Личности - Митрополит Иларион Алфејев

[Guest Оливера]

У Оделу спољних црквених веза приређен пријем код председавајућег у вези са произвођењем у чин митрополита

5 фебруара 2010.

У празничном догађају учествовали су представници Помесних православних цркава:

митрополит Киринскиј Афанасиј (Александријска Православна Црква), епископ Моравички Антоније (Српска Православна Црква), епископ Проватски Игњатиј (Бугарска Православна Црква), а такође и настојатељ Руске Православне Цркве у Београду протојереј Виталиј Тарасјев.

Извор: Званични сајт Московске Патријаршије

За Поуке.орг - Оливера

[Guest Оливера]

Његово Блаженство Митрополит целе Америке и Канаде Јона, Поглавар Православне Цркве Америке, честитао је председавајућем Одела за спољне црквене везе Московске Патријаршије Митрополиту Волоколамском Илариону произвођење у чин митрополита

18. 02. 2010.

Његовом Високопреосвештенству, Митрополиту Волокламском, председавајућем Одела за спољне црквене везе Московске Патријаршије

Ваше Високопреосвештeнство митрополитe Илариону!

Христос посреди нас!

У име Светог Синода Православне Цркве Америке, срдачно вам честитам произвођење у чин митрополита.

Ваши напори у Оделу за спољне црквене везе Руске Православне Цркве, Ваши напори на свеправославној области и Ваши екуменистички напори, постаће још значајнији на том високом положају на који вас је поставио Његова Светост Патријарх Кирил. То говори о томе, да је изабрао изврсног сарадника, коме може веровати, и честитамо му на таквом избору.

Напори Руске Православне Цркве у целом свету имају одлучујуће значење како за Православну Цркву Америке, тако и за сво Православље. Разумевање Његове Светости и Ваше за развијање Помесних Аутокефалних Цркава у тзв. дијаспори је кључна за канонску организацију Цркве у будућности.

Само ако спроведемо то у дело, ми, као Васељенска Православна Црква, можемо манифестовати јединство разноврсности и проповедати Јеванђеље независно од културе и националности данашњице.

Брига о емигрантима из разних земаља, коју сте речито потвђивали и потврђујете, шири мисију свих Помесних цркава и даје им значај саборности, превазилазећи њихове културне и етничке границе.

Ауторитативност екуменистичког дијалога, посебно са Римо-Католичком Црквом, стаће на виши ниво благодарећи Вашем учешћу у својству митрополита.

Нека Вас укрепи и и побуди на подвиг Господ, нека Вам да мудрост и разумевање у испуњењу Његове свете воље, да бисмо навек славили Њега са Оцем и Духом у векове векова.

+Јона, Архиепископ Вашингтонски, Митрополит целе Америке и Канаде

Служба комуникације ОВЦС/Патриархия.ru

За Поуке.орг - Оливера

[Guest свештеник Иван]

[Марко]

Овај човјек ме сваки пут изнова одушеви!

На многаја љета Митрополите!

[Guest Оливера]

http://www.mospat.ru/

Званични сајт Одељења

[Guest Оливера]

Смотрите нашу программу на канале "Вести" каждую субботу в 14.36 мск и воскресенье в 13.36 мск и 21.36 мск

http://vera.vesti.ru/

Емисија коју води Митрополит Иларион Алфејев

[Guest Оливера]

Лична страница Митрополита Илариона

(тренутно недоступна), иначе активна

http://bishop.hilarion.orthodoxia.org/

[Марко]

Ево је:

http://en.hilarion.orthodoxia.org/

[Guest Оливера]

Линк који сам дала је исти тај сајт, само на руском, тако да се може бирати језик  :smiley:

[Guest Оливера]

http://vera.vesti.ru/doc.html?id=237734

Из емисије Митрополита Илариона, сахрана Патријарха Павла.

[Guest Оливера]

http://vera.vesti.ru/videos?vid=66854&p=3

Тема о Косову, једна од првих.

[Guest Оливера]

Иларион Алфејев

ПРЕД  ПЛАШТАНИЦОМ

Завршило се то, ради чега је Бог постао човек, ради чега је Син Божији постао човек: завршила се смрт на Крсту Спаситеља.

У последњим данима свог земаљског живота, Господ је био остављен пред лицима Својих непријатеља, пред лицем страдања и смрти. Испио је до дна ту чашу, која Му је била припремљена, и преживео најстрашније, што може задесити судбину човека – усамљеност и остављеност.

Био је сам у Гетсиманији, јер су ученици заспали чврстим сном. Био је сам на суду првосвештеника, сам на испитивању код Ирода, сам на суду Пилата, јер су се ученици у страху разбежали. Био је сам, када је ишао на Голготу: случајни пролазник  Му је помогао а не драги ученик. Био је сам на крсту, сам умирао, остављен од свих.

На крсту Исус је звао Оца свога: „Боже мој! Боже мој! Зашто си ме оставио?“ (Мт. 27:46). У том крику зачула се бол  свог човечанства и сваког човека – бол сваког, који осећа , да је сам и остављен од Бога.

