Слобода у хришћанству

[trapa]

то је зато јер смо под дејством пале природе и нисмо још потпуно остварени. али зато је Христос дошао да нас спасе самим Собом и да се кроз Њега остваримо. И зато ћемо истински бити слободни тек у Царству небеском које предокушавамо у литургији.

[Никола Ђоловић]

то је зато јер смо под дејством пале природе и нисмо још потпуно остварени. али зато је Христос дошао да нас спасе самим Собом и да се кроз Њега остваримо. И зато ћемо истински бити слободни тек у Царству небеском које предокушавамо у литургији.

слажем се са тобом...

:bla:

Иако св. Максим указује на то будуће стање као Истину (право, непроменљиво стање наспрам историјских перипетија и недоречености) нама је тешко да појмимо Будући живот на такав начин сада и овде, чак и поред Литургије као предокуса те стварности...

Још смо у Гетсиманском врту (са проблемима и невољама наше пале историчности), распеће нас тек очекује (биолошка смрт), а Васкрсење тек са Другим Христовим доласком...

[trapa]

Треба да верујемо, а предокушај, зависи од тога колико се одвојимо од греха и присајединимо Богу, зато је аскеза потребна и зато је аскеза тешка и болна јер треба да живимо за онај живот а још увек носимо ово тело пуно страсти

[Никола Ђоловић]

Треба да верујемо, а предокушај, зависи од тога колико се одвојимо од греха и присајединимо Богу, зато је аскеза потребна и зато је аскеза тешка и болна јер треба да живимо за онај живот а још увек носимо ово тело пуно страсти

Да ли је аскеза потребна онима који раде од јутра до мрака да би остварили свој однос са Богом?

Аскеза без Црквеног учешћа није мерило, сложићеш се?

Опет, није ли сваки човек аскета самим тим што се труди да што чешће учествује у богослужбеном бићу Цркве, као што рече неки професор да је најтежи подвиг "доћи у Цркву"?

А неки други професор рече за страсти, да човек ни на највећем ступњу (пријемчивости) облагодаћености Духом Светим, не лишава себе страсти.

[Цвеле1993]

Један је теолог рекао, да Бог није свемогућ тј. да се Његова не-свемогућност огледа у нашој слободи.

Тавита је поменула птице и кавез, пала ми је на памет једна мисао.

То, да, пошто Бог воли птице, Он им је створио дрва.

А и човек воли птице, с тим да им он ствара кавез.

Дакле, љубав Божија се огледа у нашој слободи.

Господ Исус Христос није наметао своју науку, рекао је "Ко има уши да чује, нека чује".

Иначе, кад сам учио историју за другу годину, прочитао сам да је слобода право сваког човека да бира, све докле не почне да угрожава туђу слободу.

То би и био одговор на питање ове теме.

[trapa]

Да ли је аскеза потребна онима који раде од јутра до мрака да би остварили свој однос са Богом?

Аскеза без Црквеног учешћа није мерило, сложићеш се?

Опет, није ли сваки човек аскета самим тим што се труди да што чешће учествује у богослужбеном бићу Цркве, као што рече неки професор да је најтежи подвиг "доћи у Цркву"?

А неки други професор рече за страсти, да човек ни на највећем ступњу (пријемчивости) облагодаћености Духом Светим, не лишава себе страсти.

Нисам мислио на аскезу као одређену форму, пост метаније ово оно, него управо на вежбање своје воље да служи Богу. И то производи страдање и бол у човеку јер смо под ропством своје пале природе о чему говорих раније.

Литургија и подвиг су неодвојиви, али зна се шта произилази из чега и шта има првенство, литургија наравно

[Млађо]

          Добри одговори. Ево и мог скромног доприноса 

            https://www.pouke.org/forum/index.php/topic,1344.0.html

[Никола Ђоловић]

Све што има своју моралну и духовну регулативу у социо-култоролошкој клими још увек је наметање докле год човек не поклони томе своје слободно постојање. Ту се види тај фамозан процеп људске слободе која увек негативно одриче свим вредностима могућност за лично усавршавање. Историја је један процес где човек налик Христу као сејач сеје добре речи али да од њиве тј. човека и његове слободе зависи да ли ће ту понуду да прихвати. Божија воља је да не престајемо сејати до краја живота и да не одустајемо од оних који одустају од истине, али не по цену наметања вредности или вере, већ по цени нашег праштања другима и увршћивања у тај христоцентричан однос.

