Хришћански поглед на вантелесну оплодњу

[Deja Vu]

Mnogi se ne bi složili sa tobom.

 

Trenutno najaktuelnija definicija kulture je prisutnost prenošenja znanja i navika - znači, ponašanja nisu samo instinktivna, već se uče i mogu se menjati.

 

Zanimljivo, nisam ranije cuo za ovo. Obicno sam ucio da je kultura duhovne prirode. 

 

U svakom slucaju to jos vise u prilog mojoj tezi da su mnoga ponasanja ljudi uzrokovana biologijom. 

[Paradoksologija]

Zanimljivo, nisam ranije cuo za ovo. Obicno sam ucio da je kultura duhovne prirode. 

 

U svakom slucaju to jos vise u prilog mojoj tezi da su mnoga ponasanja ljudi uzrokovana biologijom. 

 

Meni se čini da ide u prilog tezi koja bi bila u skladu sa Željkovom, a to je da je često teško jasno razlučiti jedno od drugog (mada postoje eksperimenti gde se životinjama nameće određeno znanje ili ponašanje, a onda se ono dalje prenosi sa generacije na generaciju - tu je uticaj "čiste" kulture jasan). Ali tamo gde ima prostora za promene (gde ulogu igra kultura u ovoj definiciji koju sam ja koristila) bilo bi lepo da se trudimo da na tim promenama radimo.

[Deja Vu]

Da, ali ne znam sta nije jasno u tome da ta kultura nije nastalo onako nego opet iz biologije. Te zivotinje sto prenose s kolena na koleno neke navike i znanja prenose zbog biologije, ona je uzrokovala takvu pojavu. Te navike postoje zbog da kazem ''prirodne selekcije'' gde one navike koje recimo obezbedjuju zenku, hranu, ostaju u populaciji koja ih prenosi dalje kao vec isprobane radnje koje donose neke rezultate. To naravno utice kasnije na nove clanove populacije, sto nije neobicno jer populacija nastoji da sacuva svoje clanove i samu sebe, pa ce prenositi one navike i radnje koje to obezbedjuju. 

 

E sad moze da se desi da kroz vreme dodje do nekih promena, pa onda ta kutlura kao skup navika, ponasanja ne daje rezultate nego cak moze da steti jedinkama populacije. To recimo moze da se primeni na tvoju stigmaciju, danas je to nesto nepotrebno.

 

Zamislimo sad apokalipticnu Zemlju  sa 20 ljudi, 10 zena 10 muskaraca i da samo dvoje njih hoce decu, a ostali nece. To ugrozava opstanak vrste i ovi sto nece posmatrano iz pozicije biologije prave stetu a ne korist, zato ih treba stigmatizovati kako bi poceli da saradjuju. Tako kultura antistigmacije sutra moze postati ugrozena sa velikim promenama.

[Чунга Лунга]

Шта заиста Црква каже о вантелесној оплодњи (и о вечном животу ембриона)

---

Руска Православна Црква је у свом саборском документу који доносимо у наставку текста, разматрала, између осталих важних питања из области биоетике, и питање вантелесне оплодње са становишта учења Цркве.

У овом документу, који уважавају и с којим се саглашавају остале Помесне Цркве, Руска Црква је јасно дефинисала да од метода вештачке оплодње с православног становишта није спорна једино тзв. „инсеминација“ (метода оплодње „in vivo”) при којој се мушке полне ћелије посебним поступком убацују у материцу како би лекари потпомогли да дође до оплођења јајне ћелије жене.

На другој страни, када је у питању вантелесна оплодња (тзв. „in vitro“ фертилизација), Црква износи јасан став да је ова метода за православне хришћане недвосмислено грех те је стога с моралног становишта недопустива.

Због чега тако децидан став?

Главни разлог је у томе што се вантелесном оплодњом изван материце жене, дакле у лабораторији, велики број јајних ћелија жене оплоди сперматозоидима, те тако може настати чак и преко десет ембриона (знамо за случај да их је било и двадесет!), од којих се два или евентуално три пренесу у материцу жене.

Поставља се питање – шта се ради с „вишком“ оплођених јајних ћелија тј. са осталом зачетом децом (ембрионима)?

