратио изражавањем забринутости, коју међу вјернима Руске Православне Цркве изазива даље ширење либералних тенденција у области учења и хришћанског морала, које све више удаљује англиканску заједницу од Предања неподијељене Цркве. Владика је такође изразио наду да се овај процес може зауставити, будући да није неповратан.

У закључку сусрета учесници су разговарали о могућој перспективи развоја обостраних односа у области заштите моралне традиције друштва и културе.

Извор: Радио Светигора

Септембар 11, 2010

Септембар 15, 2010

Делегација новооснованог братства светогорског манастира Есфигмен посјетила Москву

У суботу 11. септембра, предсједник Одјељења за спољне црквене везе Московске Патријаршије, митрополит Волоколамски Иларион, служио је свету Литургију у храму Усековања главе светог Јована Претече у патријаршијском Черниговском подворју. Богослужењу је присуствовала делегација светогорског манастира Есфигмен, на челу са архимандритом Хризостомом, која је посјетила Москву на путу ка Валааму.

Отац Хризостом се налази на челу новоосноване монашке заједнице Есфигмена, коју признају Константинопољска Патријаршија и Свештена општина Свете Горе, за разлику од братства тзв. „зилота“, које се тренутно налази у манастиру.

Након Литургије митрополит Иларион се сусрео са члановима делегације, који су говорили о сложеној ситуацији у вези са непомирљивим ставовима старог братства и о корацима који су предузимају ради нормализовања ситуације.

Архимандрит Хризостом је Владици поклонио документарни филм, на Руском језику, о Светој Гори и ситуацији у Есфигмену.

Истог дана делегација се упутила ка Валаамском манастиру.

Извор: Радио Светигора

Септембар 16, 2010

Септембар 24, 2010

Митрополит Иларион (Алфејев): О браку

Свети супружници Јоаким и Ана

Будући да сам монах, ја на крају крајева, ништа о браку не могу рећи из сопственог искуства. Оно на чему ја заснивам (ово предавање) је искуство контаката са јако много људи, међу којима и брачних парова, са којима сам близак и са којима се знам много година.

Црква брак схвата као тајну, при чему није тајна само венчање, него сав брак као савез мужа и жене. Ни једна религија, ни један поглед на свет не односи се према браку тако као хришћанство које благослови чудо сједињења двоје људи у једно тело, једну душу и један дух.

Далеко од тога да се чврст брак гаранртује венчањем. Бива да су људи ступили у црквени брак, над њима је било извршено венчање по свим канонима, а брак се није сачувао, распао се. И насупрот, могуће је навести много примера, када се из овог или оног разлога супружници нису венчали, али су притом кроз многе године живели као једна нераздвојна целина, као јака хришћанска породица.

Ја мислим да постоје две врсте (=типова) бракова. Први – брак као тајна, други – брак као заједничко живљење. Брак као тајна је када су два човека сједињени један са другим толико потпуно, дубоко и нераздвојно, да не могу замислити да живе једно без другог, када дају завет верности једно другом не само у овом (=земном) животу, већ и за сву вечност која потом следи.

Образцем брака као тајне може послужити судбина првог супружничког пара у историји – Адама и Еве. Они су били створени због заједничког постојања, Господ их је дао једно другоме. Они су принели једно друго као дар, за њих није било избора, није било колебања. Они су заједно живели у рају, заједно били изгнани из раја, заједно су почели живот на земљи, заједно рађали децу, заједно преживели Авељеву смрт и друге невоље које су их притискале. Они су отишли у други свет и заједно се појавили у аду. На икони Силаска у ад изображен је Христос Који изводи из ада то двоје људи, који су сачували верност једно другом како у рају тако и у аду, како у радости, тако и у невољама, како у данима успеха тако и у тренуцима пада. Они су заједно живели, заједно умрли и заједно васкрсли. Није више реч о две људске судбине, већ о једној судбини двоје људи свезаних нераскидиво, вечно.

Тајанствен је брак који је закључен из љубави, по узајамној сагласности, али израста у нешто далеко више него почетна заљубљеност. У таквом браку, код супружника постоји решеност да се заједно преживе не само светли, него и тешки тренуци, не само све (оно) добро и прекрасно, већ и горко, са чиме је неизбежно повезан живот на земљи.

