Српска традиција и обичаји

[Ненад Р.]

  On 16. 2. 2014. at 16:52, Crveni Baron рече

Јесте има тога , али је Србија и ово 

тако да итекако има наде.

[Дуња]

  On 16. 2. 2014. at 16:50, Неле рече

Колико је мени познато црква је против тога да се на сахране људи послужују као на слави .

 

Није да Црква то брани, него није пожељно.

Јесте и ружно и беспотребно, још се све претвори у пријатно ћаскање, евоцирање успомена, сусрете људи кои се ретко виђају, па ето прилике да се нашале и међусобно шармирају и надмудрују. Али ни ту агонији није крај - развлаче се после по кућама, ресторанима, капелама. Грозота једна.

Е да, никада нисам чула веће глупости него на сахранама. Ваљда се увек нађу они који морају да кажу неку "мудру". Има људи којима је глупо да ћуте чак и у ситуацијама у којима се ћутање подразумева.

[Ненад Р.]

Људи су у великој  жалости и без обзира што су у жалости , они спремају храну и пиће да би поједини људи се најели и напили и аман запевали . То је страшно и много далеко од правих православни обичаја.

[Ненад Р.]

http://youtu.be/IVpCz-DYZ00

[Ненад Р.]

[Ђуро Станивук]

  On 16. 2. 2014. at 22:17, Ненад. рече

Људи су у великој  жалости и без обзира што су у жалости , они спремају храну и пиће да би поједини људи се најели и напили и аман запевали . То је страшно и много далеко од правих православни обичаја.

 

Што се тиче јела и пића на сахранама..

 

Некада је, па у неку руку и данас, има смисла, само у оном сучају у којем се односи на то да ономе пријатељу или рођаку који је на сарану дошао из неког даљег места, принесеш нешто да се мало окрепи, наједе и смогне снаге за повратак.

Сигурно да све што се не тиче нормалног разговора и евоцирања успомена на покојника, уз ручак и кафу, превазилази домен пристојности и поштовања.

[Ненад Р.]

Слажем се са тобом Ђуро , али и то не треба да се ради на гробљу. 

Сваки губитак неког човека па макар и он имао и преко сто година је трагедија за њигове најближе , па свако ко има и зрце православља и осећања у срцу не би требало да у таквим ситуацијама да једе и да пије , поготово не алкохол. Треба испоштовати те људе на такав начин бар тог дана. 

Има великих трагедија , где људи одлазе млади , где се деца и други ближњи пуцају од туге , а поред тога поједини људи једва чекају поставке да би јели . Заиста , жалосно , ружно , и преружно и то је једини обичај који треба да се заборави јер није ни духу хришћанства јер је настао у народу , а наша га црква не подржава са пуним правом.

[Ненад Р.]

[Ненад Р.]

http://www.rts.rs/page/tv/ci/story/17/%D0%A0%D0%A2%D0%A1+1/1411361/%D0%9C%D0%BE%D1%98%D0%B0+%D0%BB%D0%B5%D0%BF%D0%B0+%D0%A1%D1%80%D0%B1%D0%B8%D1%98%D0%B0+.html

[Ненад Р.]

Адет -обичај (турцизам ) али без обзира на то ова песма носи лепу поруку .

[Ненад Р.]

OBIČAJI I TRADICIJA KOD SRPSKOG NARODA

 

Istorija, 06.06.2014.

Saša Bugarčić

 

 

Tradicija i običaji u životu jednog naroda, pored jezika i religije, verovatno najpresudnije utiču na stvaranje i očuvanje etničkog identiteta te zajednice.

A koliko je čuvanje običaja značajno za svaku zajednicu najbolje govori izreka “bolje zemlju prodati, nego običaj izgubiti”. U neprestanoj trci za vremenom i profitom čemu veći deo čovečanstva danas robuje, eri globalizacije koja poništava mnoge posebnosti naroda i zemalja, zamenjujući ih univerzalnim i pomalo bezličnim vrednostima, znamo li šta su pravi narodni običaji? Iako se mnoge kulture prepliću i razvijaju pod uticajem drugih kulturnih obrazaca, ipak svaka od njih zadržava značajan deo svoje autentičnosti. Suština duhovnog razvoja jednog naroda na najbolji način se razume proučavanjem običaja i kulturne tradicije.

