Како спознати своје грехе и борити се против њих?

[JESSY]

spojene su sve teme o grehu..... tema je ovde...  

1. Духовни живот наше Свете Цркве
2. > Православље за почетнике

[JESSY]

Исус им одговори: Заиста, заиста вам кажем да је сваки који чини грех роб греху.

Јован, 8:34

 

Зато, као што кроз једног човека дође на свет грех, и кроз грех смрт, и тако смрт уђе у све људе, јер сви сагрешише.

Рим., 5:12

 

Шта ћемо дакле рећи? Је ли закон грех? Боже сачувај! Него ја греха не познах осим кроз закон; јер не знадох за жељу да закон не каза: Не зажели.

Рим., 7:7

 

А који се сумња осуђен је ако једе, јер не чини по вери: а шта год није по вери грех је.

Рим., 14:23

 

Јер који зна добро чинити и не чини, грех му је.

Јаков, 4:17

 

Који год у Њему стоји не греши; који год греши не виде Га нити Га позна.

1 Јов., 3:6

 

Свака је неправда грех; и има грех не к смрти.

1 Јов., 5:17

 

Ради имена свог, Господе, опрости грех мој, јер је велик.

Псал., 25:11

[Данче*]

Пазите овако, сваки грех саплиће човека, да ли умно, да ли физички, узмимо просту једну ствар која је свакодневно присутна, неко каже попићу једну, две чаше, није то страшно, али ако се две попију, трећа ће доћи на ред, па онда се каже четврта и пета никоме не смета, то се певало. И шта ћемо онда? Значи моје мишљење је да треба грех сваки зауздати, или му дати једну границу до које сме да иде и ни милиметар не попуштати, ако пређемо ту границу одмах се исповедити и казати духовнику да си погазио своју сопствену заповест, а није ти нико то наредио. Важно је да Бог види твоју ревност, да се трудиш, а не шта ме брига! Алкохолизам је порок који изазива трагичну ситуацију и последице. Алкохоличар је жив али је мртав, има име да је жив али је мртав. А да не говоримо сад о развратном понашању где људи руше свој углед и углед породице, и на крају најстравичнија ствар, упропасте све, ближње, и богатство што су стекли, и углед пред људима. Или, то се исто често дешава, неко је занимљив, насмејао се некој жени и она њему, и не стану на томе и дође до катастрофе такве да просто он не зна да се извуче из тога, постаје роб самоме себи а био је газда, био је господин а постао је ништа. Ама људи, ја гарантујем 95 посто пада морала, и физичкога, и материјалнога у људима руши се усред греха. Грех проузрокује сваку невољу над човеком, и болест, болести се јављају, то је скоро проф. Јеротић рекао овде, свака болест, свака бол је психосоматске природе, ту се слажем с њим. Значи, не може друкчије ни настати, то мора човек да схвати, здрав човек, поносан, фин, леп стаде у Едемски врт и све му се покоравало, био је прекрасан, сличан Богу и онда кад је почео да грамза дошао је у ситуацију малтене да се боји шушња кад шушти крај њега. Замисли цара који влада васионом а боји се шушња, грех проузрокује слабост, страх, беду невиђену, грех је лоша појава, он долази од стране негативне силе, тј. сатане, он тера човека да греши јер је и сам због греха пао, због непослушности Божијим заповестима, он је почео полако да се горди и изгубио свест о својој висини. Нормално, дошао је у стање похлепе, незадовољан је, и зато он тако урла и напада на људе и дању и ноћу, помућује умове људске. Неко каже, нема мира, неко каже зле мисли ме муче, неко каже не зна шта му се дешава, неко не може да спава, све је то услед греха, а сатана је грех сервирао као предлог и човек га усвојио, а није морао да га усвоји и да греши, где пише да сам ја ноћас морао у коцкарницу да идем и да се коцкам и прокоцкам имање, таман посла. Све је то сатана предложио, ја сам испунио, дакле, нема он ту власт над тобом ако ти не прихватиш.

Архимандрит Стефан Вучковић

[Жедни]

Питање. Спознао сам свој грех. Јесам. Било је тешко јесте. Али и даље се не борим. Хоћу. Покушава. Не иде... Зашто?

