Свака моја љубав без Тебе је машта...

[JESSY]

Slava Gospodu

 

Mrak zavladao putevima

 

po kojima me noge nose.

 

Tutnji bes demona

 

u podnožju planete,

 

tutnji sudar svetova

 

u prstima vetrova

 

što gordo pletu

 

vasionom uspavanom.

 

Tama izvajana suzama

 

bludnika Sataninih,

 

dok na leđima zveri crvene

 

kleče niti naroda velikih,

 

a iz dubine ništastva

 

vatra pali duše nebrojene...

 

 

 

Mrak rasterao čistotu

 

suza iskrenih, suza od čemera

 

i unizio nevinost boja

 

raspetih po svodovima

 

laguma beskrajnih...

 

Po carstvu smrti

 

hodio sam slepo,

 

slavio maglu prezira,

 

u glasovima grešnika

 

slušao šapat lažnih bogova...

 

Po carstvu smrti

 

razlila se vrtoglavica

 

prstiju nebeskih...

 

 

 

A onda, onda sam otkrio Boga

 

i svaki treptaj tela

 

u plašt od porfire se preobukao,

 

svaki je treptaj zenica

 

pred slavom Krsta

 

milost kroz drhtaj zavapio!

 

U iskrama molitve Isusove,

 

na krilima Serafima snenog,

 

blesnula je svetlost Rajska

 

kao Sunce žarko...

 

 

 

Istopio se mrak,

 

propale su sve kule bola,

 

svi gradovi od krvi,

 

nestao je crni Mesec,

 

ugašene sve mržnje...

 

Nova zora niče,

 

nova zora duhove greha sažiže...

 

I padam na kolena

 

pred slavom Tvojom,

 

kao pokajni razbojnik

 

ispovedam Te svesno,

 

dok u pesmama Heruvima

 

slavim Tvoje Ja

 

i na vernost zaklinjem se

 

do eshatona slavnog...

 

 Nenad Plavsic

 

[JESSY]

Želja

 

 

 

 

Ja... slep i plitak,

gord i sujetan u jeziku svom,

koji trujem dušu grehom

i uspavljujem

devičanstvo svemira;

Ja koji propadam često

oglušujući se

na zapovesti Tvoje,

i nezadovoljan vrlinama

u tami snagu tražim;

Ja, dakle,

koji padoh

u bezdan

laži gorkih,

u depresiju

mračnih želja,

da bih pohranio

strasti svoje;

Ja, koji jedino

pred Tobom klečim,

ponizno savijam glavu i

neiscrpno Te molim

da oprostiš

u premudrosti svojoj,

da me povedeš

u bezvremenost dubina pustinje

i spasiš dušu moju...

 

O, podari mi život!,

kao zaslugu vernosti,

podari mi iskre slobode,

jer ljubav samo čeka

da osvoji srce moje...

Gospode,

podari mi talenat

i zasijaj u rečima mojim

bleštavilom Rajskih potoka.

Ako mi daš oči,

prorokovaću;

ako mi daš ruke,

pisaću Ti;

ako mi daš glas,

pevaću Ti;

ako mi, pak, daš snove,

osvojiću Tobom sve

duše ovoga sveta!

 

Prostri istinu preda me,

raširi lepezu mašte,

odagnaj od mene

nemire otpadnika

uklesane u svaku poru

krvi njihove.

Šapatom probudi mistiku

usnule duhovnosti,

a onda munjom drhtaja

zažari zenice smrtnika...

Pohitaću, Gospode,

na tvoju zapovest

da učvrstim stubove vere

i pokajanjem započnem putovanje

kroz hektare plodnih ravnica,

kroz čitavu večnost

Tvoje savršenosti.

 

Podari mi život,

i kao svetlost

zablistaće sila Tvoja

po skrivenim dverima treptaja,

po svakoj misli koju načinim...

Podari mi život i

svaki sekund

koji propuštam,

jer ja nikada kao sada

nisam slušao,

nikada kao sada

nisam osetio vapaj

da se potpuno predam

Tvom zagrljaju,

Tvojoj nepogrešivosti...

 Nenad Plavsic

 

[JESSY]

Buđenje

 

Kleče poljane bluda,

kleče prostranstva smrti,

kleči strah demona

i krv podzemlja

pred milošću Tvojom...

Slava Gospodu!,

Slava Gospodu!,

peva svaki titraj vasione,

a kroz glasove snažne, silne,

kroz glasove duboke i nežne,

oči svoje otvara pokajanje...

Niz svaku tvar

spušta se drhtaj molitve

kao drhtaj večnosti

po suzama nebeskim...

U daljini šapat oblaka

i hor Angela što

oslikava beskraj;

u daljini muk savršenosti,

muk talasa, misli, nadanja...

U daljini reči ne posustaju,

reči nepatvorene,

Duhom ispunjene:

Slava Gospodu!,

Slava Gospodu!

Vapi greh u meni

da pobegne,

da se utopi u uzdah...

Vapi gordost da iščezne

pod mačem prosvetljenja...

I nestaju hektari zla,

ruši se carstvo laži,

carstvo pohlepe bezočne...

