Слобода у хришћанству

[JESSY]

Слобода стоика је безумље гордих који су осудили свет као њих недостојан. Стоик зида кулу од слоноваче, затвара се у њу и кроз про-зор равнодушним погледом гледа на гомилу, као са хриди на морске таласе. Један од песника окарактерисао је ово стање речима: "Моја једина отаџбина је моја пуста душа".

Стоик одважно трпи недаће зато што презире људе и живот. Он не узвраћа на увреде јер сматра понижавајућим за себе да обраћа пажњу на лавеж чопора паса. Он спокојно прихвата смрт зато што не воли живот, који му се чини ништавним и празним. За стоике не постоји божанство. Призор рђав као што је свет - сматрају они - није могао да наслика Велики Уметник. Уместо Божанства они имају учење о вишим духовима, о логосима, енергетским и семеним, који рађају ником потребан живот.

Епикурејска слобода је умеће уживања у малом. Епикур је гово-рио: "Уживам у јечменој чорби", али принципи уживања и умерености неспојиви су међусобно и зато епикурејство, засновано на тражењу уживања у свему, није могло да се задовољи затвореничким еледовањем, већ се изродило у хедонизам, у коме жеља одузима човеку слободу и чини га робом.

Будизам види слободу у ослобођењу од сваког психичког садржаја. То је пре свега умртвљавање жеља. Будиста одвраћа мисао од свега спољашњег и као да тоне у вакуум и зато удаљава мисао до унутрашњег - од обрћућег точка своје свести, од калеидоскопа слика и идеја које ничу у његовој души. Затим он умртвљује саму мисао и тоне у некакво безмислије, као у стање својеврсног психичког бестежинског стања.

Нирвана, као коначно стање коме тежи будизам, јесте вештина стварања психичког вакуума и гашења свести у њему, која као да нестаје у безданој празнини. То је слобода од самога себе као индивидуе и личности, то је слобода од космоса, то је блаженство смрти. Али празнина уопште није духовни појам, већ више физички. Празнина је простор без садржаја и мислено поље без енергије. Појмови божанства и нирване узајамно се искључују, јер божанство је објект унутрашњег или спољашњег карактера, а нирвана захтева испражњивање свести од било каквог објекта: психичког, космичког или меоничког (нествореног).

Будиста као човек може да буде пантеиста или агностик, али будизам као метод је атеистичан.

О револуционарној слободи нећемо говорити. Сувише добро се памте крваве ране те слободе: насиља, изливи дивљачке суровости и бесмислено уништавање најбољег дела народа. Револуционарна слобода обично се претвара у деспотизам. Хтели бисмо да дотакнемо веома озбиљан проблем, мада је писање о њему исто тако одвратно и непријатно као што је додирнути гнојни чир. То је привидна слобода коју човек тражи у греху и у борби са моралним начелима, и пре свега, са оном унутрашњом задржавајућом силом која се назива савешћу.

[JESSY]

Грех је унутрашња револуција против сопствене савести, жеља човека да се одвоји од ње, да је осујети, угуши и погази. Порок нема граница, нити дна на коме би се задржао. Стога је порочни живот потчињен страстима пад у бездан. Пад демона је био лет надоле, а сваки грех у малом понавља лажну слободу демона. То је полет пада у мрак и хаос. Слобода порока је ослобађање од свога људског достојанства, као образа и подобија Божијег у коме је истинска слобода. Сваки морални пад повлачи за собом пустошење душе оптерећене материјалношћу коју човек осећа у свом телу. То је реално бреме греха. Мисао човека постаје груба и духовно трома, свест - опредмећена, воља - раслабљена, осећања - импулсивна и афективна.

Грех разара личност човека и као да га прикива за земљу. Грех постаје навика, навика се претвара у господара, и човек мисли да је слободан да чини све што хоће. У стварности он се претвара у јадног роба. Грех не само да постварује човека, него га и мами у моралне поноре, недоступне другим створењима на земљи, које бисмо назвали демоноуподобљењем. Човек који се одао пороку испушта из себе неку невидиву нечистоту, а нарочито очи човека, ти прозори душе. Прљавштина не само да прожима душевне поре човека, него се у извесној мери преноси и на предмете који га окружују: пребивалиште у коме се налази и одећу којом се одева. Стога апостола Павле говори да се хришћанин гнушава чак и оскврњене хаљине.