[Данче*]

Демонизам греха Грех је, говори свети Златоусти, највећа трагедија за човека, а од ове већа је само трагедија немања свести о греху. Управо живимо у времену умртвљавања осећаја човека за грех, његово не само релативизовање и умањивање значаја, него и превођење у “врлину”.

 

 

Шта је то грех? То је тајанствена реалија нашег живота, невидљива радијација, која га прониче у потпуности; то је несхватљива сила, која приморава нашу земљу више од седам хиљада година да рањава нашу земљу (духовно срце космоса) у болним грчевима. Историја људског рода у многоме подсећа на историју хроничне болести.

Наши савременици, попут древних хуманиста, покушавали су да упросте тај проблем, да објасне грех моралним несавршенством, човека, уклањањем од неког моралног стандарда, несклада између ума и осећања, пројављивањем егоизма у друштвеном животу, а понекад случајношћу и грешком – неправилно изабраним решењем. Они виде разлог греха у недостацима васпитања, недовољном васпитању, лошим примерима, социјалној неправди, и сматрају, да душа, чиста од рођења, по утицајем спољашњих фактора, се подвргава корозији попут метала и постепено бива прекривена слојем рђе. И зато су хуманисти стремили да исправе моралност кроз друштвене реформе, то јест психологију, кроз социологију. 

Сви слични покушаји су се показивали утопијом. Ентузијазам борбе се завршавао разочарењем, револуционарна насиља су рађала, не моралне грехе, већ тиране и робове: у време револуције и перестројке видимо посебно јаке налете зла, слично избацивању усијане лаве из њедара земље на површину. Савремени либерализам хоће да реши питање о греху радикалним средством, односно – да уништи само схватање греха. За то је потребно уништити схватање моралности, објавити је за предрасуду и сујеверицу, и изложити је свеопштем подсмеху. Философски системи, почињући од антике, покушавали су да докажу, да је грех само оскудевање у добру. Савремени либерали – циници покушавају да људима убаце, да је грех само лажно схватање, измишљено ради држања човека у страху, свезивања и ограничавања његове слободе, његовог лишавања радости у животу.

Уопште, грех је тамни призрак, који мора бити расејан и уништен светлошћу људског ума. Грех је страшило за дете, и древна сујеверица, која може изазвати само нервозу и фобије.

Либерали хоће да сведу моралност на минимум, например, на праведно дељење супе из заједничког казана, и тиме да успокоје остатак људске савести. Али ми осећамо грех као реалну силу. Ми се свуда сусрећемо са том увекпостојећом, невидљивом и, пре свега, у нашој души.

Постоји дубина греха, као његова онтологија, скривена од очију – то је мржња према Богу. У временима ратова и револуција, када се руше основи државе, као низови зграда приликом земљотреса, посебно јасно се појављује сатанизам греха, и чини се, да се сама повшрина земље претвара у дно пакла.

Може ли се само оскудевањем у добру објаснити садизам и ново-измишљена мучења, којима су подвргавали људе, када је сама смрт изгледала као милост? Да ли је оскудевањем у добру, могуће објаснити поток секса и разврата, који се на нас обрушио са телевизијских екрана и новинских страница. Да ли је могуће објаснити последицом нечијег незнања, апологију хомосексуализма?

Како објаснити то нарастајуће појаву муља? Изгледа да је нови окрет у религији сатане култ највећег разврата, као што је декаденс у уметности наметнуо култ тела које се распада.

Раније се патолошки секс сматрао срамном појавом, био је повезан са облашћу судске медицине, а сада не само да га трпе, већ га и рекламирају, као нове боје у палети људских осећања. Чини се да ће се Содом ускоро подигнути са дна Мртвог Мора, испливавши из њега као неки тритон и постати престоница „елите“.

Грех је немогуће објаснити масовном психозом или безумљем. Човек сишао са ума је неодговоран, а овде, људи знају на шта иду. Наведимо пример. Човек који као да не показује никакве психичке девијације, коректан у друштву, ефикасна у служби, одговоран комшија, брижан породични човек, био је ухваћен јер је обманом пљачкао људе, пре свега девојке и децу, везивао их, обливао бензином и спаљивао. Раније је устројио план отимања својих жртви тако пажљиво, попут режисера који разматра поставку представе. Када су га на суду питали, зашто је он извршио такве злочине, одговорио је, да је осећао насладу несравњиву са било чиме, слушајући вапаје својих жртава.

