Како помоћи себи да се превазиђу тешке животне ситуације

[florenntina]

Slazem se sa Grizlijem, ali ne treba zaboraviti da su roditelji svakome izuzetno veliki i vazni autoriteti i da "dete" (narocito ako nema brata ili sestru) cesto ne moze zadovoljiti ovaj "kriterijum hrabrosti koji predlazes ("...захтева пажњу и храброст да се сагледају ствари"). 

 

Zato nije lose obratiti se i nekom strucnom licu za pomoc u prevazilazenje unutrasnjih konflikata koji koce razvoj deteta a predstavljaju u sustini internalizaciju tj. prenosenje izvesnih spoljnih sukoba i odnosa na unutrasnji, mentalni plan koji se tako dozivljavaju kao vlastiti.

[Grizzly Adams]

ne treba zaboraviti da su roditelji svakome izuzetno veliki i vazni autoriteti i da "dete" (narocito ako nema brata ili sestru) cesto ne moze zadovoljiti ovaj "kriterijum hrabrosti koji predlazes ("...захтева пажњу и храброст да се сагледају ствари").

 

Ту сам мислио на ауторе текстова. Бар би они требало да дају квалитетне савете, ако већ пишу о томе.

[florenntina]

Izvini, ja sam mislila da mislis na "dete". Slazem se za komentar o autorima...

[Баба]

Ту сам мислио на ауторе текстова. Бар би они требало да дају квалитетне савете, ако већ пишу о томе.

 

 

Jedno je kad ljudi pišu teoretišući i špekulišući, drugo je kad pišu iz iskustva.

Obično kad teoretišu bez iskustva pošteno se nalupaju gluposti, jer život nije matematika da se sve može predvideti i izračunati i potom definisati.

[Баба]

Мало је недоречен текст... Хришћански аутори на ову тему углавном не могу да реше привидну дилему између "поштуј родитеље" и чињенице да су неки родитељи заиста лоши људи. И онда имамо дугачке текстове без закључка где се све своди на "ћути и слушај", а останемо без решења за неке стварне проблеме.

 

Nemožeš poštovati nekoga ko to ne zaslužuje. Ako su roditelji recimo ogrezli komunistički udbaši a ti crkven čovek šta tu treba kod njih poštovati?

Ali ima jedna stvar koju bez obzira na sve uvek možeš da činiš, čak i u slučaju da si u trajnoj zavadi sa roditeljima - možeš da ih voliš i da se za njih Bogu moliš.

 

 

Хришћански одговор, као и на већину питања, није једноставан и не може да се сведе на "ту и ту заповест" већ захтева пажњу и храброст да се сагледају ствари.

 

Ne samo po pitanju ovog pitanja nego po pitanju svih životnih pitanja. Stvar je u tome što mi dublje pristupamo samo onim stvarima koje nas se direktno tiču, a o ostalima teoretišemo.

[Grizzly Adams]

Па да, и сваки живот је јединствен... Нема једноставног одговора.

 

Али неке ствари треба рећи јасно јер има страшних ствари на овом свету. За физичко насиље апсолутно не може да буде толеранције, нити ту има простора за "поштуј родитеље". Овакав текстови могу да се односе само на "неспоразуме", емотивне проблеме и слично. О томе можемо да разговарамо и филозофирамо. Мада и емотивно насиље може да остави страшне последице... Зло има хиљаду лица.

[JESSY]

Хришћански аутори на ову тему углавном не могу да реше привидну дилему између "поштуј родитеље" и чињенице да су неки родитељи заиста лоши људи.

facenew22222222

[JESSY]

Nemožeš poštovati nekoga ko to ne zaslužuje.  Ali ima jedna stvar koju bez obzira na sve uvek možeš da činiš, čak i u slučaju da si u trajnoj zavadi sa roditeljima - možeš da ih voliš i da se za njih Bogu moliš.

facenew22222222

[Grizzly Adams]

Добро би нам дошла једна књига са практичним примерима из, рецимо, праксе неког психијатра или социјалног радника. Можда нешто слично као "Људи лажи" Скот Пека, само без оних његових претеривања. Ту чак и нису потребни неки мудријашки коментари. Најчешће су ствари јасне и очигледне.

 

За младе је веома добро да прочитају и виде на туђем примеру како људи могу да буду зли и према најближима, па им онда то даје референтни систем да размисле о свом животу и упореде има ли нечег таквог. Јер однос детета и родитеља је најближи однос између две особе на овом свету, а уз то је и максимално "асиметричан" и за дете је изузетно тешко да га објективно и рационално сагледа.