Trube pozdravljaju

buđenje duša,

a duše zasjaše belinom

jagodica Božjih,

te nezadrživo, uglas zapevaše:

Slava Gospodu!,

Slava Gospodu!

 Nenad Plavsic

 

[JESSY]

ПЕСМА БОГОТРАЖИТЕЉА

 

 

Греси многи утиснуше

ожиљке на мојој души

и ближњи ме оставише,

све се тешко на ме сруши...

Вера ми је ослабила,

надвила се тама,

униније завлада,

срце моје слама.

Баш у једном таквом

мрачном и тешком трену

зачух црквена звона

и дух мој се прену.

Ногу пред ногу - лагано

стигох до Цркве свете,

дрхтавом руком отворих врата

ја - грешно Божије дете.

Клекнух на сред Храма,

бујица суза крену,

одједном осетих руку

на своме рамену.

"Шта те то мучи, дете,

због чега туга толика?

Уздај се у Бога Живога,

Његова је Милост велика.

И увек говори дете:

- НЕК БУДЕ ВОЉА ТВОЈА!"

Умилним гласом рече

свештенослужитељ Воја.

"Желим да срце моје

постане Божији Престо,

желим - у души мојој

да молитва нађе место.

Ал' како ћу грешне душе

пред Живог Христа стати,

- сем грехова својих

ја немам ништа Му дати!"

"Дођи сада у недељу,

детаљно исповеди се,

Крвљу и Телом Христовим

на Литургији причести се!"

И ево ме дођох,

испуних очеву жељу,

исповедих се и причестих

у Свету Недељу.

Од тада у мојој души

настаде чудна радост,

у моје срце се усели

вера, милост и благост.

И дух се мој опорави,

добивши нову снагу,

да стане на пут греху,

да лакше одоли врагу.

Одкада у срцу моме

за Господа има места,

свака бол и ожиљак

са душе ми неста.

Певај душо моја,

певај песме Богу,

само са Њим када си

- ништа ти не могу!

(Ивана Прлина Никодијевић)

[JESSY]

БЕЗ ТЕБЕ И СА ТОБОМ

 

 

Без Тебе Боже

шта ли смо ми,

овако слаби

и прегрешни!

Чим дуне ветар *

мало јачи,

тек онда

схватимо

шта нам значиш.

И тек се тада

сетимо Тебе,

кад душа наша

од страха зебе.

Само са Тобом

Свевишњи Боже,

само са Тобом

све се може!

Уз Твоју Помоћ

живети, радити,

у врту душе

молитве садити.

Вером, стрпљењем

срце хранити,

добро чинити,

спасењу се надати.

Само са Тобом

може се дисати

и песме

у Славу Твоју писати!

(Ивана Прлина Никодијевић)

[JESSY]

[Данче*]

Анатомија љубави

Од ближњега, закључују свети Оци, зависи и живот и смрт наше душе, пошто се љубав према Богу проверава љубављу према људима, јер „који не љуби брата својега којега види, како може љубити Бога, којега није видио?“ (1.Јн 4:20) Стога је немогуће спасти се другачије него преко ближњега“, - каже преп. Марко Подвижник. „Не могу веровати у то – повлађује му св. Јован Златоуст – да ће добити спасење неко ко не мари за спасење ближњега.“ Није довољно да човек пази само на себе, да се обазире само на себе, зато што је немогуће постићи сједињење са Богом Који је Љубав, немајући љубави. А љубав према Богу темељи на љубави према ближњем.

Преподобни Јован Колов, један од највећих отаца египатског Скита, рекао је: „Нема могућности да се сагради кућа почевши одозго, него треба започети градњу од темеља и наставити је према врху.“ Кад су га питали : Шта значи темељ?“, одговорио је: „Темељ је наш ближњи, ми морамо да га придобијамо и да почињемо од њега; на њему се темеље све заповести Христове.“ Преп. Јефрем Сирин такође је говорио да ништа не користи ономе ко нема спасавајуће љубави: „Било да је неко стекао девство, да је постио, да врши бдења, моли се, даје своју зараду беднима, гради цркве, или чини нешто друго – без љубави то му се све ни у шта неће урачунати.“ 

Према речима преп. Амвросија Оптинског, „Бог прашта човеку и велике грехове против Њега самог, но сагрешење против ближњега не прашта, ако се човек са њим не помири.“ Љубављу се хришћанин разликује од незнабошца. „Као што се ученик граматика, говорника, философа, песника и уметника и сваки други ученик познаје по своме учитељу – каже преподобни Симеон Нови Богослов – тако се и хришћанин познаје по Христу, који нас је толико љубио, да је ради нас постао човек и предао своју душу за наше искупљење. И стога, ко нема љубави, како може бити признат за ученика Христовог? А напротив, ко у себи има љубави, па макар он и не могао да преузима на себе велике подвиге и трудове, већ је стекао једино ту љубав, он ће, по закону нашег учитеља Христа, узићи на сами врх савршенства светих.“ „По томе ће сви познати да сте моји ученици, говорио је Господ својим ученицима, ако будете имали љубав међу собом“ (Јн 13:35). 