Јер страшно је бити остављен од блиских и пријатеља, али је још страшније када ти се чини , да те је Бог оставио, да је непрелазан зид између тебе и Бога  и Он као да не чује, не види, не примећује.

Ако патиш због самоће, сети се, како је сам био Спаситељ у последњим данима Свог живота.

Ако су се твоји блиски или твоји ученици окренули од тебе, ако си изложен неистинитој клевети, ако те називају јеретиком и рушитељем предања својих отаца, ако лажно раде против тебе или окривљују за смрт, сети се да је и сам Господ преживео све то.

Ако је тај, који је живео са тобом под једним кровом, причешћивао се из исте чаше, јео твој хлеб, тај, коме си веровао свом снагом своје љубави, с којим си делио своје мисли и осећања, од кога ништа ниси крио и за кога ништа ниси жалио, -  ако те је такав човек издао, окренуо се од тебе, сети се, да је и Господ све то преживео.

Ако се твој крст навалио на тебе са таквом тежином, да немаш снаге да га понесеш, и ако твоји блиски неће то с тобом да поделе, буди захвалан и оном, можда и случајном пролазнику, који ће ти помоћида га понесеш барб и неки део пута.

Ако ти се над главом надвила брига богоостављености, и чини ти се, да Бога нема, да се Он окренуо од тебе или те не чује, не брини се, јер је и Христ прошао кроз то искуство – страшно и тешко.

Ако те осуђују и хуле, ударају по лицу и пљују на тебе, закуцавају на крст и уместо воде дају горку жуч, моли се за оне који те разапињу  зато, „што не знају шта чине“.

У страху и трепету, ћутећи и благосиљајући, приклањајући се светом гробу Исусовом, захвалимо Господу за то, што је Он био сам, да ми не бисмо били сами, био остављен, да ми не би били остављени, прошао кроз увреде и ругања, клевету и понижење, страдање и смрт, да би ми у сваком нашем страдању осетили  –  да нисмо сами, него да је Спаситељ  – „ са нама до краја века“.

Амин.

За Поуке.орг - Оливера

[Guest Оливера]

Архиепископ Иларион (Алфејев)

Седам порука Спаситеља на Крсту

На Велики Петак

    У антифонима, које смо управо чули, говорило се о томе, да су се вода и крв, које су истекле ребра Исусовог, разделиле на четири извора, а та четири извора – то су четири Јевађеља, из којих сазнајемо о животу и смрти Исуса Христа.

И данас, на дан, када се сећамо распећа Господа на крсту, слушамо читања из та четири Јеванђеља, читања, која нам сведоче о последњим сатима, последњим минутама Христовог земаљског живота.

Јеванђелисти су сачували за нас седам порука Спаситеља на крсту.

Прва од тих порука –  била је молитва, коју је  Господ изговорио, када су  војници пробијали Његове руке ексерима, када је био разапињан. И Господ се молио за њих: „Господе, опрости им, јер не знају, шта раде“. У тој молитви, изражена је сва љубав, коју Господ има према људима. Господ воли не само људе који су Му верни, не само људе који испуњавају Његове заповеди, него и своје непријатеље и оне који га разапињу, и све оне, који својим грехом или због незнања, или намерно забијају ексере у Његове руке. Чак и када ми својим гресима наносимо ране Господу, Господ нас и тада воли и моли Свог Оца: „Господе, опрости им, јер они не знају, шта раде“.

    Затим из Јеванђеља сазнајемо, како су Га двоје разбојника, који су били разапети поред  Њега, вређали. Али изненада, један од разбојника се предомислио. Видео је Исуса који страда, сетио се Његових речи, када је говорио о томе да ће настати Царство, у коме ће Он бити Цар и са вером је рекао Господу: «Господи, помени ме, када дођеш у Царство Твоје». И Господ му је одговорио, и то је друга порука, коју је Господ изговорио на крсту: «Данас ћеш бити са мном у рају». И та порука нас учи томе да ма колико велики био грех човека, ма колико се удаљио од Бога, чак ако је тај човек био разбојник,  ако цео свој живот није веровао у Бога и разапињао Га и чинио зло људима, реч покајања, којом се обрати Господу, може му отворити врата Царства Небеског. И ми верујемо, слушајући ту причу, да ма што се догоди са нама, Господ ће увек бити спреман да нам опрости, Господ ће увек  бити спреман да нам отвори врата Царства Небеског, ако Му приступимо са вером, покајањем и љубављу.

    Трећа порука, коју су нам пренели јеванђелисти су речи Исуса Христа -  Његово обраћање мајци и Његовом омиљеном ученику – апостолу и јеванђелисти Јовану Богослову. Крај Исусовог крста стајала је Мајка Његова, и видевши Је, Господ је рекао: „Жено! Ето ти сина!“. А Јовану је рекао: „Ено ти Мајке“. Тим речима Господ  је не само поверио Мајку Своју на старање Свом омињеном ученику и није само поверио Свог ученика на старање Својој Пречистој Мајци, него је поверио и све нас љубави и заштитништву Пресветој Богородици. Сећајући се данас Господа на крсту, сећамо се и Богородице крај Исусовог крста, Богородице која је родила Сина Божијег, Која је заједно са Њим прошла сва страдања и Која је стајала крај Исусовог крста док јој се „цепала утроба“.

