ПЦ и мисионарство клирика и мирјана

[Grizzly Adams]

Браво за тему!

 

Апостол Павле је, како каже аутор, херој. Велики човек, са великим циљем, од ког није одустајао нити се поколебао ни једне једине секунде свог живота. Жива ватра.

[Ignjatije]

Апостол Павле је, како каже аутор, херој. Велики човек, са великим циљем, од ког није одустајао нити се поколебао ни једне једине секунде свог живота. Жива ватра.

 

Пример за све мисионаре, владике, свештенике и остале вернике.

 

Заиста предивна и невероватна биографија и сам живот апостола Павла су велики доказ за Цркву, и пример да свако може постати нови човек обучен у Исуса Христа. Чак безбожници и црквомрзитељи. 

[мирођија]

Interesantan primer kako Fejsbuk čuva prijateljstva: 

http://blog.kovinekspres.rs/?p=2553

 

Kako Fejsbuk čuva prijateljstva i – duhovitost

 

O razredu koji je “maturirao na Fejsbuku” i nastavio da postoji i sazreva zahvaljujući kontaktima na najvećoj društvenoj mreži

 

 

25 gimnazijalaca iz Kovina osnovalo je 2008. godine zatvorenu grupu na Fejsbuku. Većina je pohađala jedan  razred, ali pridružili su im se i 

http://blog.kovinekspres.rs/?p=2553

 

 

  Баш интересантан текст.

  Очито је да је данашњи начин школовања  окоштао и старомодно површан, зрео за побољшања на овакав начин.

  Ово је паметан начин коришћења интернета.

[Guest]

Проповед о проповеди

 

 

 

 

 

 

 

 

Свето Писмо обично умножава речи ради истицања смисла и као да их због тога диже на квадрат. Постоји небо, а постоји небо над небом. Постоји смрт, а постоји „умрећеш смрћу“. Постоји Светиња, а постоји Светиња над светињама. Постоји још „проклетством си проклет“, „умножавајући умножићу“ и много тога другог. У пословном свету постоји слично удвајање. Не постоји само продаја, већ и „продаја продаје“, такозвани „френчајзинг“. Код нас је сазрела потреба за проповеђу о проповеди. Она треба да буде усмерена на саме проповеднике, како бих их пробудила, ободрила и научила.

 

У томе нема ништа чудно. Јер, постоје учитељи, односно они који уче децу и одрасле. Али постоје и учитељи учитеља, односно они који предају деци. За студенте постоје професори. За професоре – академици. Постоји узлазна лествица сразмерно с тим како задаци постају компликованији. Један режисер снима филм за масу потрошача. Други – за поједине режисере. Једном речју – то је стандардна појава у свету људи и потребна нам је проповед о проповеди и проповед за проповеднике.

 

Њима је, на пример, потребно добро памћење. Треба га развијати. Некад су постојали мајстори-читачи и рецитатори. Они су могли пред публиком напамет да изрецитују огромне делове уметничке прозе, и верујте, кад би наступао такав мајстор, чуло би се и ако мува пролети. Зашто и ми не бисмо вежбали памћење на најбољим обрасцима лепе књижевности?

 

Постоји још ораторска вештина. Наћи тему, развити је и донети слушаоцу - представља задатак такве уметности. Тиме се треба бавити. Демостен с каменчићима у устима и Цицерон над говором у светлости уљане лампе су наши добри другови.

 

Код нас постоји хомилетика – наука о држању проповеди. Али постоји по принципу остатка, као култура у Совјетском Савезу. У извесној мери постоји? – То је довољно. А за то време реклама проповеда, сатиричари и комичари непрестано причају (сви упорно вежбају, морамо рећи), политичари „спикају“, филм и музика се такође баве својеврсним проповедањем. Да ли човек може да ћути у ово говорљиво време? Тешко. Али свештеници сумњају у своје могућности. Нису сигурни да ли ће имати успеха. Још им и савест везује језик (најблагочестивији и најопаснији непријатељ проповедника). И још се плаше осуде колега, зависти и неодобравања начелника. Због тога многи служе онако као што је служио отац Јована Претече након зачећа сина – ћутке. Отварају уста само ради возгласа и објављивања распореда богослужења за следећу седмицу.

 

Или ће овој пракси доћи крај или ће свима нама доћи крај, што није речено зато што лепо звучи, већ зато што је истинито.

 

Говор је стваралаштво и говор је Тајна. Говор отвара тајне одаје и открива оно што је скривено у мраку. (Ево зашто колеге могу да осуђују и начелници могу бити незадовољни реченим.) Говор је давање могућности Богу да делује овде и сад. У бесловесном свету Бог делује олујама и бурама, потопима и земљотресима. А у моралном свету Бог људе мења уз помоћ речи.

 

Ми, свештеници би требало често да се окупљамо како бисмо поделили искуство успеха и пораза, како бисмо поделили теме које се појављују у парохијама, како бисмо једни друге охрабрили и ободрили. То је исто тако природно као семинари лекара и скупови просветних радника. Не треба много да се уради – само да се жељено пренесе у сферу стварног. Кад је изговорена потребна реч, пола посла је већ обављено. Ево, сад пишем ове редове и ако их неко прочита, процес неће моћи да се не покрене. Нека је и мање него што је потребно, и горе него што бисмо желели, али он ће почети. Такво је својство изговорене речи.

 

Господ Исус се више пута јављао Павлу и заповедио му је да се не плаши и да не ћути. Петар и Јован који су примили ударце по речи ахријереја одбили су да ћуте о Васкрслом Христу. Исаија је свима који су говорили о Господу заповедио да не ћуте. Језекиљ је по речи Божијој проповедао чак и сувим костима и ова реч је донела плод. Јеремија је желео, али није могао да се уздржи и из њега су излазиле речи које су гореле у његовим грудима као ватра у сувим дрвима. Свуда је реч пратила дело, дело се рађало речју и реч је мењала живот.

 

Потребне су групе за изучавање Светог Писма и светоотачке писмености. Саму ову писменост треба свесно поделити на аскетску, догматску и моралну. Ове области не треба мешати, како би човек знао шта и због чега чита; шта и коме проповеда. Потребне су групе за општење истомишљеника. Све је то веома и веома потребно и ако неко треба да осећа потребу за тим – то би пре свега требало да буде свештеник. Не треба целог живота само служити требе и плаћати „тихоје и безмолвноје житије“ неукошћу пастве.

 

Ради подстрека свештеник би могао да оде на пробу било ког позоришта. Колико интелектуалног труда, и емотивног, и физичког, треба да уложи глумац како би нешто рекао људима са сцене!

 

А још може да се оде и на тренинг спортисте-олимпијца. Колико зноја треба да пролије, колико сваке ненормативне лексике мора да чује од тренера како би на крају крајева с медаљом на грудима заплакао на постољу уз звуке химне! И тако је свуда. Дакле, да ли онда ми, не ради земље, већ ради Господа, и не на сцени, већ трудећи се на амвону, можемо да постигнемо успех без одговарајућег залагања, моралног, умног и физичког? Питање је реторско и одговор „можемо“ чак ни прасе не би изговорило кад би умело да прича.