[JESSY]

Када приметимо да се нама, или око нас дешавају лоше ствари, рефлексна  и људска реакција је да узмемо ствари у своје руке. И то не мора да буде лоше. Свако од нас има одговорност да се потруди за сопствену добробит. Међутим, док штитимо себе или наше ближње, нашу имовину, наше световне идеале, оно што понекад заборавимо је да заштитимо нашу веру.

 

Након што доживимо неки бол, губитак или неку тешкоћу, нађемо се пред дилемом – на који начин да се носимо са тим губитком. Са хришћанског становишта, неки од начина борбе у овим ситуацијама су прихватљиви, а неки и нису. Док неки од нас праве грешку сакривајући се и бежећи од проблема, други опет праве грешку тако што приступају проблему на погрешан начин. Ако смо уморни од тога што стално осећамо страх, може се догодити да постанемо дефанзивни или агресивни. Ако нам је доста осећања повређености, може се догодити да постанемо емоционално неосетљиви. Ако нам је доста забринутости, може се догодити да постанемо незаинтересовани или да нам постане свеједно шта ће се догодити. Нажалост, све ово су само привремена, а не трајна решења. Иако на овај начин можемо смањити или елиминисати почетне тешкоће са којима смо се суочили, можемо себи направити нове проблеме који понекад могу бити чак и већи од почетних проблема.

Пре него што учинимо било шта друго, хришћанска вера нас позива да се окренемо Богу. Бог ће нас заштитити, олакшати нам патње и утешити нас, али само ако се окренемо Њему.

Наравно, окренути се Богу значи много више него очитати молитвицу ту и тамо. Окренути се Богу значи имати активан духовни живот у Христу, што укључује стално општење с Њим путем молитве, учешће у црквеним службама, приступање Светим тајнама, послушање хришћанским моралним учењима и уопште, наше обраћење ка Богу, и то не само привремено док чекамо разрешење одређеног проблема, већ стално и срдачно побољшавање наше личности као детета Божијег.

У процесу окретања ка Богу, a нарочито када се суочавамо се тешкоћама, Он нам увек показује шта тачно треба да урадимо. Ако се обратимо Господу за савет пре него што сами покушамо да исконтролишемо лошу ситуацију, Он нам открива шта је наша одговорност у датој ситуацији, а шта Његова, тако да сами можемо закључити да ли су наши заштитнички и предострожни инстинкти добри по нас или су пак контрапродуктивни. Решење за лошу ситуацију у којој се налазимо није увек компликовано, понекад  се једноставно састоји у томе да нпр. да закључамо врата или одемо из несигурног краја града.
Свети Јован Златоусти каже: „Страдање је ту да би нас нечему поучило“. Што нас више патњи и страдања окружује, то имамо више тога да учимо. У истом смислу, Псалмопојац нас учи да је смисао страдања да нас смири како бисмо могли да спознамо и испунимо Господње Заповести (псалм 118, Септаугинта; 119. Јевр.). И што више мислимо да смо способни да сами превазиђемо проблеме, то можемо да очекујемо више страдања како би нам се показало колико нисмо у праву.

Благо човеку који се свагда боји Господа; а ко је тврдоглав, упада у зло. (Приче Соломонове, 28: 14)
У зависности од тога како гледамо на ове ситуације, искуства у несрећним околностима која проживљавамо обично нису нешто лоше. У ствари, она су благослов, мада нам у моментима када се носимо са тешкоћама то сигурно тако не изгледа. Наша вера нас учи да Господ оног кога љуби, онога и кара, и бије сваког сина кога прима (Јевр. 12,6). Када бисмо избегли ово карање, онда не бисмо били синови него копилад, као што се каже у Писму (Јевр. 12,8) Пошто нас је Господ створио са љубављу а не пуким случајем, него са посебном намером, тада Он има власт да нас кара и дисциплинује на било који начин који сматра потребним, надајући се да ћемо се ми променити на боље. Благослов у свему овоме је што нам се даје прилика да ојачамо нашу веру, да се научимо путевима Господњим и ономе што Он очекује од нас и да се у овом процесу што више приближимо Њему.