Углавном, они се користе или за медицинска истраживања или једноставно заврше на медицинском отпаду уколико родитељи из различитих разлога нису заинтересовани да их „искористе” у смислу постизања нове трудноће. Једно време буду замрзнуте у течном азоту, а потом, ако нема интереса да се они „искористе”, заврше у ђубрету.

При томе је важно нагласити (иако је сасвим логично) да су у питању зачета деца која су  тог тренутка жива и која имају душу већ од тренутка зачећа.

Тако да поједини руски свештеници постављају и питање колико је нехришћански према људском бићу да на такав начин недостојан човека, замрзнут у течном азоту, чека на своју даљу „судбину”, да ли ће га родитељи дати да се уништи или ће желети да га преместе у материцу да би му пружили шансу да се роди.

Сви валидни медицински уџбеници недвосмислено тврде да живот људског бића почиње тренутком зачећа, тако да се овде ради о научно доказаној чињеници (за људе којима није довољно да је у питању недвосмислена истина Цркве Христове).

Научни докази су сажето изнети у овом шестоминутном видеу:

 

Зачети а сувишни ембриони су, дакле,нерођена и још увек жива деца која су свесном одлуком њихових родитеља зачета (произнесена у живот), али потом нису добила шансу да даље живе и да се роде већ су, поново одлуком родитеља да су та деца за њих вишак – елиминисана.

Стога је таква одлука родитеља да уђу у процес вантелесне оплодње и да потом напусте „вишак“ ембриона потпуно изједначена са абортусом, јер и у једном и у другом случају, зачета деца бивају убијена, не бива им дата шанса да наставе свој живот, већ након зачећа и једна и друга деца (без обзира на место зачећа – да ли у „епрувети“ или у самој материци) бивају уништена.

Зато су за Цркву неприхватљиви ставови појединих хришћанских мислилаца и теолога да је морално прихватљиво за хришћане да иду на вантелесну оплодњу уколико други методи вештачке оплодње не дају порода.

У основи такве „апологије” вантелесне оплодње често се код тих хришћанских мислилаца провлачи, са становишта Цркве, још један нетачан став – став да ти неискоришћени ембриони који су остали „вишак” при вантелесној оплодњи, као личности имају загарантовано спасење, тј. да њихово спасење није ни на који начин угрожено.

Из тога се изводи закључак (који они најчешће не одмотавају до краја) да уништење ембриона не представља грех који пада на душу хришћанских супружника.

Истина је (свиђало се то нама на емотивном и психолошком плану или не) да ко се не роди водом и Духом, нема живот вечни. То каже сам Господ Исус Христос.

Тако да остаје питање како може ембрионима бити „загарантовно спасење” уколико нису примили Свету Тајну Крштења.

Руски свештеник Георгије Максимов на питање у вези са спасењем нерођене деце даје јасан одговор да она не могу бити у Царству Небеском јер нису примила Крштење, али нису ни на месту мучења. (Детаљније на овом линку)

Даље импликације овог веома погрешног богословског става да нерођена деца имају загарантовано спасење воде у још већа духовна искривљења која се могу срести широм псеудо-хришћанског света – да мајке које абортирају децу у ствари тој деци чине услугу, чине „добро дело”, јер их шаљу загарантовано у Царство Небеско.

У том случају, питамо се, зашто би Црква сматрала абортус страшним грехом који вапи на небо за осветом када су „плодови” тог чина тако „велики”– састоје се у томе да ти родитељи, ако би абортус био такво добро дело, тим чином попуњавају војску светих и стичу своје личне молитвенике пред Богом.

Истина је, пак, да Црква сматра абортус великим грехом чедоморства, јер тој деци бива ускраћена прилика да се роде, приме Свету Тајну Крштења и да се определе својим животом да буду у вечности са Христом и својим хришћанским родитељима.

Самим тим се ни уништење зачетих ембрионани на који начин не може сматрати морално дозвољеним нити оправданим од стране Цркве.

