Roditelji:„Mi smo se za tebe žrtvovali“

[И.стојковић]

Помаже Бог браћо и сестре у Христу!

Поставио сам ову тему, како би укључио и родитеље који су нас узгајали, или то још увек чине, јер имам утисак да смо досадашњим разговорима своје родитеље потпуно искључили из оквира породице. Томе разлог може бити и сам редослед у наслову подфорума "Брак, породица", јер не желим да верујем, да смо мишљења да родитељи, склапањем брака своје деце,из дотадашњег центра породичног круга, који зрачи читавом површином, излазе ван њега.

Хајде да разменимо мишљења, колико тога што смо од њих учили примењујемо, колико се трудимо да их својом љубављу обасјамо ако су ван поменутог круга, колико својој деци користимо или штетимо причајући им, или не причајући им о својим родитељима, показујући им или не нашу љубав према својим родитељима.....?????

[мирођија]

  Помаже Бог  брате, осетих се позваном да кажем да ми не бирамо родитеље, али бира

  Господ Бог, то људи често заборављају, па ето ја сам у животу врло кратко имала оца,

  и мајка ми је релативно млада умрла , хвала Богу имам рођеног брата и његову породицу,

  а и своју пре свега, па рекла бих да ми је Господ ипак послао замену за родитеље у виду

  родитеља мога мужа, са којима живимо од самог венчања.

  У том суживоту сам била срећна да смо учили једни од других, и мислим да се личним

  примером све мора показати деци да би и она пренела својој.

  Ми срећом имамо довољно животног простора па муж и ја нисмо морали у некакве подстанаре

  или слично, мислим да је то велика грешка живети наводно сами , бити своји и слично, а када треба да се чувају деца ко ће други него родитељи... и сличне ствари, и сами имате породицу, знате како је ...

  Треба се у животу учити и неком трпљењу , Бог то све види и награђује или шиба.

А наша деца треба да увек знамо виде много више него ми то мислимо.

[И.стојковић]

Изгледа, драга Мирођијо, да нема заинтересованих за ову тему...

Све смо научили из књига, од пријатеља, фамилије, свештеника, тако да улогу родитеља преиспитујемо само кроз нас саме. Онда је за очекивати, да наша деца наставе тим смером, па немојмо се љутити, кад и они нас потпуно оставе, тамо негде у успоменама, већ је можда боље да се забринемо какав однос ће имати наша деца са својом децом.

Силне приче о љубави, стрпљењу и нежности испричасмо, и у односу са иноверним и неверним, хомосексуалцима и наркоманима, овим и оним, али родитеље нигде не споменусмо, осим о.Ивана, који одавно написа да му је Царство Небеско скоро незамисливо, ако тамо не буду и његови родитељи.

Зашто смо толико поносни на себе и своја "достигнућа" у свакој области живљења, да у потпуности заборављамо ко се бринуо око нас од самог рођења током стасања до данашње умне "личности"?

Каква смо, и да ли смо уопште, личност, ако се "боримо" за ставове ових или оних философа, постављених пре 1500 година, и свашта нешто паметно чинимо, па самим тим, ето, немамо времена за оне који искрвавише или још увек крваре за нас?

Да ли је то проблем силних ступидних прича, како морал губи своју позицију када спознамо Бога, или је тврдња наведена један од изговора за сопствену самозадовољност, која подгрејана тренутним одобравањима , аплаузима и овацијама, у трену израста у гордост, која надаље сама себе јача, док ми мислимо како обављамо неки јако важан задатак, како Богу усходимо, а ни не видимо да пропадамо све јаче и јаче.

Литургија увек и свуда, Љуби ближњег свога као самог себе......

Спојимо то браћо и сестре у Христу, праштајмо ако има шта, не само људима које никад не видесмо, већ пре свега и за почетак, својим родитељима, молимо Бога за њих Да им и Он Опрости, јер како чинимо, биће нам чињено... 

[мирођија]

  Све је тачно што рече брате, ево нешто да додам  у вези односа снаје и свекрве,што

  мислим да могу као женско и снаја да кажем.

  Младе жене,у већини почињу нешто да схватају тек када и саме роде децу па када деца

  почну да им узвраћају на начин као што су и оне родитељима,било својим или мужевљевим,

  а онда је већ касно.

  Знам да твоје ћерке сигурно неће бити такве снаје,јер знају за Бога,а то је оно што је

  суштински проблем. Нема страха ни од кога, а камоли од греха према родитељу, који је

  по мени највећи.Рећи ћу ти нешто лично,кад сам се први пут исповедила, прво што сам

  изрекла је био грех према родитељу,јер су ме дуго држали на студијама, а ја их нисам

  завршила, а зашто. Из обести,беса,имала сам све услове,а нисам их искористила.Била сам

  лења када сам највише требала да учим.А мој родитељ,самохрана мајка, је одвајала задње

  да бих ја студирала.А како сам јој узвратила,грехом.