Običaji od najranijih vremena ispunjavaju jednu od svojih najznačajnijih uloga, a to je čuvanje identiteta naroda. Teško je odrediti kada je tačno neki običaj nastao, ali je to svakako bilo u najranijoj prošlosti. Nastali su da bi zadovoljile najrazličitije ljudske potrebe, a kako su se te potrebe razvijale i menjale, tako su se menjali i običaji. Srbi su narod sa bogatom tradicijom, koji je, zbog spleta različitih istorijskih okolnosti, bio suočen sa velikim iskušenjima njenog očuvanja. Zbog toga su mnogi običaji kod Srba tokom dugog vremenskog perioda izgubljeni, ili potisnuti. Danas, u izmenjenim okolnostima, unutar srpskog entiteta, prisutna je izraženija težnja da se mnogi zaboravljeni običaji obnove i utkaju u kontekst savremenog života.

Najzastupljeniji i najpoznatiji običaji kod Srba su običaji životnog ciklusa, koji su u vezi sa rođenjem, krštenjem, svadbom, odlaskom u vojsku, smrću i drugi.

Za religiozne običaje Srba karakterističan je veliki broj paganskih rituala, koji čine suštinu narodne religije. Dugo vremena Srpska pravoslavna crkva nije mogla da ima značajan uticaj na narod, posebno u periodu turskih osvajanja. To je uslovilo specifičnu religioznost Srba, koja je nastajala na osnovu prožimanja stare, predhrišćanske religije i hrišćanske tradicije. Taj suživot hrišćanskih i prehrišćanskih rituala, karakteriše ukupnu srpsku narodnu religiju, kao i većinu srpskih običaja.

Neki stručnjaci istorijskih nauka smatraju da hristijanizacija kod Srba nikada nije do kraja izvršena, što daje poseban kvalitet srpskoj narodnoj religiji. Treba naglasiti, da Srbi, po tom pitanju nisu izuzetak, jer u svim svetskim religijama postoje elementi iz predhrišćanskog verovanja i religija.

Proces uzajamnog prožimanja predhrišćanske i hrišćanske tradicije najbolje se vidi na srpskim najznačajnijim verskim praznicima, Božiću, Uskrsu i drugim običajima. Proslava Božića, na primer, pokazuje da su osnovni elementi praznika, kao paljenje badnjaka, hrana koja se nalazi na svečanoj trpezi, pečeno meso ( pečenica) i uloga položajnika ( čoveka koji prvi čestita proslavu Božića u kući domaćina), fenomeni koji korene imaju u dalekoj prošlosti. Po mišljenu pojedinih istraživača, položajnik, može predstavljati i “mitskog pretka”, koji dolazi u domove da mu se ukaže poštovanje. Time su proslavu Božića utkani i elementi “kulta predaka”, takođe veoma razvijenog kod Srba. Pojedini božićni rituali protumačeni su i kao ostaci “solarnog kulta”, koji je nekada bio razvijen kod Srba. Na to ukazuje sam dan proslavljanja Hristovog rođenja koji po starom, julijanskom kalendaru, pada u vreme zimske kratkodnevice, kada je sunce najslabije. Verovalo se da paljenjem vatri, posebno božićnih, ljudi daju snagu Suncu da ponovo ojača za sledeću godinu, što je bilo izuzetno značajno za agrarne kulture, kao što je bila srpska. Mnogi božićni rituali, naročito razvijeni u selima, koji su imali ulogu da na magijski način doprinesu plodnosti zemlje, stoke i zdravlju, takođe su u vezi sa klasičnim agrarnim kultom.

Najbolji primeri su božićne pripreme obrednih hlebova sa šarama (česnica), hrana na svečanoj trpezi, posipanje žitom položajnika, običaj da se izvuče stolica položajnika, da on sedne na pod, kako bi se sreća prikovala za pod, ili ogrtanje debelim ogrtačem simbolizuju blagostanje i sreću. Međutim, zanimljivo je da nije samo Pravoslavna crkva u Srbiji preuzimala neka nehrišćanska verovanja, kojima je, da bi ih narod lakše prihvatio, davala hrišćansku odoru, jer je takvih pojava je bilo svuda u Evropi.

