Личности - Митрополит Иларион Алфејев

[Guest Оливера]

Интервју митрополита Волоколамског Илариона за грчку телевизију

- Ваше високопреосвештенство, прво да Вам пожелим добродошлицу у Грчку. За све нас је велика част што сте дошли на острво Родос, иако се не ради о званичној посјети. Шта Вас овдје доводи?

- Овдје, на Родосу, тренутно се организује Православно-католички форум, који окупља учеснике  из свих европских православних цркава, као и различитих цркава и организација из Европе. Идеја о стварању овог Форума, заправо, припада кардиналу Ерди из Будемпеште и мени. Суштина је да се неформално разговара о разним питањима од заједничког интереса. На првом Форуму, који је одржан у Тренту (Италија) прије двије године, расправљало се о породичним питањима као што су брак, рађање, чедоморство, вриједност људског живота и слично. Овај састанак је посвећен односима између цркве и државе у различитим европским земљама.

- У Грчкој и даље постоје проблеми у тим односима. Свакако, ствари су другачије у Вашој земљи. Сматрате ли да је неопходно да постоји конструктиван однос са обје стране?

- У Русији, у протеклих 20 година, развили смо веома добре и конструктивне односе између Цркве и државе. Они су базирани на два принципа. Један је на међусобном немијешању, како Цркве у државне послове, тако и државе у унутрашње послове Цркве.  Други принцип је сарадња на свим пољима у којима је таква сарадња неопходна и добродошла. Ми вјерујемо да ће хармонична примјена ова два принципа осигурати добре односе између Цркве и државе, и да ће помоћи да се ријеше многи проблеми који тренутно постоје.

- Како мислите да овај модел добре сарадње између Цркве и државе може функционисати у европским земљама?

- Мислим да је сарадња између Цркве и државе неопходна за добробит људи. Међутим, у свакој земљи је другачија ситуација – и такође, свака земља има друкчију историју у односу на историје других земаља. Исто тако мислим да законодавство, у вези односа цркве и државе, треба бити јединствено за сваку државу. Не постоји универзални модел зато што сваки модел мора да узме у обзир историју и проценат вјеника одређене цркве.

- Ваше високопреосвештенство, ми у Европи посљедњих година свједоци смо „напада“ на цркве и вјерске факторе од стране атеиста. Видјели смо да су људи хтјели да се уклоне хришћански симболи из јавних подручја, као на примјер судова или чак школа. Какво је Ваше мишљење у вези тога?

- Ја сматрам да је уклањање хришћанских симбола из јавних сфера живота у Европи кривично дјело. Европа је била и остаће хришћански континент. Уз сво поштовање према другим вјерама које постоје и које су постојале вијековима у Европи, овај континент је заиста хришћански континент, гдје већина становништва припада разним хришћанским црквама. Уклањање хришћанских симбола из јавних сфера је велика увреда хришћанству и сваком појединачном хришћанину. Нама хришћанима не смета када дођемо у муслиманску земљу у којој су исламски симболи изложени на свим јавним угловима. И уколико желимо да поштујемо нашу муслиманску браћу и сестре, као и представнике других религија, онда то морамо радити на заједничкој основи. Када говоримо о изградњи на примјер џамија у Европи, или минарета у Швајцарској,  онда такође морамо разговарати о питањима као што су изградња цркава у Саудијској Арабији или о ситуацији хришћанског становништва у Ираку или Афганистану. Не можемо само ићи напријед поштујући муслимане у Европи без да тражимо од њих да поштују права Хришћана у другим дијеловима свијета. Друга ствар је када људи кажу да су јавне сфере свима отворене, те стога не смије бити симбола било које религије што треба сматрати као лажни аргумент јер атеизам није заједнички механизам уклањања свих религија. Напротив, религије могу мирно живјети једне са другима као што то вијековима показује примјер из Русије. Ми смо имали муслиманско становништво вијековима и нисмо имали проблеме, није било вјерских ратова, а хришћани, муслимани, јевреји и будисти су мирно живјели у једној држави. Нико није тражио ни од кога да уклони своје вјерске симболе. За мене, представљање муслиманских вјерских симбола у јавним установама није увреда. Вјерујем да за муслимане или јевреје или будисте, хришћански симболи нису разлог за забринутост. Они су само разлог за бригу атеистима и агностицима. Али они такође имају погрешне симболе и пустите их да представе те симболе у јавну сферу уколико то желе. Хришћанство није створено само за приватну употребу. Хришћанство је створио сам Исус Христ како би се осјетило у свим јавним сферама живота. Хришћанска Црква има мисионарски императив да иде и подучава људе и да их крсти у име Оца и Сина и Светога Духа. За испуњење ове мисије потребна је јавна сцена.

