Нова православна издања

[JESSY]

О новој књизи проте др Милоша Весина: "Драги моји парохијани"

 

Са благословом Његове Светости Патријарха српског Иринеја, у издању Издавачке фондације СПЦ АЕМ, пред читаоцима је нова књига протојереја-ставрофора др Милоша Весина, пароха јужночикашког и ленсиншког "Драги моји парохијани". Приређивач, Зорица Зец, говори нам о темама које тумачи прота у својим писмима духовним чедима, објављиваним у црквеном билтену од 1990. до 2015. године, о дугом духовном пастировању свештеника за чијим гостовањима увек влада огромно интересовање верних и личним утисцима о човеку "који је изградио храм у сваком свом парохијанину".

 

http://www.slovoljubve.com/sites/default/files/5/15/05/25.05.15.zorica_zecdragi_moji_parohijani_prota_m.vesinza_sajt.mp3

[JESSY]

Писма парохијанима налик посланицама од срца срцу

27. Мај 2015 - 8:07

Свештеник Милош Весин је своју књигу Драги моји парохијани посветио људима парохије храма Светог архангела Михаила у Јужном Чикагу – Ленсингу, с молитвом Свемилостивом Богу да међу нама који у Цркви тражимо и налазимо спасење, умножи љубав, и да упокоји душе свих свештенослужитеља и парохијана, који се пре нас у вери, нади и љубави потрудише.

Наш отмени аутор доживљава своју парохију као живу заједницу уснулих у Господу, живих и још нерођених, обједињену тајанственим присуством Господа Исуса Христа и теургичком делатношћу Духа Светога. Отац Милош Весин размишљајући о најпогоднијоj комуникацији са парохијанима, и поред непосредних сусрета са њима, било у храму или у њиховим домовима, прибегао је писаној форми општења да би тако ступио у контакт са онима који не долазе редовно у храм. Јужночикашка – Ленсиншка парохија већ 55 година издаје свој „црквени билтен“, а он већ 25 година сваког месеца шаље писма својим парохијанима.

Једног спарног јунског дана 1989. године, по повратку са конгреса у Сан Антониу у Тексасу, блаженопочивши епископ шумадијски др Сава Вуковић, духовни oтац Милоша Весина, предложио му је да посети две наше српске црквене заједнице у Америци: у Детроиту и Јужном Чикагу. Испоставило се да је ово било провиђење. Овај блажени муж није знао да одлази на „званичне разговоре“ након којих ће добити службу у једној од ове две парохије. Ту почиње евангелска мисија и драма свештеника, узорног пастира, др Милоша Весина чија служба, види се по халиеутици, није била узурпација (као што је био случај оних о којима се говори у „Дидахи“). А халиеутика је вештина рибарења, тежња да се људске душе придобију за Христа и спасу за вечни живот (Јн 10,15).

У овим писмима својим парохијанима призвани Милош Весин је служитељ Христов, делегат Његове мисије у свету. Људски егоизам и његови интереси ту ишчезавају и бивају потчињени делу мисије. Ако пажљиво читамо ову пастирску књигу, видећемо истину да „себе не проповедамо, него Христа Исуса Господа, а себе као слуге ваше Исуса ради“ (2. Кор 4,5). Код аутора нећемо видети најамништво и, посредством службе, постизање неких личних интереса и рачуна. „Лопов не долази ни за шта друго но да украде и убије и погуби“ (Јн 10,10). Пастирство није ухљебије нити чиновничка каријера. Оно је, према речима оца Милоша Весина, показивање Христове Љубави према људима у свету.

Пастирска мисија наилази на многе препреке. То се еклатантно види из Христове приче о Сејачу и семену (Матеј 13,3-23), али је она ипак, у пневматолошко-сотириолошком погледу, увек успешна. Пастирско дело, кад је право, јесте чудо. Тако јула 1990. аутор пише својим парохијанима: „Оно што се дешава у животу свакога човека не бива случајно. Зато није и не може ни бити тек случај да се Божјом вољом, или пак допуштењем, мој долазак на овај континент, у ову државу, у овај град, у ову парохију, овде међу вас, догодио баш ове године када обележавамо Тристоту годишњицу Велике сеобе Срба под Патријархом Арсенијем Трећим Чарнојевићем.“

Аутор даље вели: „Чудновате су наше српске сеобе. Чудновате и тајанствене. Једино разумно објашњење за све сеобе кроз историју нашег мученичког народа јесте: Божија воља и Његово провиђење.“ Сва суштина ове епистоларне књижевности стоји у овим скоро аутобиографским речима, јер се и свештеник Весин са супругом Драганом селио баш као што се и наш српски национ селио.

