Roditelji:„Mi smo se za tebe žrtvovali“

[Маша]

Jesam se naslusala i to najvise u svojoj porodici,na zalost...Proklinjan je dan kada mi je sestra zaceta,i tome slicno,i eto,zavrsi ona sa 32 godine,sad im zao,proklinjana cela familija s jedne strane,da se zatru i tome slicno...Daleko bilo...Mislim da je stvarno strasno ako roditelji takve stvari govore,naravno,nece iz cista mira,ali u ljutini treba jezik da zauzdavamo.Mene ,licno,otkad mi je Bog dao decu,sve manje bole rane od roditelja,verbalne,pretezno,vise mi uopste nije do toga sta misle i govore.Valjda misle dobro svojoj deci,sta znam...

Ууу, подсети ме  0104_cheesy

Речено ми је: ''када би ти знала шта те чека, кукала би из свег гласа''.

[Дориан]

Мени су говорили да не знају где су погрешили самном.  0442_feel

[Никола Ђоловић]

Људи смо од крви и меса, својствено је погрешити али није својствено и продужавати агонију. Родитељи су овакви или онакви, нема идеалних и то је чињенично стање. Ако има нечег горег од батине, кроз које верујем сви пролазимо као деца, онда је то вербално малтретирање. Причу о фарисеју и царинику нисам научио из Јеванђеља, него превасходно из личног опита где свако ситничарење поражава личност и обезвређује је само субјективним мерилима "истине" као универзално за све. Након толиких година, па и деценија, не осећам горчину, само благодатну тугу због тога што је некима приоритет да се осврћу на све и свашта уместо да буду радосни оним што имају, и да се са тим надовежу на Бога Литургије...

[Маша]

Волела бих да чујем и друга мишљења и ставове по овом питању. Да ли се бавите обезбеђивањем кровова над главом својој деци? Или сматрате да они сами то треба да створе? У овој земљи, не знам како неко може и да ради и живи и отплаћује кредит од једне плате, а мало ко извуче Бинго или сличне игре на срећу ...

[Никола Ђоловић]

Потребно је и да деца раде и да родитељи помажу.

Крајности носе велике промашаје.

Ако деца не раде неће стећи одговорност за свој живот и постаће размажено незахвални родитељима.

Опет, ако пак родитељи не помажу уопште, допринеће још патолошкијим односима каквих иначе има у бројним породицама само због пара...

[И.стојковић]

Потребно је и да деца раде и да родитељи помажу.

Крајности носе велике промашаје.

Ако деца не раде неће стећи одговорност за свој живот и постаће размажено незахвални родитељима.

Опет, ако пак родитељи не помажу уопште, допринеће још патолошкијим односима каквих иначе има у бројним породицама само због пара...

Брате, потпуно се слажем са Тобом, али мислим да је Маша мислила на одгворност родитеља док деца још нису стасала да и сами "привређују". Неретко се срећемо да родитељи занемарују да је њихов подвиг, а посебно данас и овде, уопште омогућити деци нормалне егзистенцијалне услове. Не говорим о стандардима, већ баш о томе што Маша наводи, па чак да мало и проширимо.

Колико се радујемо Божијем дару, свом детету, а онда долазимо у дилему, да ли се лишити нечега на шта смо навикли, како би његово узрастање било што, да кажем здравије? Да ли смо спремни прихватити било који посао, убивши свој его и сујету, да би деци омогућили основне услове за живот? Да ли смемо пренети и на децу, иако их не питасмо, "Ко не ради, нека и не једе", у  буквалном смислу схвативши?

После наведеног, долази и питање које поставља Маша, које је посебно, овде и данас, скоро неоствариво, али такође битно и следујуће претходном. Наиме, да ли смо спремни, да кад за то дође време, кров под којим живимо, заменимо за неки други донекле комфоран и оставимо га детету, а ми сами да одемо у некомформнији, даљи ?

0705_read

srcee

[Маша]

Да, мислила сам на период док су још мали.

Мислим да ни једном нормалном родитељу не би пала круна са главе када би морао да ради било шта да прехрани децу.

Него, занима ме, чула сам пре неки дан реченицу СвВладике Николаја: ''Осигуран хлеб и нерад - осигурана је погибао душе и развала карактера'', с тим што бих акцентовала нерад, који је најопаснији, а не то што нам остане иза родитеља.

Питам се, која је мера?

[PD]

Tesko je naci meru i odmeriti sto je najbolje za tvoje dete, da li mu omoguciti i dati sve, u nekim slucajevima i vise nego mozes ili imati neki zdravi odnos i limit toga davanja.

Lako je dok su mali, samo ljubavi im dajte (naravno i hleba) da osete da su voljeni, da imaju toplinu doma i da dozive roditeljsku ljubav i to oba roditelja.