 

Хајде онда да седнемо за књиге и да размењујемо књиге. Хајде да правимо изводе из прочитаног и да поверавамо папиру упечатљиве мисли, које с времена на време посећују све људе без изузетка (!). Хајде да одлепимо уста која су залепљена свим и свачим, само не страхом Божјим, и почнимо да разговрамо с људима: пре службе, на средини службе, после службе, ван службе. Са временом из тога свега могу да се роде школе проповедника и катехизатора, које су толико потребне жедним душама.

 

Јер, дарови имју својство да се умножавају, чим их принесемо и доспеју у Христове руке. Ако не верујете – прочитајте још једном о умножавању хлеба. Колико је хране било и колико се људи најело! А рибе су остале две, а хлебова – пет, ако се све то налазило у торби апостола или дечака који се помиње у тексту. Али, донети су Христу и на хиљаде људи је нахрањено. Ми пак, често никога не хранимо, зато што сва знања из богословске школе и са факултета чувамо у дипломама и значкама, а људима не доносимо све што смо учили дуго година. И тако се на њега хвата плесан, уместо да се умножава.

 

Проста аритметика. Саберите отприлике напамет – колико сати предавња за три-четири године слуша ученик богословије. А ако још и студира на Теолошком факултету? Добићемо страшну цифру. Сад покушајте да саберете – колико сати проповеди одржи условно изабрани свештеник за пет-седам година служења? Испоставиће се да ко лањског снега има одржаних поука у поређењу с оним што је чуо у току година школовања. Питање је – зашто се школовао? Зашто си закопао таленте у земљу и не дајеш их у промет? Зар се не бојиш?

 

Јер сви смо некад летели, сви смо имали осећај да не ходам по земљи. Били смо ватреног духа, служили Господу. А затим нас је покрила маховина, склопили смо крила, добили смо понеки килограм вишка, тако да не можемо да полетимо, постали смо уморни скептици и наизглед смо се смирили. Ако је то норма, нисмо хришћани. Треба опет да почнемо да летимо. И овај лет треба да буде мислени и словесни. Затим – све остало.

 

То је наша Светиња над светињама, да не бисмо смрћу умрли и да не бисмо били проклети проклетством.

 

 

 

Протојереј Андреј Ткачов

Са руског Марина Тодић

30 / 07 / 2013

 

Извор: Православије.ру

Ова порука се налази и на насловној страници Поука. Погледајте!

[JESSY]

...знамо да је мисионарење делатност , на пр. хришћана , на ширењу вере....такође знамо да то не морају бити само свештеници или монаси.....

 

...какав би по вама требало да буде прави мисионар....или како се ви понашате као мисионар...?

 

[keka]

Dobra tema, Dzasmin! 

 

 

.или како се ви понашате као мисионар...?

 

 

evo krenucu od drugog pitanja (posto ja sve moram naopako)

Ja ne mogu biti misionar, mislim, zbog toga sto nisam cvrsto utemeljena u veri, dosta toga ne znam...

Ja verujem, odista, ali ... ima nesto sto me odvlaci... vuce ... i uvek kazem, ma neka, sutra cu se moliti, u iducu nedelju cu u crkvu...

e takvi kao ja ne mogu biti misionari... 

Misionar treba da ti bude za primer kako recima tako svojim delom...

Imala sam srecu pa mi je Bog darovao jednog misionara, te me je naveo da o veri mislim, i da pokusam da se menjam...

Jedna divna zena, moja mentorka sa faksa....( e sada da umem pisati ko sto ne umem)

evo par stvari koje mi je rekla (dok sam joj bila asistent nagledala sam se svega  i naslusala) inace predaje sociologiju i etiku.

Kako mozete da slusate ovakve stvari i to direktno upucene vama? - Ma pusti ih, uvek se pitam, koji ih djavo na to tera!

 

Njeno obracanje meni u vezi svestenstva nase crkve- Nikada, ali nikad nemoj, ili pokusaj da ne osudjujes, nijednog svestenika i bilo kog drugog ko ima vise od tebe, materijalno vise, jer svako od nas ce ponaosob izaci na sud!

(ima jos mnogo toga, al nije mi do pisanja)

a poenta price je u tome, da me je ova zena za jednu godinu naucila mnogo vise o veri od ijednog svestenog lica ili moje porodice...

al ne zato sto oni to nisu hteli, vec zato sto ja trebam trud, ipak ja moram malo kontru da udarim...

a ona je pak nasla tu nit....

[JESSY]

Imala sam srecu pa mi je Bog darovao jednog misionara,

[JESSY]

ево једног занимљивог чланка....

 

''Шта је оно најважније што чини да нас други човек заиста чује, да наша реч дође до његовог срца и да позна да је Истина оно што му говоримо? Свети Николај Јапански, Апостол Јапана, човек који је на делу показао да је мисија Православља итекако актуелна, важна и неопходна у време када су многи православни хришћани већ сматрали такав подвиг нечим што је заувек остало у вековима иза нас, у свом размишљању из дневника говори о најважнијој особини коју треба да има човек који жели са другим да подели радост Благе вести.

 

* * * * *

 „Зар Господ никада неће послати истинског мисионара у Јапан? Не може бити – доћи ће, појавиће се на крају, сада он расте негде и зри. Стрпљиво ћемо чекати.

Које су особине истинског мисионара? Пре свега смирење.

Доћи ће, смирен, неприметан, ћутљив. „Шта и како се овде ради? Научите ме молим вас“. За годину, па и две, савладаће језик, освојиће симпатије свих хришћана, ући ће у сва дела Мисије, све ће знати изнутра и споља; при свему томе у њему се ни трен неће приметити жеља и тежња да се покаже, да га други примете. Он ће, напротив, увек да се склања, снебива. „Ето, ја само учим овде.“; међутим, сила из њега ће говорити сама за себе и будити поверење и симпатије према себи. Мало-помало, он ће рећи: „Дозволите ми да руководим нечим“ (нпр. издавањем часописа, предавањем неког предмета, неким проповедничким делом).

Одговориће му: „Молим вас, будите љубазни“.

Оно чега се прихватио иде много боље него раније; сви то виде и цене, можда се код некога појављује и завист и покреће се недобронамерност, змија супротстављања и непријатељства се рађа, али околности говоре саме за себе – њих не можеш ни променити, ни уклонити (као што сада нпр. не могу уништити чињеницу да је о.Павле заиста изузетан свештеник и проповедник, а како би многи хтели то да униште!); мисионар ћути – никада себи ништа не приписује, простодушно не примећује ако постоји недобронамерност, а дела се отварају све више и више. Коме? Па њему – он је рад да делује; и помало се дела стичу у његове руке, док су друге руке раде да испусте све, тамкод њих је само језик јак да брбља.

И гле, сам мисионар по скромности не примећујући то, постаје центар око кога се све врти, сила истиче из њега, покреће све и даје живот и брзину свему.