Пастирско дело никад није и не може бити празно (Исаија 55,10). Његова плодност, експанзивност, састоји се, поред осталог, у томе да човека коме је упућено доводи у кризу, да га ставља у питање од чијег реаговања зависи људска судбина. „Ми смо мирис Христов свету: једнима за живот, а другима за смрт“ (2. Кор 15,16). Пастирско дело бива умирање у пустињи или живот, о којима говори апостол Павле (1. Кор 10,1-13). Ту човек упада „у руке Бога живога“ (Јевр 10,31).

Ми у писмима парохијанима свештеника Милоша Весина нећемо наићи на стерилност пастирског дела која је знак апостазије, знак да се оно извргло у опортунизам, у идење линијом мањег отпора, у пасивност. Ми осећамо иза његових речи живе личности као кад апостол Павле каже „Ви сте наша посланица, коју познају и читају сви људи; који сте се показали да сте посланица Христова, коју смо ми служећи написали не мастилом, него Духом Бога живога, не на каменим таблицама него на таблицама срца“ (2. Кор 3,2-3). Гаранција успеха пастирске мисије је Христос који се служи пастиром као својим оруђем.

Видећемо јасно у овој књизи да служење свештеника Милоша Весина није сервилност, већ учешће у мистерији оног кенозиса (истошченија) којим је Христос спасао свет. Из целокупног дела избијају речи Христове: „Знате да кнезови народни владају народом и поглавари његови управљају њим. Али међу вама да не буде тако; него они који хоће да буду већи међу вама, да вам служе. И који хоће први међу вама да буде, да буде свима слуга“ (Мк 10, 42-44).

У парохији оца Милоша нема власти у профаном смислу те речи. Власт је овде пуномоћ за веће, интензивније учешће у пастирству Христовом: у делу мисије, страдања и служења. Милош Весин ће нас суочити са снажном поруком пасхалног васкрсења. Он брани своју паству од растуће секуларизације. Његове писане проповеди су виталан егзорцизам против масовне потрошачке културе Запада која нам се данас намеће као квазирелигија и отуђење од изворних хришћанских вредности.

Оно што нас посебно обузима и плени, то је раскошна лирика писама; она избија из духовног сензибилитета нашег пастира. Он одлично познаје „дух времена“ и све недаће које нам модерна хедонистичка цивилизација доноси. Зна правом мером да осуди изопачене и извештачене вредности, а да ипак остане очински присан. Распон између туге и радости прожима ово особено сведочење. Позива на „непрестану молитву за пострадале, ожалошћене, прогнане, унесрећене“. За њега постоји само једно мерило, мерило Христове љубави и наше љубави по угледању на Њега, по чему ће нас познати да смо Христови. Његов призив је призив Христов: „Заиста вам кажем: када учинисте једном од моје најмање браће, мени учинисте“ (Мт 25,40).

За оца Весина се хришћанско схватање помоћи битно разликује од обичне хуманости. Он позива своје парохијане на солидарност, али без празних банкета. Тако хришћански топло каже: „Учинимо једну малену жртву, и то без јела и пића“. Свестан је демонских сила историје. За све време нашег несрећног рата свако вече солидарности почињао је поменом свим жртвама безумне мржње рата. Помолио се за здравље и мир прогнаних, обесправљених, рањених, уцвељених. Његова мисионарска делатност је поткрепљена пригодним рециталима, пројекцијама на великом платну слајдова наших најзнаменитијих цркава и манастира, уз кратак историјат. На крају увек замоли све присутне да дају свој дар који ће искључиво бити намењен за набављање лекова за прогнанике из Крајине и Босне. Свестан је и потресних речи Његошевих о грдним и страшним страдањима српског народа: „Нада мном је небо затворено, не прима ми ни плача ни молитве“. Он је увек ваш свештеник уверен да је љубав, упркос свему, јача од мржње.

Скромно говори о молитвеном тиховању и покајању. Диван је мотив о изгубљеном сину, када метафорично каже да станемо у ред ћутања и кајања. „Ако смо спремни и сами у ред да станемо и чекамо, смишљајући у том чекању не још понеко зрнце самооправдања, него у себи тражећи једну по једну покајну сузу, поћи ћемо и ми, покајањем прожети, на стварно преумљење, спремни и исповешћу очишћени, кренувши тада трагом одблеска те две врлине – ћутања и покајања, у сретање Ономе Који на нас милостиво гледа, још како нас стрпљиво чека, чак и кад смо далеко од Њега. Ономе Који ће нам први кренути у сусрет видевши да Му се враћамо, јер када је блудни син, из Спаситељеве приче и поуке о покајању, још подалеко био, угледа га отац његов и сажали му се, и потрчавши, загрли га и пољуби (Лк 16,20)“. За себе отац Милош каже да је у ћутању и кајању још увек невешт, али искрено у себи тражи ћутање и покајање.