- Али атеисти и агностици су и даље мањина у већини европских земаља, као и у државама као што су Ваша и моја, гдје је Православље званична религија.  Како ће цркве и вјерници толерисати ове „мањине“ које покушавају да наметну своју вољу већини?

- Ми не желимо никоме да намећемо наше вјерске погледе на свијет. Међутим, ми не прихватамо да атеизам или атеистички приступ треба да буде наметнут вјерницима широм свијета. Вјерујемо да присуство вјерских симбола у друштвеним установама представља важну карактеристику демократије и слободе мишљења. На примјер, Ви носите крст и слободни сте да га носите у Грчкој. Али, уколико дођете у Велику Британију може се од Вас тражити да га сакријете. Сјећам се ситуације када, у совјетско вријеме, није било дозвољено дјеци у школама да носе крстове – чак ни испод мајица. Сматрам да не требамо да се враћамо на такву ситуацију у савременој Европи. Уколико говоримо о слободи мишљења, онда она такође укључује слободу јавног изражавања вјере. Јавно изражавање вјере значи да Ви можете носити крст уколико то желите, и да можете носити крст у учионици Ваше школе уколико сте учитељ, и тако даље. Не би смјели постојати начини уклањања хришћанских симбола из јавних школа или било којих других јавних простора. То је дио појма толеранције.

- Поразговарајмо о односима између Васељенске патријаршије и Московске патријаршије. Видимо да су се они знатно побољшани посљедњих година. Да ли мислите да је то важно, не само за односе између патријаршија, већ и за православни народ – нарочито на Балкану?

- Односи између Васељенске патријаршије и Московске патријаршије су се веома значајно унаприједили посљедњих година, па чак и мјесеци. То се десило захваљујући напорима оба патријарха, московског Кирила и константинопољског Вартоломеја. Они су напросто одлучили да требамо промијенити ситуацију конкуренције и сукоба у ситуацију повјерења и међусобне сарадње. Ово не значи да су сви проблеми ријешени. Ми, на примјер, још увијек нисмо дошли до споразума о ситуацији у Естонији која је проузроковала дубоку кризу између два партијархата 1996. године. Али ми заједнички радимо у правцу рјешења овог проблема. Такође мислим да је сарадња између прве православне патријаршије и највеће православне патријаршије од суштинске важности за добробит цијеле православне Цркве. Зато нам је задовољство примијетити да је дошло до значајног унапређења ситуације, и такође нам је драго да скупа радимо на припремама за Велики и Свети Сабор православне Цркве који, слиједећи ријечи патријарха Вартоломеја, треба да се одржи у наредне двије или три године.

- У Константинопољу су елиминисани елементи Православља. Шта треба да учине двије патријаршије да заштите православно стадо? Као што сви знамо, Константинопољ више није хришћански, он припада Турској гдје и даље постоје проблеми мањина. Какво је Ваше мишљење?

- Прије свега мислим да треба да изразимо солидарност, не само ријечима већ и дјелима, хришћанским мањинама широм свијета. А затим посебно православним мањинама које живе  на Блиском истоку, које живе у Турској и које живе на другим мјестима гдје су историјски они чинили већину, али из разноразних разлога, укључујући и демографске разлоге, су постали мањина. Недавно сам био на Косову и видио сам како је тамо тешка ситуација за преостало хришћанско становништво. Када говоримо о Турској, требамо бити свјесни чињенице да поред прилично мале грчке мањине, тамо постоји већи број људи из Русије и других бивших совјетских република, који припадају православној Цркви. Сви они који су истински вјерници су ново стадо Васељенске патријаршије. Стога сматрам да је потребно предузети мјере да се прошири пастирска брига за те људе. Такође знам да постоје свештеници унутар Васељенске патријаршије који говоре руски језик, и који пастирски раде са тим људима. Дакле, мислим да ситуација, иако тешка, није безнадежна. Стадо Васељенске патријаршије у Турској је у сталном порасту. То је добар знак и, наравно, ми смо спремни да помогнемо Васељенској патријаршији на било који начин у стварању услова за пастирску бригу све ове православне популације, без обзира на њено етничко поријекло.