 

Када се нађемо у проблемима, ми не смемо заборавити да смо деца Божија и да нам је обећано наследство које се умом не може појмити. Ми не смемо урадити ништа што би нас удаљило од оне радости коју је Господ припремио онима који Га воле. Ми морамо питати Господа шта је то што Он жели да научимо из било које тешкоће која се догађа по Његовом допуштењу, те да Га замолимо за Његову помоћ да у томе и успемо. Ако усвојимо  и применимо ову стратегију, резултати ће бити много бољи од било чега што сами смислимо као решење. Уздање у Господа уместо у сопствене снаге, свакако ће се показати кориснијим, не само овде и сада, него и у вечности.

 

Аутор: Емилија Бачић-Тулевски

 

http://www.pravoslavniroditelj.org/uzaludnost-resavanja-problema-bez-bozije-pomoci/

[Ненад Р.]

О томе се говори и у овом видеу.

 

Човек када је у невољи показује своје право лице . 

Сваку невољу треба примити усправне главе и гледати је " у очи  " , а никако бежати од ње .

[JESSY]

Да ли је то погрешна емоција?

Човек има вишевековно искуство кривице. Још у рају Адам је довео Еву у саблазан, док је Еву змија довела у искушење. Од првог греха, грешници покушавају да своју кривицу пребаце на другог. Свако од нас познаје тај доста мучан осећај: урадили смо нешто што нисмо смели, прекршили смо неки закон, који наша савест препознаје. Током свих ових година моје клиничке праксе, сусрела сам се са непознатим феномеом: јавном недоумицом психолога о феномену кривице, која се не може искоренити, а која постаје симптом озбиљнијих патологија и растројстава. Које све теорије и методе нису разрадјиване, који све научни радови нису написани, а осећај кривице као и раније, наставља да узнемирава људски ум и психу!? Класична фројдовска психоанализа, према мојим гледиштима, једва да се носи са задатком, јер прдлаже потпуно „сумњив“ лек од осећања кривице… Дакле, оправдање за кривицу налази се у поступцима других људи, пре свега родитеља. У савременој поп-психологији, посебно западној, распрострањене су теорије а и праксе, које на одредјен начин треба да повећају осећај човека за сопствену вредност.
Човек не може сам себе да ослободи кривице. Ево зашто се чак и најискренија сажаљења и муке савести, које људи преживљавају у самоћи, без Бога, као што је био случај са генералом Хлудовим, показују бесплодним.

                        

 

http://www.forumprijateljbozji.com/showthread.php?308-%D0%9F%D0%A0%D0%90%D0%92%D0%9E%D0%A1%D0%9B%D0%90%D0%92%D0%9D%D0%90-%D0%9F%D0%A1%D0%98%D0%A5%D0%9E%D0%A2%D0%95%D0%A0%D0%90%D0%9F%D0%98%D0%88%D0%90

[JESSY]

Запажања госп. Наумове, 1970. године

Сматра се да људи треба да престану да суде себи схвативши свој сопствени значај независно и од поступка и од околности. Претпоставља се да је човеку предодређено да задовољава своје потребе по принципу (« ја сам заслужио, зато што ја постојим»), и да због тога никакве кривице и не може бити.
Неки иду још даље проглашавајући кривицу за погрешну емоцију, и предлажу да се напросто заувек уништи «зона кривице», као непотребно искуство, као нешто срамно и негативно. Резултат искуства типа «залечити» кривицу или «анулирати», довело је до пораста броја људи са хроничном депресијом, стањима патолошког страха, нервозе, психозе, самоубистава. Не престаје да расте ни број оних, који покушавају да утопе кривицу у кривицу или да побегну од ње у наркотички мрак. Често људи сами долазе код психотерапеута да би се одмах избавили од мучног осећања, и често откривајући се у својим природним падовима, чекају да чују, да увек постоји нешто или неко – муж, жена, родитељи, деца, тешко детињство, друштво оскудица, итд., што их је изазвало да поступе на погрешан начин и наруше морални закон. Једном речју, кривица за неко учињено дело није сасвим на њима, што значи, нема никакве обавезе. Формално оправдање греха у ординацији психотерапеута има само временски ефекат и то у ретким случајевима. Неспозната и непризната кривица, и даље прикривено подрива и наставља свој рушилачки рад у човеку.

