Како помоћи себи да се превазиђу тешке животне ситуације

[Саша од Москве]

Ja sam bila kod psihologa svojevremeno, kada sam se lomila šta ću i kako ću sa sobom (počela jedne studije, al' šta ću nije bilo to za mene, samo što nije bilo nikakvog govora da ja napustim faks - moji uopšte nisu kapirali što se ja tako mučim tamo)... Uglavnom, raspitam se ja kod moje odlične prijateljice (psiholog inače) ko je dobar - i stvarno sam imala sreće. Žena je bila pravi profesionalac i stvarno mi pomogla da se usmerim na ono što mi leži, a i da se malo trgnem i živnem (baš sam bila zapala u neko beznađe).

 

E sad ima tu jedna caka, ta prijateljica me je savetovala - ,,probaj, ali ne mora da znači da će ti pomoći, zato što se psiholog i klijent uopšte ne moraju poklopiti (da budu kompatibilni, da se ,,mirišu'' što bi rek'o moj ćale   ), nešto kao kad upoznaš nekog - pa ti nikako nije simptatičan, odbojnost na prvu loptu, e to se dešava i među ,,običnim'' ljudima, pa i prilikom upoznavanja sa profesionalcima''. Ja sam je pitala, a šta ako klijent, ne provali da mu psiholog ne može pomoći, ona je bila u fazonu - da bi psiholog trebalo nekako da nagovesti da potražimo nekog drugog. Sad ona prva kaže, mi upisujemo psihologiju da bi sebe izlečili sHa_sarcasticlol , moguće da nekom zapadne i neki ... recimo neprofesionalac.

 

Takođe, poznajem neke ljude koji moraju da idu kod psihijatra, i iz njihovog iskustva sam shvatila da mo'š da naletiš na budalu bilo gde, bez obzira što psihijatrima struka nalaže da moraju da se savesno ophode prema onima koji im se obraćaju za pomoć.

[Зосима]

Стицајем околности и мог посла,сваке године идем на систематски преглед,па тако и код психолга и неуропсихијтра...

То је тамо у Војводе Вука,где иду разне фирме,ови за возачке и слично...тако да је то углавном рутинско отаљавање посла,мада те ови психићи,ваљда из досаде,изненаде неким питањем...

Елем,једном ме нешто приупита за ганџу, дал  сам конзумент, и мада нико ту не потеже за неким причама,сви гледамо да што пре завршимо, ја не знам шта ми би,реко,па пробао сам...

Е онда је почела тортура о штетности,још она ваљда има неки рад на ту тему,ма једва живу главу извуче...

Иначе,са позиције хришћанина, ја лично ,ту врсту помоћи би потражио баш у изузетном нервном растројству,на граници шизофреније, а за ове уобичајене бедаке, то мало вере што имамо је сасвим довољно,да се искобељамо из аута...јер Бог је лекар и душе и тела,донт форгет дис!

[Столе]

Занимљиво је да већина људи и код ортопеда и код психолога иду кад имају преломе. Али тада је већ касно за превенцију.

[JESSY]

у такозваној душевној смутњи, веома је добро читати псалам 31.

 

У Тебе се , Господе, уздам; немој ме оставити под срамотом довека, по правди својој избави ме.

Пригни к мени ухо своје, похитај, помози ми.

 

доста помаже,,,,,

[Srdasce]

I dan, danas se borim, s istim. I dobro je. Koliko teško je, toliko me klepa sve, da budem još bolja, baš zato što je jako, jako teško. Što me gura preko neke granice, šta je meni najteže za prevaliti. Što me secka, gde sam kao čovek najtanja a boli me najviše. Mislim, da sada shvatam, da me nikada napustiti neće, sada se samo učim, da živim s njim. Da se srodimo. Da će u stvari biti moj divni "sapatnik" to jest saputnik u životu. Da moram naučiti da ga držim pod kontrolom, jer me je to nekada koštalo prevashodno nekih stvari koje više ne smeju da se ponove. Mislim, da može radom na sebi. Vežbom tela. Vežbom uma. Vežbom srca. I vežbom duše. Pokušavam da prihvatim neke stvari, mirim se s njima (pazi kako pišem, mirim  - trajni glagol, a ne pomirila se ) , i molitvom. Potrajaće, potrajaće. Trudim se sada da na to gledam kao na kamenčić u cipeli.