Сва ова писма налик посланицама од срца срцу карактерише искреност. Отац Милош Весин је изградио храм у сваком свом парохијанину, уверен је да је све благодатни дар Божији, јер „ако Господ не сазида дом, узалуд су се трудили градитељи“ (Пс 127,1).

Збирка писама Драги моји парохијани и у најтежим тренуцима чува праву и племениту меру. Она је живи уџбеник пастирског богословља који надраста ужу парохијску заједницу и постаје modus vivendi и modus cognoscendi православног хришћанског живљења и састрадалне љубави за све људе.

Митрополит загребачко-љубљански др Порфирије (Перић)

• Нове књиге

|

[JESSY]

Књига о проти Милутину Тесли, оцу славног научника Николе Тесле, у издању манастира Студеница

10. Јул 2015 - 8:45

На данашњи дан, пре 159. година рођен је српски геније Никола Тесла (1856-1943), син православног проте Милутина Тесле (1819-1879) и мајке Георгине Ђуке, рођене Мандић (1821-1892). Прота Милутин је био предан свештеник, интелектуалац и српски национални радник.

Годину дана пре рођења сина Николе Тесле, његов отац сештеник Милутин сведочи о „Божјем феномену“ који се догодио на Петровдан 1855. године изнад Смиљанске долине. Николин отац, свештеник Милутин је о овом чуду писао 1855. године у новинама „Србски дневник“. Мали „Божји феномен“ најавио је рођење српског генија. Годину дана после поменутог догађаја родио се геније Никола Тесла. О овоме, као и о осталим детаљима који су у вези са рођењем Николе Тесле, говори студија: Српски прота Милутин Тесла 1819–1879), отац Николе Тесле.

На 159. годинаод рођења Николе Тесле изашла је књига:

Милован Матић: Српски прота Милутин Тесла (1819–1879), отац Николе Тесле - издавач: Манастир Студеница, 2015. година

Најзад прва књига о Милутину Тесли (Радуч, 1819 – Госпић, 1879), која доноси нова сазнања о пресудним утицајима оца Милутина на васпитање и образовање сина Николе.

Након дугогодишњих истраживања, аутор приказује целовиту биографију и све до сада пронађене радове, преписку и записе проте Милутина Тесле, српског националног радника, трибуна, проповедника, полиглоте, песника, просветитеља, оца генијалног Николе Тесле.

Милутин Тесла је дуго у неправедном и неоправданом забораву, иако то можда звучи парадоксално с обзиром да се његово име помиње у свим биографским записима о његовом сину Николи. Сем неких спорадичних страница на интернету, последњи озбиљнији текст о њему објављен је пре више од осамдесет година (1928), а академик Василије Крестић је нешто више осветлио његов боравак у Смиљану на основу новооткривених и драгоцених писама у својим радовима 2006. и 2009. године.

Књига има два дела. У првом делу обрађује порекло породице и презимена Тесла, биографије Милутиновог оца Николе и мајке Ане, супруге Ђуке, брата Јосифа, другог сина Данила и три ћерке: Милке, Ангелине и Марице, као и сва четири ујака Мандића.

Свестрано је истражен животопис Милутина Тесле у свим његовим аспектима: школовање, брак, сва места службовања – Штикада, Сењ, Смиљан и Госпић, рођење, одгајање и однос са сином Николом. Посебан осврт је усмерен на лик проте Милутина као врсног проповедника, дописника, стихотворца, књигољупца и узорног православног свештеника који је неговао добре односе са римокатолицима и муслиманима. Други део књиге доноси прилоге у оригиналном облику: дописе, записе, преписку, сведочења савременика, као и накнадна истраживања.

Наруџбе: 036/5436-050; 064/886-47-61, преузето са Манастир Студеница

• Нове књиге

|

[JESSY]

[JESSY]

Акатисти за сваки дан у години у издању манастира Каоне

17. Јул 2015 - 9:18

Издавачки подухват манастира Каоне - Акатисти за сваки дан у години

У дванаест књига приређени су акатисти за сваки дан у години. Читајући акатисте упознајте се са житијима Светих и молитвама светитељима којим је посвећен акатист.