Pod ljubavlju ne podrazumevam materijalne stvari jer znamo da nas one ne cine srecnim, to je prolazna trenutna radost ili zadovoljen neki nas ego vise nego naseg deteta. Kad mu je sve dostupno i sto pozeli to i dobije onda to ne zna da ceni a problem nastaje kad budu veci i ti im ne daj Boze ne mozes pruziti sve sto traze.

Masu puta sam cula reci roditelja; "pa kad ja nisam imao/la neka moje dete ima i uziva", ali naci meru u tome sto kaze Masa nije lako.

Moja deca su odrasla sada pa mi lako ovde mudrovati ali nije lako, svaki dan je podvig i odricanje za svoju decu ali slatko odricanje jer vidis plod svog rada i truda i naravno ljubavi.

Gledajuci iz ove perspektive i iskustva tamo i ovde u inostranstvu, mislim da ni jedno ni drugo ne valja u globalu. Kad bi mogli uzeti dobre strane od oba nacina odnosa roditelj-dete onda bi bilo super, ali je jako tesko postaviti limit.

[zivot]

Волела бих да чујем и друга мишљења и ставове по овом питању. Да ли се бавите обезбеђивањем кровова над главом својој деци? Или сматрате да они сами то треба да створе? У овој земљи, не знам како неко може и да ради и живи и отплаћује кредит од једне плате, а мало ко извуче Бинго или сличне игре на срећу ...

Mislim da covjek ne treba sa tim da se opterecuje,nego da radi koliko moze.Ja nikada nijesam ni pomislila zasto meni otac nije nista ostavio,niti moja braca i sestre(a ima ih dosta),zahvalni smo sto su nam u glavi utisnuli dobro vaspitanje i dali sve od sebe da nas obrazuju.Dok osoba bliska meni,uvjek prebacuje svom ocu sto mu nije nista ostavio,a isti on ne pomjera se da ostavi nista svom djetetu(ni materijalno ni kontakte sa ljudima koji bi mu pomogli sjutra u zivotu).A treci mi je primjer jedna djevojka koja je usla u bogatu familiju,pa ona i muz rukovode sa tim velikim imanjima njegovim,rasprodavaju ih i igraju igre kao da je u pitanju igra"Monopol",a ne imovina za koju se neko odricao svog hleba da bi nesto stvorio.Ne razmisljajuci da ga uvecaju i sta ce djeci njihovoj sjutra ostati.Tako da nema pravila.Gledajuci sve ovo,ja sam shvatila da se ne treba opterecivati,vazno je samo kako vaspitati djete.I ukoliko zivimo kao podstanari,treba se truditi da covjek bude na svome,da ne padne na teret svojoj djeci kad ostara.

[Rada ex guscije pero]

Pročitala sam neđe kako neki duhovnik savjetuje "djeci ne ostavljajte u nasleđe kuće,aute...već dobro

vaspitanje i pobožne prijatelje"

Nije svako isti i ta mjera onda" koliko dati" nije ista,ali je po meni sigurno potrebno imati tu mjeru.

Ima dosta primjera gdje djeca kojima je dano sve okrenu kud ne treba,ona djeca kojima se ne daje toliko,ako se

pravilno vaspitavaju,neće očajavati što im se ništa nije dalo ili nije im se dalo dovoljno.Treba svako

da osjeti sladost onog što zaradi,pa ako je i malo plod je nj truda.A ako je to što zaradi premalo e tu stupa

vaspitanje(kompletno) na scenu pa neće kriviti nikog što mu nije ništa ostavio nego će se uzdati u  0102_laugh

a ako nije vjernik pobožni prijatelji će mu reći poneku(e) 

[Никола Ђоловић]

Свако је овде у праву на свој начин, али оно што мени боде очи када се дотичемо васпитања деце јесте та замена вредности (види https://www.pouke.org/forum/index.php/topic,6161.0.html) јер задњих 4 године проводим време не само са децом него и са њиховим родитељима, и видим да у узрастима од 3-15 година родитељи у много чему греше. На млађима се дела неко копирање (утискивање) самог себе у оном егоцентричном виду уз допуштање свега и свачега наводно у име љубави - чак и када дете већ отворено греши а не види размере своје размажене дрскости; док са старијима зна да буде и горе јер добијајући све на готово почињу да гризу руку онога ко их храни.

[PD]

Upravo je umece odrediti granicu ili povuci liniju kad je dosta, kad ljubav prelazi u egoizam ili sebicnost, kada bi da deca budu po nasem podobiju, tj. da budu ili postignu sve ono sto mi nismo a u nasim bolesnim mastanjima mislimo da smo zasluziili a nismo bili shvaceni ili nam nije bilo omoguceno i sl.