Много бисмо могли да маштамо. Па где је он? Да ли ће доћи? А ти, зашто ти сам ниси такав??''

 

svedokverni.org

[JESSY]

нешто са сајта манастиора Лепавине....

 

 

 

Максим Јаковљев, писац:

Мисионар је веома сирок појам. То је цовек који носи неку идеју у народ. Н.А. Некрасов је писао: "Сејте разумно, добро, вецно�?. То и јесте хрисцанска мисија. Сваки хрисцанин је по опредељењу мисонар. Он носи (или се труди да носи) у себи Христов лик. Ја тренутно радим на материјалу о фестивалу који носи име Грусина (фестивал ауторске песме, и ове године је на њега први пут досла велика група православне деце са мисионарским циљевима. Један од њих, Андреј Селеванов је постао дипломата. - Ред.). Мој пријатељ, свестеник отац Александар из Санкт-Петербурга је први пут био на таквом фестивалу. Прицао је како се спремао за то путовање. Цитајуци књигу о Светитељу Инокентију Аљаскинском, он није могао да схвати засто су алеути САМИ долазили код Светитеља. Отац Александар је после фестивала схватио: ако си досао у Име Христово, ако имас несто да казес, онда це ти људи сами долазити и нецес морати никога да тразис, зовес. Јован Златоуст је рекао да цовек има зељу. Ако постоји зеља да се разговара са људима - ти си онда мисионар. Постоје разни "степени�? мисионарства: "зивотни�? у кругу близњих, родбине,познаника. Затим постоје сири кругови: сектаси, старообредници, либерали. Такво слузење захтева увецавање "мисицне масе�?, као и владање одредјеном техником боја, застите, напада. И имамо и непроцењиви, крвљу зарадјен опит мисионара из првих година хрисцанства. Например апостол Павле који је за "Јелине био Јелин, а за Јудеје - Јудејац�?.

 

 

Протојереј Сергеј Попов, сарадник Мисионарског Одељења МП, главни коректор цасописа "Мисионарски преглед�?:

Мисионар није цовек који дела само измедју зидова Цркве. По томе, парохијски свестеник би требало да ради само са оним људима који вец тразе Бога измедју зидова Православне Цркве. А мисионар је цесто принудјен да напусти те исте зидове, и да проповеда Бозију Рец људима који га цак нису ни звали. Није тајна да многи наси градјани подсецају на оног раслабљеног, кога треба изнети пред Исуса. И данасњи мисонар је цовек који напуста црквену порту и одлази да проповеда Јевандјеље у средини која га цесто не оцекује и која је цесто агресивно располозена. Мисионар је цовек који данас разоблицава сектаство, он треба да зна да показе лепоту Православља, и да људима да помогне да увиде и доброту, и смирење и љубав као унутрасње покрете Цркве. Све је то теско за парохијског свестеника, јер се у Цркви ти некако узвисујес над људима, и проповедас - а овде треба разговарати, и знати добронамерно дискутовати. Треба знати како казу боксери "задрзати удар�? када те увреде, када изнесу мисљење на које не мозес да одговорис.
Мисионар је пре свега добар психолог. Он треба да зна да пронадје те струне које це се дотаци цовековог срца. Десава се да поцињес да говорис о вери, о спасењу, а он се не занима тиме, и као да се налази у сасвим другој области масте и знања. И одједном преко сецања на зену, на децу, на родитеље и јос несто поциње да се пробија тај оклоп суровости, и скоро духовне отупелости. Орган вере је атрофирао посебно код муских особа, и они немају циме да приме хрисцанску веру и до њих је теско допрети. За то треба имати искуство, и ако Господ да, талант за мисионарење.
Ми немамо ниста против уколико неко показе свој талант за мисионарење ван насег мисионарског образовања, али притом сматрамо да су добро образовање и обука неопходни и да треба бити психолоски спреман. Обратите пазњу - сви који вам прилазе на улици и осмехују вам се су добронамерни. Послали смо их даље а они говоре: "Хвала, до видјења!�? Уопстено говореци имамо мало оних који знају добронамерно да дискутују - вец одмах "за прса�?. Треба дискутовати тако да се све време остане добронамеран и са љубављу у Господу. То такодје треба науцити. Многи људи објасњавајуци то засто су се насли у сектама казу да су на првом кораку осетили медјусобно разумевање. Њих су тамо примали као родјаке или дугооцекиване пријатеље, и разговарали су са њима. А у православној Цркви сви су тако намрстени, и корак лево или десно је - страсан грех. У сектама новопридослицу окрузују пазњом, коју он није добио ни у куци, ни на послу, ни у породици. Истина, потом се открива "друго дно�?: у поцетку се осмехују а затим поцињу да претендују и на имовину, и на дусу и на цовекову вољу. Ми то не радимо. Али је цињеница да цовек одлази тамо јер су га тамо добро прихватили, лепо су са њим разговарали - то је нама опомена. Код нас из неког разлога нема ни опстења, ни разговора, ни приметно доброг духа. Овде је вазно да мисионар буде свестан вазности своје мисије и одговорности за своје понасање.
"Идите и проповедајте Јевандјеље свим народима�?, - рецено је у Светом Писму. Ми смо сви проповедници Бозије Реци. Главно је осецати лицну одговорност и зељу да се то дело уцини Христа ради. Ту је као и у другим делима неопходна потпуна, безусловна вера у Спаситеља и састрадавање са онима који су лисени Бозије Светлости. Треба бити веома опрезан - јер 80 година идеолоске комунистицке пресије су нас људе уцинили таквим да одбијамо сваку идеологију, и да теско прихватамо неопходност за вером. Мисионар треба да буде свестан тога да увреда, разоблицавање, или строга рец знаци упуцивање цовека у секту или негде другде ... Понекад треба потрпети, саслусати, снисходити људским гресима. Треба схватити, да је за мисионара највазније да цовек пронадје Христа, да Га цува у свом срцу и да иде ка спасењу.

[JESSY]

Игуман Герман (Подмосенски), један од осниваца Православног мисионарског друства у цаст преп. Германа Аљаскинског у Америци:

- Мисионар мозе бити како свестеник тако и светски цовек. То је онај ко се пре свега труди да цовеку пренесе веру у Господа насега Исуса Христа. И зато ми се цини да мисионар треба да буде сваки цовек, свако ко зна да буде постојан за своју веру.

Новинар: "Да ли је правилан назив "професионални мисионар�??

- Наравно, када се ради о "професионалном мисионару�?, онда се мисли на онога ко заузима такав полозај у Цркви да се њему обрацају, он је апологета, он мозе да устаје против лазних уцења и секти, као и против католика, атеиста, да удара комунисте по главе и тако даље у том смислу. Он зна све. Али данасњи мисионар не мора обавезно да буде такав. Он пре свега треба да буде апостол ...
А специјални мисионарски факултет постоји због тога да би се изострила васа знања. Ви цете бити слицни тим свезналицама. Јер мисонар треба да зна да одговори на сва питања, треба добро да познаје православну веронауку, историју своје земље, светску историју, литературу, помало етнографију и географију. Ако например подјес у Африку онда треба да знас обицаје и културу те земље у коју си упуцен. Данасњи мисионар мозе да буде лекар, психијатар, лекарски помоцник, земљорадник, кувар. Он треба да буде све то.
- Новинар: Мозе ли се мисионарење науцити?