Ми бисмо хтели да се задржимо на једној подврсти "слободе поро-ка" - на говорењу срамотних речи (псовању) које загађују наше улице и домове као да је негде пукао систем канализације и њен садржај се излива под наше ноге. Говорење срамотних речи јесте покушај примитивних душа да се изједначе са онима који су изнад њих, а, са друге стране, да унизе у себи сопствено духовно достојанство које је у умећу да се уважава други човек. Треба истаћи да говорење срамотних речи покушава да понизи оно што је човеку најсветије, да га презре и окаља, те се због тога у ружној псовци често помиње име Бога, а још чешће име мајке које је драго сваком човеку, осим правом олошу. То чак није ни бујица нечистоте, него су то некакве фекалне масе које се као бљувотина избацују из уста. Постоји вид душевног оболења при коме човек маже своје лице сопственим нечистотама и једе их. Од таквог облика лудила патио је писац Ги де Мопасан који је са књижевне нечистоте прешао на фекалофагију.

Говорење срамотних речи нечим подсећа на ту душевну болест. Човек се ослобађа осећања стида и у томе такође види слободу. Код неких хистерика у периоду погоршања болести примећивао се симптом - жеља да се обнаже пред другима. У извесним установама ти поступци су се претворили у својеврсну уметност.

Псовач се у суштини такође обнажује пред свима, као да говори: "Погледајте какав сам јунак, у мени није остало ни трунке стида". У мистичком смислу говорење срамотних речи је облик призивања тамне силе. Човек, опсовавши свим непристојним речима које су у наше доба непристојне, извесно време осећа прилив енергије. То и јесте приближавање демона души човека. После извесног времена у њему се јавља потреба да посредством срамотних речи опет укључи себе у некакву електричну мрежу. Чак и кад у близини нема људи које може да увреди, он самоме себи изговара наглас, као да се обраћа сопственом носу, гадну псовку, чак и на неживе предмете, не схватајући да је то формула призивања паклене силе. Реч је велики дар Божији човеку, речју се човек разликује од других земаљских створења која могу да опште међусобно само сигналима и знацима. Сам Христос је назван Божанском Речју (Словом, Логосом), а сада човечију реч желе да повере демону.

[JESSY]

Велики дар је рађање новог живота, али човек је осрамотио овај дар Божији у коме не само да настаје тело детета, него му се даје и душа. Он је претворио рађање деце у повод за развратност, и зато је измислио средство како да га претвори у голи секс који се постепено изрођава у патолошки секс, а у том погледу човек се спустио испод животиње. Тајна зачећа човековог живота претворила се у материјал за срамотне речи. То је слобода цинизма и гушење своје сопствене савести. Али грех не чини човека срећним, зато код људи развратних и порочних на лицу видимо печат сталног немира и неког глумљења, чак и у њиховом смеху осећа се нешто лажно и извештачено. Душа грешника прожета је мраком, као соба у којој се налази мртвац, покривена тамним материјалом.

Једину слободу открило нам је хришћанство, то је слобода да се буде у хармонији са Богом, то је ослобођење душе од свега њој туђег - од страсти као болесних наслага душе, од многобројних психичких комплекса, који као грчеви тела колебају и притискају ум.

Хришћанска слобода је заштита од демонских утицаја који, као радиоактивни зраци, разарају душу човека, а ниво ове сатанске радијације све време се стално повећава на земљи. Ту човека може да заштити благодат Божија и зато се душа сећа јављања благодати као излаза у највишу слободу. Ту је потчињавање двама колосалним чиниоцима - времену и смрти. Ако су савладана ова два господара постојања који уништавају све што припада човеку, а затим и човека, тада ће сам појам слободе бити лишен реалног садржаја. Јер оно што ми имамо органски нам не припада, то је само способност и могућност да контактирамо са одређеним лицима и предметима. Али наша садашњост зачас се претвара у прошлост као што мимоза од додира склапа своје латице.