Господ нас је предао Њеном заштитништву, све нас – верне и неверне Своје синове и кћери.

Из Јеванђеља сазнајемо, да је Господ када је био на крсту, позвао Свога Оца: «Боже Мој, Боже Мој, зашто си Ме оставио? У тим речима осећала се сва туга богоостављености, коју је  Господ искусио на крсту. Никада, ни на један тренутак, Господ није био остављен од стране Свога Оца, никада, ни на један тренутак, Божанство Христово није се раздвојило од Његовог Човечијег. Али да би могао да прође путем страдања, морао је да претрпи не само понижавање и увреде,  предавање и одрицање од Њега. Морао је да претрпи и најстрашније страдање  које може задесити човекову судбину - осећај богоостављености, оно осећање, које преплави човека када му се чини да Бога нема или да  Он не чује Његове молитве или да га је оставио. И Господ је морао да прође кроз то, да би постао један од нас, због тога, да би се и ми у тренуцима када нам се чини да нас је Бог оставио могли сетити да је и он прошао кроз ту муку.

    Господ је на крсту завапио: „Жедан сам!“. Та реч Господа сведочи о томе, да је преживљавао муке на крсту реално, тако као их проживљава сваки човек. Био је разапет и то је била страшна и мученичка смрт, смрт, која је наступала полако од губитка крви и од жеђи. Али Господ је био жедан не само воде, материјалне, Господ је пре свега био жедан спасења људи. Он је био жедан, да би та Његова страдања дотакла наше срце, да би се и сво човечанство одазвало на ту Његову тугу, на ту Његову молитву за све нас и оне који су Га разапели. Господ је жедан нашег спасења, и баш због тога Господ је пошао на крст, да би свакога од спасао, да би свакоме од нас, као и благоразумном разбојнику отворио врата Царства Небеског.

Када се приближио час смрти Господа, Он је рекао: „Свршило се“. Та реч је значила да је дошао крај његовом земаљском подвигу. То, кроз шта је требао да прође, завршило се, завршило се Његово Земаљско страдање, наступала је Његова Небеска слава. Господ је био разапет зато што је то било неопходно, тако је било предсказано. А то је било неопходно за наше спасење. Када је Господ рекао: „Свршило се“, – то значи да се наше спасење свршило, то значи да су се врата раја отворила за свакога од нас, и у том смислу и за оне, који су се налазили у аду. Јер одмах после своје смрти Господ је сишао у ад.

И, на крају, последње речи, које је  Господ изговорио на крсту, биле су упућене Његовом Небеском Оцу. Рекао је: „Оче, у руке Твоје предајем Дух Мој“. Морамо се замислити над тим, кроз шта је прошао Господ и са каквим осећањима је изговорио те речи. Још пред своје страдање на крсту, молио се Оцу и говорио: „Оче, да ли је могуће да Ме обиђе чаша ова? „ Али, та чаша није Га мимоишла. Господ, Бог Отац, није одговорио на  тај вапај, зато што је тако морао да пострада. И када се Господ обраћао на крсту: „Боже Мој, зашто си ме оставио?“, то је био крик туге због раздвојености од Оца. Али  Господ је умро измирен са Својим Оцем, умро је са поверењем према Њему. Умро је са осећањем да се завршило то што је био дужан да уради. Умро је, не са осећањем богоостављености, него са осећањем присуства Оца, умро је с поверењем у Њега. У Његовим речима није било прекора, него једино бесконачна љубав и бесконачно поверење. Обратио се Оцу тако, као што се дете обраћа својим родитељима: “Оче, у руке Твоје предајем Дух Мој“. То су биле речи са којима је Господ испустио Дух.

    Сећајући се свих тих догађаја, сећајући се смрти Господа Исуса Христа на крсту, схватићемо да је Господ близак свакоме од нас, да нам је близак као што је био близак благоразумном разбојнику, да нас воли исто, као што је волео све људе, који су тада били са Њим: и Мајку Своју, и ученике Своје, и војнике, који су Га разапињали, –све, без обзира на њихов лични однос према Њему. Сећаћемо се, да ма шта нам се догоди, ма колико смо били далеко од Бога, Господ ће нам увек бити близак. Ма колико далеко ми одсупили од Његових заповеди, Господ ће нас увек волети. И чак ако бисмо Га оставили, Он никада неће оставити нас. Управо због тога је Он пошао на крст.

2001

21. априла, 2008.

http://www.pravmir.ru/

Превод - Оливера

[Guest Оливера]

Молитва – сусрет, молитва – дијалог

МОЛИТВА - СУСРЕТ

Молитва – то је сусрет са Богом Живим. 

Хришћанство даје човеку непосредан приступ  Богу, Који слуша човека, помаже му, воли га.