- Ако цовек верује у Господа Исуса Христа, цита Јевандјеље, зна слузбе, а највазније - мозе својим зивотом да сведоци за веру - онда је он вец мисионар, али теско да постоје такви курсеви после којих се аутоматски постаје мисионар, цак уколико је такав курс заврсен са самим петицама.

 

 

Поваров Константин Сергејевиц, руководилац Медјурегионалне Омладинске Друствене Организације за Васпитање Деце и Омладине "Заједницко дело�? и Православног породицног клуба "Васкрсење�?, матурант мисионарског факултета ПСТБИ 2002:

Мислим да је за мисионара највазније да не одваја свој зивот од свог посла. Господ је рекао да се свеца неце ставити под суд, вец у свецњак и да це свима светлети.

Добар мисионар је као војник специјалне јединице у војсци - "универзални војник�?. Јер се студентима МФ не предлазе само уска педагоска стаза. Дипломац тог факултета добија огромно знање из разних области. Задатак обуцавања је да се сведе на минимум ризик за то да се мисионар показе неуцтив у разговору са неоцрковљеним људима. Код студента се јос за време студија мора појавити "укус мисионарења�?. То знаци да треба прилазити људима, објасњавати и прицати о другим вредностима и другом зивоту, али притом не стављати преграду измедју себе и тих људи. Обицно су најактивнији људи који су пресли у Православље из протестантских конфесија или секти, јер управо имају тај укус за мисионарење.

Мисионари су свестеницки помоцници. Један мој познаник свестеник је рекао: "Вас рад лици на рад медицинске сестре, која припрема инструменте за хирурга и даје све оно сто је неопходно за операцију�?. Ван Цркве мисионар-катехизатор треба да замењује свестеника тамо где свестеник не стизе. Зато мисионар треба да буде јос и добар организатор.

[JESSY]

Легојда Владимир Романовиц, коредактор цасописа "Фома�?, заменик руководиоца катедре за светску литературу и културу МГИМО МИД Русије:

Православни мисионар је пре свега сведок тога да зивот мозе да буде другацији. И то је сведоцанство о томе какав треба да буде цовеков зивот. Задатак мисионара се ни по цему не разликује од главног задатка хрисцанина. Једна од карактеристика рада тих људи који су се данас осмелили да се називају мисионари се састоји у томе да ми треба за разлику од древних хрисцана да разбијемо те стереотипе о Цркви који су се за све то време нагомилали. Ако у првим вековима неко просто није могао да слуса ста је то хрисцанство, онда се данас повецава број разних представа, притом поцевси од оних најопстијих: неписмене старице, некомпетентни новинари, и тако даље, до представа које су повезане са тузним искуством контакта са верујуцом пријатељицом, пријатељем, свестеником у Цркви. И свако то опстење гради одговарајуцу представу, која се одмах уопстава и преноси: "А ја сам видео да старица има инострану марку и мобилни телефон�?. И изводе се закљуцци који далеко досезу ... Разбијање лазних представа о Православљу је један од задатака данасњих мисионара. Али људи који постављају слицна питања могу да не схватају, али мисионар је дузан да схвата, да просто одговоривси на та питања он неце објаснити ста је то хрисцанство. Он не треба с једне стране да утоне у те стереотипе, а с друге стране треба да схвата да је основа његових реци - сведоцанство о Христу. То је двоструки задатак - сацувати основу и науцити одговарати на питања. Али одговарати на тај нацин да и ономе самом ко их поставља буде јасно да то није највазније. Многи људи се у ствари скривају иза тих питања. Они сами скривају од себе хрисцанство, цесто сами измисљају та питања, и цак и ако им одговорис они и даље неце долазити у Цркву�?.

"Професионални�? (ако је тако правилно реци) мисионар, треба да поседује одредјена знања, треба да осеца болне тацке овог времена. Добро је да поседује знање језика, богословља, религијског понасања, историје, литературе. Али то је идеал за неког "знаменитог�? мисионара. Медјутим за мисионара као и за хрисцанина је највазније да схвати цињеницу да није посебна привилегија бити хрисцанин, да то није плата од десет хиљада долара нити политицарева фотеља, која нам даје право да тако говоримо. Бас насупрот томе- обавеза и људи с којима опстимо нису ниста гори. Бог је по Свом Лику и Прилици створио не само цланове твоје парохије, вец и те "узасне�? будисте и њима слицне. Тертулијан је говорио да је људска дуса по својој природи хрисцанка то јест дуса сваког цовека од цланова племена Мумба-Јумба до најокорелијих старообредника. И ако мисионар осети ту дусу, све остало па самим тим и језик це науцити касније. Али мисионар пре свега треба да схвата да он не опсти са материјалом, нити са људима које треба "катехизовати�? или довести до "потпуног оцрковљења�? вец са људском дусом. И друга ствар је следеца - уколико мисионар није одрастао у црквеној средини он треба да се сеца какав је он био пре тога. Ако то заборави, њему це бити веома теско да ради, јер је вазно знати осецати цовека и знати да ли те он тренутно слуса или не.

 

.manastir-lepavina.org

[JESSY]

ево једног душекорисног предавања члана нашег форума....

 

Снимaк предавања др Станоја Станковића, уредника Православног мисионарског центра о. Данил Сисојев, које је одржао дана 08.септембра 2013, у сали храма Рођења Св. Јована Крститеља на Централном Гробљу на тему: Православна мисија данас (Православље у Африци, Индији, Пакистану, Филипинима...).

 

http://www.slovoljubve.com/sites/default/files/96/13/09/10.09.13_zbor_-_dr_stanoje_stankovic_pravoslavna_misija_danas_64kbps.mp3

[Guest]

МОНАХ И МИСИОНАРСТВО

A+ A-

 

 

 

 

Боље да ражалостиш родитеље него Господа

јер Господ те створио и спасио

и љубав ти није ускратио...

(Св. Јован Климакос)

 

Уместо увода

 

Заиста је велико чудо видети младе мушкарце и жене свих узраста и образовања да су равнодушни према свему (наводно лепом и пријатном), које нам време у коме живимо даје на располагање и који се одричу свега, да би оштрим и веселим кораком, као жедни јелени, одлазили у манастире да пронађу оно што не може данас да им понуди (тзв. богата, али вец́ уморна) ера у којој живимо. Да поменемо у овом кратком предговору, шта је, односно шта значи Православно Источно Монаштво, потпуно је немогуц́е. О томе су писали писци великог угледа као и Антиохијски Оци предвођени Светим Духом.