- Ваше високопреосвештенство, шта мислите о чињеници да још увијек постоји проблем у вези наслијеђа Васељенске патријаршије? Какав је став Московске патријаршије по овом питању? Ми још увијек не знамо шта ће бити учињено „дан послије“ везано за насљедство Васељенског патријарха Вартоломеја.

- Мислим да је то проблем који мора да се расправи између Васељенске патријаршије и турских власти. Како ја разумијем, посљедњих година одређени број архијереја који живе ван Турске добили су турске пасоше. Мислим да ће им то омогућити да у потпуности учествују у раду Светог синода. Наравно,  питање наслијеђа је веома осјетљиво питање и мислим да о њему не треба јавно расправљати, али, увјеравам Вас, да уколико се од Руске православне цркве тражи помоћ на овај или онај начин, она ће то учинити.

- Пратимо да сте много путовали широм свијета и видимо да се руске цркве такође граде и на другим континентима. Да ли је то од суштинске важности за ваше стадо широм свијета?

- Било је много таласа имиграција из Русије и других земаља бившег Совјетског Савеза, те сада милиони људи руског говорног подручја живе широм свијета. Ми не градимо цркве на нашу властиту иницијативу. Обично група руских православних вјерника пише патријарху, или пишу мени, тражећи да се успостави парохија. Затим ми почињемо да радимо на оснивању парохије. Обично то почиње као веома скромна група људи који изнајме зграду од католика или цивилних власти. А онда, ако стадо расте и ако парохија постаје већа, они су у стању да изграде цркву за себе.  Тамо постоје многе руске православне цркве које су недавно саграђене у Европи и у другим дијеловима свијета, укључујући на примјер Рим, гдје сада стоји Руска православна црква на супротном брду од Катедрале Светог Петра. Такође можемо, на примјер, укључити Кубу гдје сада постоји лијепа руска црква у Хавани и многим другим мјестима.

- Ваше високопреосвештенство, желим да Вам се захвалим на овом интервјуу. Шта желите рећи грчком народу који гледа овај интервју на телевизији и који га чита преко интернета?

- Желио бих да поручим Грцима да задрже, заштите и његују православну вјеру. Уколико Грци иду у истом правцу као неке друге европске државе које протјерују Хришћанство из сфера јавног живота, и плашећи се да изразе своју православну вјеру због такозване толеранције или политичке коректности, они ће изгубити своју државу. Зато што то више неће бити Грчка. Грчка је незамислива без Хришћанства. И сматрам да сваки Грк, без обзира да ли је снажан вјерник или мање снажан вјерник, треба учинити све да заштити православно хришћанство и да осигура да се преноси из садашње у будуће генерације.

Пеггy Докоу

3. новембар, 2010. године

Омега ТВ (Родос, Грчка)

Превод са енглеског мр Драгана Пећанац

Извор: Манастир Лепавина

[Guest Оливера]

Митрополит Иларион (Алфејев): Љубав према ближњем

Разговор с родитељима

Једна постарија жена, дошла је код мене у храм и рекла „баћушка! Не могу више трпети мужа! Радије бих умрла и отишла у рај, само да га више не видим.“ Ја јој одговарам: „Драга моја! Једина могућност за вас да доспете у рај је – заједно са мужем. Без мужа ви можете рачунати једино на ад.“ Тада је она казала: „Нећу у рај с њим. Било куда – само подаље од њега!“

Често људи мисле да је могуће наћи се у рају и притом се избавити других људи, да је могуће бити са Богом, а притом заборавити на ближњег. Многи се према Цркви односе као према месту где је могуће склонити се, сакрити, уклонити се у тихи угао, и не бити примећен. Али разлика између Цркве и света се састоји у томе да су у Цркви људи окренути лицем један другоме, они су отворени један другом, док у свету они могу бити завађени, мрзети или просто игнорисати један другог. И разлика између раја и ада је у томе што у рају све постоји заједно, обједињено љубављу према Богу и једних према другима, док је у аду сваки одсечен од Бога и од других људи,сваки се мучи у изолацији, у самоћи и остављености.