У хришћанству нам се отвара Бог, који је постао Човек. Када стојимо пред иконом Исуса Христа, ми посматрамо Бога Који се оваплотио. Ми знамо, да је Бога немогуће  представити, описати, насликати на икони или слици. Али могуће је насликати Бога, који је постао Човек, – таквог, какав се Он приказао пред људима. Кроз Исуса Христа као Човека ми се отварамо за Бога. То отварање одвија се кроз молитву, упућену ка Христу.

Кроз молитву ми сазнајемо, да  Бог учествује у свему, што се дешава у нашем животу. Ради тога, беседа с Богом мора не сме бити позадина нашег живота, него њен главни садржај. Између човека и Бога постоји више препрека, које се  преодолевају само уз помоћ молитве.

Често се питамо: због чега се треба молити, тражити од Бога нешто, ако Бог ионако зна шта нам је потребно? На то би одговорио овако. Ми се молимо не ради тога да би од Бога нешто измолили. Да, у неким случајевима ми молимо од  Њега конкретну помоћ у овим или оним животним околностима.

Али не треба то да буде главни садржај молитве. Бог не може бити само „помоћно средство“ у нашим земаљским пословима. Главни садржај молитве увек мора да остане само очекивање Бога, сам сусрет са Њим. Треба се молити за то,  да се буде са Богом, да се дотакне  Бог, да се осети присуство Бога.

Понекад осетимо, да је између нас и Бога – глуви зид, да нас Бог  не чује. Али морамо схватити, да ту препреку није поставио Бог: ми сами својим греховима је подижемо. По речима једног западног средњевековног богослова, Бог је увек поред нас, али смо ми далеко од Њега, Бог нас увек чује, али ми Њега не чујемо, Бог је увек у нама, али смо ми – споља. Сетимо се тога, када се припремамо за молитву. Сетимо се тога, да се сваки пут, кад приступамо молитви, дотичемо са Богом Живим.

МОЛИТВА - ДИЈАЛОГ

Молитва – то је дијалог.

Она укључује у себе не само наше обраћање Богу, него и одговор Самог Бога. Као и у сваком дијалогу, у молитви је важно не само говорити, изговарати се, него чути и одговор. Не стиже увек одговор од Бога непосредно у минутима молитве, понекада се то дешава нешто касније. Дешава се, например, да ми молимо помоћ од Бога одмах, а она стиже кроз неколико сати или дана. Али ми разумемо, да је до тога дошло баш због тога, што смо у молитви замолили помоћ од Бога.

Кроз молитву  можемо много сазнати о Богу. Молећи се, јако је важно бити спреман на то, да ће нам се Бог отворити, али се Он може показати другачијим, него што смо Га ми замишљали. Често правимо грешку, приступајући Богу са сопственим представама о Њему, и те представе  заклањају од нас реалну слику Бога Живог, коју Сам Бог може да нам открије. Често људи у својој свести граде некаквог идола  и том идолу се моле. Тај мртав, вештачки саграђен идол постаје сметња, препрека између нас људи и Бога Живога. Ради тога, приступајући молитви, треба се ослободити свих слика, које гради наша машта, човечија фантазија.

Одговор Бога може доћи на различите начине, али молитва никада не остаје без одговора. Ако ми не чујемо одговор, значи, да нешто није у реду код нас самих, значи, да нисмо довољно наштимовали за сазвучје, које је наопходано, да би се сусрели са Богом.

КАДА СЕ ТРЕБА МОЛИТИ?

Када и колико дуго се треба молити?

Апостол Павле каже: „Молите се без престанка“ (1 Сол. 5:17). Свети Григорије Богослов пише: „Господа се треба сетити чешће, него што дишемо“. Као идеал, целокупан живот хришћанина треба да буде прожет молитвом. Многе невоље, бриге и несреће дешавају се баш због тога, што људи заборављају Бога. Постоје и међу преступницима верујући људи, али у тренутку извршења злочина они не мисле о Богу.

Тешко је и замислити човека, који је пошао да изврши убиство или крађу са мишљу о свевидећем Богу од Кога се ниједно зло не да сакрити. И сваки грех човек чини управо тад, када се Бога не сећа.

Већина људи не налази начин да се моли током дана, и ради тога је потребно наћи неко време, нека је оно и кратко, и сетити се Бога.

Ујутро се будите са мислима о томе, шта вам предстоји да урадите тога дана. Пре него што почнете да радите и умешате се у свеопшти метеж, посветите бар неколико минута Богу. Станите пред Бога и реците: „Господе, Ти си ми дао овај дан, помози ми да га проведем без греха, без порока, сачувај ме од сваког зла и несреће.“ И призовите благослов Божији за дан који започиње.

Током целог дана, трудите се да се што чешће сетите Бога. Ако вам је лоше, обратите се Њему са молитвом: "Господе, мени је лоше, помози ми." Ако вам је добро, реците: „Слава Теби, захваљујем Ти за ту радост“. Ако се бринете ради некога, реците Богу: “Господе, бринем за њега, боли ме због њега, помози му.“ И тако током целог дана – без обзира шта вам се догађало, обраћајте се молитвом.