 

Читамо у светој Историји, да је сваки добар и побожан рад у борби против непријатеља, заправо борба против ђавола. Дакле, у овом случају, сви манастири било на Светој Гори, било ван ње, сусрећу се са наивним Хришц́анима, који су, не знајући оно што Монаштво представља - анђеоски устав, изражавају се различитим антиоцијским фразама и често постају борци против Бога и тако оптерец́ују своје душе, неки свесно а, неки несвесно. Други део Хришц́ана, под утицајем западне религије каже, зашто су монаси у манастирима? Шта пружају тако затворени унутра? Зашто не постану мисионари?, итд. иронишући и хулећи свету институцију коју је наш Господ Исус Христос установио.

 

Широм Грчке и у нашој Светој Православној Цркви је веома познат и цењен Старац архимандрит Епифаније Тхеодоропулос, који је по божанском благодац́у, деценијама много давао и неуморно даје просветљеним записима као и Божјим проповедима свим ексцесима који су нажалост, данас бројни и разноврсни, и имају тенденцију да елиминишу све блажено и свето.

У бројним светоотачким списима, у првој књизи, ЧЛАНЦИ - СТУДИЈЕ - ПИСМА, издање 1981. страна 662, налазимо врло кратку, али заправо продуховљену студију, која је прецизан одговор онима који деградирају монаштво.

Зато што ово питање стиче широке димензије данас, и многи који немају везе са монаштвом досађују монасима, као и зато што се у вец́ини случајева дешава да вец́ина монаха тешко оповргава оптужбе, одлучили смо да затражимо благослов светог Старца Епифанија да поново објавимо његову горенаведену студију, да би обавестили побожне Хришц́ане, да не знајуц́и, не доносе погрешне пресуде, а понекад и богохулне критике против Свете институције монашке државе.

 

Манастир Монашког братства Данилаца

Катунакја, Света Гора 63087

тел. 23770 61316

 

МОНАХ И МОНАШТВО

 

За часопис Светогорски дијалози

Атина, 15. септембра 1980

 

Драга брац́о,

 

Пре неколико месеци сам се нашао у једном манастиру, који се налази далеко од Атине. Истог дана се догодило да дође тамо и мала група излетника из престонице. Сви су били цењени научници, неки млади и неожењени, а неки породични људи. У Благоваоници, после читања, отворила се дискусија. Тада је неко поставио питање: Шта намученом друштву пружа монаштво? Зар није боље да се монаси, као свештеници у целибату, налазе међу светом и да спроводе мисионарски рад?

 

Игуман се обратио мојој маленкости и замолио ме да ја одговорим на то питање. Мој говор у Благоваоници, иако неприпремљен и импровизован, по мом скромном мишљењу понудио је неке допуне чланка Православно монаштво и мисије, недавно објављеног у вашем часопису (лист април-јун). Прилажем вам га у целини и ако сматрате да садржи нешто боље од ћутања, ви објавите.

 

*Или реци нешто боље од ћутања, или ћути. Еурипид

 

После Господње љубави

 

''Свештеници који раде у свету пружају веома важно дело, за које никоме није дозвољено да га омаловажава и презире. То је чин благодати. Они су слуге Христове и управитељи тајнама Божијим. Настављају кроз векове рад светих апостола. Проповедају Христа распетога и васкрслога, уче нас о покајању и опроштају грехова у Његово име. Кроз учење и спровођење светих тајни, воде народ ка Царству Божијем. Без тога, црква не може бити црква, према божанском Игњатију. Према томе, ако није дозвољено да се потцењује мисија и рад свештеника који шире учења по свету (као и монаси и народни харизматици), онда се подједнако не потцењује ни мисија ни рад монаха. Цркву води непогрешиво Свети Дух. Ако би монаштво био беспотребан и бескористан терет, или стање без суштине и смисла, онда не би било институција Цркве, нити би се тиме бавили Свети васељенски и локални Синоди, нити би о томе писали велики и богоносни Оци. Кад монаштво не би било Божије дело, кад не би било плод Светога Духа, било би одбачено чим се појавило из тела Цркве, као страно тело. Али монаштво је никло на њиви њене светости Цркве, и ту је расло и уродило плодом, само зато што је било на Божјој плантажи.

 

Испитивање вредности монаштва је незамисливо из православне перспективе. Свако супротстављање њему као институцији је чисто богохуљење. И ја, брац́о, припадам свештеницима који просвећују народ. Али, као послушно дете Православне Цркве обавезан сам да следим њена учења и да не доводим у питање, али много више од тога, да не критикујем било шта што је у вези са њом под окриљем Светог Духа донето, већ да то поздравим и пригрлим. Зар игноришемо то да је наше Свето учење обилато монасима? Сведоци и монаси чине осам или можда девет десетина Каталога наших светаца! Нисмо ми богопаметнији ни мудрији од Цркве. Ми не знамо боље од ње шта јесте, а шта није у складу са духом Јеванђеља. Одбијајуц́и Монаштво јер наводно, није спојиво са духом хришц́анства, постаје јеретик, јер се поставља изнад ауторитета Цркве. Нико никог не тера да постане монах. Ако неко има жељу (али и таленат) да служи Цркви у свету, његово дело је свето и пут отворен и нико га не омета. Али, они који се не покају што су се замонашили, нека не прихватају наше нападе, нека не наилазе на препреке на које ми наилазимо. Њихова је света жеља и благословен њихов избор. Свети Дух дели моћи свакоме по заслузи.

 

Нец́у овде елаборирати вредност монаштва као најсавршенијег пута обожења, подржан наравно, не својим неискуством, него учењем Светих Отаца. Нец́у говорити о напорној и заиста херојској борби монаха за катарзу од свих страсти, о чему ми не знамо ништа или знамо врло мало. Нец́у ништа говорити о непојмљивом обожавању Тројединог Бога, који се слави у манастирима и у срцу сваког монаха. Не бих наглашавао ни небеске дарове, којима су многи монаси удостојени. Ја ц́у се фокусирати на једну тачку, која се директно односи на горенаведено питање и усудићу се да тврдим да монах пружа много тога напаћеном друштву! Усуђујем се да тврдим да монах, сваки монах (наравно, само прави) је мисионар! Ја сам рекао сваки монах, јер моја намера није да ограничим способност мисионара на оне монахе, који имају дар свештенства и долазе из светог Пера и уз дозволу епископа, обилазе градове и села, учећи и исповедајуц́и народ, нити на оне који, имајући талент за писање, понекад изузетно моц́ан, објављују дивне књиге и тако изграђују хиљаде душа, па чак и читаве генерације, као на пример, Свети Никодим. Ја, брац́о моја, ја верујем - не сматрајте да парадоксално говорим, јер ц́у оправдати ту моју веру - а то је да су мисионари и они монаси, који никада нису изашли из врта манастирског, нити нешто написали. Мислиш на молитву, рећи ће неки од вас. Наравно да мислим на молитву, али не само на молитву. Моц́ молитве а нарочито молитва људи који имају живот Богом прожет и Њему посвећен, људи који су стекли смелост ка Богу је моц́на. Једна чиста суза која долази из срца светог лица може донети резултате који захтевају много проповеди и много књига. Молитва чини чуда. Много је моћна усрдна молитва. Илија беше човек исто као и ми, и молитвом помоли се Богу да не буде кише, и не удари киша на земљи за три године и шест месеци. И опет се помоли, и небо даде кишу, и земља изнесе род свој. (Јак. 5, 16.) Не обраћам се неверницима ни верски равнодушнима. Говорим верницима. И зато не постоји разлог да се задржавам овде. Сви прихватамо моц́ молитве, сви знамо њен лековит ефекат. Зато сви треба да гледамо на молитве монаха као на велики дар свету. Размислите! Не постоји сат, ни један тренутак у току дана, а да се искрене молитве не пењу ка трону Свевишњег. Током целог дана, Бог је под опсадом ватрених, сузама натопљених молитви за милост и да спаси свет. И док ми радимо или кад једемо или док спавамо, неки се моле за нас, неки су у стању неизвесности и будни, забринуте душе, кличу: Господе, помилуј! Зар је то мало?