Ако смрт не буде уништена, онда ће живот човека бити сличан путу осуђеника према сопственим вешалима. Слобода се открива тамо где се завршава време, а вечност се открива у вечном. Као што смо рекли, слобода није само укидање унутрашње противречности и успостављање јединства трију мерила у човеку. То је такође и, изнад свега, укљученост духа у највишу слободу божанског постојања. Ово памти душа као творевина Бога, за тим жуди дух - око душе окренуто ка вечности. У својим тајанственим дубинама душа зна откуда је и ради чега постоји, и зато осећа шта јој је сродно а шта туђе. Дух Свети је назван Утешитељем зато што се срце човека само у њему успокојава.

Апостол Павле пише: "Купљени сте скупо; не будите робови људима". То значи, пре свега - не бити роб свога "ега". Не бити роб тамних страсти. Страсти - то нисмо ми, то је сенка демона која је пала на душу. То је мрачни двојник духа. Слобода је само у Богу. Ово опитно знају хришћани.

Истинско покајање је рођење душе, а причешће је њено васкрсавање из мртвих.

 

 

преузето из књиге "Умеће умирања или уметност живљења"

[Баба]

 

- Није било лако ни онима који су отишли из земље, а ни нама који смо остали. И не знам ко је већи јунак. Губитници смо и једни и други – каже Богдан Диклић у интервјуу најављујући премијере филма “Мамарош” у којем игра Перу, човека који у јеку бомбардовања добија зелену карту за усељење у Америку.

 

 

Диклић у филму „Мамарош“ који у понедељак има београдску премијеру у Сава центру

 

- Успео сам да отелотворим људе који су успели да оду одавде. Свако се снашао у тим временима на неки свој начин – закључује Диклић.

И ваш лик Пера је успео да се прилагоди?

- Да није успео, спадао би у такозване неприлагођене.

До које границе се ви прилагођавате овом времену, а да ипак не одступите од себе?

- Сви ми живимо под неким нормама, али ја углавном слушам своју савест и чини ми се да је поприлично чиста. Што се мене тиче, норме и закони не би ни морали да постоје. 

Написали сте: “Ако немаш проблем, онда си у проблему” мислећи на стваралачки процес. Може ли се то применити и на живот? 

- Уколико нисте геније, то сасвим сигурно примењујете и на живот. Мада, верујем да су и највећи генији сумњали у себе. Ван Гог је секао уши.

Шта сте ви радили?

- Ја да сам се секао, пресекао бих се цео, не бих секао делиће себе. (смех) Повукао бих се, отишао бих или из професије или из ове земље…

“Мармарош” има извесну ведрину и наду у мору филмова који углавном инсистирају на безнађу.

- И филмови и позоришне представе и серије које се снимају само да би се пуштали рекламни спотови – све је то бесмислено, неаутентично и у великој мери лажно. А сви мисле да рефлексија девијантне стварности спада у домен уметности! То није тачно. Ја тачно знам шта живим, ја живим наркоманију око себе, живим агресију око себе и бахатост, али сигурно постоје људи који нису такви, који нису виновници овога о чему причамо. Па, треба понекад и о тим људима кроз уметничко штиво проговорити. Проговорити о здрављу унутар једног друштва, о здрављу унутар једног менталитета, а не о попримљеној болести, увезеној одавде или оданде. 

Зашто то не чинимо?

- Не знам зашто! Љубав сигурно постоји, добрих људи сигурно има, и то у поприличној мери, али не знам зашто ти добри људи себи дозвољавају да их кљукају тим глупостима на телевизији, риалитијима и бесмисленим серијама које се снимају и пуштају због реклама и онда набијају неку гледаност пошто пото. Све је фалш! Наиме, много тога је фалш. Ја хоћу да гледам нешто, али немам шта. Не зато што сам ја академик или светац… Али немам шта да гледам!