Како заволети ближњег? У првом реду треба се трудити да се испод спољашњег изгледа човека види његова унутрашњост, дубина, суштина. Треба се потрудити да се прозре тамо где је у сваком човеку сакривен лик Божији. Често ми видимо само спољашњег човека, наруженог грехом, који се дави у страстима, а не примећујемо онај лик Божији који се скрива под спољашњим слојевима. А управо је њега потребно да видимо и њему да се поклонимо у свакоме од наших ближњих.

Веома распрострањена грешка која је корен многих конфликата међу људима, састоји се у томе, да ми не примамо човека онаквог какав он јесте, већ желимо да га видимо другачијег: са наше тачке гледишта њему то и то не приличи, он би у томе и томе могао бити бољи. Правимо вештачку схему и желимо да се човек уклопи у њу, а ако се он не смести у њу, ми живимо у непрестаном конфликту између наше представе о томе какав он треба да буде и реалности.

Када би научили да се темељимо на томе што нам је дато у сваком човеку, а не на томе што желимо да видимо у њему, наш однос према људима би се променио на кардиналан начин. Треба напоменути да Бог љуби сваког човека управо таквог какав он јесте. Да, Бог чека док се грешник не покаје, не исправи, не обрати Њему; Бог жели да сваки човек постане бољи него што јесте; Бог страда од несавршенства човека, од његових грехова, од тога што Га човек оставља и заборавља. Али све то не смета Богу да љуби човека све дотле док се човек не обрати, покаје и исправи. По учењу преп. Исака Сирина Љубав Бога према човеку се не умањује чак ни онда када не наилази на узајамност. Поменимо оца из приче о блудном сину: чак и када га је син оставио и отишао у „далеку земљу“, отац је наставио да га воли и чека.

Често чланови једне породице живе у непрекидном конфликту због тога што један другог криве за недостатак љубави. Например, мужу се почиње причињавати да га жена недовољно воли; на тој основи он према њој осећа нетрпељивост, распаљујући свађе. И његова љубав слаби због тога што, како му се чини, не наилази на узајамност… Али конфликт може изникнути и од „преизобиља“ љубави: када љубав постане страсна, слепа, егоистична, када се човек према другоме почне односити као према својој својини. Одавде се рађа ревност, изничу неоправдана подозрења, незаслужени прекори. Породица се разара како од недостатка, тако и од преизобиља љубави.

Неретко, родитељи бивају незадовољни својом децом, сматрају да се деца не занимају оним чиме треба, нису послушна, не пројављују потребну пажњу и бригу. Да, деца треба да слушају родитеље и брину се о њима. Да, родитељи носе одговорност за своју децу и у неким случајевима су обавезни да се умешају, да би помогли, да би с висине свога већег искуства указали деци на оно што они по својој незрелости не виде. Али родитељи не треба да забораве да је њихово дете слободна личност, која има право да самостално изабере свој пут, одреди своја интересовања, круг пријатеља. Често мати држи дете у строгости, лишавајући га разоноде, контролишући круг његовог кретања,  претећи му да се сусреће са овим или оним пријатељем. Бива да из моралних разлога верујући родитељи забрањују деци да гледају телевизор, иду у биоскоп, да се играју на улици. При томе они не умеју да увек објасне у чему је смисао таквог уздржања, не дају деци позитивно испуњење живота, већ само забрањују ове или оне ствари. Никаква забрана, никакво ограничење не може да постане стожер духовног живота. И дете трпи до неког тренутка, а онда одједном (у шеснаест, дванаест година, или чак и раније) збацује са себе то бреме, а заједно са њим губи и веру.