Када се дан приближи крају, и припремате се за сан, сетите се дана који је протекао, захвалите Богу за све добро што се десило, и покајте се за све недостојне постуке и грехове, које сте тог дана учинили. Затражите од Бога помоћ и благослов за ноћ која предстоји. Ако се научите да тако молите током сваког дана, ускоро ће те приметити, колико ће пуноважнији бити сав ваш живот.

Често се људи оправдавају тиме да су сувише заузети, пренатрпани пословима. Да, многи од нас живе у таквом ритму, каквим нису живели људи у древно време.  Понекад морамо током дана да обавимо пуно послова. Али у животу увек постоје неке паузе. Например, стојимо на станици и чекамо трамвај – три-пет минута. Идемо метроом – двадесет – тридесет минута, бирамо телефонски број и слушамо сигнал – „заузето“ – још неколико минута. Користимо бар те паузе за молитве, нека оне не буду изгубљено време.

Према издању: Игуман Иларион (Алфејев). О молитви. Клин, 2001.

(одломци)

Превод за Поуке.орг - Оливера

http://www.pravmir.ru/

Митрополит Иларион (Алфејев)

[Guest Оливера]

Архиепископ Иларион Алфејев

ВЕРА ОТАЦА

Свети Јован Дамаскин је Предање Цркве дефинисао као „границе које су поставили оци“.[1] Још раније, св. Атанасије Александријски је говорио о „Предању од самoг почетка“ и о „вери васељенске Цркве, коју је дао Господ, проповедали су је апостоли и сачували оци“.[2] Ове речи изражавају суштину наше вере која је „апостолска“, „отачка“ и „православна“,[3] укорењена у Светом Писму и Светом Предању, вера којој су дела светих Отаца неодвојиви елемент.

Јасно је зашто хришћанска вера треба да буде „апостолска“: предао ју је Бог Логос који је постао тело, дата је апостолима као талант који треба да умноже како би донео плодове, тридесет, шездесет и стотину пута у историји различитих нација. Разумљиво је зашто наша вера треба да буде „православна“: исправно поимање Бога (што је право значење појма orthodoxos на грчком језику) јесте суштински важно за спасење, док погрешно схватање Бога води ка духовном пропадању.

Зашто вера треба да буде „отачка“? Да ли ово указује на то да Православље нужно треба да буде обликовано као у „доба патријараха“? Или, као хришћани, увек треба да будемо окренути ка прошлости, уместо да живимо у садашњости или деламо за будућност? Да ли можда неко „златно доба“ у којем су велики оци Цркве живели, на пример четврти век, треба да буде наш идеал, правац којим ћемо се руководити? Или, на послетку, да ли ово може да упућује на то да је обликовање нашег теолошког и еклисиолошког предања завршено током „патристичког доба“, и да, сходно томе, ништа ново не може да се одвија у православној теологији и животу Православне Цркве уопште?

Ако је тако – а постоје они који сматрају да јесте – то би значило да је наш основни задатак да чувамо остатке византијског и руског наслеђа и будно штитимо Православље од заразних трендова савременог доба. Поједини се управо овако понашају: бојажљиво одбијајући изазове савремености, целокупно своје време посвећују очувању онога што сматрају предањским учењем Православне Цркве, објашњавајући да у садашње доба „свеопште апостасије“ није потребно никакво креативно разумевање Предања, пошто су оци све већ схватили и објаснили пре много векова. Ове присталице „заштитничког Православља“ по правилу воле да се позивају на учење „светих Отаца“. Међутим, они заправо не познају отачко учење: користе изолована отачка мишљења како би оправдали сопствене теорије и идеје, не проучавајучи отачку теологију у свој њеној пуноћи и свеукупности.

Нико не оспорава потребу за очувањем патристичког наслеђа. Заштитнички елемент је истакнут у речима св. Атанасија: Оци су сачували Свето Предање за нас. Али, да ли су сачували ово благо да би оно усахнуло, као талант покопан у земљу, који се с времена на време извуче на површину како би се утврдило да ли је зарђао од дугогодишње неупотребе? Јесу ли Оци писали књиге да бисмо их ми држали на полицама, бришући повремено прашину с њих, и понекад, врло ретко, их консултовали ради обавезног цитирања?

Ако се усредсредимо само на очување и конзервацију онога што су Оци Цркве сакупили пре нас, онда су ствари прилично једноставне. Када је, међутим, наш призив да истражимо дар патристичког наслеђа, налазимо се одиста пред великим задатком, који се састоји не само из проучавања отачких дела, већ и њиховог тумачења у светлу савременог искуства; њихова сличност захтева тумачење нашег савременог искуства у светлу отачког учења. Ово не подразумева само проучавање св. Отаца; задатак који је пред нама захтева да мислимо отачки и да живимо отачки. У супротном, нећемо моћи да разумемо Оце, уколико нисмо искусили њихово искуство и настојања макар до извесног нивоа.