 

Пре неколико година сам посетио један женски манастир. Међу монахињама, које сам познавао, била је једна скоро стогодишњакиња. Није била много писмена, али је била освец́ена. Због старости, није више устајала из кревета. Кроз плач ми се пожалила: Ах, ова игуманија! Молим је да ми да нешто да радим овде у кревету, јер не могу да устанем ако ме не придржавају, али она ми не да. Могу да мотам клубиће. Али не дозвољава ми. Каже ми, радила си осамдесет година у манастиру. (Замонашила се у шеснаестој години.) И сад ја једем джаба мој хлеб. Друге раде и хране мене. Али, шта да радим. Игуманија ни да чује. Толико сам се насикирала, да нисам хтела да једем. Али онда сам смислила нешто и утешила се. Одлучила сам да се молим за свакога. Тако ми се чини да и ја нешто радим. Је л' видиш ову бројаницу? (Показалао ми је дугачку бројаницу са много чворова.) Не испуштам је из руку дан ни ноћ, осим два-три сата када спавам. Молим се непрестано за игуманију и монахиње које раде да бих ја имала шта да једем. Али и за све друге. За Деспота, за све епископе, свештенике, проповеднике, председника, судије, војску, полицију, учитеље, ученике, за удовице, сирочад, за све којих се сетим. Тако ми је лакше на души и могу да једем...

 

Сузе ми полазе на очи сваког пута када се сетим те сцене. Од тада је више нисам видео. После неколико месеци је отишла у друге светове, да тамо настави молитве за све оне којих се сети (надам се и за мене), али сада без дебеле бројанице, која је сахрањена са њеним светим моштима...

 

Али молитва је један од начина на који монах вежба мисионарски рад, односно који помаже да се душе сачувају. Постоје још два начина, браћо моја.

 

Други: Где постоји Манастир а да није привукао људе? Где су постојали пустињаци а да није стигла до тамо где су они који, потуцаху се по пустињама и горама и по пештерама и по јамама земаљским, армија посетилаца, тражећи од њих реч молитве или само да их виде јер и из тога могу много да науче?! И то не само некада, него и данас. Колико уморних и оптерец́ених ходочасника живота не прибегавају манастирима, да би нашли мир душе? Колико је њих који немају користи од евокације атмосфере која влада тамо током прославе литургије и колико је неверника или религиозно равнодушних, који посећују из разоноде свете мошти светаца, и не осец́ају комешања у срцу због онога што тамо виде? Понекад је једна посета довољна да се стави на тест неверство или равнодушност. Али, постоји неколико случајева где су поједини осец́али како се њихов унутрашњи свет тресе, током чега су осетили божју енергију како им мења душу, и који су отишли из манастира после кратког боравка тамо, препорођени! Сваки манастир је права оаза у пустињи овоземаљског живота, а нарочито овог модерног... Посебно је за околне градове и села, сваки манастир заправо, духовни кисеоник. Света Гора је дах свежег ваздуха за целу Грчку. Ма, шта причам?! За цео свет! Нека не иду монаси по свету. Доћи ће свет код њих. Па и нека пробају да се сакрију у ограђеним просторима. Њихова светлост сија и осветљава све око њих. Понекад светли и јако далеко. Нека не говоре много. Постоји и тиха речитост светог живота. Брац́о, нека постоје манастири! Само се надајмо да ће остати достојни своје улоге. А онда, по божанском детерминизму, аутоматски ће се претворити у мисионарске центре, духовне светионике, постати психичке Оазе, трансформисане у божанска свратишта... У много тога ће свет имати користи од манастира.

 

Трец́е: Монах, иако ц́ути, иако је скривен, његова проповед је као урлик. Проповедан не речима, вец́ делима. Беседе су моц́не и шокантне. Шта проповедају, брац́о моја, мисионари, који су радници наше Цркве, у проповеди? Шта они пишу у својим књигама и шта су њихове теме? На шта нас позивају? Да волимо Бога, да се молимо, да се боримо против зла. Да учествујемо у светим тајнама, да се покајемо за своје грехе, да будемо скромни, не потпадамо под утицај материјалне имовине, да би имали места на небу, итд. Али све то, монах не проповеда само речима, вец́ и делом, сопственим примером. Одлучујем да постанем монах, прави монах, значи: Љубав према Богу, божанска љубав, прождире моје постојање. (Подразумева се да је таква љубав испуњива, иако првенствено и пре свега - монасима, али не може се рец́и да искључиво монах има такву љубав, већ и свако други. Тврдећи супротно, било би неприхватљиво, јер једностраност није у духу православља. Свети Дух, рекли смо, дели поклоне. Јован Кронштатски је пример народског свештеника. Ко би могао да порекне ватру божанске љубави његовог посвец́еног срца?) Молитва је вода и кисеоник моје душе. Свете тајне Цркве су моја свакодневна храна. Покајање је цео мој живот. Моје ја је осуђено на смрт. Презирем материјална добра. Благовестим међу незнанобошцима неистраживо богатство Христово. Богатство, просперитет, позиције, почасти и слава ме не дотичу. Одупирем се и упирем поглед према узвишеном Јерусалиму...

 

Дакле, када чујете да је ваш пријатељ, ваш комшија, ваш рођак или познаник, напустио свет и повукао се у манастир, није исто као кад чујеш веома моц́ну и заглушујуц́у проповед на све горенаведено, чак и ако је тај, који се за тако нешто одлучио, имао значајне квалификације и био успешан у садашњем животу. Ваш пријатељ одлази ц́утке. Није те видео пре одласка, није рекао збогом. Чин, међутим, делује као херојски чин велике жртве за љубав Божију, и говори сам за себе. Звук корака његовог одласка најјасније одјекује. И никад нец́е бити угашен. Чућеш га током целог свог живота. Па и ако не видиш свог пријатеља. Чак и ако чујеш да је он умро. Сец́ање на њега те нец́е оставити на миру. Стално ће ти доносити потребу за спасењем и узроковати свету забринутост. Стално ће те проверавати. Ја, размишљаћеш, с муком се одлучујем да постим средом и петком, а он... Ја нисам добио причешц́е на Васкрс ове године, док је он... Сакупљам новац са жељом да поседујем велику имовину и дрхтим при помисли да би требало да дам нешто и сиромашнима, док он... Лажем и улагујем се да бих узнапредовао, а он... Жедан сам признања и славе, док он... Заглављен сам овоземаљским животом, док је он...