 

Шта ви гледате на телевизији?
- Нема шта да се гледа! Све саме риалити емисије, бесмислени филмови, серије… Ви не можете више да видите нормалан филм, само Шварценегер, па некакви полуванземаљци, па неко неког коље, па се овердозира од неке дроге, па гледате неке… нећу чак ни да кажем да ме не прогласе човеком који дискриминише ту популацију. Никога не дискриминишем, нити желим да малтретирам икога, али исто тако не дозвољавам да мене неко малтретира убеђујући ме да је природно оно што није природно, да је нормално оно што није нормално и да све то подведе под етикету слободе. То што се намеће је самовоља, а слобода је нешто друго. Нек читају мало Николаја Берђајева.

Шта подразумева слобода?
- Слобода подразумева одговорност, у првом реду према самом себи. Слобода подразумева и акт савести и етички моменат. Слобода није самовоља: сад ћу ја да шенлучим целу ноћ јер живим у демократском друштву, а то што је неко болестан у истој тој згради и што не може да спава, то нема везе. Разумете?

 

(Блиц)

 

[Volim_Sina_Bozjeg]

Ponekad čovek i ne tražeći autoritet (u sebi) bude potpuna zvezda vodilja.

[kordun]

Ja ne trpim ove što su zbrisali ni iz Srbije za vreme bombardovanja ni iz Krajine za vreme rata,to su kukavice,kukavičlik je za stid,slobodan čovijek može biti samo hrabar čovijek ,to kažem ja  i stavrno tako mislim a čini mi se da je i veliki Dučić slično rekao,kukavice nikada nisu slobodni ljudi oni su robovi svoga straha i to je to,uopšte se ne slažem sa svojim zemljakom Diklićem kada kaže da se ne zna koji su veći junaci oni koji zbrisaše ili oni koji ostaše u otadžbini...

[JESSY]

protojerej dr Ljubivoje Stojanović
 

 

Mnogi govore o nesagledivim teškoćama našeg vremena, previđajući da ovim bespućem izbegavanja odgovornosti ne možemo stići nigde. To je hod unazad, ne samo stajanje u mestu, nego beznadežno idenje nizbrdicom do besmisla.

Tu postoji još jedan propust u promišljanju, u nizu promašaja, a to je neuvažavanje „malih” i „nebitnih” stvari. Život se posmatra samo iz perspektive javnog i objavljenog događaja, vidi se samo nešto što je za mnoge „veliko”. Tako se, pod pritiskom obelodanjenih događaja, potiskuju mnogi lični i važni događaji, i što je najgore, to neminovno dovodi do povlačenja nekih iz stvaralačke dinamike. Stvara se neko čudno stanje nezainteresovanosti i neuvažavanja prema ljudima i događajima, pa se sve ono što nema obeležje javnog događanja svodi na nevažno i nepotrebno. Važno je samo ono što će biti vest koju će mnogi čuti, dok je ono što znam samo ja i još poneko – nebitno, i treba da se što pre zaboravi. Ovom pogrešnom procenom najpre sami sebe omalovažavamo, istupamo u nestvaralaštvo i prihvatamo ulogu posmatrača tuđih radnji.Sami sebe proglašavamo za nebitne, i na taj način beživotne, ne uviđajući svu opasnost takvog činjenja, tačnije nečinjenja.Postajemo opasno nedelatni, neslobodni, nezainteresovani i opterećeni prevelikim strahom od života. Gubimo osećaj životne odgovornosti i odričemo se svoje bogodarovane slobode, postajemo robovi življenja i preživljavanja. Tada se olako predajemo različitim prazninama, pri tom noseći mnoge suvišnosti. Sve je u nekakvom čudesnom apsurdu neostvarenosti i nedorečenosti, skoro svi želimo ulogu „publike”, malo je pravih „izvođača”. Tako se gubi stvaralačka i odgovorna sloboda i sve postaje besmisleno povlačenje u beživot i preživljavanje kroz posmatranje tuđih postupaka, a bez imalo želje da i sami nešto pokrenemo ili pomerimo na bolje.
 