Некада хришћанин који живи у породици где не деле сви његова религиозна убеђења, отежава живот других чланова породице, бранећи им да се занимају оним што је с његове тачке гледишта достојно прекора и нехришћански. Например, у породици је дубоко верујућа мати, неверујући отац, и деца која премда иду у цркву заједно са мајком, ипак не деле толико њена интересовања, да се сасвим одрекну од забаве. Приближава се Нова година; муж и деца желе да празнују. Али мати, сматрајући тај празник „незнабожачким“, забрањује деци да се веселе, храни их посном храном (јер Нова година улази у Божићни пост). Можда би било боље да се у овом случају учини жртва собом и својом побожношћу, и спреми мужу и деци долазећи празник, а онда још један празник – на Божић. Затим – даље и даље, док се читав живот породице не претвори у непрекидан, непрестајући празник. Јер се управо у томе и састоји хришћанство, у томе се пројављује највећа љубав према ближњем – заборавити себе, жртвовати себе и живети за друге, старати се да им се учини радост.

Често љубав родитеља према деци постаје бреме од кога се деца не могу ослободити читавог живота. Љубав не треба да прерасте у насиље над личношћу. Сећам се страшног, трагичног случаја, који се догодио са тринаестогодишњом девојчицом. Мати је од ње захтевала апсолутну искреност, сматрајући да она са ћерком има „посебан“ однос и да ова нема право ништа да крије од ње. Једном је девојчица добила двојку, али се бојала да до каже мајки. Ова је на неки начин све сазнала и дошла у школу да би разјаснила понашање са ћерком и наставницима. Девојчица, која се оптерећивала (=мучила) страхом да ће је открити, видела је кроз прозор мајку која иде у школу. Сачекавши да она уђе у зграду, девојчица је трчећи изашла из зграде и на очиглед друге деце бацила се под точкове првог аутомобила који је наишао. Умрла је у болници након неколико часова. Освестивши се пред смрт, девојчица је рекла да уопште није желела да заврши са собом, већ само да „уплаши“ мајку, одвуче њену пажњу.

Није увек и није сваки човек спреман на апсолутну узајамност, апсолутну верност, апсолутну честитост. И не може се од човека тражити оно што он не може дати, чак и ако је то ваш син или кћер, брат или сестра, муж или жена, пријатељ или пријатељица. Нека вам се сваки човек отвори у оној мери у којој хоће и може то да учини. Не може се „продрети у душу“ човека, јер душа – то је светиња светих и ту се може ући само ако вам отворе и позову вас унутра. Понекад се може стојати пред вратима и куцати, као што Христос куца у људским душама, али тихо и ненаметљиво. А ако се врата не отворе, боље је отићи.

Љубав према ближњем треба бити мудра.Она треба бити жртвена, као љубав Христа, Који нас је заволео такве какви јесмо. Она треба да причињава радост ближњима, а не да за њих буде „бреме које није лако понети“. Она треба да буде апсолутна, али не треба да тражи адекватну љубав од стране ближњих. Она не треба да прерасте у ревност, да доводи до свађе и зависти, ограничава слободу ближњих, не треба да буде егоистична, не треба да се умањује уколико не налази на одговор. Апостол Павле говори: „Љубав дуго трпи, милосрдна је, љубав не завиди…љубав… не иште своје… све покрива, свему верује, свему се нада, све трпи. Љубав никада не престаје…“ (1Кор 13;4-8).

Преузето из књиге „Ви сте светлост свету“, Жичка епархија, 2010.

Радио Светигора

[Оља]

Митрополит Волоколамский Иларион избран профессором Фрибургского университета (Швейцария)

Председатель Отдела внешних церковных связей Московского Патриархата митрополит Волоколамский Иларион избран профессором Фрибургского университета, сообщает научный богословский портал «Богослов.ру».

[Оља]

Митрополит Иларион (Алфејев): О честом причешћивању

Владико, колико је често могуће и потребно приступати Светој Тајни Евхаристије?

У својим епархијама и парохијама у које улазе те епархије, свуда се трудим да нагласим да је основа духовног живота хришћанина и основа живота црквене заједнице управо Евхаристија, Литургија, Свето Причешће.