Често брак почиње истинском, горећом, искреном заљубљеношћу. Људи дају завет верности једно другом налазећи се у стању замаха, полета, надахнућа, а некада и заноса, заслепљења. Заљубљени у почетку виде једно у другом само (оно) добро, идеализују једно друго. Али занос временом пролази, празник се смењује свакидашњицом и тада супружници с горчином почињу да сагледавају недостатке једно другог. Много тога што се раније показало жарко и прекрасно, сада се показује мутно, безбојно, тамно. Такво уочавање може наступити и кроз неколико месеци и кроз неколико година. Ако супружници успеју да певазиђу ову кризу, преживе је заједно, брак ће се сачувати, а ако не успеју, брак пуца и почиње се кретати ка разводу.

Брак као тајна може постојати само у том случају ако он од самог почетка – и чак још пре почетка – одговара оним потребама које су предочене браку хришћанске Цркве. Зашто је Црква установила строга правила, која се нарочито односе на узајамним односима између женика и невесте до брака? Зашто постоје одвојено заручење и венчање који су се у старини савршавали у различито време и временска разлика између њих је каткад износила и по неколико година? Данас, као по правилу, и заручење и венчање се савршавају истовремено, али првобитни смисао тих двају догађаја је потпуно различит. Заручење је сведочило да су муж и жена решили да припадају једно другом, да су они једно другом дали завет верности, то јест, у суштини већ су ступили у брак, али њихов брак до венчања још није потпун породични живот; они, посебно, треба да се уздржавају од супружничког општења. Они се сусрећу и растају и то искуство заједничког борављења и растајања удара темељ на коме ће затим бити изграђено чврсто здање брака.

У наше време брак се неретко распада управо зато што није имао чврсту основу: све је било изграђено на краткотрајном заносу, када људи не успевши да забију стуб у земљу, одреде какав треба да буде „дизајн“ њиховог будућег дома, одмах почињу да подижу зидове. Такав дом се неизбежно показује да је изграђен на песку. Дуну ветрови, разаспу песак и он пада. Црква је управо зато за супружнике установила припремни период, да би муж и жена могли да изграде брак не само на страсном полном привлачењу, већ на нечему далеко дубљем – на душевном, духовном и емоционалном јединству, на заједничким жељама да дају живот једно другом.

Тајанствени брак се, ако се тако може рећи, састоји у горућем срцу, али у трезвеној глави. Журба је овде неумесна. Муж и жена треба да имају довољно времена да би првобитна привлачност која ризикује да прође била испитана временом. Искуство заједничког и одвојеног пребивања треба да им да одговор на питање да ли су они спремни да живе заједно, да ли је сваки од њих спреман да каже: „Да, то је управо тај човек, с којим ја могу да поделим сав свој живот, коме могу дати све што имам“.

Немогуће је закључити брак ако у једној страни постоји ма каква сумња, у вези са правилношћу избора. Немогуће је ићи под венац, ако негде, па макар на најудаљенијем хоризонту постоји „трећи“. Због тога док постоји двосмисленост, док постоје сумња и колебање немогуће је журити са закључивањем брачне везе. А ако је припремни период прошао а људи не само да се нису одаљили (=разљубили) једно од другог, већ напротив, они су се још јаче привезали једно за друго, сродили се, схватили да су они спремни да сједине своје судбе, онда након венчања њихов брак задобија завршетак, задобија пуноћу кроз физичку блискост.

Постоји лажно, погрешно мишљење, да је Црква против супружничког општења, да оно, по учењу Цркве треба да буде сведено на минимум. Неки свештеници шире мишљење, издавајући га за учење Цркве, о томе, да је општење супружника у браку допустиво искључиво у циљу рађања деце, то јест, ради зачећа новорођенчади; а у сво остало време од полног општења се треба уздржавати. То није учење Цркве и никада није било такво. Бог не би створио људе таквима какви они јесу, не би ставио мужа и жену да привлаче једно друго, ако би све то било потребно искључиво ради рађања деце. Супружничка блискост има своју вредност и свој смисао, постајући нераздвојни део брачне свезе. На крају крајева, Црква је установила одређење дане и периоде, када се супружници позивају на уздржање од брачног општења – то је време Великог поста и других постова, то је оно време које Црква даје због тога да би се људи могли концетрисати на духовни живот, време аскетског подвига, испитивања. Обраћајући се супрузима, апостол Павле говори: „не забрањујте се једно другом, осим по договору, на време, ради упражњавања поста и молитве, а потом опет будите заједно, да вас сатана не би искушао вашим неуздржањем“ (1Кор 7;5).