 

Симпатија и љубав

Али, шта је то љубав? Може ли јој се дати неко одређење? „Љубав има много имена и много дела, и изобиље признака, и превелико мноштво својстава – каже преп. Симеон Нови Богослов – али суштина јој је једна и за све потпуно недокучива, и за анђеле, и за људе, и за свако друго створење. Она је необјашњива речју, недоступна је по слави, неистражива по намерама, вечна је, невидљива, умом се замишља, али се не докучује.“ Суштина јој је очигледно недокучива! Но покушајмо да издвојимо бар њену основну особину. Може се рећи да волети значи сматрати нешто драгим, пријатним, зато што је допадљиво по својим својствима и порађа жељу да се са њим буде у тесном општењу ради узајамне среће. Таква љубав се назива симпатичном, будући да се заснива на симпатији, саосећању и несвесној наклоности према некоме или нечему. 

Симпатија се обично заснива на сличности спољашњих или унутрашњих особина које нам се свиђају код других. Ипак, иако симпатија служи као основ за човекољубље, она још увек не чини саму љубав. Љубав се не састоји само од пријатних осећања и чувстава, већ се пре састоји од благонаклоности, од искреног расположења душе по којем човек жели другим добро и по могућности се труди да му то добро обезбеди. Према одређењу Климента Александријског, љубав је постојана, разумна, пријатељска, предусретљива спремност да се потпомаже корист других људи. То је љубав – то је пре деловање које почива на разумним основима. Осим тога, љубав се простире на све, за разлику од симпатије која воли оне који су јој слични, тражећи међусобно задовољство од општења. Зато симпатична љубав нема вредности пред Богом, Који је отворено рекао: „Ако љубите оне који вас љубе, каква вам је хвала? Јер и грешници љубе оне који њих љубе.“ (Лк 6:32).

 

Особине љубави 

Истинска љубав тражи оно што је корисно за све, без обзира на то ко су ти „сви“ по положају, обичајима, или вероисповести. Из те основне особине произилазе и све оне друге особине које је навео свети апостол Павле (1.Кор 13:4-7). Прва међу њима је дуготрпељивост, захваљујући којој љубав одважно подноси све непријатности, увреде и опадања, при томе се ништа не узбуђујући. Као што искра која падне у море истог трена ишчезава, не наносећи мору никакву штету, тако и све непријатно и неочекивано што се сручује на дуготрпељиву душу, убрзо ишчезава, уопште је не узнемирујући. 

Друга особина љубави је милосрђе. Љубав је благотворна, и трпећи непријатности никоме не чини ништа рђаво. Баш напротив, она се труди да саосећа са невољником, настоји да му олакша јад, и док га не утеши, док не помогне невољнику, ни она сама не може да се смири. Поред тога, љубав не завиди ни на даровима, ни на спољашњем благостању, ни на успеху у пословима, зато што је то противно њеној природи. Њено биће жели другима добра и она не тражи да буде срећнија од других. 

Такође, љубав се не горди, ни речју ни делом. Она делује кришом, обазирући се где се и шта корисно може учинити, и ако нађе, чини то без буке и показивања. Надувеност је својствена за страсну љубав, која допушта много шта несмотрено, поступа ватрено у уверењу да је све што од ње проистиче прекрасно и код других треба да изазива само задивљеност, похвалу. Зато се она у све меша са својим расуђивањем, и иза себе не оставља ништа сем пометње. А љубав се не шепури, не надима се као мехур, који је пун своје празнине. Она не мисли за себе да је боља од других, већ размишља понизно. 

Љубав не чини што не пристоји, не гади се и не гнуша ничега што је на добро ближњега. Учиниће све да помогне, чак и ако буде приморана да доживи нешто лоше и срамотно. Попут родитеља који се, ма како да су мудри и красноречиви, ипак не стиде да се заједно са децом играју и тепају, и нико ко их гледа неће то осудити, него ће чак и похвалити. Љубав не тражи своје, јер љубљени за њу представља све, и она сматра да јој је срамота кад не може њега да избави од срамоте. Љубав се не раздражује и не огорчује неуспехом својих настојања или када доживи нешто непријатно од онога коме пружа љубав. 

Блажени Теодорит пише да „ако се од некога доживи и нешто мучно, треба то великодушно подносити.“ Љубавне мисли о злу, и никако ни не помишља да би у поступцима љубљенога било нешто зло. Она у злу не види зла. Сама не чини ништа лоше и ни од кога не подозрева према себи ништа лоше. Такође љубав не радује се неправди, а радује се истини, тј. не радује се када други страдају од било каквог моралног зла, а радује се због оних који напредују у врлинама. Све покрива добром речју и односом: и увреде, и огорчења, и грехове, и недостатке вољених. Све верује, шта год љубљени каже, чак ни не сумњајући да би он могао рећи лаж.Свему се нада и никада се не зауставља ако наиђе на неуспех, већ изналази нове начине за чињење добра. Не очајава ако љубљени пристане уз нешто лоше, него очекује од њега промену набоље. Све трпи, то јест ведро трпи непријатности и све напоре радо подноси, имајући само један циљ – учинити добро љубљеноме. Иникад не престаје, остајући постојана и непоколебива, и не слаби чак и кад од вољенога претрпи неку увреду, пошто не може да га мрзи ма шта да се деси. Таквим је бојама божанствени апостол Павле осликао безмерну лепоту истинске љубави.

