Radost u Hristu i radost van Hrista

[Срђан Шијакињић]

Православље на неке од тих ствари не гледа благонаклоно нпр. на остајање у кафани до у ситне сате, са дивним људима уз лепу и питку ракију и мезетлук (и наравно Џеј).

 

Ја мислим да православље не гледа благонаклоно на кафану као начин живота, а да повремени одлазак у кафану, сам по себи, није ни добар ни лош из угла вере, може бити и једно и друго, зависно од конкретног човека. Никада нисам доживљавао православље као листу дозвољених и недозвољених ствари.

[emilija]

nema na cemu asdf, nego mnogo bi vise efekta imalo ovo da si ti procitao starca 

nego, nasravi da citas, negde sam ti ostavila Jovana kronstatskog, dobro je za pocetak citati i svetog Siluana, starca Pajsija, vec smo na forumu izogovarali sve starce:))))

 

mislim, okupiraj se time kako primeniti ono sto procitash na svakodnevni zivot

posle dolazi i razmisljanje o paklu ali na neki sasvim drugi nacin, ti si krenuo naopacke

kad nadjes ljubav Boziju, kad osetish da te razume, da ce ti pomoci i da to nije sudija koji nema sta da radi tamo gore nego da nas kaznjava, i tvoje poimanje svega ce se menjati.

I ti ces se menjati.

na kraju, za sve sto nam treba, postoji molitva i strpljenje da se dobije to sto se iska. Npr....podaj mi Gospode najmanju cesticu one ljubavi koja izgoni strah...sto da ne:)

[мирођија]

    '''Боја Христовог васкрсења види се само са крста.

Крст Христов се вазнео над свет од времена спасоносног страдања Господа.

 

Али и сваки човек који је дошао у свет  од рођења наслеђује крст прародитеља својих и постојано га носи до краја живота...

 

...Док стојимо на земљи погледајмо у Крст Христов пред нама као пример потпуног и истинитог  самоодрицања.

Одбацио је сам свој живот ради нас, да би спасао нас.

Али ја га волим.

 

Он је за мене родио радост која се ни са чим не може упоредити.

Свети Васкрс.

Али мојој радости се могу приближити само са својим крстом.

 

Дужан сам да добровољно узмем крст свој, да га заволим и признам себи да сам га целог достојан колико год да је тежак и мучан.

Крст значи без роптања претрпети жалост и често за друге невидљиви напор  над собом.

Невидљиво мучење и мучеништво душе ради испуњења Јеванђељских истина.

...

Васкрсао је Спаситељ,Васкрсао је једном да светлошћу свог васкрсења осветли Мир заувек.

Страдање у гробу јавило је пуноћу љубави  Божије према нама и дало нам разумевање велике тајне живота која побеђује саму смрт ,сам ад.

А ТА ТАЈНА ЈЕ ЉУБАВ.

 

Заволите друге и радоваћете се за њих, и са њима.

Пригрлите своје ближње и заволећете Христа, заволите оног који вас вређа и непријатеља свог и врата раја ће вам се отворити и васкрсли Христос ће дочекати вашу у љубави поново рођену душу.''

 

   Отац Јован Крестјанкин.

[emilija]

i Otac Jovan Krestjankin divno pishe!

[асдф]

Хвала вам, погледаћу

[Zero]

Prvo, dobrodošao na ŽRU, brate. 

Moram da ti kažem da sam se i ja delimično pronašao u tvojoj priči, i do skora mi je bilo ovako. Slabo posećujem forum u poslednje vreme, slabo čitam dela koja su mi druga braća u Hristu poručila za poboljšanje i eventualno izbavljenje iz ovog stanja. Mi smo mali, ni ja se ne osećam dostojnim imena Hristovog, ali mu verujem. Mnoge stvari ne znam o Njemu, niti mogu da kažem da Ga poznajem, ali trudim se da govorim sebi: "On zna tebe! Ne brini. Biće dobro." Ima možda 4 godine kako idem u Crkvu i veruj mi, tek sada počinjem da uživam u službi, Liturgiji i uviđam spasonosnost Živoga Boga. Slab sam, pa ne mogu ni mnogo štošta da te savetujem, ali mene je privuklo veri to što je "Bog tako zavoleo svet da je i Sina svoga jedinorodnoga dao, da svako koji veruje u Njega ne pogine, nego da ima život večni!" Privuklo me je to što se Bog ponizio, da bi se mi mogli uzvisiti. A Bog, budući veliki i u malom, spustio se toliko nisko i do ovog mog tvrdog, okamenjenog srca i rastopio ga, osposobio ga ponovo i zato neka Mu je slava!