• Нове књиге

|

[JESSY]

Митрополит Антоније (Храповицки): Исповест

11. Август 2015 - 9:09

 

У оквиру издавачке дјелатности Епархије захумско-херцеговачке и приморске и Митрополије дабробосанске објављено је дјело надалеко чувеног јерарха Руске Православне Цркве - Митрополита Антонија (Храповицког).

Овај врсни богослов, неуморни пастир повјереног му стада Христовог и, прије свега, дубоко вјерујући човек, заиста је значајна личност не само у историји Руске Цркве него и читавог Православља у другој половини 19. и првој половини 20. вијека.

Као неко ко је крајње конкретно проживљавао небројена искушења кроз која је пролазио руски народ у турбулентним временима прије, за вријеме али и послије Револуције 1917. године, митрополит Антоније, дијелећи судбину оног дијела Руса који су кренули у егзодус након преузимања власти бољшевика, на сваки могући начин настојао је да се сачува православна вјера пред многим искушењима.

Једна у низу његових књига која је објављена са намјером да обичном вјерујућем хришћанину буде својеврсни путоказ у животу управо је и дјело под насловом „Исповест“.

Ово дјело, по начину на који је писано, заиста је једноставно и свима разумљиво, а опет, са друге стране, начин на који се излажу свакако корисне информације о исповијести, пројављују митрополита Антонија као брижног пастира који је спреман да своје огромно искуство подијели са млађим свештеницима у којима препознаје будуће руководитеље руског народа у просторима изван њихове домовине, али и са вјерујућим народом који се, стицајем околности, обрео у једној потпуно друкчијој средини од непрегледних пространстава Русије и дубоке привржености Православљу.

Ова књига поред неоспорне употребне вриједности када је у питању исповијест, истовремено је и извор помоћу ког се можемо упознати са интересантним детаљима који су нама Србима мање познати а тичу се религиозног и политичког живота Руса у једном и те како важном периоду њихове историје.

Како је у одређеној мјери и наш напаћени српски народ пролазио кроз слична искушења, ово дјело наравно да има и своју вриједност као одређена врста опомене и разбудитеља из прилично опасног стања летаргије и равнодушности.

Имајући у виду да је митрополит Антоније (Храповицки), као избјеглица, један дио свог овоземаљског живота провео и са нама Србима, наравно да је објављивање његовог дјела начин да се млађе генерације заинтересују за њега и његов опус. Књига „Исповест“ свакако је важан корак у том процесу упознавања са митрополитом Антонијем, а да ли ће поуке које је он изложио бити и прихваћене, то ипак зависи од нас самих.

Извор: Митрополија дабробосанска

• Нове књиге

|

[JESSY]

Сабор – Нови часопис Епархије франкфуртске и све Немачке

2. Септембар 2015 - 10:49

 

Почетком септембра 2015. године из штампе је изашо САБОР - нови мисијски часопис Епархије франкфуртске и све Немачке .

Када човјек намјери да напише коју ријеч, неку поруку, писмо или књигу, то значи да се нешто важно десило. Ми као људи пишемо, јер желимо да посведочимо о догађајима, људима и чињеницама који су се збили у нашим животима. Из таквих разлога написана су Јеванђеља и све библијске књиге, једнако као и сва каснија дела црквене књижевности, која су имала увек исти циљ: сведочење о љубави Божјој према човеку. Отуда и ми, који почињемо са овим новим часописом, користимо прилику да већ у уводној речи посвједочимо о чуду љубави Божје, која се десила са нашим верним народом на подручју данашње Републике Немачке.

Десило се, наиме, да једна мала заједница православних Срба, сачињена од бивших логораша заточених у фашистичким казаматима, у чијим редовима су се нашли и неколико православних свештеника, одмах по завршетку Другог светског рата, организовала се као Црква Божија,  у свега пар парохија на територији тадашње републике Немачке. Ускоро, због прилива великог броја православих Срба и њихове љубави према Богу, Цркви и богослужењу, указала се потреба, па је 1969. године основана Епархија западноевропска и аустралијска, на челу са епископом Лаврентијем, у чији састав су ушле поменуте парохије. У историјским аналима који свједоче о животу наше епархије из њеног раног периода, стоји наведен један интересантан догађај: ,,1978 год. купљене две куће у Химелстиру'' (Српска Православна Епархија средњоевропска, Шематизам 2014, стр.12). Из перспективе западно-европског човека, ,,две куће“ се можда не рачунају као нешто много, међутим за овако малу  заједницу верних хришћана, то је био ,,дар свише“. Јер управо ту, у Химелстиру, поникнуће касније центар наше епархије. Из тог периода, памти се још један догађај. Наиме, мало раније, тачније у другој половини 1972. године почела је са радом епархијска штампарија, прво у Диселдорфу а потом у Химелстиру. Поред многих  значајних књига, истовремено се штампају и значајни црквени часописи. Дакле, откад постоји наша епархија, постоји и потреба за штампањем црквеног часописа. Предање ће се одржати и доласком Његовог Преосвештенства епископа средњоевропског Г. Константина, чијим доласком епархија постоји под новим именом као Епархија средњоевропска. Иако суочена са великим искушењима, попут грађанског рата у Хрватској и Босни и Херцеговини и новим српским миграцијама на ове просторе, рад штампарије се ипак није прекидао.