 

Наставиће се..

 

В. Н. Коржевски 

Преузето из: Путеви спасења хришћанина ihtus.ru

http://www.prijateljboziji.com/_Anatomija-ljubavi/40027.html

[Данче*]

Човечија љубав је изопачена грехом

У наше време се много и красноречиво говори о љубави; сви се позивају на стицање љубави; песме се певају само о љубави; сав је свет буквално опијен идејом љубави. Али, како кажу свети Оци, да не помисли неко чувши реч љубав да је то лако оствариво дело. И то није случајно. После грехопада наша су се својства променила, оштећена су грехом, а нарочито се оштетило својство љубави. „Осећај љубави према ближњем својствен је свакој људској души – пише св. Игнатије Брјанчањинов – али, као и сви други осећаји, природна љубав је изопачена грехом. У каквим је само ранама наша природна љубав, каква тешка рана је на њој – пристрасност. Онај ко је потчињен пристрасности срца, способан је за сваку неправду, за свако безакоње, само да задовољи своју болесну љубав.“ Какве све страсти настоје да се прикажу као најсветија и најневинија љубав! И човекоугодништво, и лажна понизност, и претворна скромност, и блуд у најистанчанијим прикривеним облицима – све то покушава да се обуче у одећу љубави. Али ми не треба хришћанску љубав да глумимо, већ да чинимо све да заиста стекнемо ту истинску љубав према ближњему

. 
Самољубље и правилна љубав 

Да би се лакше научили правилној љубави, Господ је заповедио да љубимо ближњега као себе самога. Руководећи се том заповешћу, могли бисмо се брзо научити правилној љубави, кад бисмо умели да љубимо себе. Без обзира на своју необичност, основ такве изјаве налази се у жалосном искуству човечанства. Како сведоче чињенице, људи себе већином мрзе и труде се да себи нанесу што више зла. 

Шта је узрок томе? Узрок је то што ми правилну љубав према себи замењујемо неправилном љубављу, која се назива самољубљем. Оно подстиче да стремимо непромишљеном испуњавању свих својих жеља искварених грехом. Бавимо се задовољавањем својих страсти. И управо тиме себи шкодимо, упропашћујемо се. Правилна љубав према себи, као и љубав према ближњима, састоји се у испуњавању Христових заповести, јер „ово је љубав Божија – да заповести његове држимо“ (1.Јн 5:3). 

Због тога свети Игнатије Брјанчањинов каже непосредно и конкретно да ближњега треба љубити на следећи начин: „Не гневити се и не злопамтити на њега, не дозвољавати себи да говоримо ближњему никакве прекорне, погрдне, подсмешљиве, заједљиве речи, чувати мир са њим, по својим могућностима, понижавати се пред њим; не светити му се ни непосредно ни посредно; попуштати где год се може... Поступај према ближњима онако како би ти желео да они поступају према теби.“ Због тога духовна љубав често бива строга, лишена било каквих излива нежности и умиљатости, јер онај који љуби истинском љубављу брине пре свега за корист љубљенога, а не за испуњење својих ћудљивих жеља.

 

Љубав према свима и према појединима 

Је ли таква љубав по својој јачини и по својим испољавањима увек једнака? Мада Хришћанство прописује исту љубав према свим људима, оно ипак не искључује могућност да та љубав поприма различите нијансе и има различите степене, у складу са различитим људима на које се простире. Уосталом, то је и очигледно, јер иначе таква љубав не би била живо људско осећање. 

По учењу преп. Јована Касијана, ону љубав коју зову „агапи“, што у преводу са грчког значи брига, старање, могуће је поклањати свима, али расположење срца, наклоност срца, поклања се не многима, већ само онима који су повезани једнакошћу нарави или заједништвом врлина. А опет, и таква се љубав разликује према околностима. Једна је, наиме, љубав према родитељима, друга је према супругу (супрузи), друга према браћи, друга према деци, а друга према непријатељима. Чак ни Христос није имао једнаку љубав према свима. Он је особито љубио дванаест Ученика које је изабрао, а међу њима је претпостављао Јована, којег је љубио више него друге. А та љубав према једноме није означавала равнодушност према осталима, него тек велико изобиље љубави према њему.

[Данче*]

Љубав према најближима 

Тако се у односу према људима са којим хришћанин долази у непосредан додир може и треба да се испољава љубав неједнака и у различитим облицима, тим више што његова љубав, будући да је људска, може да се простире фактички само на ограничен круг људи који се налазе у његовој близини. Наш ближњи, како је то јасно показао Господ у причи о милосрдном Самарјанину, јесте онај који се у датом тренутку налази близу, поред нас. Људи који су постављени у теснију везу са неким човеком и непосредну зависност од њега, природно да имају право да уживају с његове стране већу бригу, старање и сва очитовања љубави. 