[JESSY]

za smirenje duse....

 

Gospod je krepost moja i stit moj, u Njega se pouzda srce moje i On mi pomoze.

Zato se veseli srce moje, i pesmom svojom slavim ga. (Ps 28.7)

[JESSY]

                               

 

Одсуство међусобног разумевања, истински топлих односа правог поверења  представља велики бол у животу многих људи. Да ли сте приметили шта се догађа са нама када нам се догоди чак и мања свађа са родитељима када их ми нечим увредимо или повредимо? На души постаје некако хладно и суво, теже је веровати у себе и волети друге.

Уколико је, пак, сукоб са родитељима озбиљан и дуготрајан често се можемо осећати веома несрећно и депресивно, а неке особе чак покушају и да се убију. Уколико се догађа да нас родитељи индиректно или отворено проклињу (типа „боље да те нисам ни родила“, „ниси ми више син“ што такође представља проклињање), имамо осећај као да нам се живот се претвара у пакао. На дете које је проклето обрушавају се животне несреће и често не умире од старости (аутор овог текста мисли искључиво на ситуације када родитељ , како каже владика Николај, прокуне дете „на правди изречено“, када је дете учинило велик грех према родитељу. Само тада се родитељска клетва обрушава на дете.  – коментар уредника сајта).

Свађа са родитељима је налик на одсецање корења дрвету. Мали сукоб је одсецање дела корена и као последицу има делимично сушење грана. Велики сукоб представља  одсецање свих коренова и потпуно пропадање дрвета. Не знамо какав је механизам испуњавања тог закона. Међутим, овај закон делује, потврду налазимо и у Светом Писму („Клетва мајке разрушује до темеља“) и сваки човек ако пажљиво проматра може да се увери и на сопственом примеру.

Овај закон делује и обрнуто. Благослов, светли однос родитеља према нама је супротност проклетству. Када су родитељи задовољни нама и ми смо пуни снаге, здравља и успеха. „Поштуј оца својега и матер: ово је прва заповијест с обећањем: да ти добро буде, и да дуго поживиш на земљи“, говори апостол Павле. (Еф. 6:2)

Зато је за нас крајње важно да имамо што мирније и топлије односе са родитељима (као и са бакама и декама). Много важније него са људима у које се заљубљујемо, са пријатељима или са претпостављенима. Међутим, како је понекада тешко сачувати добре односе са нашим родитељима, посебно док живимо са њима!

Не разумеју нас, не желе да нас чују, не верују нам. Исувише су равнодушни или су исувише захтевни. Често траже оно што они желе, а не ми. И притом посежу чак и за тим да нам бирају пријатеље, вољене особе и професију.

Постоје родитељи који постављају питање само да не би оставили ни камен на камену од нашег одговора. Дакле, ништа не радимо како треба и ни за шта нисмо. Зар родитељи не разумеју како су нам важне њихове речи, какав огроман утицај они имају на нас? Ако нам они све време говоре како је све лоше код нас, зар није јасно да ће након таквих речи још теже бити да своју будућност учинимо срећном? Зашто нас не ободре, не посаветују нас да верујемо у своју снагу? То је тако лако учинити!

Често родитељи од детета траже оно што му сами нису дали, нити васпитали у њему. Како је то могуће – ни једном у животу не рећи сину ни једну нежну реч, а затим га оптужити: „Ти си тако груб!“?

Како то боли! Како не схватају да је проблем у њима? И да је за дете нежност много важнија него за родитеље нежност од стране детета, јер дете не може да се научи да буде нежно ако они не буду нежни са њим.

Како је могуће чути за своју ћерку на родитељском састанку да је „морални изрод“ (по речима разредног старешине) и дошавши након тога кући, оптужити је да је таква? А ћерка нема више три године већ тринаест и она врло добро зна ко ју је учинио таквом. Како не експлодирати када слушаш такве оптужбе? Ако експлодираш споља – испашће скандал, ако то урадиш унутар себе – разболећеш се.