Јер, греховна суштина чедоморства се не може свести на место одакле је нерођеном детету прекинут живот (па ако је абортирано из материце онда јесте грех, а ако је „абортирано” из епрувете као „вишак” онда није грех), нити се може свести на ступањ развоја људског бића (па ако је убијено у 7. недељи онда јесте грех, а ако је убијено минут након зачећа, јер је било сувишно по броју, онда није грех).

Понегде се код православних апологета вантелесне оплодње може срести и један хришћански веома мудар предлог којим се спречава настајање „вишка” ембриона у датом поступку.

Наиме, предлаже се могућност хришћанским супружницима да инсистирају код лекара који спроводе вантелесну оплодњу да не врше оплођење на више од две-три јајне ћелије како би, у случају да све три јајне ћелије буду успешно оплођене, сви ембриони могли бити пренети у материцу жене.

То, наравно, подразумева смањену вероватноћу успешности поступка вантелесне оплодње, али би хришћанским супружницима на тај начин савест остала неокаљана. Не би било вишка ембриона нити би они на начин недостојан човека стајали у течном азоту замрзнути до коначне одлуке о њима.

Овакве предлоге сматрамо веома добрим, али сматрамо да као хришћани треба, док Господ не уреди другачије, да се држимо онога што Црква за сада у вези са тим каже.

За сада, Црква стоји на становишту да је вантелесна оплодња морално недопустива за православне хришћане и даје даље пастирске препоруке шта православни супружници који имају потешкоћа да добију дете могу да ураде и како да на тај проблем гледају очима вере, што се може прочитати у наставку текста.

Редакција сајта Православни Родитељ

Став Цркве у вези са ВТО (вантелесном оплодњом) и инсеминацијом

12.4. Примена нових биомедицинских метода у многим случајевима омогућава да се превазиђе болест неплодности.

Истовремено се све више практикује технолошко интервенисање у процес зачећа људског живота, што представља претњу по духовни интегритет и физичко здравље личности. Угрожени су и односи међу људима, који су од памтивека били основа друштва. Са развојем поменутих технологија повезано је и ширење идеологије такозваних репродуктивних права, идеологије која се сада пропагира и на националном и на међународном нивоу. Овај систем погледа даје предност полној и друштвеној реализацији личности над бригом о будућности детета, о духовном и физичком здрављу друштва и о његовој моралној стабилности. У свету се постепено формира однос према човековом животу као према производу који може да се бира у складу са сопственим склоностима и којим се може располагати исто као и материјалним вредностима.

У молитвама чина венчања Православна Црква изражава веру у то да је рађање деце жељени плод законитог брака, али није његов једини циљ. Црква се не моли само за „плод утробе на корист” супружника него и за дарове непролазне узајамне љубави, целомудрености, „слоге душа и тела”.

Зато Црква не може сматрати морално оправданима методе за рађање деце који нису у складу са замислима Творца живота. Ако муж или жена нису способни за зачеће детета и ако им терапеутски и хируршки методи лечења неплодности не помажу, они треба смирено да прихвате своју бездетност као посебан призив.

Пастирске препоруке морају у оваквим случајевима да узимају у обзир могућност усвајања детета уз узајамну сагласност супружника.

У допустива средства медицинске помоћи спада вештачка оплодња полним ћелијама мужа (мисли се на инсеминацију а не на ВТО, тј. вантелесну или ин витро оплодњу – прим. ред. сајта), јер она не ремети целовитост брачног савеза, суштински се не разликује од природног зачећа и реализује се у контексту супружанских односа.

Манипулације пак повезане са „донаторством” полних ћелија нарушавају интегритет личности и изузетност брачних односа, допуштајући мешање треће стране у њих. Осим тога, таква пракса охрабрује неодговорно очинство или материнство, јер је оно отворено ослобођено ма каквих обавеза у односу на оне који су „тело од тела” анонимних донатора. Коришћење донаторског материјала руши основе породичних веза пошто претпоставља да дете, поред „социјалних”, има још и „биолошке” родитеље.