Човек пре свега мора да љуби своје родитеље, браћу, сестре. Знамо да сам Господ, иако је већ висио на крсту у неизрецивим мукама, ипак није заборавио да се побрине за своју Матер, поверивши старање за Њу своме љубљеном ученику. Правичност то захтева. Хришћани морају свима да чине добро, али, како учи свети апостол Павле, првенствено својима по вери. „Ако ли ко о својима а особито о домаћима не промишља, одрекао се вере и гори је од неверника“, каже свети апостол (1.Тим 5:8). 

Тај исти апостол сведочи за себе да би желео да буде одлучен од Христа за браћу своју, сроднике по телу (Рим 9:3), то јест за јеврејски народ. Додуше, у Светом Писму се сусрећу неке изјаве које, ако се схвате буквално, сведоче о и призивају на, како се чини, одрицање од породичних веза и на мржњу. Сам Христос је рекао да је дошао да растави човека од оца, кћер од матере, снаху од свекрве. „И непријатељи човеку постаће домаћи његови“ (Мт 10:35-36). Али овде је смисао тај да ако домаћи буду покушавали да одвуку од слеђења за Христом, Којег хришћанин мора да љуби више него своје најближе, они онда постају његови непријатељи. 

Приметићете, управо домаћи постају хришћанину непријатељи, а не он њима, зато што за хришћанина уопште не треба да буде непријатеља – он је призван да љуби чак и њих. Христос опомиње против такве везаности за ближње која може да се покаже јача од љубави према Њему самом и да не издржи искушење. С тога становишта и управо у том смислу треба да се схвати и друго место у Еванђељу о мржњи према својој родбини: „Ако неко дође мени и не мрзи оца својега, и матер, и жену, и децу, и браћу, и сестре, па и живот свој, не може бити мој ученик“ (Лк 14:26). Наравно, мржња као морално стање не треба код хришћанина да има икакву улогу. Мржња се овде разуме у смислу спремности, решености да се Христа ради жртвује чак и љубав према ближњима. Та мржња се назива бестрасном, светом, непорочном. „Када наши ближњи по телу имају намеру да нас одвуку од воље Божије – наставља свети Игнатије Брјанчањинов – покажимо им свету мржњу, сличну оној коју вуковима показују јагањци, који се не претварају у вукове и не бране се од вукова зубима. 

Света мржња према ближњима састоји се у чувању верности према Богу, у неслагању са порочном вољом људи, па макар ти људи били и најближи сродници, у великодушном трпљењу увреда које нам наносе, у молитви за њихово спасење – нипошто не у вређању и не у поступцима истоврсним са вређањем, којима се изражава мржња код пале природе.“ То исто каже и преп. Јован Лествичник: „Ми се удаљавамо од наших ближњих и од њихових места не из мржње према њима, него избегавајући штету коју нам они могу нанети.“ Тако дакле, ако заједнички живот са сродницима по плоти представља препреку за живот по хришћанским начелима, онда хришћанин, дакако, не мора да тежи сагласности са њима, него треба да са њима прекине заједништво, услед тог непријатељства које влада у односу према њему. 

Пазите, не њега према њима, него њих према њему. У том смислу Господ и учи да се одсече рука, нога, или извади око, ако нас саблажњава, иако су нам неопходни. Али хришћанин не треба да престане да љуби своје ближње. Он мора да сачува ту љубав која се на грчком изражава речју као што је „филосторгиа“, што означава управо нежну љубав и наклоњеност.

 

Љубав међу половима 

Таква треба да буде и љубав између младића и девојке, између мужа и жене, тј. таква треба да буде супружанска љубав. У свом правом облику љубав је стремљење душе ка души. Не тела ка телу, него баш душе ка души – наклоност срца која се заснива на складу двеју душа, и онда када људи једно у другом виде и налазе своју допуну. Такво осећање је по својој природи способно не да се умањује, него да расте. То је осећање узајамног духовног стремљења, а онō душевнō подржава и телесно стремљење мужа ка жени и жене ка мужу. 

Код светих Отаца могу се наћи дубока одређења супружанске љубави. Смисао тих одређења своди се на то да је таква љубав органско спајање две душе у једну душу, то је жеља и снага да се другоме предају све своје снаге, сва садржина своје душе и од другога узме све добро што он има. Таква љубав није осећај, страст, телесна наклоност. У њу улази неки елеменат разумности, унутрашње разборитости, која је кадра да трезвено оцењује човека, његове моралне особине. 

Права љубав је спремност предати себе, све своје снаге, у потпуности другоме. Управо тиме се одликује љубав када човек воли својом душом, свим силама своје душе. А ако је заљубљен, то говори о томе да је код њега узбуђен један страсни део душе. То је по правилу повезано са узбуђеношћу крви. Сви поступци, речи, размишљања код заљубљених изразито су осећајно обојени. Такви осећаји су производ тела. 

