Како спознати своје грехе и борити се против њих?

[JESSY]

• Сваки хришћанин који живи одговорно, који се труди да размишља, на овај или онај начин покушава да стражи над собом, и обавезно пре или касније почиње да запажа одређене законитости: шта и како утиче на његово духовно стање, од чега зависи његова чврстина и постојаност у врлинама, и насупрот томе, склоност ка пороку. И наравно, не може да не анализира: зашто је поново пао у грех који је души већ постао одвратан, за које се кајао, не чак ни на десетине, већ можда и на стотине пута, за који се заклињао и одлучно је обећавао да ће престати да га упражњава. И Богу је обећао, и духовнику, и ближњима, које овај грех нервира. Наравно, и себи самом.

Види човек, схвата кад је већ касно, како се протеже овај злосрећни ланац – од нечег још потпуно невиног, од неке праве ситнице, па све до паду који целом његовом бићу причињава неиздржив бол. Прво мисао о томе да је јако уморан, да нема више снаге да тако живи, да то ради, да напокон треба да се одмори, да се опусти... Не, не да се помоли, не да прочита, јер то је труд о којем чак не жели ни да размишља. Већ просто мало да лежи, ништа не радећи, да одгледа неку испразну серију, јер то толико опушта главу, отклања напетост. Затим постаје јасно да се глава не растерећује, да напетост никуда не одлази, пред очима играју неке слике из бездана телевизијског програма, нејасне, хаотичне помисли као да растежу свест у различите стране, срце нападају врло различите помисли. И осећа неко узнемирење, неки немир... Сине мисао да је то грешка – да је требало помолити се, или у крајњем случају – једноставно лећи и заспати. Међутим, промиче и друга: «Сад је касно...» И надвија се чамотиња као оловни облак. Ноге саме иду до фрижидера, а тамо је после гостију остало још нешто – тек начета флаша коњака... А затим још већа чамотиња и горка свест о томе да човек поново треба да иде на исповест и поново треба да се каје за једно исто као да је неки лудак. И ако није баш безуман – у сваком случају је апсолутно безвољан. То се дешава с онима који имају давнашње и проблематичне односе са зеленом древном змијом.

Или... Или види човек да његов колега с посла ради нешто како не треба. И ради то с таквом сигурношћу, с осећајем као да је прави професионалац. И тако жели да му одбруси све што има у вези с тим... Али искуство му дошаптава: и друг је исто тако темпераментан, а ни ти не умеш да му кажеш тако да га не увредиш. Боље је да прећутиш. Ма не, рећи ћу му – његова је ствар да ли ће се увредити или неће, сам је крив, какве то везе има са мном? И ствар је кренула, пале су и такве речи да би у некадашња времена дошло и до двобоја. И овде је само правим чудом избегнут. Опет долази чамотиња и мисао: «Ето ти га, опет исто!» То се дешава с онима који имају проблема с језиком. А ко их нема?

[JESSY]

Или... Или се треба спремати за испите, а у компјутеру је књига скинута с интернета коју човек једва чека да прочита. Ма бар страницу да прочита... десетак... још једну главу да прочита до краја... И одједном се испоставља да је дан прошао, и вече је наступило, и ноћ је пролетела... А уџбеници и скрипта, где су били отворени, тамо су и остали отворени. И не зна човек шта да прича на испиту, као да одговара, шта уопште да тражи тамо. Треба да тражи ко ће да му шапне, да се извади или да моли професора за «шестицу»? У принципу, да се срамоти...

Увек постоји почетак греха без којег ни њега самог не би било. Довољно је учинити први корак, а затим, све креће као на тобогану – све брже и брже. У принципу, шема је јасна. Није јасно нешто друго: како се дешава да знамо, много пута смо се у сопственом горком искуству уверевали у све то и свједно чинимо први корак? Јер, зна се до чега ће он највероватније довести... Испада да просто сами себи дајемо право... на грех.

Понекад убеђујемо себе у то да смо постали много искуснији, јачи, храбрији и да оно што нас је раније наводило на пад сад неће деловати на нас тако погубно. Међутим, наше срце осећа превару и ми се једноставно «окрећемо», «не примећујемо» га. А понекад потпуно свесно грешимо «мало», «умерано», «пријатно», а онда се срозавамо у оно што је безгранично страшно. Понекад и «финални» грех не чинимо зато што не можемо да се обуздамо, већ зато што смо га на крају крајева једноставно себи дозволили. Коме то није познато? Ко може да каже да се увек подвизава против искушења до крви?