Овај задатак је огроман и надахњујући, а истовремено прилично ризичан. Као што нико ко одлучи да умножи своје „таланте“ није осигуран од ризика банкротства, ниједан теолог који присваја патристичко наслеђе на креативан начин није заштићен од грешке. Удаљеност – временска, културна и духовна – између Отаца и нас је превелика, чини се тако тешким савладавање препрека на које наилазимо при покушајима да продремо у ум Отаца. Ипак, док не надвладамо те препреке, нећемо моћи да испунимо мисију коју нам је савремено доба поверило као припадницима православне Цркве. Ова мисија се састоји у способности не само да начинимо нашу веру истински „отачком“, већ и да је изразимо језиком који је прихватљив људима 21. века.

Дела Отаца цркве нису само музејска поставка, као што „отачку веру“ не треба схватити искључиво као наслеђе прошлих векова. Мишљење да су св. Оци теолози прошлости је прилично распрострањено данас. „Прошлост“ је сама по себи дефинисана на различите начине. Поједини сматрају да се патристичко доба завршава у 8. веку са Тачним изложењем Православне вере св. Јована Дамаскина, које сажима неколико векова теолошких расправа. Други смештају њен крај у 11. век са коначном схизмом између првог и другог Рима, или у 15. век као средње решење, када је други Рим, Константинопољ, пао. Узима се и 1917. година, са падом „трећег Рима“, Москве, као престонице православног царства. Дакле, повратак „отачким коренима“ се схвата као повратак и обнова 7, 15. или 19. века.

Овакво становиште се мора одбацити. Према мишљењу о. Георгија Флоровског, „Црква је и даље у потпуности ауторитативна као што је била и у прошлим вековима, јер је Дух Истине и сада надахњује, ништа мање него у древна времена“.[4] Познати савремени теолог, епископ Калистос (Вер) Диоклијски тврди да „Православан верник не треба само да познаје и цитира Оце, он мора да уђе у дух Отаца и задобије ’отачки ум’. Он не сме да се односи према оцима само као према остацима прошлости, већ као живим сведоцима и савременицима“. Епископ Калистос не сматра да се патристичко доба завршило у 5. или 8. веку; отачко доба Цркве траје до данашњих дана:

„Одиста, опасно је гледати на Оце као на затворен круг списа који припадају прошлости, јер постоји ли разлог због ког наше доба не би могло да изнедри новог Василија или Атанасија? Рећи да више не може бити Отаца, исто је као и тврдити да је Дух Свети напустио Цркву.“[5]

Стога исповедање „отачке вере“ не само да указује на проучавање отачких списа и на покушај да се наслеђе Отаца врати у живот, већ и на уверење да наше доба није ништа мање „отачко“ од било ког другог. „Златно доба“ које је установио Христос, апостоли и рани Оци Цркве, огледа се у делима црквених Отаца нашег доба, и трајаће све док Црква Христова буде постојала на земљи и све док је Дух Свети надахњује.

„CONSENSUS PATRUM“

Многи обично говоре о „светим Оцима“ као о личностима које заједно делају и пишу приближно исте ствари. Међутим, у стварности Оци Цркве су живели на различитим подручјима, њихова дела припадају различитим међусобно удаљеним културним, историјским, еклисиолошким и теолошким контекстима, и неретко су били уплетени у међусобне расправе (довољно је поменути св. Јована Златоустог и Епифанија Кипарског, св. Кирила Александријског и Теодорита Кирског, св. Јосифа Волотског и св. Нила Сорског). Осим тога, неки Оци су изражавали такозвана „приватна теолошка мишљења“ (theologumena)[6] које Црква у својој пуноћи није усвојила. У вези са овим би се могло поставити питање: да ли је уопште прихватљиво говорити о „учењу светих Отаца“ као јединственом и кохерентном богословском систему, или би се израз „отачка теологија“ требао користити само као генерички појам (на начин на који, на пример, говоримо о „древној философији“)?

Покушаћу за који тренутак да дам одговор на ово питање. Сада бих желео да поставим једно друго питање: како би такозвани consensus patrum („сагласност Отаца“) требало схватити? Овај појам, позајмљен из западне теологије, прилично је дискутабилан. Неки consensus patrum сматрају врстом „богословског сажетка“ или „заједничког имениоца“ отачке мисли који је настао издвајањем појединачних дела сваког аутора. Остали сматрају да „сагласност Отаца“ подразумева њихово сагласје у вези са суштинским питањима, уз могућа неслагања по појединим питањима. Ја лично подржавам друго становиште. Верујем да су, као што сам у другим приликама напомињао,[7] многа приватна мишљења Отаца плодови духовне будности људи вере Богом просвећених, и не треба их неприродно поједностављивати како би се образовали неки упрошћени богословки системи или „сажеци“.

Овакво поимање „сагласности Отаца“ је критиковано због допуштања да било каква приватна мишљења Отаца Цркве – чак иако се не слажу са мишљењима других Отаца – буду припојена (тј. прилагођена ономе што је опште прихваћено) „consensus-у“. Међутим, нема говора о припајању. Изразио сам мишљење да, док се Оци слажу по питањима која су суштинска, њихова мишљења се о одређеним питањима могу разликовати, и да не би требало да, у случају када дела неког оца Цркве изражавају мишљење које је супротно учењима других Отаца, то пребрзо одбацимо као „приватно богословско мишљење“, које излази из оквира „сагласности Отаца“. Такође је бесмислено покушавати доказивати, супротно чињеницама контекстуалне критике, да су патристички текстови који садрже таква мишљења погрешно приписивани или намерно извртани од стране јеретика. То што је такво теолошко мишљење „приватно“, чак и контрадикторно, не значи аутоматски да оно излази из оквира „consensus-а“.