Буквално код половине породица које познајем односи родитеља и деце су тешки. Мајке, другачије не може да се каже, просто уништавају своје ћерке. Ни синовима често није лакше.

Како истрпети све то? Како разумети? Да ли се може исправити?

Не треба мислити да се та ситуација може променити само ако одемо из куће. Чак и када одрасли, интелигентни човек доспева у тешку ситуацију у већини случајева је не решава бекством, већ кроз промену свог односа према ситуацији. Човек који је у стању да прочита овај текст на интернету може радећи на себи утицати на свој однос са родитељима. Иако нико не говори да ће бити лако, нити да ће успех бити потпун.

Први корак за решавање проблема је – разумевање.

Шта је узрок што ти односи са родитељима наносе толико огорчења? У већини случајева постоје два узрока:

1. Твоји родитељи истински не знају да воле.

2. Ти не умеш истински да волиш.

 

http://www.imanade.org/kako-poboljsati-odnose-sa-roditeljima-1-deo/

[JESSY]

Први фактор –  Родитељи не знају да воле истински.

Ако родитељи не знају да воле то се, пре свега, види у њиховим међусобним односима. Јављају се сукоби, преваре, развод. Ако нису ни били у браку то је већ сам по себи знак одсуства умећа да се воли. Свака рана коју наносе једно другом рањава и тебе. Ако се растају онда они, уз сву добру жељу, нису у стању да ти пруже пуноћу љубави и пример здравог породичног живота који ти је толико неопходан.

Растали се они или не, њихово одсуство умећа да воле показује се и у односу са тобом. Недостатак разумевања, неповерење, нестрпљење, суровост и егоизам могу да показују чак и родитељи који сматрају за себе да умеју да снажно воле. А заправо снага емоција није увек једнака снази љубави.  Љубав може бити права, а може бити и глупа и егоистична, посебно код мајки, поготово код самохраних мајки. Сви знају за случајеве када мајка несвесно ставља сина на место мужа кога нема, игра са њим игре „мужа“, а затим се труди да разруши његов приватан живот када дете одрасте, када родитељи по неумољивом закону живота морају да уступе прво место у срцу свог детета другој особи.

.

Други фактор – Ви не умете да волите.

Ако имате двадесет година или мање нисте криви што не умете да волите јер „ивер не пада далеко од кладе“. Али то не значи да треба да од себе скривате свој проблем. Ако не видите проблем нећете га ни решити.

Дакле, како ствари стоје – и вама је својствен егоизам. И највероватније је да у вама има више егоизма у односу према родитељима него код њих – у односу према вама. Такве су породичне улоге. У раном детињству само добијамо од родитеља, ништа не дајемо заузврат и навикавамо се да сматрамо родитеље особама које су дужне да нам пружају. Наш бројач тачно бележи оно што нам нису пружили, не узимајући у обзир оно што нам дају сваки дан. Ми не примећујемо да смо им дужни астрономску суму за коју је већ време да почнемо да отплаћујемо ако желимо да вратимо макар мали део. Целу суму никада нећемо вратити. Нећемо успети.

Ви такође немате стрпљења и разумевање у односу према родитељима. Да ли сте обраћали пажњу на то да је већина ваших сукоба у суштини ипак због онога шта је за вас најбоље? Можда су ваши родитељи егоистични и у нечему нису у прави, али их ипак ваши интереси и ваша срећа брину много више, него вас њихова добробит.

На пример, свађате се јер сте исувише касно дошли кући и могли сте због тога да пострадате, а не због тога што мама устаје исувише рано да би ти припремила доручак и још отишла на посао на други крај града, због чега је превише уморна и њено здравље се погоршава.

Да ли сте се некада ставили на место својих родитеља? Да ли сте размишљали да су у неким ситуацијама захтеви родитеља, чак и у грубљој форми, изазвани управо љубављу, а не егоизмом. Замислите да сте на њиховом месту и да волите своје дете, како бисте поступили са својим дететом?