[Милан Меденица :)]

8086.gif

[shalom777]

ŠTA NAS ČEKA NA STRAŠNOM SUDU?

Svako od nas naravno očekuje smrt u tim kategorijama koje su mu svojstvene. Ali ne treba stvarati lažne kategorije. Naš susret sa Hristom je susret sa našim Spasiteljem. Naš susret sa Bogom je susret sa neizrecivom ljubavlju.

To treba da zapamtimo. I čini mi se da se Strašni sud sastoji u tome da će svako od nas stati pred licem savršene ljubavi i uvideti kako je malo ima u sebi, i užasnuti se. Ali to ne znači da tada počinje mučenje.

Možda sam ja jeretik, i možete me spaliti pre nego što napustim ovaj svet ali mi se čini da će nas Bog dočekati s žalošću zbog toga što smo ceo život besplodno proživeli, i tako ga sami iskvarili, a da ne govorimo o drugima; i Njegova reakcija na nas će biti – žalost i sastradanje. Kada čitam naprimer priču o ovcama i kozama, ne čudi me to što će koze poći na levu stranu, a ovce na desnu, već me zadivljuju kriterijumi koje Hristos daje o spasenju i pogibiji.

Svi kriterijumi se svode na jedno: da li si bio čovek ili ne? Da li si nahranio gladnog? Odenuo neobučenog? Pružio utočište beskućniku? Posetio bolesnog? Nisi li se postideo da priznaš da ti je prijatelj u tamnici? Itd.

Nema tu ni jedne reči o tome kako si verovao, kako si se molio, da li si bio blagočestiv ili ne, jer je pitanje sledeće: ako ti nisi bio čovek tvoje čovečanstvo ne može da bude oboženo. Ako si bio čovek možeš postati pričasnik Božanske prirode (2 Pet. 1, 4). I čini mi se da je to duboko utešno ne u nekom površnom smislu.

a sad izlažem svoja razmišljanja, i zato možete da mi stavite kolac za moja bogoslovska izmišljanja. Mi govorimo o Strašnom Sudu i o mučenju. Čini mi se da ruska fraza «sagoreo je od stida» to iskazuje veoma jasno. Kada odjednom vidiš nešto užasno, tragično, najstrašniji trenutak – tada kada to prvi put vidiš: ušao si u sobu i video da dok tebe nije bilo tvoja majka je umrla; ušao si u kuću i uvideo da su u tvom odsustvu ubili voljenog čoveka.

To je trenutak neponovljivog užasa, dalje sledi samo nastavak, a taj prvi trenutak je odlučujući. U izrazu «Strašni Sud» čini mi se da se reč «strašni» odnosi na taj prvi tren kada ćemo stati licem k licu s Bogom i u užasu uvideti šta smo mogli da budemo i šta nismo postali. A dalje sledi drugo. Izobraženje Strašnog Suda na slici često je predstavljeno kao ovozemaljski sud. Postoji sudija, postoji onaj kome se sudi, djavoli svedoče o jednom, angeli o drugom – ali to ne odgovara nikakvoj realnosti. Jer u normalnom ovozemaljskom društvu postoji zakonodavni organ, koji piše zakone ali ih ne primenjuje; postoje sudije koje ne pišu zakone a primenjuju ih, postoje oni kojima se sudi, postoji odbrana, kao i svedoci za i protiv njega.

A zamislite sliku Strašnog Suda, kako nam se predstavlja: Zakonodavac – Bog, Sudija – Bog, Iskupitelj naš – Bog u Hristu, Zaštitnik naš – Bog...Kakvo je to pravosudje, oprostite?