Дакле, из малих ,,пост-холокауст парохија“,  из две куће у Химелстиру, из изнајмљених богослужбених места, ми данас имамо формиран епархијски центар са озбиљном администрацијом, основане црквене општине и организован богослужбени живот готово свуда где живе православни Срби, по Немачкој. А из старања и љубави према писаној речи, произашлој из мастила наше старе штампарије, настаје данас наш часопис Сабор. Шта је ово, ако не чудо љубави Божије? Данас је наша епархија израсла  у озбиљну црквену заједницу (сабор) однедавно под новим именом, Епархија франкфуртска и све Немачке.  Без сумње, улазимо у нову еру нашег црквеног живота, где ћемо ако Бог да, поред новог административног центра у Франкфурту, имати и нови часопис тј. гласило наше епархије. Овај часопис, који је пред тобом, богољубиви читаоче,  биће, вјерујемо, као и сва црквена књиженост до сада, писмено сведочанство  о чуду љубави Божије према човеку.

Сабор, како је назив нашег часописа, кључна је ријеч за нас православне Србе у Немачкој. Зато што смо се сабирали и што се сабирамо као Црква Божија на Литургијама око свога епископа, зато што смо се  сабирали као народ Божији у име Оца, Сина, и Светога Духа како би сведочили своју љубав и веру православну, Бог нас је силно љубио и обилно нас даривао својом благодаћу.  Пролазећи данас кроз искушења западног света  у којем живимо, само нас сабор може спасити. Да Бог да се сабирамо у Цркви, у својим светињама, да сабирамо свој ум у срца наша и да одатле непрекидно благодаримо нашем васкрслом Господу Исусу Христу.  А часопис  Сабор нека буде писмено сведочење те наше љубави према Богу и Цркви Његовој.

Са благословом,

Епископ франкфуртски све Немачке
+ СЕРГИЈЕ

Извор: Епархија франкфуртска и све Немачке

• Нове књиге

|

[JESSY]

Цар Николај II Романов на календару за 2016 годину

18. Септембар 2015 - 10:45

Почетком септембра појавио се у продаји зидни календар сериjе “Руски Цар“ за 2016 годину са портретом Цара Николаја II Романова.

Прво што обрадује око и срце гледаоца је, свакако, портрет Цара Николаја II. Портрет који је 1915. године насликао познати руски уметник Борис Михајловић Кустодиев (1878-1927). Борис Кустодиев, представник руске интелигенције и поштовалац Свете Царске Породице, није могао остати равнодушан пред светом личношћу Цара. Ово уметничко дело је дубоко психолошко, грађено готово иконографски. Посебан акценат треба ставити на боју царске униформе-пурпурну. Уметник је предосећао скоро мученичко страдање Царске Породице. Лик цара је смештен око зидина Кремља-симбола земаљске Русије која је неодвојива од свете, небеске, Русије.

Овакви портрети представљају важан историјски документ. Уједно нам показују колику је љубав имао руски народ према своме Цару.

Попут Кустодиева, који је насликао портрет 1915., данас, 100 година после, са пуно радости српска публика се упознаје и обнавља сећање на ово изузетно дело и Цара. Додуше, у примењеном облику-облику који је у духу нашег времена.

Сам календар је врло квалитетне израде, димензија 49х34 цм. Означени су црквени празници, посни дани, као и трајање постова. У овој едицији постоје још и плакати. Продајна места едиције „Руски Цар“ су продавница „Храм Светог Саве“ у улици Максима Горког 27 (063 594 007) , затим продавница „Чувари“, Браничевска 1. Календар ће бити доступан свима и на Београдском сајму књига. Контакт за набавку календара у Србиjи: [email protected]

• Нове књиге

|

[JESSY]

Збирка поезије „Цетињски псалми“ Марине Кусовац представљена у „Светигориној“ књижари на Цетињу

18. септембар 2015. - 10:42

Збирка поезије „Цетињски псалми“ ауторке Марине Кусовац синоћ је, у организацији Кола милосрдних сестара „Краљица Милена“, промовисана у „Светигориној“ књижари на Цетињу.