Ако пажљиво и поштено погледате на своје односе са родитељима видећете пре свега да оба фактора постоје. И ви и ваши родитељи не умете да волите истински. А у неким случајевима просто немате навику да водите разговор нити да се пристојно понашате.

Дакле, да бисте побољшали односе неопходно је да се учите да разумете и волите једни друге.

[JESSY]

Одакле кренути?

 

Нормално, најисправније би било да се крене од родитеља тј. да они почну да раде на себи. Њима је лакше да утичу на нас, него нама на њих.

Да, то ће бити правилно само у случају да сами родитељи на неки начин дођу до спознаје да је неопходно да се промене.

На жалост, вама највероватније неће поћи за руком да им то објасните. Зашто? Зато што је човек способан да прими бесцене истине само у посебним тренуцима свог живота.

И знање из овог текста неће остварити у свом животу сви који га прочитају, већ само они у чијем животу је настао такав посебни тренутак када више не желите да живите као раније, када сте спремни да поново осмислите сопствени живот и закорачите корак напред на лествици новог, бољег живота.

Тако је и са вашим родитељима. Тешко да су они сада спремни да чују поуке како да живе и то посебно од вас. Они наивно мисле да ће, ако те послушају, пољуљати свој ауторитет у вашим очима. И онда неће моћи да утичу на тебе избављајући те од различитих опасности.

Зато је пред нама само један пут – пут утицања на фактор на који нам је лакше да делујемо. „Почни са собом“ – ово је општи принцип исправљања свих односа.

То јест, нама је потребно да се сами учимо да волимо своје родитеље. То звучи некако неприродно, ненормално – да дете буде одговорније и у извесном смислу одраслије него његови мама и тата.

Међутим, тако се често и догађа у животу – да дете спасава родитеље. Дете, колико год година имало, 15 или 35, млађе је од својих родитеља и зато је мање оковано навикама, обрасцима мишљења и понашања. Дете јасније осећа недостатке у својим односима са родитељима. И лакше му је да прихвати могућност промене. Зато, уколико сте спремни да делујете у свом интересу и интересу својих родитеља – делујте. У вашим рукама је више од пола успеха. Као прво, имате снаге да се сами научите да волите родитеље и самим тим искључите фактор број два. Као друго, љубав увек рађа љубав и ви можете да утичете и на љубав родитеља према себи – управо својом љубављу а не речима. Не знамо који ћете степен успеха постићи у овом сегменту, али је без сумње то да ниједан ваш искрени напор неће бити узалудан.

Наравно, јако нам је жао себе самих. И, с једне стране, имате за чим да жалите. Са друге стране, због жаљења према себи вама је само горе. Ова жалост је штетнија од самог узрока који је изазива. Осим тога жалост, као и свака друга мисао која изазива бол, лаже када говори да су твоји услови за живот много гори него код деце добрих и мудрих родитеља. Као прво, где су такви идеални родитељи и колико их је? Као друго, ако имате недостатак у једном сегменту, у другом сте добили много више. Раније сте почели да се учите самосталности, управљању својим животом, имате више шансе да откријете Онога Ко вас воли више него родитељи и Који вам може помоћи. Како је говорио цар Давид у Псалмима: „Јер отац мој и мати моја оставише ме; али Господ нека ме прихвати“ (Пс. 27:10).

[JESSY]

Прво. Прихватите их као своје родитеље са свим њиховим недостацима.

Дубоко ми се урезао разговор са дечаком Русланом у дому за напуштену децу. Имао је 15 година али је толико тога видео у свом животу да је о неким важним стварима кроз лично искуство добио дубока и тачна знања и размишљао као зрели мушкарац. Па ни физичком снагом није заостајао за многим мушкарцима.

Као и већина његових другова из дома он је изгубио родитеље због пијанства. Међутим, без обзира на све то што је његов живот у породици био трагичан, он је говорио: „Најважније у човековом животу су родитељи – за људе који их имају. Па чак и за оне који их немају. Овде, у дому, ако будеш увредио нечије родитеље боље ти је да одмах кренеш да бежиш. Родитељи су такви какви јесу, али су твоји. Чак и ако пију и ако су те тукли.