Eвхаристијска побожност је тај камен на коме се гради свака духовна заједница. Примећујем, да тамо где нема редовног причешћивања, где људи прилазе Путиру само о великим празницима или посебним случајевима,  јако је тешко или чак немогуће саградити јаку црквену заједницу, пошто нема те основе на којој би се она могла градити. Без те основе немогуће је саградити јаку породицу, која је призвана да  буде „мала црква“, ради тога што она може постати таква само у том случају ако се сви чланови породице редовно причешћују. Ради тога у проповедима увек позивам хришћане да се причешћују што је могуће чешће и сматрам, да у принципу сваки хришћанин има право да се причести на свакој Литургији у којој учествује. Под условом, наравно,  да он поштује црквена правила, да живи у складу са цркваним календаром и да његов начин живота одговара природним нормама  које је установила Црква. Ако су ти услови испуњени, онда нема никаквих препрека за то да се човек причести на свакој Литургији. Речи Христове, које изговара свештеник: „Примите, једите, ово је Тело Моје“, „Пијте из ње сви, јер је ово Крв Моја Новога Завета“, речи ђакона: “Са страхом Божијим и вером приступите“, су речи упућене свима у Храму, а не само једној категорији људи, например онима, који су се припремили за Свето Причешће. Наравно, овде треба избегавати крајности и важно је да човек, према речима апостола Павла, с разумевањем приступа примању Светих Христових Тајни, да се причешће не претвори у формалност, рутину, да код човека не дође ради честог причешћивања  до осећаја навике на примање те највеће Тајне. Али, понављам, да често и редовно причешћивање мора бити основа духовног живота сваког хришћанина. Мени је тешко да замислим свој живот без причешћивања бар једном недељно. У неком смислу, живим од недеље до недеље, од једног празника до другог. Управо причешће даје снагу да се буде хришћанин.

Владико, питање о правилима. Сагласно уставу РПЦ, постоји читав низ молитава пред причешће које треба да прочита човек пред Причешће. Ако узмемо у обзир ритам живота којим данас живи већина људи, особито млади , ученици, испунити та правила доста је тешко. Као резултат тога, многи не прилазе Путиру због тога што не могу на прописан начин да се припреме за Причешће.

Као прво, нема никаквог званичног правила РПЦ, који говори о томе шта одређено треба да буде прочитано пред причешћем Светих Христових Тајни. У молитвеницима постоји молитве пред Свето Причешће: на то се треба и орјентисати. Мислим, да читање тих молитава једном недељно, уочи недеље, није нешто што тражи јако много времена и јако велико одрицање. Мислим да и ученици и запослени и они који васпитавају децу могу наћи 20 минута да прочитају то правило. Ако се нема толико времена, то правило се може скратити и ограничити на неколико молитви. Смисао се не састоји у томе да се велича одређен број молитава, него у томе да се на одговарајући начин духовно припремимо за примање Светих Христових Тајни. Некада је корисније прочитати једно молитву, али неколико пута – полако, са разумевањем, него ишчитати цели молитвеник, а да ум при томе остане расејан и мисли лутају са стране. Постоји, осим тога, практика читања канона и акатиста пред Причешће. Има и духовника, који ту практику одређују својим духовним чадима као обавезу. Каже се, нпр. да пред причешће треба прочитати минимум три канона, један  акатист и још молитве пред Свето Причешће. Ја се не слажем са тим захтевима. Као прво, никакво црквено правило их не предвиђа: то је само побожна традиција, која ни у једном црквеном уставу није прописана. А као друго, ако човек хоће да чита каноне и акатисте и има за то време, то читање не може донети ништа осим користи, али поставити ишчитавање тих канона као услов за Причешће, сматрам дубоко погрешно. На тај начин, само терамо људе од Путира, лишавајући их тога што је срж хришћанског живота – пришеће Светим Христовим Тајнама.

Владикo, постоји још једна пракса: пред Причешће треба постити три дана. Ако се човек причешћује сваке недеље, испада да треба да пости од среде до суботе. За многе је то немогуће.

Одговор на то питање, као и на друга слична питања треба потражити у типику. Где то типик прописује постове изван оних који су установљени од стране Цркве? Нигде. Човеку, који се ретко причешћује, који не пости, који је далек од Цркве, корисно је да пости неколико дан пред Причешће. Али, ако човек поштује постове које је установила Црква, њему не треба додавати никакве додатне постове. Тим људима, који редовно посте, препоручио бих да недељом и у празничне дане мирне савести приступе причешћу Светим Христовим Тајнама.

Извор: Кијевска Русија

Прeвод за Поуке.орг Јустина

[Guest - . . .-]

Овај веома значајан текст је и на насловној страни сајта.

https://www.pouke.org/news.php?cid=0&id=6935&do=view

Хвала Оља.  eheeeej

[Оља]

Митрополит Иларион (Алфејев): О кратким молитвама

Често се људи питају: како се треба молити, којим речима, на ком језику? Неки чак кажу: „Ја се не молим, зато што не умем, не знам молитве.“ За молитву није потребно никакво посебно умеће. Са Богом се може једноставно разговарати.