Od nase silne ljubavi ponekad pravimo katastrofalne greske sa decom i onda kad dodju u tinejdzerske godine nastaju problemi koje ne mozemo sami da iznesemo i pucamo.

[Зорица екс Милева]

Upravo je umece odrediti granicu ili povuci liniju kad je dosta, kad ljubav prelazi u egoizam ili sebicnost, kada bi da deca budu po nasem podobiju, tj. da budu ili postignu sve ono sto mi nismo a u nasim bolesnim mastanjima mislimo da smo zasluziili a nismo bili shvaceni ili nam nije bilo omoguceno i sl.

Od nase silne ljubavi ponekad pravimo katastrofalne greske sa decom i onda kad dodju u tinejdzerske godine nastaju problemi koje ne mozemo sami da iznesemo i pucamo.

Тек сад видјех тему, да се разумијемо ја немам дјецу и немам право да попујем некоме гдје је граница и шта треба да се ради и како - из простог разлога, јер ја немам никаквог искуства у свему томе. Зато имам додатно питање, које ће тему мало раширити, али надам се да нећемо побјећи од суштине. Питање гласи - када једном одредимо границу до које је нормално обезбјеђивати своје дијете, како се изборити с тим што ће дијете којем су постављени лимити бити у неку руку одбачено од стране друге дјеце која немају лимита у својим прохтјевима? А признаћете да је преко 90% такве дјеце. Ја сматрам да је то још један огроман терет с којим се родитељи требају да изборе, већина не зна како, па онда падне под утицај већине, и купује и дарује дјетету и оно што му треба и оно што му не треба. Није само материјално у питању, како васпитати дијете у систему гдје је срамота учити и радити, гдје се оцјене и статус купују, гдје је све што вриједи изгубило сваки смисао? Нису дјеца крива, она гледају и упијају све што виде и чују, и нису способна да баш увијек разликују зло од доброг. Мој рођак мени скоро каже, ма ја ћу уписати једну средњу школу, па се пребацити у другу, па ће ме ћале угурати на факултет и онда ће ми исти тај ћале наћи посао... Мени се коса дигла на глави, све ће тата, а он ништа. Не знам како човјек да се данас постави, слушала сам приче да дјеца неће да иду у школу из разлога што немају телефон најновије марке, патике као у друга, и друга дјеца му се исмијавају. Заболи ме глава од тога увијек. bighugbighug

[Маша]

Почећу ову тему непријатностима које су ме снашле. Наиме, аплицирали смо за јаслице за старију ћерку, обоје смо запослени, а одбијени смо. Приложили смо жалбу, из јаслица су рекли да ће се жалба разматрати на нивоу града Бгд, месец дана чекаћемо одговор.

У међувремену распитивали смо се за приватне јаслице, које нису испод 170е (државне су максимално 8.000дин).

Да имам само једну бебу не бих је давала у јаслице, али са две било би неиздржљиво мени самој, док тата ради, а нико нам не помаже, јер у ствари никог ни немамо.

И јуче набасам телефоном на председницу комисије јаслица, која ми мртва хладна каже да је разлог што смо одбијени тај, што мама не мора на посао. Заболе њих што мама има породиљско за друго дете још годину дана, да је то разлог што мама не мора на посао. Рекох, па ја сам кажњена што сам родила једно за другим. Жена се силно ''потресла'' на моју констатацију.

А мислим да је главна грешка та што сам уопште помињала да сам пред другим порођајем, надајући се да ће то бити још једна предност, али не, то је у ствари довело до одбијања. И грешка је што нисам имала везу за упис, што још увек верујем да у овој земљи може и поштено. Не, нажалост, овде не може ништа поштено. Може, али онда си задња рупа на свирали. И никога за тебе није брига. Проклета држава, саму себе проклела мржњом према ближњем.

А дете наших пријатеља, који исто имају још једну малу бебу је примљено, ту није разлог био шатро овај. Него не знају шта да вам кажу кад их доведете до тога да се присете на који начин функционишу.

Успут, зна ли ко којем министарству припадају јаслице, тј секретаријат за заштиту дечијих права?

[Јаков.]

Ne znam da li je neko u gradu pokušavao, kao da sam video to u Beogradskom programu ili Studiju Be...skupila se ekipa roditelja sa decom koju zbog kvota i cena nisu mogli da upišu u vrtiće. Oni su među sobom napravili vrtić, znači jedno 10tak roditelja sa 15tak dece. Angažovali privatno vaspitačicu, svako dao neku cifru (koja je svakako niža od zvanične). Kad ne može vaspitačica, tada uvek uskače neka baka, slobodna mama i slično. Prostor su njihove gajbe i parkići.

Ima jedan na tu temu sa crnim komičarem Edijem Marfijem.