Са човеком је већ крај ако је „запуцао“ на родитеље. Па нека пију родитељи! Ти иди на улицу и прошетај. Прошетао си, дошао кући – они већ спавају. Припреми себи да поједеш нешто, одспавај. Ако када будеш устао родитељи још спавају – ти изађи. Прошетај, дођи – они опет спавају пијани. Тако се може пола живота мирно проживети. А ако видиш водку код мајке ти је или проспи или је избаци. И моли своје родитеље да не пију.“

Већина нас је имала ипак бољу ситуацију од Руслана. Међутим, да ли ценимо што имамо те, понекада тешке људе – наше родитеље? Да ли ценимо њихову љубав према нама и све оно што су учинили за нас, почевши од трудноће, непроспаваних ноћи нашег детињства па до данас? Или више примећујемо то што сматрамо њиховим недостацима?

Ако не желите да будете гори од својих родитеља, немојте их осуђивати за њихове недостатке. Зато што постоји закон: упашћеш управо у оно што код другог осуђујеш.

Шта год било у питању су ваши родитељи. Одбацујући их, одбацујете себе саме. Зато их прихватите са свиме што је у њима. Реците себи: „То су моји родитељи! Ја их волим онакве какви они јесу!“

[JESSY]

Друго. Будите захвално дете.

Признајмо просту истину: човек може другима да пружи само оно што има. Квалитети и могућности које су имали, родитељи су дали теби. Они су можда желели да вам пруже још више али нису у стању. Када желите своју децу да научите нечему, видећете да то није могуће ако немате то исто добро у себи. Да бисте задобили добру особину потребно је доста труда.

Памтите да за цео свој живот нисте у стању да вратите својим родитељима све добро које су вам учинили. Користите могућност да им изразите своју захвалност и љубав док су живи.

.

Треће. Поштујте родитеље и помажите им.

Поштовање родитеља не представља просто „застарелу“ библијску заповест или обичај источних народа. Оно представља норму људског живота која помаже нашем благостању.

„Поштовање“ пре свега означава став поштовања унутар себе као и у разговорима о својим родитељима са другима. У спољашњем понашању, поштовање означава пажљиво и уљудно обраћање, разумну послушност, трпљење њихових немоћи, посебно у старости. Питајте их за савет у важним питањима, смирено слушајте критику и прихватите казну. Ако нисте криви, такође се заштитите поштовањем, памтећи да је ваша исправност мање важна од родитељског односа према вама.

Поштовање ће бити непотпуно и лажно ако се не буде изражавало у жељи да им се помогне, у бризи за њих и њихово здравље, помагањем у кућним пословима.

Запамтите: како се будете обраћали према родитељима, тако ће се ваша деца обраћати према вама.

[JESSY]

Четврто. Поставите себе на њихово место.

 

Чешће, посебно у ситуацијама сукоба трудите се да поставите себе на њихово место. Без овога је тешко разумети човека и изаћи ван граница свог ограниченог и егоистичног доживљаја.

 .

Пето. Верујте родитељима.

Не одбацујте без размишљања ништа што вам родитељи говоре.

Као прво, они вам не говоре да би вам досађивали, јер брину о вама. Из добре намере се често рађа разуман савет.

Као друго, имају више искуства.

Као треће, инстинкт материнског срца често шапуће тачне мисли.

 .

Шесто. Будите одговорни за себе.

Многа деца користе „политику двоструких стандарда“. Они траже да се о њима брину као о деци, а да им се истовремено омогући независност као одраслима.

То није поштено. Ако желите да будете независни као одрастао човек, преузмите одговорност за себе, између осталог и за материјалну страну заједничког живота. Радите, донесите новац у породицу. Ако не радите то – не покушавајте да стварате слику да се сами издржавате.

[JESSY]

Седмо. Молите се за родитеље.

 

Руслан, дечак из дома ми је причао: „Мајка мог друга је раније пила. Он је почео да је моли да престане, почео је да се моли за њу. Она га је слушала и све мање и мање пила. Међутим, када је престала да пије већ је имала цирозу јетре. Умрла је. Да је раније престала да пије, мој друг не би сада живео у дому“.