Ne odstupaj prijatelju od Boga koji je bio spreman sići na zemlju kao čovek, pretrpeti za nas, smatrati nas prijateljima svojim, stradati za nas. Ni ja mnoge stvari ne razumem i stalno grešim, ali biram da verujem. Oprostite ako sam nešto pogrešno rekao.

[асдф]

Хвала брате Проблем је вероватно што сам ја много нагло ушао у ову причу, одједном, уместо постепено... нестрпљив, шта ћеш... али појам пакла за оне који не живе литургијски ми прави проблем. Мада верујем да ће све бити у реду и да ћу престати да осећам притисак

[feeble]

ли појам пакла за оне који не живе литургијски ми прави проблем.

Ти пошто верујеш живи литургијски и не бој се пакла. А Богу остави шта ће и како радити са осталима. 

[Саша од Москве]

ако неко није видео https://www.pouke.org/forum/topic/28745-питајте-о-саву-јањића-игумана-манастира-дечани/?p=978308

има и овај одговор

[Саша од Москве]

отац Сава је дао још један одговор на ове дилеме, прочитајте

https://www.pouke.org/forum/topic/28745-питајте-о-саву-јањића-игумана-манастира-дечани/?p=990769

 

[Дијана.]

Већ су ти рекли - у природној, младости прирођеној ватри и нестрпљивости, ти би "све и одмах". А ниси ако сам добро схватила, ни Јеванђеље прочитао.

Дакле, прво Јеванђеља, па Дјела апостолска, полако, са схватањем, и осјећањем, без присиле. Од С.Завјета свакако је добро и корисно прочитати псалме, Проповједника, Јова, Песму над песмама. Није да се мора, али је фино, а и опште културе ради.

Радост, мир и љубав (не психолошка љубав, већ хришћанска врлина) су дарови Духа Светога. Обично су посљедак и труда нашег, воље да угодимо Богу, али потичу од Божије благодати (тј.дар су, добијају се). 

Ишао си половично и на пришешће - боље је да сачекаш, да осјетиш стварни порив, силу која те вуче -а тад ћеш осјетити и силу која ти не да цркви и причешћу - па ће ти након борбе и плодови бити слађи.

На добром си путу, надам се да нећеш посустати. Страх, сумња и очај су главна оружја духовног непријатеља (он је умно биће и лако нам убацује мисли, да мислимо да су наше). Свију нас он тако напада, утолико јаче што смо вјернији Христу, или пошто му не можемо бити довољно вјерни, што му јаче тежимо..,

[JESSY]

Апостол Павле каже: «Увек се радујте!» (1Еф. 5, 16).

Али у животу није једноставно следити апостолске речи.

Шта радити ако је нестала радост коју су давали први кораци у цркви?

Ево шта је написала једна православна девојка у свом интернет-дневнику: «Раније, када сам била како данас кажу «човек који сврати у цркву», сваки «поход» у цркву је за мене био радост – радост због молитве пред иконом, од одслушане 15-оминутне службе, због тога што сам успела да целивам светињу. Тада много тога нисам знала (ни то шта је грех, ни да постоји Причешће), јер није било религиозног окружења, али сам осећала неку срећу да се налазим у цркви, као и потребу за тим. Сада је радост заменило тужно осећање обавезе: службу сам преспавала (раније ми не би у главу дошло да је то ОБАВЕЗА, а не РАДОСТ бити на њој), нисам се молила целу службу, пажњу су ми одвлачили људи који су ме газили итд. Кући сам се враћала са осећањем испуњене или неиспуњене обавезе. То не смем, не смем, то треба,…Схватам да реално то се не сме и нешто треба, али већ не могу јасно да раздвојим религиозне «обавезе» од радних. Нека рутина и спољна ограничења. И нема радости …»

Ова девојка је рекла оно што је актуелно за многе. Да ли многи савремени хришћани могу за себе да кажу да живе у радости коју «нико неће одузети од вас» (Јн. 16, 22)? По чему се таква радост разликује од емоционалног комфора, упитали смо свештеника Валентина Уљахина, предавача Новог Завета ПСТГУ, свештеника цркве Живоначалне Тројице у Вишњакама.