А ми заиста имамо право – да грешимо! Ко ће нам га одузети? Господ нас је створио као слободне и зато имамо права да радимо шта год пожелимо, укључујући и да грешимо. И ево шта је чудно! – управо ово право најчешће користимо. Неверујући то чине једноставно, не размишљајући и никако то не оцењујући – најчешће. А ми, с мишљу о томе да ћемо се обавезно покајати – касније. И чини нам се да је све што се дешава, можда и неправилно, али је у суштини невино: јер све је у нашим рукама – сад смо овако реализовали своју слободу, а после ћемо другачије. Само што, чини се, заборављамо: користећи сваки пут право да грешимо, сами дајемо право на себе ономе ко нас мрзи, ђаволу. Грешећи свесно, вољом, ми му пружамо могућност да нас увлачи у грех и онда кад то не желимо. То не укида нашу слободу до краја, али је смањује до извесног минимума кад је за супротстављање искушењу погребан огроман напор, за који се често испоставља да нисмо способни.

И кад кроз подвиг, кроз проливање зноја и крви, кроз велика страдања поново по благодати Божијој човек стекне некадашњу лепоту, наравно, размишља: «А да ли ми је уопште потребно ово право – на грех? Могу ли без њега?» И заиста благо ономе ко лиши себе овог права.

 

Игуман Нектарије Морозов

[Срђан Ранђеловић]

 

 

Са благословом Митрополита Црногорско-приморског и игумана острошког Г. Г. Амфилохија почеле су да се одржавају ДУХОВНЕ ВЕЧЕРИ у Горњем манастиру.

У суботу 10. августа 2013. године предавање на тему ”Прародитељски гријех и његове последице” је одржао јеромонах Никон игуман манастира Доњи Брчели.

http://www.ostrog.co/index.php/2013/08/jeromonah-nikon_-praroditeljski-grijeh-i-njegove-posledice/

[JESSY]

”Јер који сав закон одржи, а сагреши у једноме, крив је за све.” (Јаковљ. 2,10)

Само је једна особа, која је ходила овом планетом, успела да савршено поштује свих 10 Божијих заповести, а то је био Исус. Нико други то није могао.

Свако од нас је нарушио 10 Божијих заповести на много више начина него што и реализујемо.

• Узимали смо узалуд име Господње.
• Имали смо друге богове испред Њега.
• Лагали смо.
• Вероватно смо крали или смо починили прељубу,
• а можда смо и убили.
• У најмању руку, жудели смо или смо мрзели.

Ипак, Библија каже да ако сагрешимо у једном слову закона, криви смо за све.

Зашто нам је, онда, Бог дао заповести, које не можемо испунити?

Оне нам нису дате да би нас начиниле праведнима. Оне су нам дате да би нам доказале да нисмо праведни.

Дате су нам да би нам доказале да смо далеко испод Божијег стандарда. Дате су нам да нам докажу колико нам је потребна помоћ. Божије заповести нас уводе у руке Исуса Христа, раширених у загрљај, који је умро на крсту за све наше грехове.

У Библији пише; ”(Исус) избриса обвезницу, која нас својим прописима оптуживаше и беше против нас, и (Он) је уклони приковавши је на крст.” То значи да је Исус Христос узео на себе казну, која је написана у заповести; ”Која душа згреши, она ће умрети…” (Језекиљ 18, 20).

Он је умро уместо нас, упијајући сав Божији гнев, који је требао доћи на мене и на тебе.

Tреба да се покајеш за неке грехове. Бог ће ти опростити – али је потребно да признаш свој грех, да престанеш проналазити оправдања због којих га чиниш и да греху окренеш леђа, да га више не би чинио.

Библија каже; ” Ако исповедамо грехе своје, веран је и праведан да нам опрости грехе и очисти нас од сваке неправде.” (1. Јованова 1, 9)

 

http://svetatrojicaroterdam.com

[Crnokosa]

Oprostila mu, uvek oprastam svima...

[javor]

E, ja se uzdam samo u Bozju milost i nadam se da ce On naci opravdanija i za mene gresnog.