Људи на екрану са великим интересом гледају на слике насиља и ругања над људским телом, као да су хипнотисани том мрачном фантазмагоријом. У сатанистичким сектама садизам и разврат се јављају ритуалима ноћних оргија. Сада хоће да претворе сабат вештица у очаравајући спектакл. Грех је окултна појава, то је изазов Богу, у име илузорне слободе, то је жеља човека да оскврни и уништи образ Божији у својој души. Грех је бесмислен и безобразан, али је он привлачан управо својом бестидношћу. Зашто се таквим захтевом траже најциничније књиге и развратне слике? Управо зато што су они сазвучни страстима и сликама, које се крију у дубинама људске подсвести. Сваки грех је у роду са првородним грехом, који се предаје са колена на колено, и тече, не оскудева, попут реке, кроз сву историју света – од зоре до заласка. Сваки грех, савршен човеком, сједињен је са првородним грехом, чије име је „богоборство“, као лишће са граном дрвета.

Свети говоре да спасење почиње са виђењем својих грехова. Прво дејство благодати јесте зрак, који је усмерен у дубину душе, у коме човек види себе, покривеног крастама греха, као прокажени са чировима. Пред њим се откривају страсти, као чудовиште које обитава у срцу. Ако се душа не бори са грехом, и покорава му се, онда она сама постаје демоноподобна и демоно-образна. Угризи савести нам говоре о томе, али се само после смрти открива сав демонизам греха, и душа задрхти од ужаса, што остаје у вечности са грехом, као са неизбрисивим печатом одбацивања. Сетимо се банчења сатанизма у двадесетим годинама прошлог века, са његовим крвавим злочинима и ново-измишљеним богохулствима. То је млаз греха из тамних дубина људске душе, као из дубине пакла. 

Из утробе земног живота, душа се рађа у вечност, или са ликом Христа, или са ликом сатане; а после васкрсења из мртвих, не само душа, већ и тело, примају образ онога, чему је човек служио. У томе је тајна раја и пакла, вечног блаженства и вечних мука. Грех има своје апологете; са сваким веком њихов број се увећава, а са сваком деценијом њихов карактер постаје све наглијим и циничнијим. Либерали хоће да трагедију грехопада претворе у очаравајући роман са добрим крајем.

Савремени оригенисти сачињавају нове теорије да би успокојили грешника. Приклањајући се његовом узглављу, они му, као Шехерезада Ал Рашиду, говоре бајке, само не из „Хиљаду и једне ноћи“, већ из Оригеновог и Карпократовог предања. Њихов главни догмат – коначно свеспасење. Али Господ је на земљу донео не мир са грехом и сатаном, већ огњени мач благодати, који ће заувек да раздели добро и зло. Оптичка варка ће се завршити и наступиће горко буђење.

 

 

Архимандрит Рафаил Карелин

извор: http://karelin-r.ru/stories/25/1.html

[JESSY]

Greh je neposlušnost Reči Božijoj, to je narušavanje hrišćanskog duhovnog zakona od strane vernika. Pojam greha je religijski pojam i njega shvataju samo oni koji shvataju hrišćanski zakon i ispovedaju veru u Boga, koji se zbog toga nalaze u “ogradi crkvenoj”. Onaj, pak, ko je van Crkve nije uopšte sposoban da shvati svoju grehovnost, niti da vidi sav svoj pad i užasne se zbog dubine svoje zaraženosti smrtnom bolešću greha, kao ni da oseti svoju udaljenost od Boga i Istine. Zbog toga se treba prvo pokajati za grehe protiv Boga i Njegove Crkve. Takvih greha ima mnogo, i oni su povezani u jednu neraskidivu mrežu raznih duhovnih stanja, kako jednostavnih i očiglednih, tako i skrivenih, na prvi pogled beznačajnih, a zapravo izuzetno opasnih za dušu.