„Сурогатно материнство”, то јест ношење, до краја трудноће, оплођене јајне ћелије од стране жене која, после порођаја, враћа дете „наручиоцима”, противприродно је и морално недопустиво, чак и када се остварује без новчане надокнаде. Овај метод доводи до рушења дубоке емотивне и духовне блискости која се успоставља између мајке и детета већ за време трудноће. „Сурогатно материнство” изазива трауме, како код жене која изнесе трудноћу до краја и чија материнска осећања бивају погажена тако и код детета, које касније може доживети кризу идентитета.

Са православнога становишта, морално су недопустиве и све врсте вантелесне оплодње, које подразумевају припремање, чување и намерно уништавање „сувишних” ембриона.

Морална осуда абортуса од стране Цркве управо се и заснива на признавању људског достојанства ембриона (види 12.2).

Оплодња неудатих жена уз коришћење донаторских полних ћелија или реализација „репродуктивних права” било неожењених мушкараца било лица са такозваном нестандардном сексуалном оријентацијом лишава будуће дете права да има и мајку и оца. Коришћење репродуктивних метода ван контекста Богом благословене породице постаје облик борбе против Бога, која се води под плаштом заштите људске аутономије, а у ствари у име изопаченог схватања слободе личности.
 

Приредила: Редакција сајта Православни Родитељ

Извор: Основи социјалне концепције Руске Православне Цркве, Беседа, Нови Сад, стр. 151-154.

Шта заиста Црква каже о вантелесној оплодњи (и о вечном животу ембриона) | Православни Родитељ

WWW.PRAVOSLAVNIRODITELJ.ORG

---

Руска Православна Црква је у свом саборском документу који доносимо у наставку текста, разматрала, између...

[Чунга Лунга]

Вештачка оплодња: Граница када човек постаје човек

---

На насловној страни „Политике“ недавно је објављен текст о белој куги, ниском наталитету, рађању само једног или двоје деце у породици... У тексту се каже да је основано друштво „Свети Вукашин“ са циљем да новчаним прилозима потпомогне подизање наталитета. У тексту је цитиран и владика захумско-херцеговачки Григорије, веома образован епископ који припада младим и модерним теолозима.

Каже се да је – између осталих добротворних делатности, које су код овог епископа стварне, а не номиналне – предвиђена и материјална подршка за вантелесну оплодњу, оплодњу in vitro.

Ту, међутим, постоји један биоетички проблем. У току вештачке оплодње (in vitro) добија се већи број зигота, то јест оплођених јајних ћелија. Ако се имплементирају у материцу, могло би да дође до вишеплодне трудноће, а то би угрозило здравље труднице. Дакле, не могу се сви зиготи имплементирати у материци. А шта са њима?

Или се чувају замрзнути или се ликвидирају.

Још пре двадесет година учествовао сам, као млад наставник, са блаженопочившим епископом шумадијским Савом на једном међународном скупу о оплодњи in vitro. Скупом је руководио покојни академик Берић у Новом Саду, а учествовале су све релевантне конфесије. Учесници су се сложили да вантелесна оплодња није етички прихватљива јер нам још увек није јасно на ком нивоу и у ком тренутку човек постаје човек. Онај ко самоуверено упре прстом и каже: Oдавде је човек, а одавде није, арогантно преузима прерогативе Творца. Академик епископ Сава Вуковић некако је народски то објаснио као мешање у божанска посла.

Понекад смо посесивни и према деци. Заборављамо оно што је говорио Халил Џубран, син сиријског свештеника и један од највећих песника, да наша деца нису наша деца већ синови и кћери чежње живота за самим собом. Она долазе кроз нас, али не од нас. Можемо им једино поклонити љубав, али не и наше мисли јер они имају своје властите мисли. Они су стреле одапете из лука, а Творац једнако воли и лук и стрелу.

Морамо данас посебну пажњу посветити биоетичком васпитању јер нас је велики технолошки напредак довео пред нову социополитичку стварност. Треба да посведочимо истинске богочовечне (теохумане) вредности, али не јефтино пролајферски. Молим да се моја размишљања и неодумице не схвате као јефтино пролајферство.

Рецимо снажно да животу, али тако да никог не повредимо или спречимо да хрли ка светлости Божјој!