„Дубоко свјесна људске ништавности, које се и сама дотакла, Марина Кусовац у поезији цијелим срцем, бићем и мишљењем тежи смирењу, као најузвишенијој хришћанској врлини“, казао је на промоцији пјесник Радојица Радовић.

Он је казао да се ауторка у поезији плаши гордости и поред тога што је свјесна да је пут хришћанина доживотно мучеништво.

„Врло је прекорна према себи и труди се да њена поезија буде постојана, како би њоме што више угодила Богу“, казао је Радовић.

Парох цетињски протојереј-ставрофор Обрен Јовановић рекао је да су пјесме Марине Кусовац својеврсна исповијест и пожелио јој добро зравље и дуг стваралачки живот.

Стихове Марине Кусовац казивали су ђаци Цетињске Богословије.

 

http://www.mitropolija.com/cetinjski-psalmi-marine-kusovac/

[JESSY]

Протојереј проф. др Љубивоје Стојановић: Свештенослужење у мултидисциплинарном контексту

14. Октобар 2015 - 8:50

Фоча: Православни богословски факултет; Београд: Свети Василије Острошки Богословско друштво Отачник, 2015, 479 стр.; 20 cm, ISBN 978–99955–722–6–6

Речи Светог апостола Павла, да се човеку Бог само открива (ср. Гал. 4, 9; Рим. 1, 19) и човек Га упознаје онолико колико је достојан, потврђује протојереј проф. др Љубивоје Стојановић својом најновијом књигом, Свештенослужење у мултидисциплинарном контексту, којом нам вeшто и зналачки, обухватајући више научних дисциплина, одговара на многа питања са којима се сусрећемо и мучимо у животу, посебно наглашавајући да је најтеже срести се и упознати са самим собом, упућујући нас да пронађемо и прихватимо своје сопствене врлине и мане, скрећући пажњу да не гледамо само своју светлу страну већ и ону тамну и да се трудимо да и њу осветлимо.

Ова студија има неколико тема и подељена је на пет поглавља која су утемељена једно у друго и међусобно се допуњују.

У првом поглављу, под насловом „Црква у историји“, аутор се бави основним питањима одговорности нас као верних Цркве Христове у историјском контексту, истичући чињеницу да би требало увек да будемо сведоци вечности у времену, а никада незаинтересовани посматрачи.

Друго поглавље које носи наслов „Корелација и интеграција вере и знања“ говори нам о потреби усаглашавања верских истина са научним открићима, наравно, уважавајући постојеће разлике у приступу. Овде се истиче значај свештенослужитеља који треба да уважава људско стваралаштво, уз упозорење да су верски фанатизам и борбени атеизам непремостиве препреке ка здравом напретку.

У трећем поглављу које носи наслов „Свештенослужење као креативно усаглашавање световног и светог“ ставља се посебан нагласак на сталну нашу будност и стваралачку динамику вере.

У четвртом поглављу под насловом „Душеводитељство као прогресија христолике љубави“ говори се о разликама међу људима које захевају међусобно уважавање са посебним освртом на знање и искуство, истичући да нашу веру заснивамо на љубави Божијој, а не на страху или интересу који нас спречавају да схватимо, прихватимо и разумемо другога.

Пето поглавље насловљено је „Састваралаштво душеводитељства и психотерапије“ представља смислену завршницу претходних поглавља. У њему се говори о потреби да се разуме дух времена и да је само тако могуће разумно садејство душеводитељске делатности са психоанализом и психотерапијом-логотерапијом.

Ова богата студија покреће и упућује на живот у Цркви, а то подразумева живот у Христу, то јест, живот где се не молимо само за себе, већ за све православне хришћане, и за све људе уопште, за сав свет, знајући да је воља Божја „да сви људи дођу до познања истине и да се спасу“ (ср. Тим. 2, 4).

Идући ка последњој страници ове књиге, читалац ће осетити све већу и већу радост којом она зрачи. Радост покајања, радост сусрета, радост у чињењу добра, радост у давању, радост у жртви, радост у братољубљу, радост у гостољубљу, радост у разумевању другог и другачијег, јед¬ном речју, радост живота.