 

HILANDARSKI LISTIĆ

[JESSY]

 ГРЕХОВНЕ НАВИКЕ И НАЧИНИ БОРБЕ ПРОТИВ ЊИХ

 Навика је друга природа – вели народна мудрост. И заиста, ко се то од нас, желећи да се избави од неке штетне навике, није и сâм уверио колико је то тешко. Код неких се то граничи са немогућим. Навике стичемо неприметно и одједном приметимо да смо постали њихови робови и да нам више не чине добро, јер испуњавамо њихову вољу која се често супротставља нашем духовном и телесном здрављу.

Ава Доротеј нас учи да кад смо дуго у неком греху или га много пута поновимо, ствара се пристрашће или греховна навика. То пристрашће, или навика, бива тако јако управо зато што као друга природа човека вуче према ономе према чему има склоност или према чему је пристрастан. Што више човек чини неки грех и остаје у њему, пристрашће бива све дубље у његовом срцу. Па иако се догађа да се човек неко време уздржава од страсти, навика га, као неки канап, привлачи управо ка тој бљувотини, јер као што се пас повраћа на своју бљувотину, тако безумник понавља своје безумље (Прич. 26, 11).

Свагда одсецајте страсти док су још у зачетку, пре него се укорене и учврсте у вама и почну да вас притискају. Јер тада ћете морати много да пострадате од њих, зато што је једно ишчупати малу травку, а друго искоренити велико дрво.

"Бој се навике више него непријатеља" – вели свети Исаак Сирин. Онај ко у себи чува навику исто је као да чува огањ, зато што снага нечега зависи од количине материје у њему. Ако навика једном нешто затражи и њен захтев не буде испуњен, тада ћеш други пут видети да је ослабила, а ако једанпут испуниш њену вољу, онда ћеш други пут видети да те напада са много већом снагом. Држи ово у памети у свим приликама, зато што ти је помоћ предострожности битнија од помоћи делања.

Немогуће је избројати све наше ружне навике, страсти и пороке. На пример, свештеномученик Петар Дамаскин, који је живео у осмом веку, набраја 298 страсти својствених човеку. Разуме се да се та листа до данас знатно увећала. То значи да је непријатељ нашег спасења још више замки раширио над нама. Као што је познато, само смирење не упада у његове замке. Но, оно је својствено савршенима, а за све остале је покајање једини излаз из непријатељског мрака, то јест из разних грехова, навика и страсти, и то срдачно, искрено, пажљиво и сузно покајање. На почетку човек треба да научи да пази на себе. То значи да треба посматрати себе да бисмо открили све своје скривене непријатеље, између осталог и у виду многобројних штетних навика.

Већ смо говорили да искорењивање сваке навике изискује много труда и суза. У томе је главни помоћник подробна исповест, јер познато је да навике и страсти налазе своје место у нама због неисповедања грехова, а понекад одлећу од нас изненађујуће брзо, баш као и исповеђени грех.

 

http://podmaine.weebly.com/10481057105510541042104510571058.html

[JESSY]

Грехови данашњице

Кад људи кажу НЕ Богу, када својевољно не желе да признају Његово постојање, онда и Бог одустаје од њих и предаје их најнижим, изопачавајућим пожудама. ”Зато их предаде Бог у жељама њихових срца у нечистоту, да се бешчасте телеса њихова међу њима самима..” (посланица Римљанима 1, 24)

То је оно што поготову видимо у садашњем западном свету. Људи су постали сексуално промискуитетни и изопачени. То није оно што је Бог желео да буде са људским родом, али ако намерно идете против Божијих стандарда и правила, упорно их одбацујући, онда Бог каже; ”У твом животу неће више бити моја воља, већ твоја.”

Када не желите Бога, Он вас неће држати уза себе на силу. Тако у савременом свету видимо све облике сексуалног промискуитета и перверзија, као резултат одступања Божије благодати.

Ово је сушта истина. Ово нисам рекла ја, већ је Бог рекао да се обавезно догађа кад Њега избацимо из живота.

 ДВА ОСНОВНА ГРЕХА

У данашњем свету свуда око нас имамо 2 основна греха, која су навелико раширена, а то је блуд и прељуба.