 

[JESSY]

SVE ŠTO RADIMO TIČE SE I DRUGIH, A NE SAMO NAS
Nije dobro stanje povlačenja u sebe i svoj interes, jer se na taj način neguje sebična i samoživa ličnost, što se dodatno usložnjava mišljenjem pojedinaca da je njihov život njihova briga, pa tako i ono što oni čine „sebi čine”. Najgore od svega je to što je za neke to prava mera slobodne ličnosti, što je nemoguće bez stvarne stvaralačke odgovornosti. Posebno je sve još teže onda kad umislimo da su neki naši postupci nebitni i malo važni, tako da sebi dajemo suviše prostora ne ostavljajući mnogo mesta za drugoga. To u daljem toku proizvodi različite pojave gde se uzroci i posledice prepliću u ispraznoj površnosti i brzopletoj jednostranosti. Tada nije bitan povod, da li je lep ili manje lep, posledice su podjednako pogubne. Svako je zatvoren u sebe, bilo da sedi u mnoštvu drugih, takođe zatvorenih u sebe, na nekoj gozbi, ili zbog nečega ili nekoga pati u beživotnoj tišini. Samoća i otuđenost nagrizaju lepotu i oduzimaju mir, što mnoge dovodi do potrebe da pićem „ublaže” bol i „obeleže trijumf”. Tada svako vidi samo sebe i sve svoje smešta u samo taj trenutak, ali tu ne staje sve, nego tek počinje tragizam. Počinje ugrožavanje drugoga, svejedno da li verbalno rečima u lošoj komunikaciji gde se samo traži razlog za svađu, ili vožnjom automobila u takvom stanju. U oba slučaja se previđa taj drugi pored mene, vidi se samo sopstvena potreba za pričom, provodom, uživanjem. Ko se nađe na tom bespuću kao prepreka koja „ugrožava” mene i moje namere, sam rizikuje, jer ja brinem samo o svojim potrebama.
Otuda sve one crne hronike o nasilju, ubistvima i saobraćajnim udesima, gde vidimo kako čovek malo ceni sebe igrajući se sopstvenim životom. Sva ta „nenamerna” ubistva opominju da je krajnje vreme za dublje i trezvenije promišljanje o životu. Svi se mi gnušamo ubistva i ubica, ali retko kad promišljamo svoje postupke kojima ugrožavamo jedni druge. Nije ubistveni čin samo uperen pištolj u drugoga, ili bilo koji vid ili način nišana i povlačenje obarača. Mnogo drugih načina razotkriva to loše stanje svakoga od nas, a izuzetno je opasno neprepoznato stanje nemara prema drugome. Često čujemo kako je „sedanje za volan stavljanje glave u torbu”, ali treba reći ne samo svoje glave, svog života, nego i života mnogih drugih. To ne sme da nas uplaši, treba da nas pokrene napred u dobro stvaralačko promišljanje i trezveno postupanje. Ne treba da postoji ni jedan jedini razlog ili povod koji bi nas toliko nisputio da previdimo postojanje i potrebe drugoga. Tek onda kad shvatimo da je sloboda drugoga kreativni faktor naše slobode, moći ćemo da osmislimo sve svoje postupke stvaralačkom odgovornošću. Takođe, nećemo umišljati da je bilo šta što činimo nevažno i da se tiče samo našeg stanja ili želje, nego ćemo videti da se neprestano suočavamo jedni sa drugima. Svaka misao, reč i delo dobijaju svoj puni sadržaj u zajedničenju mnogih. Tako, kad ja uživam u nečemu, ili mi je teško zbog nečega, uvek treba da imam na umu i drugoga, a ne samo sebe. Na taj način sve dobija svoju pravu dimenziju i dinamiku, jer smo stvarno stvaralački otvoreni jedi za druge i saostvareni jedni sa drugima.