Брак – то је могућност за супружнике да непрекидно откривају нешто једно у другом, да изнова упознају једно друго. У том смислу живот у браку се може упоредити са религиозним животом, са богоопштењем. Спљашњи облик нашег општења са Богом из дана у дан је један те исти. Ми читамо једне исте молитве, долазимо на једну исту Литургију – све то остаје непромењиво током нашег живота. Али ако уз то ми озбиљно и дубоко живимо религиозним животом, ми сваки пут откривамо у уобичајеним речима нови смисао и нови садржај. И Бог нам се открива кроз те молитве и богослужења сваки пут другачије, ново. Свака Литургија, сваки сусрет са Богом у молитви – то је неко откриће. У богоопштењу нема ничег монотоног, рутинског, свакодневног, обичног. Тако и у браку. У њему супружници без обзира на то што се навикавају једно на друго, спознају навике, способности и могућности једно другог, ипак не престају да откривају једно друго, и за њих заједнички живот не престаје да буде празник свакодневног откровења, стицања нечег новог и прекрасног у блиском човеку. Свежина узајамног опажања у таквом браку не пролази, не ишчезава. Цвеће којим је почело заједничарење заљубљених у младости, не вене, остаје да вечно цвета.

Супружници су у браку позвани да узајамно допуњују једно друго. Веома је важно научити да се види и цени у другом оно чега нема у теби.

У браку људи сазнају то да, да се нису срели, остали би непотпуни, несавршени. Али то не значи да је брак једина могућност самореализације. Постоје и други путеви. Постоји и пут безбрачности, пут монаштва, када све оно што човеку недостаје, у њему се допуњује, не другим људском личношћу, већ Самим Богом, када сама благодат Божија „немоћи исцељује и недостатке допуњује“.

У чему се брак као заједничко живљење разликује од брака као тајне? Брак као заједничко живљење означава да је у једном тренутку судбина спојила двоје људи, али међу њима нема те заједнице, тог јединства које је неопходно за брак, да би он постао тајна. Живот двоје (људи), али у сваком свој (сопствени) живот, своји интереси. Они би се давно развели, али их животне околности приморавају да остануи заједно, зато што је, например, немогуће поделити стан. Такав брак, био он „венчани“ или „невенчани“, не поседује оне особине које треба да поседује хришћански брак, када је, као што говори апостол Павле, муж за жену оно што је Христос за Цркву, и жена за мужа оно што Црква за Христа. У таквом браку одсуствује тесна, нераздвојна узајамност, верност, жртвена љубав. Људи у таквом браку не преступају кроз свој егоизам, и проживевши много, много година остају затворени сами у себе, значи, туђи једно другом.

У сваком браку започетом као простом заједничком живљењу, постоји потенцијал прерастања у тајну, уколико супружници раде над собом, уколико они стреме да се уподобе односу Христа и Цркве. Брак који је започео као заједничко живљење, може добити нову особину, ако супружници схвате брак као могућност да се израсте у неко ново јединство, уђе у другу димензију, победи свој егоизам и затвореност. Веома је важно научити подносити испитивања. Није мање важно учити се подносити недостатке једно другог. Нема људи, нити супружничких парова у којима нема недостатака. Нема породица где би све ишло идеално и глатко. Али ако супружници желе да њихов брак буде тајна, ако желе да створе истинску, потпуну породицу, они треба да се заједно боре са недостацима, примајући их, не као недостатке друге половине, него као своје сопствене.

Веома је важно, да не буде ни друге крајности, када узајамна привезаност, љубав и верност постану извор ревности, деспотизма и духовног насиља. То се дешава када један од супруга схвата другу половину као сопственост, подозрева његову или њену неверност, у свему види опасност. Веома је важно да при духовном, душевном и телесном јединству супружници могу да не посежу на слободу другога, уважавају у њему личност, да сваки признаје другоме право на могућност да има какав-такав свој живот мимо оног који протиче у породичном кругу. Та слобода, природно не би требала да буде слобода од брачних обавеза, од моралних норми, али она би требала да помогне човеку да у браку, као и у другим начинима живота открије своју индивидуалност.

Посебна тема (су) деца. Када се у породици роди прво новорођенче, брачни односи супружника ступају у нову фазу: појављује се трећа лице, које се, посебно у првим годинама свога живота налази у потпуној зависности од родитеља – не само у физичкој, материјалној, већ и у духовној. Све то што се дешава с родитељима и између њих,неизбежно се одражава на децу. Ако је брак родитеља тајински, потпуни хришћански брак, који је заснован на љубави и самопожртвовању, ако супрузи посећују цркву, заједно се моле, од првих година дете приопштавају црквеном животу, оној благодати коју деца несвесно задобијају, али која им се даје толико обилно, а некада и обилније него одраслима, онда у таквој породици дете расте у хармонији с родитељима, с онима који га окружују, са самим собом и са Богом. А ако у супружничким односима постоји дисхармонија, ако је њихово заједничко бивствовање у бољем случају само заједничко живљење, онда дете на може у себе упити осећање јединства и сједињења са својим родитељима, јер тога осећања нема (ни) између њих.