Блуд је секс пре брака, а прељуба је варање брачног партнера.

Христос је рекао да је постојање сексуалне жеље, макар је и не учинили јавно, исувише велики греха за себе, тако да се не варају они који гледају порно филмове сматрајући да је то све у реду, јер није.

Ево шта по том питању пише у посланици Јеврејима 13, 4; ”Брак нека буде у свему частан и постеља брачна чиста; а блудницима и прељубницима судиће Бог.”

Ми мислимо да је све у реду ако имамо секс пре брака, ако невечани живимо са својим партнерима, али Бог нам је поручио да ће таквима судити Бог, уколико остају упорни у таквом понашању, не желећи да се покају и промене. Нама можда то и није велики грех, нити велики проблем, али Богу јесте, чим нам је оставио тако стриктну опомену.

ХОМОСЕКСУАЛИЗАМ

Бог нам је и у Страом и у Новом Зваету поручио да је хомосексуализам грех. Многи објашњавају да је то био грех у Старом Завету, али да се Христовим доласком то променило. Немојте бити преварени. Хомосексуализам је дефинитивно велики грех.

Ево шта о томе пише у Новом Завету; ”Зато и предаде Бог у срамне страсти. Јер и жене њихове пртворише природно употребљавање у противприродно, а исто тако и мушкарци оставивши природно употребљавање жена, распалише се жељом својом један на другога, мушкарци са мушкарцима чинећи срам, примајући себи одговарајућу плату за своју заблуду.” (посланица Римљанима 1, 26 -27)

Ево шта о хомосексуализму пише у Старом Завету, у 3. Књизи Мојсијевој 18, 22 ; ”С мушкарцем не лези као са женом; гадно је”.

Ми живимо у свету у ком је забрањено рећи да је хомосексуализам грех и одмах бивате осуђивани и пљувани. Ипак, ви и ја нисмо писали Свето Писмо већ Бог и Бог је то поручио човечанству.

Са друге стране, Бог воли грешнике, прељубнике, блуднике и хомосексуалце, али то не значи да није грех оно што чине. Бог је сасвим разјаснио да то јесте грех. Бог стрпљиво чека њихово покајање, о доживотно непокајаним грешницима следи драконска казна; ”Не варајте се; ни блудници,ни идолопоклоници, ни прељубници, ни рукоблудници, ни мужеложници (хомосексуалци), ни лакомци, ни лопови, ни пијанице, ни опадачи, ни отимачи, НЕЋЕ НАСЛЕДИТИ ЦАРСТВО БОЖИЈЕ” (1.посланица Коринћанима 6, 9 – 10)

Данашња деца одрастају без знања да је погрешно имати сексуално искуство пре брака, да је погрешно живети заједно пре брака, да је погрешно имати хомосексуалну везу.

Ово је важно знати, јер је Бог поручио човечанству да је све претходно наведено грех, који нас, за време земаљског живота, одваја од Божије милости и благодати, а ако се не покајемо, онда нас одвлачи од живота са Богом у вечности.

Тада нам је читав живот у вечности пропао због неких не тако важних страсти, јер су страсти краткотрајно уживање, а вечност је заувек.

 

http://svetatrojicaroterdam.com/%D0%B3%D1%80%D0%B5%D1%85%D0%BE%D0%B2%D0%B8-%D0%B4%D0%B0%D0%BD%D0%B0%D1%88%D1%9A%D0%B8%D1%86%D0%B5/

[Ljubičasta]