[JESSY]

STRPLjIVIM PROMIŠLjANjEM DO DOBROG POSTUPKA
Vrlo je važno da svako uspe na pravi način da prepozna sopstvenu odgovornost i tako bude stvarno slobodan, neopterećen samo pravima i dužnostima. Nažalost, retko kad se trudimo da na taj način osmislimo svoju slobodu i sve naše odnose, što jasno ukazuje na potrebu postojanja određenih pravila ponašanja i zakonskih odredbi koje određuju i usklađuju međuljudske odnose. Ali, i pored postojanja tih pravila i odredbi, važno je i potrebno neprestano insistiranje na odgovornoj slobodi, jer samo tako se uspostavlja pored principa zakonitosti i princip dragovoljnosti. Nažalost, uvek smo radije skloni da tražimo „rupu u zakonu”, nego da prihvatimo sopstvenu odgovornost i podnesemo adekvatne sankcije u vezi sa učinjenim ili neučinjenim. Više se opterećujemo traženjem opravdanja za sebe nego što prepoznajemo sopstvenu odgovornost kao meru života. Tako i u ove dane, kad se priprema novi Zakon o bezbednosti, retko ko i veoma malo promišljamo svoje postupke. Samo se opterećujemo mogućim sankcijama, što dovodi do stanja nekreativnog straha i želje da se nađe neki put neprepoznate odgovornosti. Svako vidi drugoga kao mogućeg počinioca ili prekršioca, a sebe pod teretom sverazarajućeg straha sklanja u stranu. To nije dobro, i veoma je važno da svako od nas „podvuče crtu” i krene napred neopterećen ranijim zbivanjima, posebno ne onim u vezi sa činjenjem ili nečinjenjem drugih. Tu treba krenuti od malih, najmanjih stvari, odgovorno odlučiti da se uvažavaju sva pravila u vezi sa vožnjom, koja se tiču upravljanja motornim vozilom, od ispravnosti vozila do lične spremnosti u smislu neuzimanja alkohola, poštovanja znakova upozorenja i prilagođavanja brzine kretanja. Motiv ne treba da bude neplaćanje kazni, nego uvažavanje propisa zarad sveopšte sigurnosti.
Može se neko pitati kakve ovo veze ima sa pobožnošću, ali razmislimo odmah i uočimo da veoma ima, jer vera nije samo klečanje i traženje, vera je neprestano davanje i primanje. Praktikuje se uvek, a ne samo u vreme molitve i ne samo u hramu. Na svakom mestu i u svakom trenutku treba biti odgovoran čovek, samo tada možemo da kažemo da smo i dobri vernici. Poštovanje zakona i uvažavanje propisa javnog reda osnovni je pokazatelj zrelosti u veri, dok je neuvažavanje tih propisa znak nezrelosti u veri i samovolje pojedinca koji je umislio da je vernik. Ko nije dobar čovek koji uvažava red i poredak, ne može biti iskreni vernik, i nema te molitve koja može da bude zamena za neodgovorno postupanje. Da, postoji oproštaj i pokajanje, ali ne kao odobravanje zlodela, nego kao prihvatanje i podrška dobroj odluci da se prestane zlodejstvo i započne dobrodelatni život. Mi obično sebe opteretimo velikim mislima, pa onda „male” stvari previđamo, umišljajući da nije naše da se bavimo nebitnim i beznačajnim stvarima. Ali, da li je nebitna stvar to što neko neobuzdanom vožnjom auta rizikuje da oduzme tuđe živote i izgubi svoj život? Treba li ravnodušno previđati to i baviti se „visokom duhovnošću”, umesto da se promišlja i sve ovo i pokrene dobra odgovornost svih? Nije li ovo najsmisleniji početak sazrevanja u veri razumevanjem zajedničenja sa drugima u svim životnim situacijama? Zasigurno jeste! Ako se ovo previdi i prihvati da ono što radimo samo sebi radimo, bez razumevanja da je tako nešto nemoguće i netačno, veoma rizikujemo da obesmislimo sve svoje postupke. Tada vidimo samo sebe, drugi nikako nije u našem okogledu, zapravo tu je, ali ga mi ne vidimo. Mislimo da smo sami sebi dovoljni, tu negde je Bog koga prizivamo u različitim molitvama i u obredoslovljima. Ne vidimo da na ovaj način možemo zalutati na bespovratnu stranputicu otuđenja od stvarnog života.