То што је мајка по молитви сина престала да пије није неко изузетно чудо. То је уобичајен плод усрдне и неодступне молитве. Молитва је у стању да учини све! Она може оно што не може да се добије ни на један други начин.

 

Пошто је Бог љубав, а молитва представља обраћање Богу, онда је нормално да је у питањима љубави молитва јако важна. Најједноставнију молитву „Господе, благослови моје родитеље“ можеш изговорити много пута током дана, када ти ум није заузет послом или учењем. Ако се речи молитве буду изговарале искрено, са осећањем, ни једна реч такве молитве неће бити узалуд. Свака реч ће повећати љубав између вас.

Наравно, можете се молити и за здравље родитеља, за њихов мир, побољшање ваших односа и друге заиста добре ствари.

Када родитељи умру (смрт не представља прекид нашег конфликта са њима ако он није решен за време живота) једино нам молитва и остаје. Наша молитва за њих је бесцено благо које им је потребније више од свега и због чега ће нам опростити све лоше што је постојало.

Питање је само да ли имамо стрпљења да се молимо за блиску особу стално. То је јасан показатељ колико ми љубимо наше родитеље.

* * * * *

У мери таквог рада на себи биће све лакше и лакше да трпите родитељске недостатке, опраштате им, не „експлодирате“. Ако се ипак то и деси и увредите их – брзо им затражите опроштај, чак ако у нечему и нисте у праву. Пут љубави који сте изабрали захтева да, ради мира, чините све што од вас зависи.

Затим ћете осетити да више волите своје родитеље. Открићете у њима такве особине за које нисте ни веровали да постоје. Ово ће утицати на ваше обраћање њима.

Родитељи ће осетити промене које се у вама дешавају и сами почети да се мењају.

Због ненавикнутости понекада бива страшно тешко да затражимо опроштај. Страшно је учинити први корак. Страшно је поверовати у добре особине људи.

Лакше ћете победити овај страх ако будете одлучили да у прво време не очекујете од родитеља никакве брзе промене. Њима је још теже да се измене него вама и потребно је да прође време. Немојте захтевати ништа од њих, захтевајте само од себе. Када човек захтева само од себе, нико не може да му засмета, нити да га заустави.

Драги моји, пуно среће!

 

аутор: Димитрије Семеник, православни психолог

[Ненад Р.]

Далеко од тога да су они увек у праву , али без обзира на то треба да их много волимо јер Бог и родитељи наши су нам даровали непроценљиво благо , а то је живот . Бог их благословио.

[Grizzly Adams]

Мало је недоречен текст... Хришћански аутори на ову тему углавном не могу да реше привидну дилему између "поштуј родитеље" и чињенице да су неки родитељи заиста лоши људи. И онда имамо дугачке текстове без закључка где се све своди на "ћути и слушај", а останемо без решења за неке стварне проблеме. Ево илустрације из текста изнад: "Родитељи су такви какви јесу, али су твоји. Чак и ако пију и ако су те тукли." Па неће бити баш да је тако...

 

Хришћански одговор, као и на већину питања, није једноставан и не може да се сведе на "ту и ту заповест" већ захтева пажњу и храброст да се сагледају ствари.

 

Пре свега, треба разумети да већина људи има неке емотивне и психичке проблеме, па ето можда и родитељи. Када дете дође у године када може да расуђује о таквим темама (како ко, рецимо други део средње школе) онда треба да размисли. Најбоље је ако има у окружењу емотивну подршку, тј. неку разумну особу која му може помоћи. Ако нема, онда је то веома тешко, али исто се може. Треба да размисли о поступцима својих родитеља - да ли користе силу (не само физичку), моћ, да ли разговарају са тобом или не, да ли те питају шта желиш или намећу своју вољу, служе ли се емотивним уценама итд. Када се идентификују проблеми онда видети како да се реше.

 

За физичко злостављање апсолутно нема толеранције. Одмах у полицију. То је најбоље и за родитеље, јер "не знају шта раде". Физичко насиље не сме да се толерише зато што су "твоји".