Савремена наука створила је нову стварност тако да можемо да поновимо речи Достојевског из 1853. године кад он, у писму Фон Визиној, каже да наука у нашем веку руши све: „Када би се математички доказало да истина није са Христом, ја бих остао са Христом, а не са истином“.

Нехумани и неолиберални свет створио је такозвану стварност, на чији пиједестал је уздигнута наука. Почетком 20. века и револуционарно-
-криминалне групе биле су фасциниране и вођене науком.

Боно, Жил Жозеф, француски анархиста, вођа групе Бонова банда, која је обијала банке и извршила више убистава, убијен је приликом хапшења. Осталим члановима банде суђено је 1913. године. Четворица су осуђена на смрт, а једанаесторица на робију. Један од њих имао је надимак Ремон Наука.        

Треба видети Блејков став према научницима, прочитати велику студију „Земља Улро“ нобеловца Чеслава Милоша и појмити да не треба бити баш толико прогресиван и хрлити у сусрет нечему што нема додира са божанском топлином.

Не треба заборавити речи Никите Михалкова да ћемо се можда враћати, ако желимо да опстанемо, неким вредностима 18. и 19. века. Адам Мицкијевич, велики песник литванских шума и поета благослова Божјег упућеног земљи, упозорава нас:

„Када се безбожник наукама бави, чувај се,
то разбојник оружје набавља!“

Напредак некад лежи у конзервативности, тако нас је подучавао отмени Стојан Новаковић. Нема напретка без конзервативности. А и народ каже: није птица све што лети. Треба поставити нова биоетичка питања, креативно се сусрести са новом стварношћу и дати јој нову религијску свест.

Горан Раденковић

Вештачка оплодња: Граница када човек постаје човек | Српскa Православнa Црквa [Званични сајт]

SPC.RS

 

[sanja84]

пре 9 часа, Душица рече

"Sa vantelesnom oplodnjom smo otvorili vrata pakla": Iskrena ispovest koja je dirnula Srbiju

WWW.KUTAKNET.COM

---

Evo šta sve podrazumeva borba za potomstvo

 

Mislim da takvi bračnici (ne konkretno ovi) imaju druge probleme, osim tih da nemaju decu. Tolika "borba" za potomstvo mi je onako baš problemtična za razumevanje.T o su one fore...deca  će spasiti brak, pomoći da pobegnemo od problema, da imamo opravdanja za neuspehe u životu...brdo dugih stvari. Malo roditelja stvarno voli svoju decu.

 

I da , unapred neće vam proći fore, napadanja kao ti to ne možeš razumeti i slično. Ne razumem i tačka.

[Vladan :::.]

пре 15 часа, dilic рече

Истинска љубав према Господу и ближњима може се остварити само кроз монаштво и кроз брак и породицу.

Не бих баш толико био сигуран у то.

пре 15 часа, dilic рече

Особе који су самци и не желе заједницу ни с Богом нити брачну, траже сурогат или фалсификат такве заједнице.

Шта је са самцима који желе брак (дакле, свесни су да нису за манастир) али никако да нађу особу за то? Они не могу да имају истинску љубав према Господу и ближњима?

 

 

[Чунга Лунга]

Ооо може ли једна љубав
дете себи да не жели
 

[Срђан Шијакињић]

пре 5 минута, Марина Савковић рече

Ооо може ли једна љубав
дете себи да не жели
 

Мислим да може.

Уопштено, мислим да су људи толико различити да није могуће установити неко правило. Звучи као опште место али често то заборављамо, ја први. Верујем да човек може бити остварен и сам, и у манастиру и у браку са децом и у браку без деце. Можда има смисла констатовати да је већина људи нпр. срећнија са партнером негп без њега, или да је већина бракова срећнија са децом него без њих, али на нивоу појединца то не мора ништа да значи... Из мог искуства, једна од бољих ствари за многе људе би била да престану да посматрају свој живот као промашен зато што нису нашли партнера и остварили се и као родитељи. 

[Vladan :::.]

пре 20 минута, Срђан Шијакињић рече

Из мог искуства, једна од бољих ствари за многе људе би била да престану да посматрају свој живот као промашен зато што нису нашли партнера и остварили се и као родитељи. 