- За почетак бих хтео да одговорим жени која је написала на интернету о губитку радости, и пошто је то узнемирава то значи да је она жива. Она тражи, а ко тражи, тај ће наћи. Да, данас је цео црквени живот за њу постао рутина. Али у човековом животу постоје разни периоди. Као што се човеково срце скупља и шири, и тако протиче крв без чега не бисмо могли да живимо, тако нам и у животу Господ даје разне периоде. Бивају периоди неке самоотуђености, неког сивила, рутине у нашем општењу са Богом. Али наш живот се не зауставља. Кроз неко време улазимо у нову животну димензију и често већ не верујемо томе шта је с нама било пре годину или неколико месеци. Да, данас се ништа није десило. Само не треба очајавати. Христос каже: «У свету ћете имати невоље али ће се ваша туга претворити у радост», и још: «У свијету ћете имати невољу; али не бојте се, јер Ја надвладах свијет» (Јн. 16, 33). Ако желимо радост, треба да прођемо невоље.

Радост није апстрактан појам иако може да зависи од разних животних околности, то је потпуно конкретна категорија. И како можемо да видимо из Јеванђеља основа радости је – Христос. Није узалуд то да се за Васкршњу радост спремамо реално, пролазећи трновит пут Великог Поста, Страсне седмице. Када у свом животу идемо за Христом тада налазимо радост. Сама радост почиње на Голготи. Пре него што постанемо саучесник Христовог Васкрсења, треба да постанемо саучесник Његових страдања. Таква радост, која је заснована на личном крстоносном опиту, постиже се после дуго времена, а понекад је за то потребан и цео живот.

Духовна радост има мистични, тајанствени карактер. И узрок те радости је Бог. Осећај радости долази онда када не само идемо у цркву и не само се молимо, већ учествујемо у црквеним Тајнама и то учешће није формално. Основа радости је – бити причасник Божанске природе. Каква је радост прилазити к Господу, знајући због чега Му прилазимо. Али за тај сусрет с Богом се треба спремати. Треба жељно ишчекивати Причешће и исповест. Ми у цркву идемо у првом реду ради тога да би се обожили и треба да тежимо да се сједином са Христом и духовно и телесно у Причешћу. И та свест о томе да смо заједно са Богом, не може човека да остави равнодушним. Ако долазимо у цркву само да бисмо одстојали службу – «ево Господе ја сам као верни најамник дошао у цркву, одрадићу своје спасење, престајаћу на ногама» (чак иако свесно тако не мислимо то је наше истинско стање) – уморићемо се, обраћаћемо пажњу на друге људе око себе а не на Господа. И тада ћемо отићи из цркве празни.

Тешко је говорити о радости не позивајући се на своје искуство. Радост се постиже на индивидуланом нивоу. Сећам се да су у мом животу били периоди када сам изгубио све своје рођене и најблискије људе – умрли су ми отац, мајка, блиски људи, од којих сам се учио вери. И када су сви они ушли у вечност, у том тешком тренутку сам схватио да се чешће треба обраћати Пресветој Богородици. Она нас позива на радост. Прве речи с којима Јој се обратио архађел Гаврило су биле: «Радуј се Благодатна Господ је с Тобом!». Сваки акатист Мајке Божије, сваки тропар је пун радости. А сетите се Њеног земаљског живота – у њему су била гоњења и страдања. Добро је чешће сећати се тога. Као одговор на узвик архангела «радуј се!» Она одговара: «…ево слушкиње Господње нека ми буде по речи твојој». У грчком тексту Јеванђеља у стиху «нека ми буде по речи твојој» искоришћен је израз жеље који постоји у грчком језику то јест Мајка Божија каже: «Ја радосно желим да служим Богу». Непрестана жеља да се служи Богу даје радост човековом срцу. Чак штавише, на грчком речи «радост» и «благодат» имају исти корен: «харис». У беседи на гори Христос каже: «Радујте се и веселите у тај дан, јер вам је велика награда на небесима» (Лк. 6, 23). Ту радост можемо да постигнемо када имамо наш капитал на небесима. Осећај учествовања у радости светих, у тој «радости на небесима» даје нам могућност да се радујемо и у страшној тузи.

Осетити Извор радости лакше је на таквом месту које одговара таквом настројењу. Сећам се свог личног искуства. Оцрковљавао сам се 70-их година, у Москви је тада било мало активних цркава, те сам волео да посећујем цркве у Подмосковљу, а посебно један – цркву Архангела Михаила у селу Михајловском. Та црква је за мене била извор радости више од две деценије, док сам нисам постао ђакон и тада већ нисам имао могућности да путујем. У сеоској цркви су биле две-три старице за певницом, мало верника, а када преступиш праг и погрузиш се у ту атмосферу молитвеног полумрака, неизрецива радост ти обузме душу.