[JESSY]

BOG JE UVEK SA NAMA, SAMO I MI TREBA DA BUDEMO SA NjIM
Posebno je važno za verujućeg čoveka to da izbegne opasni pasivizam i prepuštanje toku događaja, bez stvaralačke dinamike. Nije dobro da umišljamo kako je dovoljno to što smo auto okitili krstovima, ikonama i drugim rekvizitima, osveštali ga i tako se „predali u ruke Božje”. Verski dinamizam podrazumeva stalno kreativno stvaralaštvo, što u konkretnom slučaju znači da treba uvažavati sve postojeće propise, bez samozavaravanja da smo, činom osveštavanja vozila i aktom stavljanja sveštenih predmeta u njega, privilegovani i razrešeni od svih odgovornosti. Lepo je to što imamo molitvenu punoću, ali ne smemo da to pretvaramo u stanje izgubljene odgovornosti i nedoživljene vere. Da, Bog nas zaista čuva, ali tako što mi uvažavamo život i sva njegova pravila i propise. Mudro je rečeno u dalekim davninama: „Ko se čuva, i Bog njega čuva”, i ta misao treba da nas neprestano pokreće u stvaralaštvo na pravi način, tako da ne umišljamo o Bogu i o sebi, da ne prisvajamo Boga samo za sebe i ne tražimo privilegije zbog svojih umišljenih zasluga. Nije loše to što molitveno prizivamo Božju pomoć u činu osveštavanja vozila i veru iskazujemo stavljanjem ikona i krstova, ali to je nedovoljno ako sve tu stane! Nema u veri mesta magijskom događanju, to nisu mantre ni amajlije, to su obeležja koja obavezuju a ne raspuštaju do neodgovornog postupanja. Osveštali smo vozilo i okitili ga sveštenim predmetima pokazujući veru na taj način, što isključuje svaku neodgovornost i površnost. Ne razrešava nas od važećih propisa i obaveza koje važe za ostale učesnike u saobraćaju.
Štaviše, potrebno je pokazati i veću odgovornost u svemu tome, ističući se strpljenjem i dobrim postupcima, a ne zaklanjati se iza molitve, krsta i ikona. Samo na taj način možemo da ostvarimo dobru komunikaciju sa Bogom i drugim ljudima, sebedavanjem a ne samoisticanjem i traženjem privilegija. Sve ovo je veoma lako, samo je potrebno biti mudar, trezven, dobronameran i odgovoran u svemu, i ne deliti postupke i događaje na bitne, manje bitne i nebitne. Drugi je uvek tu, pored nas, čak i onda kad nije u blizini, pojavi se odjednom i nenadano, što treba da nas osmisli nabolje, a ne da nas uplaši. Zbog toga, sve što činimo treba da bude osmišljeno staranjem o drugom i spremnošću da svaki susret sa drugim bude usrdan u punoći dobrodelatne dobronamernosti. Posebno je to važno kad je u pitanju uključivanje i učestvovanje u saobraćaju, bilo kao pešaka ili putnika i vozača. Za početak treba razumeti da postojeći propisi nose u sebi dobre preporuke na osnovu znanja i iskustva mnogih, i uvažavati ih. Znati da nas isti na dobro usmeravaju, a ne ograničavaju nas, i kad tako postupamo, videćemo da je sve bolje, smislenije i lepše. Dakle, uz molitvu neizostavno ide i poštovanje propisa i uvažavanje drugoga, tako se najbolje čuvamo u punoći dobre životne dinamike. I to ne da čuvamo samo sebe, nego sami sebe i jedni druge, dajući puni doprinos dobrim društvenim procesima u zajedničkom čuvanju i unapređivanju svetinje života.