Чак и да посматрају свој живот као промашен због тога то им опет ништа не вреди, форсирањем ту ништа неће (на боље) да се промени. Тако да...

 

[Срђан Шијакињић]

пре 38 минута, Vladan :::. рече

Чак и да посматрају свој живот као промашен због тога то им опет ништа не вреди, форсирањем ту ништа неће (на боље) да се промени. Тако да...

 

Понекад је чак и контрапродуктивно и тера људе да срљају и праве неке компромисе које не би требало... 

[Чунга Лунга]

пре 1 сат, Срђан Шијакињић рече

Мислим да може.

Уопштено, мислим да су људи толико различити да није могуће установити неко правило. Звучи као опште место али често то заборављамо, ја први. Верујем да човек може бити остварен и сам, и у манастиру и у браку са децом и у браку без деце. Можда има смисла констатовати да је већина људи нпр. срећнија са партнером негп без њега, или да је већина бракова срећнија са децом него без њих, али на нивоу појединца то не мора ништа да значи... Из мог искуства, једна од бољих ствари за многе људе би била да престану да посматрају свој живот као промашен зато што нису нашли партнера и остварили се и као родитељи. 

Наравно, слажем се и ја да смо сви различити и то је чак дивно. Разумем и оне који желе и који не желе и овакве и онакве и Арапе, црнце и Кинезе, све разумем.

Лично моје срце куца по такту ове Шабанове песме, горе окрњене.
Од сувишка љубави срце се прелива, морам неком да причам то, а где то смем да радим около, одмах би ме ставили под кључ. Вама да причам, удавила бих вас као гумену патку, а можда бих и навукла пик од страшне администрације, те би ме бановали, а форумаш сам пред пензијом, па не иде да сад забрљам. Овако лепо имам децу и причам им хвалоспеве о њиховом тати, у слободно време тражим његове црте лика и карактера у њима, возим их у колицима (зидарским), ставим их оцу на рамена и пошаљем их по хлеб, имам још пар пари руку кад се прави шатор у дневној соби, итд, итд, итд, разлога је ка на небу звезда зашто желим децу са човеком са којим сам у браку.

Иначе, ако кога занима медицинско објашњење у вези ВТО, нешто сам добре воље, те стога рада да изађем из зоне комфора и напишем нешто озбиљно ође, само изразите жељу.

Сајонара

[sanja84]

пре 2 часа, Марина Савковић рече

Ооо може ли једна љубав
дете себи да не жели
 

lapsus

može da Želi dete,ali je glupo gaziti preko mrtvih za to.

 

Već su pisali sve stručno o vantelesnoj oplodnji.

Nego onako usput...pitam se, kako su utvrdili da decu gajenu na naručju, dojenu i šta ja znam su uticali faktori ljubavi i koje čega i da su zato koje kako uspešniji ili šta već zadovoljniji u životu i nezaustavljeni u ko zna kojoj fazi razvoja...šta će bitii sa ovim našim embrionima i decom kad su na tako čudan način začeti. Malo hladno, metalno..bez emocija.

 

[Ronald]

пре 2 часа, Срђан Шијакињић рече

Мислим да може.

Уопштено, мислим да су људи толико различити да није могуће установити неко правило. Звучи као опште место али често то заборављамо, ја први. Верујем да човек може бити остварен и сам, и у манастиру и у браку са децом и у браку без деце. Можда има смисла констатовати да је већина људи нпр. срећнија са партнером негп без њега, или да је већина бракова срећнија са децом него без њих, али на нивоу појединца то не мора ништа да значи... Из мог искуства, једна од бољих ствари за многе људе би била да престану да посматрају свој живот као промашен зато што нису нашли партнера и остварили се и као родитељи. 