Такође веома много у задобијању радости у сусрету са Богом зависи од свештеника, духовника, сведока наших односа са Богом. Архиманрит Кирил (Павлов) говори о томе, да духовник даје радост приводећи нас ка Христу. И таквог духовника треба тражити. И за онога ко жели да пронађе радост у Цркви, питање тражења духовника је веома актуелно. Веома је важно пронаћи своју парохију, своју заједницу, своје дело у њој. У сеоским црквама су већ 70-их година формиране живе заједнице верника, и улазећи у ту заједницу, осећао си да се брину о теби, да су ту сви потребни једни другима. И ето тај осећај учествовања у заједничком делу такође представља извор радости. Сећам се, долазиш у цркву, свештеник излази из олтара и каже: «Валентин, дошао си – стани за певницу, помагаћеш, а ујутру ће довести угаљ, па ми треба помоћ да се пребаци у шупу» – и одмах осећаш да си потребан. Вероватно жена с почетка чланка која је поставила питање још није нашла своју парохију, своју заједницу. И то треба тражити. А с тим се може наћи и радост. Ми често сами одбацујемо радост коју нам Господ даје. Сетите се Јеванђеља од Луке, 14 глава, где се говори како Господ позива све на брачну гозбу Божанске љубави, и не пристају сви да уђу у ту радост. Некоме је довољна та радост коју већ има. Неко види радост у свом раду, њему тренутно чак и није до Божије радости, он треба напорно да ради како би оставио траг на овој земљи, као и волови када ору земљу, остављајући траг на њој. Сада је томе човеку важно да се сконцентрише на свој рад, он затвара све прозоре и врата, како би био сам са својим радом. У другом случају, човек има породицу и он каже Господу: мени је довољна та радост од мог домаћег огњишта. И на тај начин човек некако чини Бога недостојним присуства у својој радости. Да би се ушло у радост Божију треба направити први корак – обући се у одећу радости, у ту брачну одећу, о којој говори Господ. Шта представља та одежда? Апостол Павле нас позива да се обучемо у смирење, кротост, дуготрпљење, милосрђе, а најважније – у љубав. И ја бих још раздвојио појам радости и сладости. Често човек тражи осећај такве духовне сласти – од појања например или нечег другог у цркви.

И ако долазимо у цркву само ради тога да бисмо добили ту сладост – и само ако нас неко дотакне и каже нешто што не треба – та привидна радост моментално нестаје јер нема под собом чврст ослонац и повезана је само с том душевном сладошћу. И ми, као да се налазимо у радости због тога што смо у цркви, и истовремено можемо да будемо у том стању, те тако одбити Самог Господа: например, прилази нам човек коме је потребна наша помоћ, а ми га не видимо, не прихватамо. Ми у својој привидној радости не можемо да видимо Спаситеља. Због тих осећаја може се изгубити коначни циљ нашег пребивања у цркви – сусрет са Христом, са оклеветаним, распетим, али и васкрслим Христом. А када ми тражимо тај сусрет – то онда чини нашу радост чврстом, несаломивом, независном од спољних околности.

Понекад питају, како је могуће спојити радост и покајање за своје грехе? Чак и у сивилу нашег живота невидљиво придсуствује Божија рука, Божији Промисао, када се смиримо са својом греховношћу, са својом слабошћу. И чак иако се осећам као последњи грешник, недостојан спасења, и рекло би се немам никавих основа за радост, сећам се Христових речи: «Не бојте се, Ја победих свијет» (Јн. 16, 33). Ја знам да је Божија љубав јача од моје склоности ка греху. И Бог из камена може да створи чедо Авраама. Света Марија Египатска нам даје такав пример. Она је знала да савлада у себи ту отуђеност од Бога. И ми славимо њен празник више него празник неке преподобне жене. Она нам је пример да никада не упадамо у униније, да се не вртимо у свом греху. Марија Египатска нам даје наду да сваки грешник има могућност да се спасе.

Радост, на коју нас призива Господ није само пријатно осећање, већ је то – ликовање, и о томе се често говори и у Старом Завету, например: «Ликуј, кћери Сионска» (Соф. 3-14). И Архангел, обраћајући се Пресветој Богородици, не само да је поздравља, већ каже «равви» то јест ликуј. То је таква радост која нас призива да све заборавимо сем Бога. То је та иста радост када сретнемо Христа у Тајнама. И то је немогуће објаснити, то се само може доживети. То је тајанствена необјашњива радост. Како задобити ту тајанствену радост? Ту се можемо сетити следеће формуле наших деда и бака: СУП на квадрат. То значи: самопожртвовано упорно постојано свердлај умом – победићеш. А овде се може рећи: самопожртвовано упорно постојано припемај се и причешћуј. И када не добијемо ту радост у Причешћу – то је само занк да треба још, и још и још једном да приђемо ка Господу, савладамо у себи Обломова, треба да идемо ка Господу и добијемо и добијемо оно што нам је обећано – радост Божију. Ако се не деси да је добијемо данас, можда ће проћи пет година, десет, а можда и двадесет пет, а понекад буквално тек на заласку својих дана човек задобија ту радост.