Шта се збива са људима ако их брак не саставља? Они се или разводе или живе заједно услед ових илионих околности. И овде је потребно рћи шта је боље.

Са једне стране, сваки је развод – трагедија. Црква не поздравља развод, сматрајући га за противприродан, јер ако је савез мужа и жене закључен, онда се он треба продужити и у овом и у будућем животу. С друге стране Христос говори да је развод допустив због прељубе (Мт. 5;32). Постоје и друге ситуације у којима је развод не само допустив, него и пожељан. Има породица где се заједнички живот претвара у мучење., например, када један од супружника страда од алкохолизма или наркоманије, када су у породици непрекидни скандали, свађе, када муж бије жену или децу и.т.д. Ја не мислим да у том случају, чак иако је брак венчани, Црква треба да настоји на очувању породице.

Има случајева када се брак очувавајући се „формално“, распада се „де-факто“, када супрузи сваки живе свој живот, варају једно друго, али притом сматрају да ради деце треба сачувати изглед породице, зато што ће, ако се они разведу, деца бити траумирана.заиста, развод родитеља, као по правилу, код деце изазива дубоку трауму, рану, која се можда неће залечити кроз сав наредни живот. И више од тога, непотпуне породице, породице у којима нема било оца, било мајке често се показују као узрок многих тешкоћа за дете, зато што код њега отсуствује искуство потпуних и пунокрвних породничних односа. У чину васпитања детета, сваки од родитеља имаразличите и узајамно допуњујуће функције – оно што детету даје отац, то му не може дати мати, оно што је недоступно оцу, даје мати. Али ако одрасли само стварају привид, да је код њих све прекрасно, када у самој ствари није тако, деца осећају фалш, при чему, боље млађа него старија. Дете не можеш обманути. Може бити да они то не умеју да рационално објасне, али на подсвесном и емоционалном плану осећаће лаж. Неизвесно је шта је у том случају боље за родитеље – да се разведу или да продуже да стварају наизглед породицу.

Желео бих да још нагласим, да за то, да брак постоји као тајна, неопходно је строго следити хришћанске моралне норме. Не треба мислити да, ако Црква, например, препоручује будућим супружницима да се до венчања суздржавају од супружничке блискости, да је та потреба заснована на неким застарелим средњовековним нормама, и да, пошто данас млади живе другачије, није обавезно то све сачувати. Те норме нису случајно биле установљене. Оне су поверене кроз многе векове животима многих поколења. У наше време се многи бракови распадају управо зато што су они закључени без тврде основе. Довољно је да млади људи осете заљубљеност – и они иду матичару или олтару. Али за неко време показује се да се „не усаглашавају карактери“, а уствари они једноставно нису успели боље да упознају једно друго.

Зато, што су муж и жена који ступају у брак ближе тим моралним нормама које је установила Црква, што строже они буду сачували те норме, тим су веће шансе за то да њихов заједнички живот заиста постане тајна, свакоднени празник, што и треба да буде хришћански брак.

ПИТАЊА И ОДГОВОРИ:

- Да ли се супружничке свезе очувавају и након смрти? Јер Христос је рекао да се у царству Божијем неће ни женити ни удавати…

- У будућем веку се неће ни женити ни удавати, али, како ја мислим, неће се ни разводити. Они људи, који су овде, на земљи, ступили у брак, тамо, на крају крајева, неће више ступати у њега. Али на питање да ли се и тамо очувава супружничко јединство, које је овде закључено и овде израсло и формирало се, поставши тајном, мислим да је могуће одговорити потпуно потврдно: да, очувава се. И на Страшном Суду ће, како ја мислим, такви супружници заједно стајати. А ако људи живе заједно, али без љубави, без узајамног схватања, онда то на крају крајева није потпуни брак. Такво заједничко живљење може трајати до смрти једног од супружника. Али у будућем веку ти ће људи остати туђи једно другом, зато што су и овде били туђи.

- Нацртали сте прекрасну слику идеалног брака. Али, ето, човек је грешан, и пошто нико од нас није идеалан, онда, по мени, уопште и неможе бити идеалног брака, већ може бити једино стремљења ка њему, осећање богоостављености, тако и у браку, мислим да су такве етапе неизбежне. Зато, да би брак постојао као тајна, треба да буде непрекидна творевина двоје.