На богослужењима у Православним Црквама, ми употребљавамо црквенословенски језик. Али у личној молитви, када остајемо сами са Богом, нема потребе ни за каквим посебним језиком. Можемо се молити Богу на том језику на ком разговарамо са људима, на коме размишљамо.

Молитва треба да буде јако једноставна. Преподобни Исак Сирин је рекао: „Сва суштина молитве твоје треба да буде једноставна. Једна реч цариника спасла га је, и једна реч разбојника на Крсту учинила га је наследником Царства Небеског.“

Сетимо се приче о царинику и фарисеју: „Два човека су ушла и храм да се помоле Богу, један фарисеј а други цариник.Фарисеј стаде и мољаше се у себи овако: „Боже, хвала Ти што нисам као остали људи: грабљивци, неправдници, прељубници или као онај цариник. Постим двапут у седмици, дајем десетак од свега што стекнем“. А цариник издалека стаде и не хтеде ни очију подигнути ка небу, него се бијаше у прса своја говорећи: „Боже, милостив буди према мени грешноме!“  (Лк. 18:10-13). Сетимо се и разбојника који је био распет са Исусом и који му је рекао: „Сети ме се Господе, када дођеш у Царство Твоје.“ (Лк. 23:42). Само то је било довољно да уђе у Рај.

Молитва може бити претежно кратка. Ако тек започињете свој молитвени пут, почните од јако кратких молитви – таквих на које се можете усресредити. Богу нису потребне речи. Најважније је то осећање, расположење којим приступамо Богу. Приступити Богу без осећања побожности или расејано, када  за време молитви наш ум лута на све стране, много је опасније, него у молитви рећи погрешну реч. Овде делује једноставан закон: ако речи молитве нису допрле до нашег срца, неће доћи ни до Бога. Како понекад кажу, таква молитва се не подиже више од плафона собе у којој се молимо, а она треба да достигне небеса. Зато је јако важно да са наше стране свака реч молитве буде дубоко проживљена. Ако нисмо способни да се сконцентришемо на дуге молитве, којих има у књигама Православне Цркве – молитвеницима, испробајмо своју снагу у кратким молитвама: „Господе, помилуј“, „Спаси Господе“, „Господе, помози ми“,“Боже, буди милостив мени грешном“. Један подвижник је рекао да ако би могли са свом силом својих осећања, од свег срца, свом душом рећи само једну молитву „Господи помилуј“, то би било довољно за спасење. Али, проблем је у томе, што ми, као по правилу, не можемо то рећи од свог срца, не можемо то рећи тако читав наш живот. Зато, да би нас Бог чуо ми говоримо много речи.

Памтимо, да Бог жуди за нашим срцем, а не нашим речима. И ако му се будемо обраћали од свег срца, одмах ћемо добити одговор.

Превод по издању

Игумен Иларион (Алфеев). О молитве.

За Поуке. орг - Јустина

Текст је са насловне стране нашег портала.

[Guest - . . .-]

Заиста је невероватно са којом лакоћом један теолог какав је Архиепископ Иларион објашњава најдубље тајне наше вере.

Оља, хвала за текст.

[Guest]

http://www.patriarchia.ru/db/text/52666.html

[Оља]

[Оља]

Представник Московске Патријаршије се сусрео са потпредсједником САД

У четвртак 10. марта предсједник Одјељења за спољне црквене везе Московске Патријаршије, митрополит Волоколамски Иларион, посјетио је резиденцију амбасадора Сједињених Америчких Држава у Руској Федерацији, гдје се сусрео са америчким потпредсједником Џозефом Бајденом, који се налази у радној посјети Русији. У пратњи митрополита Илариона био је и представник Православне Цркве у Америци при Московској Патријаршији, архимандрит Закхеј (Вуд).

Митрополит Иларион је током сусрета говорио о Руској Православној Цркви и њеним спољним односима, међу којима и односима са православним јурисдикцијама на Америчком континенту, као и о животу парохија Московске Патријаршије у САД.