 

Али, ако сте неверник или верски равнодушна особа, чин пријатеља или познаника, осим чуђења неће изазвати нешто дубље у вама, и непрестано ће да еродира темеље вашег неверства или равнодушност. Размишљаћете о том чину у тренуцима трезвености или у тренуцима горчине и фрустрације изазване дивним светом у којем сте ви и чућете глас који вас пита: Вера, која инспирише на такве жртве, зар није само плод маште? Вера која те чини срец́ним онда када ти негираш и одбацујеш све оно што други сматрају важним, односно задовољство, новац, удобност, прегледност, славу, итд. да ли у њој има истине? Можда се све не завршава овде? Можда постоји живот после смрти? Зар није то што је урадио твој пријатељ, своједобно мудар и интелигентан човек, херојско лудило, али веома уносан бизнис? Да није можда заиста нашао драгоцени бисер, о коме говори књига која се зове Јеванђеље?

 

Ове и друге сличне приче ц́е монаси проповедати на великобројним људским примерима. Ко би рекао да ова тиха, али истовремено громовита проповед, ломи кости што би се рекло, није теоретско проповедање, већ проповедање из праксе. Не траје неколико минута, већ удара у уши и звони непрекидно и неуморно. Буквално вас јури! Монах, примајући се крста и пратећи Христа СОПСТВЕНИМ ПРИМЕРОМ ПОДУЧАВА - и учи гласно да одбацивање телесног које временом нестаје и постаје ствар бесмртности душе.

 

Дакле, јесте или није, само са својим примером, монах гласник вечности? Зар он није водич ка небесима? Зар он није проповедник и мисионар?

 

 

СВЕТОГОРСКИ ДИЈАЛОЗИ, број Октобар-Новембар-Децембар 1980.

Перформнас на новогрчки,

Јоргос Тезас, филолог

ИЗВОР: "МОНАХ И МИСИОНАРСТВО"

АРХИМАНДРИТА ЕПИФАНИЈА Ј. ТХЕОДОРОПУЛОСА

У ИЗДАЊУ МАНАСТИРСКОГ БРАТСТВА ДАНИЛАЦА 1989.

 

 

 

Превела с грчког, Бранкица Богдановић

 

Извор: http://www.impantokratoros.gr/monachos-ierapostolh.el.aspx

 

Манастир Лепавина

 

[Danijela]

Василије, Григорије и Јован се толико често помињу заједно да је већ тешко размишљати о њима понаособ. Уједно, они су као Петар и Павле, у многим аспектима очигледно супротни. Откривање ових супротности не нарушава, већ насупрот томе, истиче јединство које им је подарено у Духу Светом и које је тако органски ушло у свест Цркве.

 

 

Главно место у овом малом сабору светитеља ипак се може дати Василију. Све што имају Григорије и Јован, има и он. Они су борци против јереси – и он је; они су истакнути проповедници Логоса – и он је. Храбар дух, љубав према пустињи, скромна свакодневица, дубоко поимање догми – све ово и много тога другог заједничко је за тројицу отаца. Сва тројица потичу из светих породица. Њихове мајке, очеви и браћа, чине читава сазвежђа личности задивљујућих у својој светости. Међутим, Василије се одликује и највишим степеном самодисциплине. Василије је организатор, што се не може рећи за Григорија и Јована или се може рећи врло тешко. Куд год да је долазио Василије је остављао иза себе строгу хијерархију и поредак. Сам је, без сумње, био хармизматска личност, али се у црквеној пракси ни из далека није ослањао само на снагу личног утицаја и духовне дарове. Василије је свуда доносио дисциплину и устав, закон и организацију – једном речју, ред. А ствари у Цркви су тада биле попут ноћне битке у којој је свако погађао своје и туђе, ништа не видећи и не схватајући.

Ум и знања Васлија давали су му могућност да постане научник, воља и строгост су могли да га учине правим монахом, попут Антонија. Међутим, он је жртвовао све таленте ради борбе за Цркву. Дубоко је сакрио душевну благост како би постао несакрушив и само је тајно, попут друга – Григорија, могао да тугује за мирним животом, за пустињом и осамљивањем. Мало ко схвата шта значи кад човек, волећи Писмо и тиховање, жртвује себе и препусти се попришту борбе за Цркву и њене догме, немајући мира, ризикујући живот, изгарајући свакодневно.

Јован је био потпуно другачији, а још се више од њих двојице разликује Григорије. Јован је љубимац народа и вођа, али он је ван система. Епископи га не воле, и то не само јеретички епископи. Двор је ван себе од његових поука и разобличавања. Иза себе Златоуст оставља име, реч и сећање, али не организацију, не оставља борбено устројство. Његови пријатељи и најближе окружење после Јовановог прогонства доспевају у немилост и постају жртве. И то није прекор, већ истицање разлика, јер се у Христу сваки војник бори онако како зна.

А Григорије је созерцатељ. Наравно, он живи међу људима и поучава паству пошто носи највише звање. Али, звање му тешко пада, тешко му пада оно што тако жудно траже људи недостојни звања. Епископски омофор постаје узрок због којег се Григорије наљутио на Василија. Василије све, не искључујући пријатељство, потчињава интересима Цркве и у суштини приморава друга да постане архипастир у моменту тешком за Цркву. Као проповедник мање поучава и говори, а више пева. Управо на слатки глас његових поука, које Црква назива „пастирском свиралом“, људи заражени заблудама, долазе у ограду Цркве и примају Православље.

Василије нема слободног времена. Григорије за време одмора пише стихове. Јован тумачи Павлове посланице и апостол народа му се лично јавља како би објаснио сложена места у својим посланицама. Тешко је наћи тројицу људи која су психолошки мање слична.

***

Конфликт који је објединио спомен на тројицу светитеља је чак врло схватљив. Људи су у стању да све, и најсветије, претворе у предмет препирки и свађа. Коринћани су се свађали говорећи: „Ја сам Павлов, ја сам Аполосов“ (в.: 1 Кор. 3, 4). Ондашњи хришћани су заподели спор ко је од тројице највећи и најславнији. Сва тешкоћа се састоји у томе што се приликом гледања на сваког понаособ, свакоме без сумње може доделити првенство. Размотривши Василијев живот (а свако од нас је дужан да то учини), проникни у њега и ускликнућеш: „Велик је Василије! Ко му је сличан међу светима?!“ Али одмах затим почни да анализираш Јованов лик и ускоро ћеш запањено рећи: „Нема таквог као што је Јован!“ А ако пажљиво будеш читао Григоријеве речи и у тишини размотриш смерне црте овог човека који је поседовао небески ум, заборавићеш на све оне које си хвалио пре тога говорећи: „Моли Бога за мене, дивни Григорије!“ Нема већег међу њима. Нема га управо зато што су различити. У лепоти и прецизности речи нема једнаког другом Богослову. А у ревности за славу Божију поред Златоуста може стати можда једино Илија Тесвићанин. А Василије није само борац, и аскета, и мудрац, већ и руковођа монаха. Он је још и војсковођа који уме да окупи многе раштркане борце и да их претвори у војску. Сва тројица су велика и велика су на различите начине.