- На крају крајева, нема идеалних супружника, али има бракова који, ако и нису идеални, али у сваком случају одговарају ономе што се назива хришћански брак. Ја мислим да ствар и јесте у томе, да се из свезе двоје људи који су далеко од идеалних, који су решили да сједине судбине и да живе тако да се недостаци једног допуњују достојанствима другог, може се појавити нешто, ако не идеално, а онда јако приближно идеалу правог хришћанског живота.

Преузето из књиге „Ви сте светлост свету“, Жичка епархија, 2010.

Радио Светигора

Септембар 28, 2010

Никаквих „пробоја“ није било у дијалогу између православних и римокатолика

Митрополит Иларион

Из Московске Патријаршије демантују медијску вијест о наводном “пробоју“ постигнутом у дијалогу између православних и римокатолика на засиједању Мјешовите богословске комисије за дијалог у Бечу прошле седмице.

„Насупрот медијским извјештајима, никаквих “пробоја“ није било. Цијело засиједање је било посвећено дискусији о улози епископа Рима у првом миленијуму. Координациони одбор комисије је на ову тему раније припремио документ који је разматран прошле године на Кипру. Радна верзија овог документа је “процурела“ у медије и била објављена“, каже се у саопштењу предсједника Одјељења за спољне црквене везе Московске Патријаршије, митрополита Волоколамског Илариона.

„Мислило се да ће се разматрање овог документа завршити у Бечу“, казао је он, „али то се није догодило и много времена се провело у дискусији о статусу овог текста. Православни учесници су од самог почетка засиједања инсистирали на томе да нити Комисија може званично објавити “Критски документ“ (ревидиран касније на Кипру) нити га њени учесници могу потписати. По нашем мишљењу, овај документ захтијева значајну дораду, а и после дораде он може имати само статус “радног документа“, тј. помоћног материјала (instrumentum laboris), који се може користити у припреми наредних докумената, али сам не може имати никакав званични статус“.

Митрополит Иларион примјећује да документ припремљен на Криту има „строго историјски карактер“ и да, док говори о улози римског епископа, готово не помиње епископе осталих помјесних Цркава првог миленијума, што ствара погрешну представу о расподјели пуномоћи у древној Цркви.

Поред тога, додаје представник Московске Патријаршије, у документу нема јасне и прецизне тврдње да се јурисдикција римског епископа у првом миленијуму није распростирала на Исток. Митрополит је изразио наду да ће ови пропусти бити надокнађени при доради текста.

По његовим ријечима, након дуге дискусије, Комисија је донијела одлуку да је документ неопходно дорадити и да ће коначна одлука о његовом статусу бити донесена на наредном пленарном засиједању, које се очекује за двије године. За то вријеме биће разрађен нацрт новог документа, који ће се бавити истом проблематиком, али са богословске тачке гледишта.

Православним учесницима је очигледно да се јурисдикција римског епископа у првом миленијуму распростирала само на Запад, истакао је митрополит Иларион, док је на Истоку територија била подијељена између четири патријаршије – Константинопољске, Александријске, Антиохијске и Јерусалимске.

Епископ Рима није имао „никакву директну јурисдикцију на Истоку“, без обзира на то што су му се, у неким случајевима, источни епископи обраћали као арбитру у богословским споровима.

„Ова обраћања нису имала систематски карактер и ни на који начин се не могу тумачити у смислу да је епископ Рима на Истоку био сматран за носиоца врховне власти у цијелој васељенској Цркви“, казао је Митрополит, изражавајући наду да ће се на наредним засиједањима римокатолички предатавници сагласити са овим ставом, који, по његовим ријечима, потврђују бројна историјска свједочанства.

Светигора пресс

Октобар 7, 2010

Октобар 9, 2010

Митрополит Иларион (Алфејев): "Спасити напорима читавог света"

8.10.2010.

"Међународна заједница данас треба да уједини напоре у спасавању и очувању православних светиња косовске покрајине", сматра шеф Одељења за спољне црквене везе Московске патријаршије, митрополит Волоколамски Иларион. Представник РПЦ управо се вратио са Косова, где је учествовао у цремонији интронизације Српског патријарха Иринеја. У интервјуу за радиокомпанију Глас Русије он је изразио уверење да кључну улогу у спасавању хришћанских споменика покрајине треба да игра светско православље.