Навео бих пример „приватног мишљења“ св. Симеона Новог Богослова да се моћ „да се свезује и одрешава“ не односи на све свештенике, већ само на оне који „врше јеванђељску свештеничку службу у духу побожности и живе честитим животом“.[8] Није довољно примити „свештенство само од човека“ (ek anthropon heirotonian);[9] човек мора да буде „предодређен“ (proheiristheis), односно именован од Бога кроз Духа Светог.[10]

Ни монаси због свог спољашњег изгледа, пише св. Симеон, нити они који су рукоположени и уздигнути на ранг свештенства, нити они којима је дато епископско достојанство – патријарси, митрополити или епископи – нису примили од Бога моћ да тек тако опраштају грехе, само на основу својих рукоположења и достојанства – и неће ни примити! Јер им је допуштено само да врше св. тајне (hierourgein), и то само оним свештеницима, епископима и монасима који се могу убројати међу ученике Христове због своје чистоте.[11]

Овакво становиштe би се, на први поглед, могло сматрати блиско донатизму, по коме свете Тајне које које врше недостојни клирици и остали traditores (издајници вере Христове) не могу бити „делотворне“. Међутим, постоје неки аргументи који нам омогућавају да видимо нешто више у Симеоновим речима од саме афирмације донатизма, по коме делотворност светих Тајни које врши свештеник зависи од његовог моралног стања. Пре свега, претходно наведен Симеонов текст не доводи толико у питање делотворност светих Тајни које врше недостојни свештеници, већ наглашава потребу за примањем одређеног призива од Бога пре него што се ступи у службу духовног очинства; другим речима, моћ да „свезује и одрешава“ свештеник мора да „задобије“ на основу сопственог моралног савршенства. Друго, источно предање никада није тако отворено и једногласно, као Запад, исказивало мишљење да је делотворност светих тајни независна од личних квалитета свештеника.[12] Треће, немогуће је не увидети да, изражавајући таква мишљења, Симеон следи раније оце. Много пре Симеона, св. Григорије Богослов је тврдио да, све док се човек не уздигне изнад својих страсти и не очисти свој ум, он не треба да прима свештеничку службу.[13] Као што св. Григорије каже: „Човек мора сам да буде чист, пре него што очисти друге: сам да постане мудар, како би друге начинио мудрима; да постане светао, да би потом давао светлост: да се приближи Богу, и тако привуче друге; сам буде свет, да би посветио друге“.[14] И Григорије и Симеон имају врло узвишено схватање свештенства, и обојица су били забринути за ниско стање морала и епископата и свештенства њиховог доба.

Такође би требало да имамо на уму да је Симеон Нови Богослов живео у пост-иконоборачко време, када је ауторитет клирика међу обичним верницима био веома нарушен; многи су одлазили чешће монасима ради исповести, чак и онима који нису били рукоположени. Морално стање клирика је, дакле, била „главна тема,“ и судбина Цркве у годинама које ће доћи зависила је од решавања ових проблема. Поверење у свештенство се на најбољи начин могло вратити кроз значајно подизање нивоа морала, што је управо била брига Симеона Новог Богослова: у светлу ових његових тежњи треба схватити његов захтеван став и критичке процене јерархије и клира.

Неко би са чуђењем могао да упита: Ако два Оца цркве износе контрадикторна мишљења, које је од њих исправно? Сматрам да такво питање носи неприхватљиво поједностављивање проблема. Постоји једна истина, и као што Климент Александријски каже, „Пут истине је један“. Али у њега, „као у непресушну реку, потоци теку са свих страна“.[15] Једна и иста истина се може изразити другачије код различитих Отаца, у различитим временима, на различитим језицима, у различитим контекстима. Осим тога, једна и иста истина може да има неколико аспеката, међу којима сви могу бити јасно изражени, наглашени, развијени или, супротно томе, остављени у нејасноћи. Истина има много лица, и она је дијалектична. На пример, теза да су свете тајне које врше свештеници који су канонски рукоположени од стране епископа делотворне и спасоносне, јесте истинита. Али ништа мање истинита није ни антитеза, према којој морално владање свештенства треба да кореспондира са узвишеношћу њиховог чина и светим тајнама које врши. Између обе тврдње постоји прилично велики простор, унутар ког се богословска синтеза може сагледати. Све ово потпада под consensus patrum; а оно што је изван тога је јерес. Донатизам који излази из оквира овог „consensus-а“, јесте јерес, а учење Симеона Новог Богослова о „моћи да се свезује и одрешава“, које остаје унутар овог делокруга, јесте апсолутно исправно – иако се разликује од мишљења изражених од стране других Отаца, који су живели у другим историјским контекстима, писали на различитим језицима и наглашавали друге аспекте саме истине.