Прота Љуба, као искусни писац нам на веома пријемчив начин разрађује многобројне теме и зато сам убеђен да ће ова књига својим садржајем заинтересовати и загрејати срца сваког читаоца, а не само свештенослужитеља. Због тога чврсто верујем да ће она, поред осталог, ојачати и потврдити љубав према Богу и помоћи ономе ко је буде прочитао да учврсти своју веру у овом времену колебања, преиспитивања и странствовања, и повести га на прави пут, пут Богочовека.

У књизи је језик коректан, реченица јасна и ле¬па тако да казивање тече несвакидашњом једноставношћу те читаоца вешто вуче да књигу не оставља док не прочита и последњу страницу. И када дође до краја убеђен сам да ће му ова студија помоћи да чистим срцем, дакле срцем у којем је засијала светлост лица Божијег, духовно обновљен и оплемењен настави или отпочне црквено-литургијски и подвижнички живот непрестано носећи и сведочећи лик Божји у себи.

Тако доживљену је искрено и од свег срца свима и препоручујем уз скретање пажње на једину ману коју ова књига има, али која није у њеном тексту који је пребогат цитатима из Светог Писма, нарочито Новог Завета, као и поучним мислима Светих Отаца, већ у тиражу. Стога сматрам да ју је било потребно одштампати у неколико десетина па и стотина хиљада примерака, јер би је као вредну и богату духовну ризницу, требало да прочита и у својој библиотеци има сваки православни верник, па и сваки човек уопште.

Протојереј- ставрофор др Саво Б. Јовић

• Нове књиге

|

[JESSY]

Протојереј Андреј Ткачов: Мисионарске белешке

21. Октобар 2015 - 9:40

 

Излази из штампе нова књига протојереја Андреја Ткачова на српском језику „Мисионарске белешке“. Издање је посвећено једној од најактуелнијих тема из живота Цркве и сваког хришћанина. Главна тема књиге је проповед спасоносне Христове вере. Аутор на основу личног искуства говори о томе како савремени чвоек треба да проповеда Истину, како боље да пренесе јеванђељско учење свом ближњем.

Књига ће бити корисна широком кругу читалаца, свима онима којима је стало до судбине Цркве и до њене јеванђељске благовести. Ово је већ друго штампано издање протојереја Андреја Ткачова на српском језику. „Мисионарске белешке“ су још један заједнички пројекат српске редакције портала „Православие.Ru“ и издавачке куће „Чувари“. Раније је објављен зборник чланака „Није на продају“, који се одмах свидео српским читаоцима и који је изазвао велико интересовање за овог аутора. Презентација књиге „Мисионарске белешке“ у којој учествује њен аутор, отац Андреј, биће одржана:

• 26. октобра у 19 часова у Парохијском дому при храму Светог Саве у Београду
• 27. октобра у 14 часова на Међународном сајму књига - Руски штанд
• 28. октобра у 19 часова у Вазнесењској цркви у Београду.

Извор: pravoslavie.ru

 

• Нове књиге

|

[JESSY]

[JESSY]

Студеничка ризница

3. Новембар 2015 - 12:13

Мирјана Шакота: Студеничка ризница

Манастир Студеница у саиздаваштву са Издавачком кућом Платонеум је објавио илустровану монографију Студеничка ризница аутора Мирјане Шакоте.

Уводна реч другом издању

Давне 1206/7. године, студенички Игуман Свети Сава писао је биографију ктитора Преподобног Симеона. У овом делу, пред завршне заповести студеничким монасима, Сава је написао важне речи: „...да ми и они после нас до свршетка овога времена [благодарећи] драгоценим молитвама нашега оца и ктитора ... радимо све што је мило Богу...“ (Житије Светог Симеона).

У време када су ови редови настали, велики део ондашњег братства лично је познавао Преподобног Симеона Немању, те се Сава, пишући Немањино житије, њима тако и обраћао: „Отац наш и ктитор ... господин Симеон, пребиваше међу нама... (говораше) нама који смо око њега...“. Тада је Студеница била на почецима свог постојања. Ипак, Архимандрит Сава је, на горепоменутом месту, написао веома важне и пророчке речи. Рекавши „ми и они после нас до свршетка овога времена“, ставио нам је заувек до знања да су Савини ондашњи монаси једна заједница, једно братство, са онима који ће долазити у каснијим вековима. Ово важи и за наше дане – све „до свршетка овога времена“, тј. до доласка Христа Спаситеља и отпочињања вечног Царства Божијег. Ове Савине речи као да проричу дуго трајање Студенице. Генерације њених монаха, као мистичка заједница некадашњих, садашњих и оних који ће доћи, моле се за ово трајање. Осим њих, поменуто трајање не би било могуће без многих племенитих људи који су се на разне начине трудили да се одржи студенички комплекс. Међу њима значајно место заузима Мирјана Шакота, аутор монографије Студеничка ризница.