***

Црква у сва времена треба да има и организаторе, и ватрене говорнике, и тихе созерцатеље. Тешко Цркви и народу Божијем ако неког од ове тројице нема у некој од епоха. Троструко ће бити теже Цркви ако никог нема! Тада иза уобичајене и лепе спољашњости јачају и множе се љуте болести и нема ко да их исцели.

Сваки човек, којег је Бог поставио у свето звање, треба да се окуша у томе који од ова три талента највише одговара његовом душевном склопу и искуству. Није могуће да се ништа од поменутог макар на неки начин не односи на сваког од пастира. Међутим, и спој сва три дара у једном човеку је потпуно немогућ!

Проповедник, организатор, осамљени молитвеник.

Укротитељ људског мора, син битке и син молитвене тишине.

Нешто једно од та три.

***

Ако човек командује другима, одлучује и управља, нека се угледа на лик Василија Великог. Он не треба само да управља претварајући свих пет прстију десне руке у кажипрст, већ треба да стиче различита знања, као што је то чинио Василије. Треба да воли пост и књиге, у осамљености треба да црпи снаге за борбу за Истину у великом мноштву људи.

Ако човек проповеда у време и у невреме, као што је апостол Павле и заповедио, нека избегава празнословне трпезе и улагивање богатима, попут Златоуста. Нека читању и проповедима придода ватрено служење литургије и обилну милостињу, по угледу на великог оца и нека све жртвује како би његова уста постала уста Логоса.

Ако човек воли осамљеност, ако волу дуге молитве и нерадо одваја ум од неба ради земаљских послова, нека погледа Григорија. Он је, ма колико да је патио, остављао пустињу и долазио је на катедру ако је Црква то захтевала. Занемаривао је своје зарад заједничког и ишао је да труби у сребрне трубе проповеди како би пали дебели зидови Јерихона.

Нешто једно, нека је и у најскромнијој мери, треба да има сваки човек који носи ланени ефод. Можда се у обнављању сећања на ову истину и састоји главни смисао заједничког поштовања које Црква указује Василију, Григорију и Јовану.

Протојереј Андреј Ткачов

12 / 02 / 2014

 

 

http://www.pravoslavie.ru/srpska/59415.htm

[Guest]

Чин присаједињења у православну веру из ислама

 

 

Какав је однос(став) Свете Цркве према Исламској вери најбоље се може сагледати кроз примање у Спасоносну веру Православну

Чин Одрицања Сараценског тојест Турског (Исламског ) Зловерног Безбожија по питањима и Одговорима(Велики требник који је са грчког превео св. Јустин Ћелијски)

 

Пошто није у целости али овако гласи:

Архијереј пита: Најпре да те питам: да ли се одричеш у свему богопротивне турске вере, и целокупног њиховог нечистог умовања, и да ли их проклињеш?

Одговара: одричем се у свему богопротивне турске вере, и целокупног њиховог нечистог умовања и проклињем их.

Архијереј пита: 

Одричеш ли се Мухамеда, којега Турци поштују као божијег апостола и пророка, и проклињеш ли га као ђаволског а не Божијег слугу , и лажног пророка?

Одговара: Одричем се Мухамеда , као ђаволског слуге и лажног пророка и проклињем га.

Архијереј пита : Одричеш ли се Ресула и Алије , зетова Мухамедових, и Хасана и Хусеина, синова његових, и Абубекира , и Омера, и Талхана , и Абупокрина , и Садухина , и Моиеа, и Зупира , и Адељана , и Заита и Изета, и Османа , и свих осталих укућана и помоћника , и присталица Мухамедових; и као лажне учитеље , и богопротивне ђаволске слуге, проклињеш ли их?

Одговара : Одричем се свих ових турских лажних учитеља , и као ђаволске служитеље , проклињем их.

Архијереј пита : Одричеш ли се и проклињеш ли Задизе , и Ансе , и Сенеп , и Имкелфиму, прве и најнечистије од жена Мухамедових, и Фатиму кћер његову?

Одговара: Одричем се свих њих, и као богопротивне делатељке нечистите проклињем их.

Архијереј пита: Одричеш ли се целог богохулног писања проклетог Мухамеда , које се зове Ал''куран, и свих учења и законских одредби , и предања , и хула његових, и као богопротивне и душегубне , проклињеш ли их?

Одговара : Одричем се Ал''Курана и свих списа и учења проклетог Мухамеда , и као богопротивне и хулне ,и душегубне проклињем их.

Архијереј пита: Одричеш ли се свих лажљивих и хулних учења турских, и свих богохулних и брбљивих басана Мухамедових, и свих који су после њега били, који су о неком богу свекованом, и о рају, и о животињском и нечистом у њему животу по васкрсењум о браку и брачним разрешењима , и све о женама и наложницама нечистим, и о свему сличном овоме и о присталицама њиховихнечистих заповести у уредби, и као богомрске проклињеш ли их?

Одговара: Одричем их се свих, и као богомрске проклињем их.

Архијереј пита: Одричеш ли се свих Мухамедових о Христу Господу нашем и пречистој Матери , и о хришћанству хулних брбљања , и проклињеш ли их?

Одговара:

Одричем се и проклињем их.

Архијереј пита: Одричеш ли се свих нечистих , Мухамедових уредаба о молитви , о хаџилуку у Меку, о молитвеним домовимакоји су тамо, и тога самог местакоје се назива Мека , и све околине његове , и свих скупова, и молитвених обичаја турских , и проклињеш ли их?

Одговара: Одричем се свих њих и проклињем их.

Архијереј пита: Јеси ли се одреко нечисте и богопротивне вере турске, и богохулног учитеља еиховог Мухамеда, и свих његових присталица, и свег хулног учења њиховог , проклињеш ли их и пљујеш ли на њих?

Одговара: Одреко сам се нечисте и богопротивне вере турске, и богохулног учитеља њиховог Мухамеда, и свих његових присталица, и свег хулног учења њиховог , проклињем их и пљујем на њих.

Архијереј пита: Сједињујеш ли се истински , без било каквог предумишљаја и лицемерја, од све душе твоје, и од свег срца твог, једином истинитом Господу и Богу Исусу Христу, и верујеш ли у Њега као уистину Сина Бога Живога?

Одговара: Сједињујем се истински , без било каквог предумишљаја и лицемерја, од све душе своје, и од свег срца свог, једином истинитом Господу и Богу Исусу Христу, и верујем у Њега као уистину Сина Бога Живога.

 

И по одрицању овом. крштава се онај који приступа од агарјана(муслимана)