Осим тога, једна и иста истина се може терминолошки другачије изразити. Најпознатији пример је учење трећег и четвртог Васељенског сабора о Бого-човечанству Исуса Христа. Трећи Васељенски сабор (у Ефесу) изражава ово учење појмовима александријске христологије, засноване на учењу св. Кирила Александријског (од Аполинарија па на овамо) о „једној природи, и о оваплоћењу божанског Логоса“. Четврти Васељенски сабор се, напротив, наоружао антиохијском христолошком традицијом, истичући „две природе“ Христове. Представљена од стране њихових најбољих говорника, ни александријска ни антиохијска традиција није оспоравала пуноћу божанства Христовог и пуноћу његовог човештва; обе су тврдиле да је Христос „исте суштине као и Бог Отац и исте суштине са нама у човештву“. Ипак једна и иста истина пуноће божанства и човечанства у Христу је изражена на различите начине од стране две богословске традиције, и оба израза су доказано суштински „православна“.

Природно, јављале су се девијације православног учења и на александријској и на антиохијској страни. Код александријаца најексплицитније извитоперење је Евтихијево учење, који говори о потпуном апсорбовању Христовог човештва од стране његовог божанства; као да су постојале две природе пре оваплоћења, а једна природа након њега. Екстреми антиохијске традиције су били изражени у учењу Несторија, који је говорио о расцепљености Христовој на „две ипостаси“, „две личности“ и „два сина“. Могло би се рећи да је свака од ове две велике богословске традиције искусила опасност западања у јерес, и да граница између Православља и јереси није увек довољно очигледна – многи теолози су је прешли а да то нису желели. Међу потоњима су се неки, увиђајући грешке у својим ставовима, вратили основи православне богословске мисли, док су други остали на страни јеретика. Штавише, неки од тих теолога су били „те среће“ да их за време њиховог живота осуде за јерес, тако имајући могућност да бирају између Православља или јеретичког мишљења; други су умрли у миру са Црквом, да би касније били осуђени, у појединим случајевима чак и након неколико векова.

Усклађеност изнетих теолошких мишљења уз „сагласност Отаца“ гарантује њихову православност; неслагање је обележје јереси. Али јерес, као и отачко учење, не може да се сведе чисто на терминологију. Јерес је, на пример, негирати пуноћу било које од две природе Христове; стога и аријанизам, који негира пуноћу божанске природе Христове, и евтихијанизам, негирајући пуноћу његове човечанске природе. Осим тога, „раздвајање“ Христа на две личности, радикално супротстављање обе природе, јесте јеретичко. Насупрот томе, становишта која потпадају под разумевање Христа као Бого-човека, задржавајући пуноћу обе природе, исту суштину са Оцем у божанству и са нама у човештву, јесу православно учење, изражено тако да се може користити различита терминологија и формулације.

Дакле, када је појам интерпретиран на дијалектичан начин, постоји простор, унутар „сагласности Отаца“, пре свега, за такозвана „приватна теолошка мишљења“ и, са друге стране, за различита терминолошка изражавања истог учења и исте истине.

НАСТАВАК У СЛЕДЕЋЕМ БРОЈУ......

Превод: Јована Лазић

-------------------------

ФУСНОТЕ:

   1)  Third Apologia against Those Who Decry Holy Images, PG 94, 1356C.

2)  Letter to Serapion I, 28.

3)  Synodicon, Недеља православља.

4)  Види: о. Георгије Флоровски , ”St. Grerory Palamas and the Tradition of the Fathers”, у The collected Works, Vol.2, Vaduy, 1987, 105-20.

5)  Епископ Калистос Вер, The Orthodox Church, London, 1992, 212.

6)  Овај термин је у научну употребу увео Василије Болотов.

7)  Види: Јеромонах Иларион Алфејев, The Mystery of Faith: An Introduction to Orthodox Dogmatic theology, Mosscow, 1996, 9-10 (на руском).

8)  Св. Симеон Нови Богослов, Catechetical Discourse 28, 263-265.

9)  Св. Симеон Нови Богослов, Catechetical Discourse 28, 292-293.

10)  Св. Симеон Нови Богослов, Ethical Discourse 6, 428.

11)  Св. Симеон Нови Богослов, Treatise on Confession.

12)  Познат је најмање један литургијски текст Источне Цркве који претпоставља везу између моралних квалитета свештеника и делотворности св. тајни које он врши: молитва коју свештеник изговара на литургији св. Василија Великог: „Не одврати, због грехова мојих, благодат Духа Светог од ових дарова који су принешени”. Овај текст не износи директну тврдњу да свештенички греси спречавају деловање благодати и, према томе, ни делотворност свете тајне; нити је,међутим, ова могућност искључена.

13)  Св. Симеон Нови Богослов, Oration 2, 91.

14)  Св. Симеон Нови Богослов, Oration 2, 95, 8-27.

15)  Stromata, или Шаренице 1, 5.

Патристичко наслеђе и савременост

Аутор: Јована Лазић, Број 1029, Рубрика Духовност