"Ја мислим да све православне цркве треба да се уједине и заједно са Српском црквом да смисле некакав програм помоћи манастирима и светињама Косова. Могу да кажем да у Руској цркви већ о томе мислимо. Пре свега са великим задовољством прихватамо одлуку Руске државе о издвајању средтава УНЕСКУ за обнову разруђених цркава на Косову. Од стране наше цркве пружаћемо помоћ оним православнима, између осталог монасима, који живе на Косову. Ми смо говорили са предтавницима Српске цркве и чули од њих жељу да им долазе наши монаси и монахиње. Макар на дежурства - тачније на годину, две, три, и самим тим да подржавају њихове манастире.

Данас се православне светиње Косова налазе под претњом потпуног нестанка. Само последњих година у покрајини је било срушено више од 150 православних цркава, манастира, уништене су иконе, мошти хришћанских светаца. Део уништених историјских и архитектонских споменика био је укључен у списак Светског наслеђа УНЕСКА. Они који су се очували налазе се за сада под заштитом међународних снага КФОР-а. Ипак ускоро чување хришћанских објеката прећи ће из надлежности мировних снага у надлежност албанске полиције. Ова чињеница збуњује вернике СПЦ", наставља митрополит Иларион.

На ову тему више пута су говорили јерарси СПЦ, који су говорили да не верују полицији Косова и да ће такав начин заштите још већем ризику подвргавати живот оних људи који су тамо остали. Мислим да у идеалу ове светиње треба да се налазе под међународним протекторатом и треба да их чувају интернационалне снаге.

СПЦ полаже врло велике наде у помоћ од стране Руског православља. У Србији и на Косову Русе воле. То не чуди. Јер осим духовног јединства у хришћанској вери, Русија је вековима помагала српском народу, говори православни јерарх.

Сви знају да је вековима Русија подржавала Србију, а руско православље је подржавало спрско православље. И то се дешавало све до недавно. У Србију је долазио покојни Патријарх Москвоски и све Русије Алексије Други, а садашњи Патријарх Кирил, још као митрополит и председник Одељења за спољне цркевене везе, такође је више пута долазио у Србију и на Косово.

По мишљењу шефа Одељења за спољне црквене везе, за решавање сложеног проблема очувања хришћанских светиња Косова, данас, као можда никада пре, неопходно је ојачати међуконфесионални дијалог између различитих религија. Митрополит Иларион је уверен да ако представници разних религија буду живели у миру у слози, а иза богословских спорова не буду заборављали на реалне људе, онда ће верници почети више да помажу и подржавају једни друге. Тим пре на Балкану, где вековима раме уз раме живе представници најразличитијих религиозних конфесија света.

Извор: "Глас Русије"

Октобар 12, 2010

Број православних верника у азијском региону се увећава

12.10.2010

Број православних верника у азијском региону се увећава. О томе је говиро митрополит Волоколамски Иларион данас за време разговора са новинарима у амбасади РФ у Токију. Митрополит је истакао да је последњих година у азијским земљама било отворено много православних парохија, између осталог у Јапану, Вијетнаму, Кини, Сингапуру, Тајланду. Истовремено он је подвукао да не поседује информације о плановима РПЦ да гради нове православне цркве на Јужним Курилима. Председник одељења за спољне црквене везе Московске патријаршије митрополит Иларион у амбасади РФ у Токију учествовао је у свечаном пријему, посвећеном 40-годишњици отварања подворја РПЦ у Јапану и канонизацији оснивача Јапанске правосланве цркве светог Николаја Јапанског.

Октобар 12, 2010

Октобар 12, 2010

Aristotel · Октобар 13, 2010

„Сви смо данас у истом чамцу“ – шеф руске црквене дипломатије, митрополит Иларион (Алфејев), о сарадњи са западним хришћанима и о ревнитељима православног изолационизма

Ако су још недавно односи између Руске Православне Цркве и римокатоличке цркве подсећали су на хладни рат са ретким периодима отопљавања, сада су се приметно побољшали и прешли, како уверавају Московска патријаршија и Ватикан у стадијум конструктивног дијалога и партнерства., о савременом стању међухришћанског дијалога, а такође и о његовим могућим перспективама Андреју Мељникову и Антону Куриловичу говори је председник Одељења за спољашње црквене везе Московске Патријаршије, митрополит волоколамски Иларион (Алфејев).

- Ваше Високопреосвештенство, у последње време се примећује приметно отопљавање односа између Московске патријаршије и римокатоличког света. Многи примећују да се римокатолици и православни обједињују на основу заједничког циља – одговора секуларним силама у Европи. Да ли се може рећи да у условима 21. века када се сам фактор религије налази на периферији система вредности Европљана, зближавању две конфесије не сметају више богословске разлике?