У пристрасној љубави не воли се човек, него осећај који он буди; љуби се опијеност, а човек се љуби као подлога те опијености. Занимљив је само предмет страсти, а не човек као личност. У том случају човек љуби само себе и тражи првенствено своју корист, своју насладу, своју срећу. Опасност такве љубави још је и у томе што она по правилу ствара лажни лик љубљене особе. Када се људи покренути страсном љубављу састану, и страст се задовољи, ум тад почне да осликава други лик те исте особе. Тај лик је такође лажан, пошто се клатно зањихало од једне лажи ка другој, то јест у почетку се тај лик идеализује, а затим се напротив јавља одвратност, па чак и осећање мржње. То је болест која је опасна зато што болесник жели да болује и болује до лудила. Од заражавања том болешћу нико није безбедан. И свети Оци кажу да кад се неко изненада тиме зарази погођен стрелом ђавола (или, како се то световно каже, стрелом Купидона), не треба очајавати, знајући да ми у себи носимо способност да се заражавамо сваковрсним страстима. Потребно је просто уложити све напоре у лечење. 

 

Љубав према непријатељима

Тако се на сваки начин треба чувати, пазећи да наша љубав буде Христа ради, јер једино Христос може нашој љубави даровати правилност. Једино Он може да нас научи да волимо не само ближње, не само познанике, не само оне људе који се према нама лепо понашају, него и оне који нас мрзе и који су нам непријатељи. Љубав према непријатељима је плотском разуму несхватљива. Но „Христос – по речи св. Јована Златоуста – није заповедио ништа немогуће. Тако су многи премашили Његове заповести. Ко је то учинио? Павле, Петар, сво сабрање светих – они су непријатеље љубили тако како неко други не може да љуби ни своје ближње.“ Сетимо се како је свети апостол Павле желео за своје непријатеље, који су га гађали камењем и бичевали, да иде у геену као за ближње, а имао је већ могућност да уђе у Царство небеско. 

Свети пророк Мојсеј се такође молио за своје противнике који су желели да га убију, и желео је због њих да буде избрисан из књиге живота. Свети пророк Давид, имајући могућност да усмрти свога противника Саула, оставио га је у животу, и то тада кад му је овај радио о глави. Ако је то било могуће још у Старом Завету, тим више су људи у Новом Завету добили могућност да љубе своје непријатеље.

Ипак, Еванђеље према непријатељима прописује не слепу, крајњу љубав, него љубав освештану духовним расуђивањем. Еванђеље говори о љубави према непријатељима, али истовремено наређује да им се не поверава, тј. да са њима треба бити опрезан. Спаситељ је, опомињући Своје ученике, рекао: „Чувајте се од људи: јер ће вас предати судовима, и по синагогама својим тући ће вас. И пред старешине и цареве изводиће вас мене ради за сведочанство њима и незнабошцима“ (Мт 10:17-18). У тим речима очевидно је упутство да се према непријатљима односи опрезно и мудро. Довољно је и то ако се љубав према њима испољава праштањем повреда које су нам нанели, молитвом за њих, благосиљањем њих, добрим речима о њима, захвалношћу Богу за причињене напасти и чињењем добра за њих, све до трпљења телесне смрти за њихово спасење.

[JESSY]

Митрополит Амфилохије: Пећка Красница

 

Вјечност нас милује
Кроз Твоје чедно око
Сабор светопећких
Отаца рода мога
у њему столује
Ти којој је мачем
срце прободено
маглу земнога царства
скини са душе
Лазаревом потомству
благодатном снагом
небу га вини
из пролазног праха
Видовданом
просвети му ум
кости његове прикуј
страху Господњем
одроби робље
памћењем
Љепоте непролазне
што из Тебе сјаје
Краснице милолика
чуварко земље косовске
Обновитељко
вјечног боголика
у људима
и у сваком бићу
на земном шару
што Бога има
за безмјерну мјеру
постојања.

Пећка Патријаршија, 1993.

(Преузето из збирке песама У ЈАГЊЕТУ ЈЕ СПАС - Митрополит Амфилохије Радовић, Подгорица, Октоих, 2000.)

|

[JESSY]

O, KAKO MI JE ŽAO

  

 

  

 

 

O, kako mi je žao čoveka koji strada,

Koji se muči u grehu doline suza i jada,

Uzaludnog borca, koji je nisko pao,

O, kako mi je žao!

Čoveka koji gordo prezire ljubav Boga,

I odriče se tople večnosti Večitoga,

I ni u zadnjem času ne vidi da je pao,

O, kako mi je žao!

Kada se život gasi u grču zadnjeg daha

Da raspadanjem dade šaku zemaljskog praha,

I kada čovek ništa o Bogu nije znao,

O, kako mi je žao!

O, kako mi je žao ljubavi koja se gazi,

Koja uzalud s Neba preko Golgote slazi,

Čoveka koji iz mulja viče da nije pao,

O, kako mi je žao!

Marija Božin

[JESSY]

MOLITVA

Veliki Bože Istine i Pravde,

Koji me diže iz gnusnoga kala,

U krvi oganj, u ruci mač dade,

I reče: "Prkosi vihorima zala!"

Bože, koji si u prostor beskrajni

Dao mi svijet, koji ne zna niko,

U dušu moju unio luč sjajni

I na bolove me i stradanja svik'o...