  Веруј ми да ми је душа најпре изрекла тај грех према родитељу на исповести.Зато је истина

  да сада знам како је било мом родитељу да ме школује по својој жељи, јер сам увек била супер

  ђак,али у мом случају је требало и више од учења да бих успела.

  Зато сам слава Богу покушала да се поставим према свом детету са више строгости,најпре сам се трудила да га што пре упознам са Богом и страхом од греха,а и са љубављу јавно исказаној према

ближњем.

а да , оно најважније треба се сетити да су и наше свекрве биле нечије снаје,да су и оне дојиле своју децу, повијале у пелене и волеле их највише на свету и при томе трпеле,трпеле...

[PD]

Свака част за тему, а и капу скидам или ти мараму Мирођији што живи са мужевим родитељима. 

Колико само пута чујемо да треба родитељи да обезбеде својој деци и да по могућности обезбеде и кров над главом итд...то чујем од својих рођака и јако ме растужује...очекивање од родитеља да се склони и препусти деци да би живела сама и да им родитељи не сметају. Да ли се боје Бога? Да ли се сете оне заповести где каже:" Љуби ближњег свог као самог себе".

Колико пута смо чули изреку да како зајмиш тако ти се и враћа, па замислимо се како поступамо према нашим родитељима и да ли би желели да тако поступају наша деца са нама?

[saskica]

Mirodjijo...izgleda da si malobrojna,ali svaka cast sto zivis sa njegovim roditeljima....treba strpljenja podosta.Smeta mi sto danasnja deca nipodistavaju roditelje i sto ih teraju od sebe...kako im nije zao kada vide taj pogled u ocima, nisu ni svesni koliko su im roditelji dali...cujem svasta,kradu od roditelja,biju ih...ja mislim da kada deca dodju do nekih zrelijih godina,kada prodje pubertet i dodju do neke stabilnosti da bi trebalo da deca pomazu roditeljima,da ih izdrzavaju i tako pokazu svoju zahvalnost.Jer,to nam je i obaveza.Oni nas podignu...mi njima posle olaksamo zivot. Malo mi je glupo sto posle oni podizu i nasu buducu decu ko da njima nije dosta toga.Jel to nesposobnost dece ili njihova preterana briga? Jesu li roditelji malo vise razmazili svoju decu?

[Милица]

Некад је тешко и са својим родитељима...

Немам још своју породицу,

још увек сам у матичној :-)

надам се да неке ствари нећу користити у својој

породичној јединици.  bleh

[Маша]

Пошто моји родитељи нису били способни да створе и живе породицу, ја се трудим да тако у мом случају не буде. И то од кад знам за себе.

[PD]

Samo se trudi Maso draga i Gospod ce nagraditi tvoj trud.

Dok smo mladji i bez porodice i obaveza, sve nam se cini lako ali s vremenom se pretvaramo u nase roditelje po mnogo cemu. Ja recimo sam uvek govorila da necu biti stroga svojoj deci kao sto je moja mama bila prema nama,...eh ironije, sada moje cerke mi masu puta kazu da sam ista mama...govorim kao ona i ponasam se kao ona u mnogim situacijama.

Budimo strogi i uzor nasoj deci, kasnije ce znati to ceniti i ako imamo zdrav porodicni odnos i priznati nam to otvoreno. Nemojmo naravno biti samo bic koji siba, pokazimo im ljubav i ljubavlju ce nam vratiti.

[Тавита]

????? ???? ???????? ???? ???? ???????? ?? ?????? ? ???? ????????, ?? ?? ?????? ?? ???? ? ??? ??????? ?? ????. ? ?? ?? ??? ???? ?? ????.

Potpuno isto.

nemam baš neku sliku svojih koju bih voljela vidjeti u svojoj porodici jednoga dana, ako Bog da...

[Srdjan]

Неко је једном рекао да су веома битне две ствари код васпитања деце: да родитељи буду ауторитет деци и да се никада не препиру пред њима.

[Милан Меденица :)]

hm, moram da se pridruzxim taviti i masi sa roditeljskim iskustvom ...

[Gospodin Jakov]

Kod mene je problem malo drugačiji, tj. problem je u meni. Imam divno iskustvo tu pored sebe, svih ovih godina, divan i skladan brak mojih roditelja, a ja to nisam uspeo da iskoristim i ništa da naučim iz toga.... Samo što nisam imao svoju porodicu nikada. Mislim na veze, tj. moguće srećne ishode svake veze koju sam imao.... Pih za mene  :smiley: ....

[Guest Оливера]

Мислим да сам хтела нешто другачије, желала баш оно што нисам имала, али живот је такав...приреди ти оно што не очекујеш. Зато је диван  :smiley:

[Gospodin Jakov]

I ja vazda želim ono što nemam, i što, ispostavi se, ne mogu ni da imam  0104_cheesy .... Kao što bi se reklo, na krivo nasađen  0104_cheesy ....