- Заиста, последњих година су се стабилизовали односи Руске Православне Цркве и римокатоличке цркве, који су током неколико година били веома затегнути. Наша сарадња се данас гради на платформи поштеног и отвореног дијалога, пре свега о вредностима, на којима се гради европска култура, између осталог и руска. Ми смо потпуно свесни да силе, које сте назвали секуларним, стреме искорењивању и самог сећања о хришћанским основама европске цивилизације. Штавише, практично сви народи не само Европе, већ и целог света нашли су се након пада светског комунистичког система у једном културном и политичком пространству чију последицу представља јављањем новог, масовног типа човека, откинутог од својих корена, посебно од религиозне културе.

Што се тиче богословских разлика између православних и римокатолика, могу да уверим скептике да наш дијалог и сарадња са римокатоличком црквом не ставља пред собом задатак да се уједине две цркве на основу компромиса у области вероучења. Такав пут је много пута био одбачен од стране саборног разума Православне Цркве и нема перспективе у будућности. Напротив, Источна Црква, не одбацујући од дијалога за западном, увек је инсистирала на неуклоњивом чувању одлука Васељенских Сабора и верности светоотачком предању. Прекид са Римом, међутим није сметао православнима да у 17. и 18. веку у наставне установе Италије своје студенте, из којих су касније израсли видни јерарси Руске Цркве. Сетимо се такође да је пред лицем турског и арапског надирања Византијска империја тражила помоћ хришћанског Запада. Ми данас такође живимо у условима надирања антихришћанске пропаганде која развраћа наше суграђане, која може да вандализује наша друштва.

- Ствара се утисак да се зближавање између РПЦ и пољских католика у последњих неколико месеци догађа на тлу антикомунизма и осуде стаљинове епохе. Шта Ви мислите, може ли идеја хришћанског дијалога постати основни противтег левим политичким тенденцијама и могућности комунистичког реванша у Европи?

- У последње две деценије односи између Русије и Пољске били су сложени. Међутим, и у руском и у пољском друштву постали су свесни неопходности помирења, између осталог и у црквеној средини. Цркве, Православна у Русији и римокатоличка у Пољској, имају огромну улогу у животу наших земаља. Зато су на себе узеле иницијативу да помогну процесу помирења. Неопходно је било да постанемо свесни разлога који су ометали зближавање наша два народа, пажљиво проанализирамо догађаје, који су нас поделили и постали разлог неповерења и неразумевања. У руском и пољском друштву су разматрали догађаје совјетско-пољских ратова 1920.-1921. и 1940. година, поделу Пољске пактом Молотов-Рибентропа, трагедију у Катини, у којој је погинуло више од 20 хиљада војних заробљеника. И Руси и Пољаци су увидели да је покретачка сила совјетске агресије против Пољске почетком 20-их година прошлог века била комунистичка идеологија, а сам рат је рекламиран од стране бољшевичке пропаганде за почетак светске револуције.

Анализа ових догађаја је довела друштвено мишљење до закључка да комунистичка идеологија у целини сноси одговорност уа неповерљиве и понекад опасне односе између наших земаља и народа. Међутим, на основу чега можемо да се помиримо? Шта је наслеђе које може бити заједничко за нас? Одговор је очигледан – хришћанска традиција, која вековима има тачке ослонце у менталитету, начину мисли и психолошком склопу грађана обе државе.

Не мислим да дијалог између цркава треба супротставити левим политичким тенденцијама пошто те појаве у својој суштини леже у различитим равнима и теже другим циљевима. Такође у садашње време не видим премисе за комунистички реванш у Европи, пошто је та идеологија отишла у прошлост, односећи са собом десетине, ако не и стотине милиона људских живота.

- Изјавили сте да је дијалог протестаната са православнима и римокатолицима отежан због либералних тенденција у протестантским заједницама Европе. По Вашем мишљењу, протестантске цркве не могу да учествују у објављеној „новој евангелизацији“ Велике Европе Московске патријаршије и Ватикана?

- Заиста, либералне тенденције за последње три деценије су овладале у већини протестантских цркава и заједница Европе и Северне Америке. Оне се виде пре свега у ревизији традиционалних норми хришћанског морала, антропологије. Посебно у прихватању хомосексуализма као алтернативне норме људске сексуалности која тобож не противречи хришћанском моралу и учењу Цркве, што се међутим директно одбацује Светим Писмом. Почетак праксе рукополагања жена ради пастирског служења у тим заједницама такође одражава промену основних ставова хришћанске антропологије, пре свега, представа о месту и улози жена у Цркви, породици и друштву.