Daj mi u srcu kap Tvoje milosti

I stišaj buru podivljale ćudi:

Da mogu praštat gonjenja i zlosti,

I cio svijet prigrlit' na grudi...

Aleksa Šantić

[Рапсоди]

MOLITVA

 

8086.gif 8086.gif 8086.gif 8086.gif 8086.gif

Љубав има три ипостаси : девичанство , познавање и светост . Без девичанства љубав није милост но земаљска себичност и страст . Без познања љубав није мудрост но лудост . Без светости љубав није моћ но слабост . Кад се уједине : страст , лудост и слабост , онда постаје пакао , који ђаво назива својом љубављу . /Свети Николај Жички /Молитве на језеру/

 

Сонет Распетом Христу / Непознати аутор XIV век /

 

То, да те љубим, Боже, по све дане,

не тера мене слава другог свијета,

нити ме тера страх од пакла клета,

да гријехе,своје напуштам и мане.

Ти ме на љубав тераш, јер ме гане,

када те видим на крсту распета

тера ме мука твоја и смрт света

и терају ме твоје љуте ране.

Љубав ми Твоја такву снагу ствара,

а бих те волио и да неба није,

плашио те се и без пакленог јара.

За љубав моју ја не тражим дара,

па и да нема наде што ме грије,

љубио бих са једнако жара....

[JESSY]

ЉУБОСТИЊСКИ КАНОН БОГОРОДИЦИ – ЦАРИЦИ ТИШИНЕ

1.
Пресвета Богородице спаси нас.
Тишину просим од Тебе, Царице Тишине,
ево ме таласи бију, хоће да разбију
бедну ми душу и тело, таласи житејски,
избав ме сада и спаси, Мати Цара мира

Пресвета Богородице спаси нас.
Бура ми прети сурова изнутра и споља,
облаци мрачни гоне ме, заклон где ћу наћи?
Гоњено чедо ко брани до мајка рођена?
Одбрани мајко и мене, Царице тишине.

Слава Оцу и Сину и Светоме Духу
Мила ми мајко премила, Царице тишине,
Адонај, Господ Свесилни из Тебе роди се,
јачи од буре паклене у крилу лежа Твоме.
Ко ће ми дати тишину, до Мати такова?

И сада и увек и у све векове. Амин.
О тиха мати претиха, Царице тишине,
висото рода женскога, чистото сунчана,
алилуј теби певаћу, амин Ти казаћу,
Печиста, кад ме избавиш, тишином испуниш.

3.
Пресвета Богородице спаси нас.
Истина вечна јави се кроз Твоју утробу,
јачи од ада засија из тебе, Девице.
Еву што спасе прегрешну из вала адових,
Грешнога мене нек спасе, Царице тишине.

Пресвета Богородице спаси нас.
Разблудно живех, авај ми, старост ме сустиже,
Евини греси преглупи, црв за црвом гамиже,
Широку њиву Божију, душу ми сатиру,
нада си моја једина, Царице тишине.

Слава Оцу и Сину и Светоме Духу
Измирно, слатка, мирисна, душу ми окади,
небеска славо и земна, срце ми услади,
источна звездо јутарња, Царице тишине.
Кандило благе светлости, изворе милости.

И сада и увек и у све векове. Амин.
Огреј ми душу паћену, топлото озеблих,
ликује сваки паћеник због Твоје доброте,
Анђели поје с људима песме Ти похвалне,
Јагње си Божије родила, Царице тишине…

4.
Пресвета Богородице спаси нас.
Спаситељ света Месија избра Те достојну
појасом да га опашеш и млеком задојиш,
Адамском роду болесном Лекара одгојиш,
Спасења људског колевко, Царице тишине…

Пресвета Богородице спаси нас.
Исуса Сина тишине, вечите тишине,
смирено Ти си носила, Царице тишине,
мирноћа Твоја божанска народе задиви,
Ехидну гнева пакленог мирно си згазила.

Слава Оцу и Сину и Светоме Духу
Радуј се, вечно радуј се, радости начало,
народи славе Марију, Царицу тишине.
Египту бурном од страсти тишину донесе.
Моје ми срце немирно, о Мати умири.

И сада и увек и у све векове. Амин.
Облаци страсти муте ми и срце и мисли,
но руке Твоје разбиће те мутне облаке,
а ја ти руке целивам, руке и рукаве,
хаљино златна Божанства, Царице тишине.

5.
Пресвета Богородице спаси нас.
Изведе Мојсеј јевреје из мрака мисирског,
њиве демонске у њиве Божије претвори,
Хвала Теби Девице, Царице тишине,
љубављу што свет сав њивом Божијом учини.

Пресвета Богородице спаси нас.
Ушима својим слушасмо од наших отаца
Божанска Твоја чудеса, Царице тишине.
Од свих је мени најдраже што души немирној
спасење дајеш тишином, мелемном тишином.

Слава Оцу и Сину и Светоме Духу
Таворска Гора засија од Божијег образа,
исти тај образ у Себи, гле, Ти си носила.
Њиме си славна постала и славна остала,
свете тишине Царице, тишину ми даруј.