Problem je sto su ljudi cesto kroz kulturu i kucno vaspitanje i podizanje uceni o modelu kojeg njihovi roditelji smatraju jedinim ispravnim za ostvarivanje srece, sto god to znacilo. Zato postoje i mnoge predrasude , a cesto bezosjecajnost kod ljudi na raznoraznim okupljanjima u nasim krajevima. Pocev od toga da djevojke pitaju bez imalo pardona zasto se ne udaju, ne radjaju djecu, kao i udate zene koje nemaju djecu. Nisu samo zene u pitanju vec i muskarci, naravno sve polazi od roditelja koji vrse pritisak o udaji, radjanju itd., kukumataju o tome, pa se onda preliva na rodbinu, prijatelje, poznanike ili najgore ljude koje ne znamo itd. Mozda nekoga to ne vrijedja, ali mnoge ljude iskreno povrijedi, narocito ako su pokusavali da ostvare razlicite oblike zajednice ili da dobiju djecu a nisu uspjeli. Medjutim i do samih je ljudi koliko god ovi koji pitaju i smaraju ne razmisljaju o svojim bezosjecajnim pitanjima, odnosno ne razmisljaju kakav ce uticaj njihovo pitanje imati na drugu oaobu. Zato je i najveca hriscanska vrlina slusati, ali slusati da razumijemo a ne da cujemo, ljubav zapocinje sa slusanjem a onda dolazi poslusanje. Do ljudi koje povrijedi je takodje jer se nisu sami oslobodili negativnih predrasuda i stereotipa. Ja sam tako izgubio u jednom kratkom periodu dosta kilograma, 20-25 zbog bolesti 2015-16,  uglavnom misice, i za to uglavnom nisam otvoreno upitan sta je od ljudi koje sam sretao, vec pitan kroz konstataciju, je li tumor, je li HIV, itd., ali meni je to smijesno haha, medjutim drugim ljudima nije, cak se povrijede ljudi koji u tom trenutku budu sa mnom i slusaju to. Drugi problem sa mnogim ljudima neoslobodjenim negativnih predrasuda i stereotipa je da su oni cesto "gluvi" u kontekstu recenice o ljubavi i slusanju. Mnogi na primer pitaju i ne zele da cuju uopste sta im se kaze. To sam se uvjerio mnogo puta, mada da bi nekoga dublje shvatio potrebno je da razumijes njegov problem, bila to bolest ili bilo sta drugo, da razmisljas o toj osobi i da se naravno molis za nju. Od hriscanskih asketa se vjerovatno to moze najbolje nauciti. Moj dobar prijatelj je proveo jedno vrijeme kod starca Tadeja i za razliku od drugih koje znam a bili su kod starca on je onako najobjektivniji i najracionalniji, drugi koje sam slusao ono skloni su da preuvelicavaju i cesce su optereceni pricama o cudima. Moj drugar sa druge strane kaze da mu je najfascinantije bilo sa kojom smirenoscu i dubinom starac slusa svaku rijec sagovornika, a to je i Vladeta Jerotic potvrdio.

[Нифада]

пре 5 часа, Vladan :::. рече

Не бих баш толико био сигуран у то.

Шта је са самцима који желе брак (дакле, свесни су да нису за манастир) али никако да нађу особу за то? Они не могу да имају истинску љубав према Господу и ближњима?

 

 

С обзиром на амбијент и на одлике менталитета овде,мислим да самцима који немају афинитет за монашки живот,а нису срели особу са којом би ушли у брак,сва прозивања ,критике,деградирања и сл.треба да им буде урачунато као мучеништво

Невероватно је како неки воле да укалупе људе у своја мерила,и да прозивају некога и сл.Они који обитавају у лошем браку,улазе у паралелне везе.мање су на тапету од самаца.

Исто тако је и са онима који немају децу,као да су мање вредни.Чак сам чула како жена која је претрпела порођајне муке је на неком вишем егзистенцијалном новоу.

Е зато ја кажем да онима који нису у браку,не зато што омаловажавају брак,напротив,  сви ти коментари,покушаји деградирања и сл.треба да буде  урачунато  у мученички статус,мислим да је раван порођајним мукама

Лично познајем не мали број особа које нису у браку,а веома су квалитетне особе и заслужују сваки респект.Они једноставно живе свој живот,не машући својим  самачким статусом ,нити га глорификујући .Не постоје одређене године за брак,људи се сретну и у старачком дому и проведу остатак живота у љубави.

Чини ми се да неки  имају нека три калупа у који покушавају да уклопе све људе,мислим и на мушкарце и жене.Сваки човек је прича за себе.