[JESSY]

Ево неколико примера из моје праксе:

- Пацијент Михаил К. (промењена су имена пацијената), 45 година, два покушаја самоубиства, променио је неколико психотерапеута, много година је патио од депресије , неконтролисаног страха, несанице, са људима је агресиван, мрзи жене. Био је кратко време ожењен, нема пријатеље, ни на једном послу се није задржао дуже од пола године. После неколико недеља психотерапије појавио се корен његовог проблема – дубоко забрањен осећај кривице пред мајком. Када је био мали, Михаил је мајку гурнуо са стене. После несрецног пада мајка је дуго боловала и син, не могавши то да издржи, отишао је од куће. Вратио се након 3 године, када мајке више није било…

- Други пацијент, Борис А., 64 године, раније – успешан бизнисмен, руководилац велике фирме, разведен, пати од притиска, раздражљивости и снажних промена расположења. На првој сеанси признао је да има неконтролисани страх од смрти. Има сина јединца, који живи у другом граду, и више од двадесет година се нису видели. Након неколико месеци терапије распознао је свој главни проблем – сакривен осећај кривице пред сином, кога је целог живота понижавао јер је изневерио родитељска очекивања, није постао велики човек, није завршио школе и укаљао је његово име изабравши професију керамичара.

- Дина С., 40 година, пати од тешког облика депресије, хроничног страха звучних халуцинација – стално чује дечије гласове. Живи сама, тешко комуницира са људима (према њеним речима бежи од њих, јер се плаши разочарања. То је већ предзнак параноје. Страшна самодеструктивна сила и тотални унутрашњи терор владали су њоме дуг период њеног живота. После пола године интензивне терапије рекла је да је са 18 година оставила једногодишње дете човеку с којим је у то време живела, а побегла је с другим човеком. Причајући своју трагичну историју , кривица је излетела из ње као устајала вода, и она је признала: - «Ја сам дуго покушавала да оправдам себе, мислила сам да сам била још увек дете. Али сада сам сазнала да је дете била моја кћерка, а ја сам била мајка».
Све те судбине и многе друге, као што су горе наведене, обједињује један феномен – осећај кривице, забрањен дубоко у самој суштини. Често, гледајући само лепоту спољашње фасаде, ми чак и не помишљамо како страшан рушилачки посао ради црв сакривене кривице у нашој души. У тим судбинама присутно је и нешто друго, за мене као православног психолога очигледно – потпуно одсуство љубави. И више од тога, необјашњиви страх пред сваким њеним појављивањем. Свако од њих је реаговао скоро неадекватно на моје једноставно питање: да ли у њиховим животима има људи, које би они могли некако да воле?

[JESSY]

Постоје ли људи криви без кривице?

Царство Небеско је Виша љубав, а непокајана кривица је препрека ка њему. Неки од нас родјени су са талентом да воле, онако како је заповедио Господ. Треба дуго и упорно савладавати ту науку.

На жалост, школе, где би нас учили љубави према ближњем, нема. Али, постоји Божији храм, постоји природа и, постоје деца. Исус Христос је говорио: - «Ако се не промените и не постанете као деца, неће вам се открити Небеско Царство». Недавно сам имала среће да се сретнем са интересантним шестогодишњаком… Са својом вршњацима се играо бумерангом. Када је на њега дошао ред да баца бумеранг – он је бацио, и бумеранг је лепо полетео увис. Једна девојчица, одушевљена његовим бацањем бумеранга, одмах је потрчала за њим. Одједном је ветар окренуо бумеранг и он је ударио девојчицу. Она је заплакала и одрасли су пришли да је умире. Дечак је отишао у страну и шћућурио се. Ја сам му пришла и села поред њега. На лицу дечака се видела дубока несрећа. Само је рекао :—„Ја нисам намерно… Она је потрчала и бумеранг ју је ударио“, и поћутавши мало опер је рекао, --„Ја сам ипак крив, јер је њу заболело...“.
То је искрено признање кривице, чак и од ненамерног поступка, и исто тако, искрено кајање. А ето, ми као да смо изгубили ту дечију особину да се одмах у магновењу очистимо? Зашто нам је тако тешко да признамо и кажемо свима, себи и, пре свега, Богу: „ Крив сам јер је њега заболело?“

У причи Николаја Носова «Краставци» приказани су сви стадијуми спознаје људског осећања кривице и ослобадјања од ње. Дечакова мама објашњава сину да он краставце није једноставно узео већ украо и треба да буде кажњен, избацујући га из куће заједно са краставцима. Дечак хоће да баци краставце у канал и да их врати, али већ не може: покајање му помаже да савлада страх пред тамном пустом улицом и гневом стражара.