Понекад треба опевати човека, који је проживео тежак живот, пун невоља, лишавања, и видиш како је његово лице у ковчегу озарено осмехом, оно је толико продуховљено, да чак заборавиш да је пред тобом упокојени, и схваташ да је задобио ту Божанску радост можда чак у последњем трену свог тешког овоземаљског живота. Свако има свој пут, своју маршруту ка тој радости. Само се не треба заустављати на пола пута, напуштати ту наду на радост, већ треба ићи и ићи, тражити тај сусрет са Богом. «Тражите и даће вам се». Господ је већ умро за нас, Господ нас је већ спасао. И Господ је увек са онима, који се разапињу ради Њега.

 

Извор: Манастир Лепавина

 

[JESSY]

духовна радост је дар Божији....у њој нема ни трунке греха за разлику од осталих радости....Господ нам је даје да би нас укрепио у страдањима било које врсте...

 

„Сваку радост имајте, браћо моја, кад паднете у различита искушења, знајући да кушање ваше вере гради трпљење, а трпљење нека усавршује дело, да будете савршени и потпуни без икаквог недостатка.“ (Јаков 1, 2)

 

треба увек да се радујемо и нађемо мир у Духу Светом...не можемо бити хришћани, а да смо тужни...Господњи смо само када смо радосни...

 

"Ово сам вам казао да радост моја у вама остане и радост ваша да се испуни, “  (Јн. 15,11).

[мирођија]

''...Пре него што постанемо саучесник Христовог Васкрсења, треба да постанемо саучесник Његових страдања. Таква радост, која је заснована на личном крстоносном опиту, постиже се после дуго времена, а понекад је за то потребан и цео живот.''...

 

''...Радост, на коју нас призива Господ није само пријатно осећање, већ је то – ликовање, и о томе се често говори и у Старом Завету, например: «Ликуј, кћери Сионска» (Соф. 3-14). И Архангел, обраћајући се Пресветој Богородици, не само да је поздравља, већ каже «равви» то јест ликуј. То је таква радост која нас призива да све заборавимо сем Бога. То је та иста радост када сретнемо Христа у Тајнама. И то је немогуће објаснити, то се само може доживети. То је тајанствена необјашњива радост. Како задобити ту тајанствену радост? Ту се можемо сетити следеће формуле наших деда и бака: СУП на квадрат. То значи: самопожртвовано упорно постојано свердлај умом – победићеш. А овде се може рећи: самопожртвовано упорно постојано припемај се и причешћуј. И када не добијемо ту радост у Причешћу – то је само занк да треба још, и још и још једном да приђемо ка Господу, савладамо у себи Обломова, треба да идемо ка Господу и добијемо и добијемо оно што нам је обећано – радост Божију. Ако се не деси да је добијемо данас, можда ће проћи пет година, десет, а можда и двадесет пет, а понекад буквално тек на заласку својих дана човек задобија ту радост.''...

[мирођија]

''...Тешко је говорити о радости не позивајући се на своје искуство. Радост се постиже на индивидуланом нивоу. Сећам се да су у мом животу били периоди када сам изгубио све своје рођене и најблискије људе – умрли су ми отац, мајка, блиски људи, од којих сам се учио вери. И када су сви они ушли у вечност, у том тешком тренутку сам схватио да се чешће треба обраћати Пресветој Богородици. Она нас позива на радост. Прве речи с којима Јој се обратио архађел Гаврило су биле: «Радуј се Благодатна Господ је с Тобом!». Сваки акатист Мајке Божије, сваки тропар је пун радости. А сетите се Њеног земаљског живота – у њему су била гоњења и страдања. Добро је чешће сећати се тога. Као одговор на узвик архангела «радуј се!» Она одговара: «…ево слушкиње Господње нека ми буде по речи твојој». У грчком тексту Јеванђеља у стиху «нека ми буде по речи твојој» искоришћен је израз жеље који постоји у грчком језику то јест Мајка Божија каже: «Ја радосно желим да служим Богу». Непрестана жеља да се служи Богу даје радост човековом срцу. Чак штавише, на грчком речи «радост» и «благодат» имају исти корен: «харис». У беседи на гори Христос каже: «Радујте се и веселите у тај дан, јер вам је велика награда на небесима» (Лк. 6, 23).''...