Smatram da mi i ne mozemo do kraja da shvatimo dubinu oprastanja greha i da je to samo Bozja milost koja je ljudima nepojamna, beskrajna, a po sustini savrseno cista i svetla i sobom osvetljava svu dubinu ljudskog srca i tako poznaje coveka i prirodu njegovog greha

 

 

Greh lude ?

Termin nije najsrecnije odabran za to sto hoces da pitas.

Ako pod ludim covekom podrazumevas dusevno bolesnu osobu, moze posluziti analogija sa grehom samoubice koji se preispituje makar time da li lecen zbog psihickih tegoba i td.  pa se, uz dozvolu episkopa, u svakom pojedinacnom slucaju, dozvoljava opelo ili ne.

[Volim_Sina_Bozjeg]

Budući da je samoubistvo hula na Duha Svetoga kako govore sveti Oci, kako onda možemo pomoći samoubici molitvama za ono što je jasno rečeno da je od Boga neoprostivo?

 

Gde je tu kanal smisla moliti se za nekog nama dragog i za sve ostale nama nepoznate počinioce greha samoubistva?

[Guest]

E ovo je već drugo,

 

ovako možete da nastavite sa ovom temom ali vas molim da se međusobno ne vređate,

 

zaista, svima nama,  to nije potrebno!

[Guest]

Onu duplu brišem, čisto da znaš brate!

[Volim_Sina_Bozjeg]

E ovo je već drugo,

 

ovako možete da nastavite sa ovom temom ali vas molim da se međusobno ne vređate,

 

zaista, svima nama,  to nije potrebno!

Nisam siguran da sam nekog uvredio ali sam potpuno siguran da mi je neko rekao da nemam veze sa mozgom. Kako god trebalo je ranije da otvorim temu radi uvidjavnosti nečije tragedije.

[Tumaralo.]

Samoubistvo je djavolji pecat na dusi samoubice. Posle toga nema spasa. Sto je i sasvim logicno. Jer u suprotnom sistem koji je Bog uspostavio ne bi mogao da fukncionise. Svako bi bio motivisan da ide laksim putem, da skrati sebi put i muku do vecnosti a svestenicima i monasima i ostalim zainteresovanim prepustio da se mole za njegovu namucenu dusu. Ne moze tako leba bez motike...ili ces da se mucis i podvizujes na ovom svetu ili ces da odes laksim putem i budes vecno proklet.

[Guest]

@@Volim_Sina_Bozjeg,

 

Slašem se,

 

nisam sve pročitao, samo sam onu stranicu - sutra je dugačak dan te će se možda tema i otvoriti kad budemo sve pročitali.

 

Sad je kasno , barem za mene , izgubio sam oči od gledanja

 

Zaboravi da napišem, pa sam ponovo ušao u moj post...

 

 

ono sam globalno na sve mislio , da pišemo lepo bez potrebe za neku žustru raspravu...ne vezano za tebe, za sve nas sam to napisao, pa eto i za mene!

[Volim_Sina_Bozjeg]

Samoubistvo je djavolji pecat na dusi samoubice. Posle toga nema spasa. Sto je i sasvim logicno. Jer u suprotnom sistem koji je Bog uspostavio ne bi mogao da fukncionise. Svako bi bio motivisan da ide laksim putem, da skrati sebi put i muku do vecnosti a svestenicima i monasima i ostalim zainteresovanim prepustio da se mole za njegovu namucenu dusu. Ne moze tako leba bez motike...ili ces da se mucis i podvizujes na ovom svetu ili ces da odes laksim putem i budes vecno proklet.

I šta je sa našim molitvama za te ljude? Imaju li smisla?

[Tumaralo.]

I šta je sa našim molitvama za te ljude? Imaju li smisla?

Pa ne bi bilo pravedno da imaju. Jer sta je sa ljudima koji su se ubili u samoci? A znamo da je usamljenost i odbacenost najcesci uzrok samoubistvu. I sada za njih nema ni ko da se moli!

[Volim_Sina_Bozjeg]

Pa ne bi bilo pravedno da imaju. Jer sta je sa ljudima koji su se ubili u samoci? A znamo da je usamljenost i odbacenost najcesci uzrok samoubistvu. I sada za njih nema ni ko da se moli!

Pa kako da se moliš ako znaš da je to neoprostiva hula na Duha Svetoga (svako samoubistvo)