Очигледно је да се руководство протестантских заједница, прихватајући таква решења, пре свега забринуло за усаглашавање истинског црквеног учења нормама и правилима секуларног друштва, благосиљајући све оно што се не сматра неприличним са тачке гледишта либералног секуларизма. Сем тога, тенденције својствене смеру у коме се налазе неке протестантске цркве данас, све више губе свој специфични религиозни карактер, постепено се претварајући у друштвене организације које се баве борбом за социјалну правду.

Све то суштински отежава наш дијалог са протесатантима. Наша Црква је била принуђена да прекине обостране односе са низом протестантских цркава у Европи и Америци. У исто време свесни смо да међу верујућим протестантима постоје многи којима је став православних и римокатолика много ближа од мишљења сопственог црквеног руководства. Познато нам је да те људе у њиховим црквама називају „фундаменталистима“, „фанатицима“ и „секташима“ само зато што се држе става који је различит од званичног и покушавају да га одрже. Са тим протестантима смо спремни да сарађујемо у различитим пројектима, укључујући и пројекат „нове евангелизације“ Европе који помињете.

- Недавно социолошко истраживање римокатоличког свештенства у Аустрији показало је да се већина свештенослужитеља залаже за укидање обавезног завета безбрачности. Ако се тако нешто догоди у блиској будућности, да ли ће то изменити однос према римокатоличкој цркви од стране Руске Цркве? Да ли ће то бити прихваћено као победа либералних тенденција, као напуштање многовековних традиција?

- Без сумње, обавезни целибат свештенства уведен у западној цркви у 12. веку није био познат ранохришћанској епохи. Источне Цркве су сачувале древну праксу, која дозвољава да се рукополажу ожењени мушкарци у свештени сан. На хришћанском Истоку пракса римске цркве је одувек изазивала критику. Православни, сматрајући проблем обавезног целибата духовништва унутрашњим делом римокатоличке цркве могу само да поздраве његово укидање, ако се догоди. Ми би пре гледали на укидање праксе безбрачности свештенства као на повратак предању древне Цркве, него као на напуштање многовековних традиција и либерално-модернистичким скретањем.

- Истовремено се са зближавањем Православних Цркава са римокатоличком црквом међу вернима јављају групе противника екуменизма. Видели смо то на Кипру у време посете папе римског и видимо ту тенденцију у изјавама неких епископа Руске Православне Цркве. Како гледате на то? Да ли ти гласови протеста у православној средини могу да буду препрека за дијалог са западним хришћанима? И уопште, да ли се узима у обзир мишљење конзервативног дела свештенства и мирјана у екуменистичком дијалогу?

- Да, групе противника међухришћанске и међурелигиозне сарадње постоји у свакој Помесној Цркви. Најчешће ти људи нису дубоко упознати како са инославним хришћанима, тако и са специфичношћу такве врсте сарадње. Треба признати да дискурс многих „ревнитеља“ често носи не богословски, већ психолошки, па чак и политички карактер, што суштински отежава вођење дискусије са њима, јер се притом разговор води на различитим језицима.

Тим не мање, дијалог са противницима међухришћанских контакта у нашој Црква има места. Њихово мишљење се уважава при састављању саборних докумената, приликом доношења одговарајућих решења. Мислим да ће се популарност такве врсте „ревнитељства“ у нашој Цркви смањивати, јер Русија буде заузима своје место у светској заједници. Нама долазе милиони иностраних гостију, постоји колосални (притом непрестано растући) број мешовитих бракова са инославнима, милиони наших православних земљака живи ван границе. То помаже блиском познанству наших верних са неправославним хришћанима и учи их да траже пут узајамног деловања.

Мислим да би било корисно усмеравати енергију „ревнитеља“ на борбу са појавама које прете стабилности и здрављу нашег друштва, подривају његове моралне темеље и на крају појачавају његову посветовњаченост. У том смислу пред нама се налази огромно поље делатности на коме има места за све.

Ruski original: http://religion.ng.ru/events/2010-09-15/1_christians.html

Srpski prijevod: http://blogs.svetosavlje.org/vesti/archives/1242

Октобар 13, 2010

„Сви смо данас у истом чамцу“ – шеф руске црквене дипломатије, митрополит Иларион (Алфејев), о сарадњи са западним хришћанима и о ревнитељима православног изолационизма

October 9th, 2010