[JESSY]

DRAGOVOLjNOST I ODGOVORNOST
Svaki novi dan nova je i dobra šansa da učinimo neku radost jedni drugima, ali tu uvek vreba i opasnost da nenamerno nanesemo bol drugome. Potenciram nenamernost, ostavljajući za neku drugu priliku rasuđivanje o opakoj zlonamernosti koja opterećuje mnoge umove. Ovde ističem opasnu mogućnost nepromišljenog i slučajnog zlodejstva, jer ni najpijaniji čovek ne seda za upravljač vozila da bi se ubio, ili da ubije drugoga, a to se ipak događa. Zar ta činjenica ne govori dovoljno da svako od nas odustane od takve vožnje, ili vožnje neispravnog vozila, brze vožnje pod pritiskom vremenskih određenja? Da, govori, ali šta nas to navodi na loš postupak? Neki čak govore kako su sigurniji ako popiju čašicu više, neki se hvale izbegavanjem plaćanja kazni i „snalažljivošću” u tim situacijama, retki su oni koji odluče da nikad više ne ponove ranije loše radnje. Kao da je sve obuzela besmislica zaključivanja „dok traje nek traje”, gde nema nimalo mesta za drugoga, svako je sebi najbitniji. Sve ovo pomeraju napred i nabolje pozitivni zakonski propisi, ali za verujućeg čoveka je, pored poštovanja i ispunjavanja ovih propisa, bitno i potrebno da u svemu pokaže punoću odgovorne slobode. Da svemu doda dragovoljnost i odgovornost kao pravu meru dobrodetelji i slobode.
To znači da u svemu uvek ima na umu postojanje i potrebu drugoga i da svoje postupke saobrazi tako što će uvek znati da razume i uvaži drugoga, a ne samo da traži od svih podršku i razumevanje svojih želja, namera i postupaka. Bez takvog suočenja sa sobom samim, svaki susret sa drugim neminovno postaje loš događaj (nezgoda-udes) sa nesagledivim posledicama. Saobraćajne i druge nezgode samo su posledica lošeg stanja ličnosti, i sigurno je da bi ih bilo mnogo manje kada bi bilo bar malo više samoispitivanja. Zakoni i propisi mogu da doprinesu mnogo, i veoma su važni i potrebni, samo ih treba ispunjavati po savesti, a ne u strahu od kazne, i sve će biti bolje, svi ćemo biti bolji i svima će biti bolje. Preuzmimo odgovornost i ne mislimo samo na sebe, vidimo jedni druge na pravi način sa punim uvažavanjem života i stvaralaštva. Načinimo velike pomake, najpre u „malim” stvarima, naučimo se da živimo jedni sa drugima, a ne samo da postojimo jedni pored drugih, neka naše životno saobraćanje bude uređeno dobrim propisima koje poštujemo i osmišljeno stalnim staranjem jednih o drugima i sve će biti dobro…

http://pravoslavlje.spc.rs/broj/1019/tekst/odgovorna-sloboda-u-punoci-ljubavi/print/lat

[JESSY]

potiskuju mnogi lični i važni događaji

 

Ovom pogrešnom procenom najpre sami sebe omalovažavamo

 

Sami sebe proglašavamo za nebitne,

 

Postajemo opasno nedelatni, neslobodni, nezainteresovani i opterećeni prevelikim strahom od života.

 

Gubimo osećaj životne odgovornosti i odričemo se svoje bogodarovane slobode, postajemo robovi življenja i preživljavanja

[Juanito]

То се зове уцена, а не слобода.

 

Па и библијско/црквени Бог је уцењивач. "Имаш слободу, али ако не урадиш оно што Ја кажем, горећеш у паклу читаву вечност."

[Grizzly Adams]

Па и библијско/црквени Бог је уцењивач. "Имаш слободу, али ако не урадиш оно што Ја кажем, горећеш у паклу читаву вечност."

 

Овде на Земљи, Христос је дао људима потпуну слободу и противио се насиљу, а ми разговарамо о "друштвеним уређењима" на овом свету.

 

Како ће бити на "оном" то је нека друга тема...

[Juanito]

Мислио сам на сам појам слободе. Ако је хришћанство слобода, а кажу да јесте, онда и ова државна уцена може тако да се назове.