Od misli sve krece.Misao rukovodi nasim delanjima,delanja koja se ponavljaju postaju navike,a kada covjek stekne losu naviku onda istu cini po inerciji i to opravdava nesvjesnim ili time da je to naucio ili naslijedio od roditelja.Mi u pocetku grijehovne navike cinimo svjesno,jer nam trenutno donose slast i ugodnost,i tada imamo osjecaj da mi kontrolisemo iste,ali kada one predju iz SVJESNOG u NESVJESNO,kada se ucahure u nasoj podsvijesti onda one krecu da kontrolisu nas zivot i pretvaraju se u nas licni pecat.Strasti bilo koje vrste nas sprecavaju da osvijestimo taj dio sebe koji smo pohranili u duboke i tamne vilajete svoje podsvijesti.Kada uspijemo da odolimo nekoj strasti onda mozemo lakse da posmatramo sebe i jasno vidimo svoj grijeh.Ko se ne bori sa svojim strastima ne moze doprijeti do sebe i osvijestiti taj dio svoje licnosti.Ja se trudim ako nista,u periodu posta da se posvetim toj borbi sa strastima.Bolje receno da se odreknem istih.Bez toga ne znam kako bih se pricestila.Ne mislim samo na strast u jelu i picu nego i sve druge grijehovne strasti.Kazem trudim se,nekad uspjesno a nekad ne.Borim se sa svojim navikama i oslanjam se na Boziju pomoc u saniranju istih.

[Ненад Р.]

Што више сазнајемо о вери , све нам је јасније колико смо грешни . Ми који верујемо у Бога , најчешће , смо мамо мало мање грешни од оних који не верују . Спознајом сопствених грехова и трудом да се ти греси смање у границама наших могућности , ми се све више приближавамо Господу.

[JESSY]

Кад се човеку догоди да згреши – а нажалост, дешава се често – заједно с осталим горким мислима долази и ова: «Зашто? Шта ми је све то требало?» И вероватно је управо она јака и корисна као својеврсна вакцина против наредних грехова. Јер, истина, врло често не грешимо само због неког заиста озбиљног, ватреног искушења. Не грешимо због тога што нас је нешто незадрживо вукло ка овом греху – ни из далека није увек тако. Чак ни не грешимо зато што смо нешто заиста јако желели. Већ… једноставно, ни због чега.

Долази осећање покајања због учињеног, душа се мучи, боли, осећа да се сама отуђила од Бога. Туга притиска срце, нека нејасна, али врло приметна брига, изгубљеност у садашњости, несигурност у будућност, страх. Ниједна радост више није радост зато што је отрована унутрашњом горчином – осећајем који остаје после греха. Једном речју, то је стање уобичајено после пада – више или мање тешко.

И ево, зна човек зашто му је лоше, зна и то да постоји излаз из још једне у низу криза, али да ће морати да се помучи и да пострада, да од Господа понесе ову или ону «епитимију». Међутим, зашто је осудио себе на то, због чега је одлучио да се удаљи од Оца Који га води у «далеку земљу»? Овде углавном нема јасног одговора.

Кад неко склапа посао, а живи у несавршеном, поквареном и лукавом свету, обавезно се стара о томе да не буде преварен и намагарчен. И зато све унапред проверава: да ли му се, рецимо, нуди добра роба, да ли су повољни услови, да не се од њега не тражи да плати превисоку цену? И ако се човек не превари, касније се радује, а ако буде преварен, секира се и љути. Али, бар из ове ситуације извлачи искуство и у будуће бива пажљивији, обазривији, боље вага свако «за» и «против».

Тако бива у «обичном» животу, тамо где су све вредности, стицања и губици искључиво материјални – и где се може и рукама опипати и измерити и пробати на укус. А у духовном… А у духовном код нас све често бива неозбиљно, немарно, тако да оправдавамо речи Господа: «Синови су овога вијека вјештији од синова свјетлости у своме нараштају» (Лк. 16, 8).

Јер, сваки пут видимо да цена не одговара роби. И не само да је краткотрајна „радост“ греха пролазна и ташта… Понекад ни нема никакве радости. Човек греши „по инерцији“, не размишљајући, због неке чудне слабовоље и малодушности. И не би хтео, и не би желео, а непријатељ га је „мало притиснуо“ и он му се препустио. Осетио је: требало би инсистирати на своме, мало се борити, потрудити. И обузела га је таква туга, таква чамотиња га је напала да је пре одлучио да се преда без икакве борбе и без икаквог труда. Коме ово није познато?

И да смо стекли – ништа нисмо стекли. А изгубили смо мир с Богом, спокој савести, унутрашњу целовитост која се тако тешко поново стиче. Или оно што је личило на целовитост што смо имали. Ово је, укратко речено, она цена која се увек мора платити у таквим пословима. Зато себи касније и постављамо увек исто питање, у некој тешкој недоумици: «И шта ми је све то требало?» Иако је одговор већ одавно спреман: «Ни-због-чега!»