NASTAVAK OVOG IZUZETNOG TEKSTA, NA STRANICI:

http://www.manastir-lepavina.org/vijest.php?id=187

[Aquilius Cratus]

Ovde bi mozda mogli naglasiti, nesto sto se takodje pogresno interpretira. Sta demone cini demonina?!

Prvo to je njihova teznja da kosmos vrate u kaos(nebice) a drugo njihova uvredjenost time sto

to nemogu.

Oni zele vratiti kosmos u nebice iz razloga sto u takvom okruzenje opste bezuzrocnosti i bezformnosti

svako od njih moze da se ostvari kao samobitno bice, da bude Bog sam po sebi.

Sve dok je komsos u ovom stanju umiranja i ponovnog radjanja oni vide sansu da ga vrate u nebice.

Ali kad Bog bude usao u zajednicu sa kosmosom, u eshatonu ce se njihove nade za to izjaloviti. Jedina

stvar koja ce ih drzati u paklenom stanju ce biti njihova uvredjenost.

I bas zato kaze sv Isak Sirin da ce u eshatonu njihovim sazrevanjem oni odluciti da se vrate Bogu.

Jer taj njihov pakao izvire iz njihove volje a ne iz nekog mehanizma koji je "sudija" postavio.

[w.a.mozart]

u to ime.... Mocartov rekvijem....

5. Confutatis 

Confutatis maledictis,

flammis acribus addictis,

voca me cum benedictus.

Oro supplex et acclinis,

cor contritum quasi cinis,

gere curam mei finis.

engleski prevod

When the accused are confounded,

and doomed to flames of woe,

call me among the blessed.

I kneel with submissive heart,

my contrition is like ashes,

help me in my final condition.

grub prevod ovog dela....

kada se optuženi zbune i budu prokleti na

plamene jezike pune jauka

pozovi me medju blagoslovene.

Klečim poniznog srca

moja krivica i osećaj tuge znog iste su kao pepeo

pomozi mi u mom poslednjem stanju ili vidu postojanja.

  29dz8zk

                                                                                                           

                                                                                                                 

[Сефора]

Укидамо ли, дакле, закон вјером ?

Посланица светог апостола Павла Римљанима  Гл. 3, 31.

Мислимо, дакле, да ће се човјек оправдати вјером без дјела закона ?!

Посланица светог апостола Павла Римљанима  Гл. 3, 28.

[Сефора]

Боже сачувај! Јер како би могао Бог судити свету?

Посланица светог апостола Павла Римљанима  Гл. 3, 6.

[Сефора]

1. Никакве, дакле, сад осуде нема онима који у Христу Исусу не живе по тијелу него по Духу.

2. Јер закон Духа живота у Христу Исусу ослободи ме од закона гријеха и смрти.

3. Јер што закону бјеше немогуће, пошто бјеше ослабљен тијелом, Бог пославши Сина свога у обличју тијела грјеховнога и због гријеха, осуди гријех у тијелу,

4. Да се правда закона испуни у нама који не живимо по тијелу него по Духу.

5. Јер који су по тијелу тјелесно мисле, а који су по Духу духовно.

6. Јер је тјелесно мудровање смрт, а духовно мудровање живот и мир.

7. Јер је тјелесно мудровање непријатељство Богу, пошто се не покорава закону Божијем, нити пак може.

8. А који су по тијелу не могу угодити Богу.

9. А ви нисте по тијелу него по Духу, пошто Дух Божији живи у вама. Ако пак неко нема Духа Христова, он није његов.

10. А ако је Христос у вама, онда је тијело мртво за гријех, а Дух је живот за праведност.

11. Ако ли живи у вама Дух Онога који је васкрсао Исуса из мртвих, Онај који је подигао Христа из мртвих оживјеће и ваша смртна тјелеса Духом својим који живи у вама.

12. Тако, дакле, браћо, нисмо дужни тијелу да по тијелу живимо;

13. Јер ако живите по тијелу, помријећете; ако ли Духом дјела тјелесна умртвљујете, живјећете.

14. Јер које води Дух Божији они су синови Божији. :229229229:

Посланица светог апостола Павла Римљанима  Гл. 8, 1-14.