Господин Бајден је изразио жељу да се сусретне са митрополитом Иларионом током једне од његових наредних посјета Сједињеним Државама, да би подробније поразговарали о започетим темама.

Владика је потпредсједнику Бајдену, у знак сјећања на њихов сусрет, поклонио своју књигу „Православно свједочанство у савременом свијету“ на енглеском језику.

Радио Светигора

[Оља]

Представник Московске Патријаршије у посјети Православној Цркви у Америци

Предсједник Одјељења за спољне црквене везе Московске Патријаршије, митрополит Волоколамски Иларион, налази се, по благослову патријарха Московског и све Русије Кирила,  у посјети Сједињеним Америчким Државама.

Током боравка у Њу Јорку, митрополит Иларион је у уторак 15. марта посјетио сједиште Православне Цркве у Америци, гдје се сусрео са епископом Бостонским Никоном, епископом Филаделфијским Тихоном, секретаром Светог Синода, епископом Питсбуршким Мелхиседеком, привременим канцеларом, епископом Њујоршким Михаилом и епископом Балтиморским Марком. Митрополит Иларион, који је био у пратњи свог замјеника, протојереја Николаја Балашова, такође је имао прилику да се сусретне и са неколико старијих представника клира из разник епархија Православне Цркве у Америци. Он је присутне обавијестио о недавном засиједању Међуправославне припремне комисије за Велики и свети сабор, које је одржано у Шамбезију, од 21. до 26. фебруара.

Главна тема разговора била је тренутна ситуација у Православној Цркви у Америци. Током дискусије, митрополит Иларион је потврдио став Руске Православне Цркве у односу на аутокефалност Православне Цркве у Америци, који је, како је нагласио, непромијењен од 1970. Он је такође истакао да се Московска Патријаршија ни на који начин неће мијешати у унатрашње послове Православне Цркве у Америци, али да, као Цркву која истрајно и активно брани аутокефалност Православне Цркве у Америци на међуправославном нивоу, Руску Православну Цркву треба директно обавијестити о детаљима тренутне ситуације.

Разговор је био искрен и водио се у пријатељској и срдачној атмосфери. Архијереји Православне Цркве у Америци су изразили захвалност патријарху Кирилу на његовој љубави и бризи за њихову Цркву и митрополиту Илариону на његовој посјети и сталној братској подршци.

Током посјете Сједињеним Државама, митрополит Иларионе ће се, на захтијев патријарха Кирила, такође састати са Његовим Блаженством, митрополитом Јоном.

Радио Светигора

[Оља]

Хришћани жртве верске нетрпељивости

Начелник Одељења за спољне односе Синода Руске Православне Цркве Митрополит Иларион (Алфејев) изнео је податке према којима су хришћани највеће жртве верске нетолеранције.

“Према подацима невладине организације Помоћ Цркви у невољи (Aid To The Church In Need), 75 од 100 убијених жртава верске нетрпељивости у последњих неколико година јесу хришћани”, изјавио је Митрополит у интервјуу објављеном у дневном листу Известия.

Митрополит је истакао да у већини држава у којима се врши прогон хришћани живе вековима, “па чак и у оним временима у којима су локални политички режими себе отворено декларисали за радикалније од нама савремених.”

“Данас, када су се све државе обавезале да ће штитити људска права, одлив хришћана из појединих земаља се увећао. Верујем да је то доказ неуспеха модерне светске политике о верским слободама и недостатка интересовања за верско образовање”.

Према речима Његовог Високопреосвештенства, веома често хришћани су жртве политичких промашаја Западне дипломатије.

“Ситуација у Ираку је веома тешка. Према неким извештајима, половина од 1,4 милиона хришћанске популације напустило је ту земљу од 2003. године. Без намере да оцењујем политичку ситуацију у Ираку пре НАТО интервенције, напомињем да ондашњи хришћани нису били физички истребљивани. Страна војна инвазија учинила је многе хришћане таоцима несмотрених НАТО акција”, изјавио је Митрополит Иларион.

Извор: РТВ Беседа

Радио Светигора

[pokajnik83]

Odlicna tema!  4chsmu1

[Оља]

Вероватно си се збунио нешто...

[pokajnik83]

Jesam, zato sam i izbrisao post...

Oprosti...