Једноставно, ово питање је закаснело и зато, премда од њега и постоји нека корист, то није она која нам је потребна. Раније је требало то да се упитамо, да узнемиримо своју душу, да не дозволимо срцу да заспи сном лењости.

Да, то је важно – веома важно – да човек уме да пита себе на време, са свом строгошћу и да одговори себи и својој савести без лукавства и малодушности. И још – да прикупи храброст и одлучност да поступи у складу с овим одговором.

Игуман Нектарије (Морозов)

[JESSY]

Грех је непослушност Речи Божијој, то је нарушавање хришћанског духовног закона од стране верника. Појам греха је религијски појам и њега схватају само они који схватају хришћански закон и исповедају веру у Бога, који се због тога налазе у “огради црквеној”. Онај, пак, ко је ван Цркве није уопште способан да схвати своју греховност, нити да види сав свој пад и ужасне се због дубине своје заражености смртном болешћу греха, као ни да осети своју удаљеност од Бога и Истине. Због тога се треба прво покајати за грехе против Бога и Његове Цркве. Таквих греха има много, и они су повезани у једну нераскидиву мрежу разних духовних стања, како једноставних и очигледних, тако и скривених, на први поглед безначајних, а заправо изузетно опасних за душу.

 

[JESSY]

ОСНОВНИ И СЕКУНДАРНИ ГРЕХОВИ

Добро је ако умеш да разликујеш основне грехове од секундарних. Уколико не умеш, научи. То је веома важно. Морамо да знамо због чега највише треба да осећамо скрушеност и шта да поправљамо. Ево, на пример, ако смо расејани на молитви, уколико нас у цркви напада дремеж и ако смо непажљиви, ако нас не занима чак ни читање Светог Писма то се догађа или због маловерја и недостатка љубави према Богу или због лењости и безбрижности. Уколико у Цркви за време богослужења шетамо, разговарамо и гурамо се, ако миропомазању, крсту и плаштаници прилазимо без свештеног страха, задржавајући оне који стоје иза нас, и ако се гурамо испред оних који стоје испред нас, уколико чекајући да узмемо богојављенску водицу и водицу малог освећења на молебанима не стојимо у реду, већ се гурамо, да тако кажем, преко туђих глава, то значи да у нама нема страха Божијег и мљубави према ближњима.
Уколико се много бринемо за своју спољашњост и уређење дома то значи да смо сујетни. Уколико превише к срцу примамо неуспехе у свакодневном животу, ако тешко подносимо растанак, неутешно патимо за преминулима то говори да не верујемо у Промисао Божји и тако даље. У нама има самооправдања, нетрпљења прекора, таштине, тврдоглавости, али је још важније увидети њихову везу са самољубљем, себељубљем, уображеношћу и гордошћу и управо на ове основне грехове треба обратити сву своју пажњу. Постоји добро средство које нас доводи до спознаје сопствених грехова – треба да се сетимо за шта нас окривљују људи, посебно они који живе поред нас, ближњи. Њихове оптужбе, прекори и напади су готово увек основани. Приликом испитивања себе треба пазити да човек не падне у претерану подозривост према сваком покрету срца. Уколико кренемо тим путем можемо да изгубимо осећај за разлику између битног и небитног. У том случају треба оставити испитивање себе и молитвом и добрим делима измолити опроштај и просветлити душу.
Припрема за исповест се не састоји само у томе да се што је могуће детаљније присетимо, или чак запишемо своје грехове, већ пре свега у томе да искрено постанемо свесни своје кривице, да бисмо своје осећање покајања довели до скрушености срца, и ако је могуће, пролили сузе покајања.

 

Схиигуман Сава

[Ненад Р.]

Лепа тема и сматрам да је добро да "скинемо прашину" са ове теме.

Сваки човек је у мањој или већој мери грешан И полазећи од тога, свако од нас треба себе да преиспита и да покуша да свати где највише греши и да то поправи како би имао мање греха на души својој.