И сада и увек и у све векове. Амин.
Камена горо пророчка, што идоле сруши,
ево ме грешног вапијем, даруј ми мир души.
Истина света вечита зрачи у тишини,
спасење чекам од Тебе, Царице тишине.

6.
Пресвета Богородице спаси нас.
Авеља Каин погуби, то немир мир уби.
Васкрсе Авељ у Бога, мир немир победи.
нано ми драга, преслатка, Царице тишине,
Авељев мир ми даруј ти, мир Божијег човека.

Пресвета Богородице спаси нас.
Распе се Христос на крсту рад мира мојега,
обори силу сатанску, рад моје тишине.
Драга ми мати, предрага, Царице тишине,
Сину се моли превечном за мир мој душевни.

Слава Оцу и Сину и Светоме Духу
Ратује земља са духом, сав је рат у мени,
победа духу припада по вечном закону.
Славо ми мила, Марије, Царице тишине,
књигу ми мира отвори, књигу судбине.

И сада и увек и у све векове. Амин.
Исмаил против Исака ратове ратова,
сину се увек противи посинак случајни.
Противу душе ратује тело од прашине…
Еј, шта ћу, вичем: помози, Царице Тишине.

7.
Пресвета Богородице спаси нас.
Васкрсну славим победу и хвалим Господа,
Адонај Господ васкрсе и буру утиша,
Никог се више не плашим, Господ је најјачи,
Одржи мене у миру, Царице тишине.

Пресвета Богородице спаси нас.
Храброст је храброг тишина, у срцу и у души,
Истином дише весело, љубављу се храни,
Љубав му храна вечита, љубављу се брани,
ал` где је љубав без тебе, царице тишине?

Слава Оцу и Сину и Светоме Духу
Даруј ми љубав небесну, у њој је тишина,
Узми ми цело имање, а љубав даруј ми,
давати значи живети, Царице тишине,
Ев` узми тело и душу, а љубав даруј ми.

И сада и увек и у све векове. Амин.
Висином влада тишина, мисли узвиси ми,
ексери бола доле су, где се не види,
Таштина где је кнегиња, доле, ај у тами,
Спаси ме мрачне низине, Царице тишине.

8.
Пресвета Богородице спаси нас.
Tешко је брату без брата, још теже без Бога;
Оружије друго не иштем – ти си ми одбрана.
Чистоте Твоје небесне злотвори се страше,
Ево ме мирна пред Тобом, Царице тишине.

Пресвета Богородице спаси нас.
Топло је крило матерње, прими ме у крило,
радосно ту ћу плакати, у крилу љубави,
Дивото, Мајко ћутљива,Царице тишине,
Ево ме, журим, крај ме, па умири ме.

Слава Оцу и Сину и Светоме Духу
Стидим се Мајко грехова, стидим се од Тебе,
Проклете страсти бегајте, чедо сам Божије,
Режите на ме демони, страха немам од вас,
Вашу је силу сломила Царица тишине.

И сада и увек и у све векове. Амин.
Ево ме близу Матере! O мати премила,
главу ми болну прихвати да Те се надишем,
Очи ми болне отвори, да Те се нагледам,
Да викнем гласно: радуј се, Царице тишине!

9.
Пресвета Богородице спаси нас.
Источе славни, радуј се, Дјева те прослави,
Неротке Ане јединче, Богом дарована,
Евину лудост исправи рођењемИстине,
Утиша буре греховне Царица тишине.

Пресвета Богородице спаси нас.
Ради Јединог Господа вечита девојко,
Отопи срца од мраза вечита красото,
Похитај и сад у помоћ роду хришћанском,
Спасавај верне од буре, Царице тишине.

Слава Оцу и Сину и Светоме Духу
Теби ће песму певати сви роди и роди,
Вољена, мила Госпођо, Царице тишине,
утишај буре и борбе крштених народа,
Убојне вике и крике у песме обрати.

И сада и увек и у све векове. Амин.
А мене грешног опрости, Царице милости,
и мене слабог укрепи, Царице крепости,
још мене тамног осветли, Царице светлости,
Умири срце немирно, царице тишине.

свети владика Николај

[Дијана.]

Најсадржајнији опис љубави, опште, општељудске:

"Љубав је познавање, поштовање, брига и одговорност. " Е. Фром

 

Љубав распета:

"Љубав је радост, цена љубави је жртва. Љубав је живот, цена љубави је смрт." Вл.Никола

 

Повезане теме: https://www.pouke.org...остио-распетом/

https://www.pouke.org/forum/topic/34850-%D0%BF%D0%BE%D1%81%D1%82%D0%B0%D1%82%D0%B8-%D0%BD%D0%B5%D0%BA%D0%BE/

https://www.pouke.org/forum/topic/37653-%D0%BE%D0%B4-%D1%82%D0%BE%D0%BB%D0%B5%D1%80%D0%B0%D0%BD%D1%86%D0%B8%D1%98%D0%B5-%D0%B8-%D0%BF%D0%BE%D1%88%D1%82%D0%BE%D0%B2%D0%B0%D1%9A%D0%B0-%D0%B4%D0%BE-%D1%99%D1%83%D0%B1%D0%B0%D0%B2%D0%B8/