  Пред нама је обновљено и осавремењено издање књиге која је рађена деценијама, а која на достојанствен начин приказује оно што је стварано и чувано током више од осам векова. У предговору првом издању аутор, упозоравајући „на неке наше старе дугове према Студеници“, износи свој став, и жељу, да целина манастира Студенице буде „предодређена за вечно трајање“. Као што смо видели, ово је и жеља Светог Саве.

Ново издање Студеничке ризнице охрабрује, показујући нам да се вековна ктиторска активност наставља. Аутору ове књиге, као и онима који су се трудили око њеног издавања и помогли га, нека Бог подари свако добро и вечни живот.

игуман манастира Студенице архимандрит Тихон (Ракићевић)

• Нове књиге

|

[JESSY]

ЗОНА БЕСМРТНИХ

€6.00

 

 

 

• Опис
• Прегледи (0)

Опис Производа

Монаштво је велика тајна Божија. За оне који се осмељују да ступе у ту велику тајну и приопште се истинском духу монаштва (орг. иночества), Господ је за сва времена у писаном облику сачувао искуство отаца који су овим путем прошли у радост Вечности. А овај је мали зборник настао од одговора на питања која је преда ме поставио живот за време мога формирања и живота у тајни монаштва.

Моје је монаштво почело од послушништва у шестогодишњем узрасту, и до 56. године текло је на парохији усред светског метежа, а завршава се тридесетогодишњим монашким животом у овом древном манастиру.

Имао сам много питања пастиру, а није их било мање ни када сам и сам постао пастир-монах. А одговори, добијени у делима Отаца, проверавани су мојим дугим монашким животом, временом и у личном искуству и у искуству других.

И ево сада, као мрвице живог искуства, желим да оставим овај зборник, као завет и за усавршавање и практично руководство монасима, и за наук мирјанима: свима у чијем се срцу загрејала љубав према тајанственом монашком животу у Богу.

Сабрат Псковско-Печерског Свето-Успенског
манастира многогрешни
Јован Крестјанкин

[JESSY]

„Цетињски манастир” свјетионик изабранима

6. Новембар 2015 - 7:39

Велики успех Издавачко-информативне установе Митрополије црногорско-приморске „Светигора” на 60. Београдском сајму књига

„Светигори” је припала новоустановљена награда Међународног сајма књига у Београду Најбољи издавач из дијаспоре и то за монографију „Цетињски манастир”. Награду за најбољег издавача из дијаспоре „Светигора” је равноправно подијелила са издавачком кућом „Себастијан прес” Епархије западноамеричке, којој је награда припала за књигу „Хришћанска баштина Косова и Метохије - историјско и духовно средиште српског народа” објављену на енглеском језику.

Како истиче отац Радомир Никчевић, директор ИИУ „Светигора”, награда је подстицајна: -Сви ми, који смо годинама окупљени око „Светигоре” и њене издавачке дјелатности, знајући да спасење није само лично дјело појединачног човјека већ плод заједничког труда и љубави, засновано на истрајном служењу Истини, у том контексту, као производ заједничког рада и схватамо ту награду. Апостол Павле упоређује Цркву са тијелом, састављеним од много членова, гдје око не може бити рука, нити рука срце, а Свети Василије каже: „Служење Цркви је различито”. Свако треба да ради оно што најбоље зна, за што је позван и за што има благослов Цркве. Цетињски манастир, као престо црногорских митрополита, у својој вјечној љепоти, и данас је, као и кроз вјекове своје историје, кула стражара над Црном Гором и њеним житељима. Тако ова књига, обиљем историјских података и мноштвом дивних фотографија и ликовних прилога, које су с правом мјером и пропорцијом одабирали Јован Маркуш и Мирко Тољић, на очигледан, видљив и савременом човјеку близак начин читаоца уводи у тајну храма, приближавајући му духовни свијет и откривајући му небеску љепоту Православља. Наше техничко и неважним информацијама испуњено вријеме све више прљавим и ружним сликама и ријечима запљускује савременог човјека, који као да више нема чистог ваздуха да се окријепи и опорави, па ми се чини да су овакве књиге, које својом тихом свјетлошћу окрепљују, неопходне и љековите данашњем, од свашта умореном, читаоцу, каже отац Никчевић.

Извор: Митрополија црногорско-приморска

• Нове књиге

|