Danas se u Srbiji odvija proces povratka tradiciji, međutim postoji opasnosti od pomodarstva, odnosnono izmišljanja i uvođenja nekih elemenata, koji ne pripadaju srpskoj tradicionalnoj kulturi. O tim novim pojavama i shvatanjima običaja i njihove uloge, najrečitije govori način proslavljanja srpske slave. Iako se slava oduvek smatrala etničkom odrednicom za srpski narod, u periodu vladavine komunističkog režima, gotovo pola veka, taj običaj je bio potisnut u brojnim porodicama u Srbiji. Poslednjih 20-tak godina, došlo je do pravog “buma “ prihvatanja porodične slave i načina njenog proslavljanja, kao i pojava novih pravila.

Poznato je, da se porodična slava nasleđuje “s kolena na koleno”, sa oca na sina, ali danas slavu žele da proslavljaju i ljudi koji nemaju tu tradiciju u svojoj porodici. Njima je omogućeno sami da biraju slavu koju žele da slave, ili im je sveštenik to savetovao. Međutim, oživljavanje tog značajnog i lepog običaja srpskog naroda nije prošlo bez pojava koje mogu da ugroze njegovu duhovnu dimenziju. Slava je uvek bila jedan vid recipročnog gostoprimstva, što je podrazumevalo, da onaj kod koga se ide na slavu, treba da bude pozvan u goste kada onaj ko mu je bio gost slavi svoju krsnu slavu. Zatim, ako ste jednom pozvani na slavu, znači da ćete stalno biti pozivani i odlaziti puna srca, kao i da će se ta tradicija prenositi i na buduće generacije. Proslavljanja slave je takođe prilika da se ljudi okupe i zajedno uspostave duhovnu vezu sa običajem, a domaćin je bio taj koji časti i koji ulaže značajna materijalna sredstva. Zato srpska narodna tradicija i ne propisuje nošenje poklona na slavu osim, kako je to ranije bilo, jabuka za domaćicu, ili kocka šećera za dete. Prilagođavanje običaja savremenim uslovima omogućilo je proslavljanje slave u kafanama ili organizovanje preskupih slava, koje mogu postati problem za goste, koji možda neće moći da organizuju proslavu na sličan način. Problem je i šta poneti na slavu, posebno ako je neko domaćinu doneo vredan i skup poklon, koji neće baš tako lako da uzvrati. Preterivanja se mogu videti i na proslavama opštinskih slava u gradovima. Proslavljanje pojednične ali i gradske, opštinske, esnafske ili čak partijske slave sa preterivanjem u troškovima i drugim greškama, pokazuju da je danas slava sve više statusni simbol, što je potpuna suprotnost onome što je bila nekada.

Brojni su primeri menjanja i prilagođavanja običaja savremenom načinu života. Trend globalizacije koji vlada u svetu takođe značajno utiče na promenu odnosa prema tradiciji. I dok je u okviru EU sve jača tradicionalistička struja, koja se trudi da sačuva ono što pripada jednom etnosu ili narodu, u Srbiji, koja je u procesu tranzicije, i dalje su evidentna sukobljavanja između globalističke i tradicionalističke struje.

Tekst preuzet sa http://www.glassrbije.org/

 

Ивор :http://www.zdravasrbija.com/lat/Tradicija/Istorija/1648-OBICAJI-I-TRADICIJA-KOD.php

[Н И Н Е]

Прочитао сам тему и само да напишем пар речи о сахранама. Мени не смета послуживање на гробљу, то је обичај и у Русији. Не знам какав је тачан став Цркве око овога, волео бих ако неко има неки линк да подели. Што се тиче напијања наравно да је то лоше и да треба бити умерен али не треба ни претеривати у туговању. Ево шта отац Тадеј каже о туговању:

"...Не треба туговати за умрлима, већ се треба Господу молити да им Он да јеванђелска насеља. Туга све ремети. Она омета мир који су они добили од Господа. Зато треба да будемо молитвени, јер туговати за својим рођенима није хришћански. То је незнабожачки. Ми се овде припремамо за вечни живот. Треба да смо благодарни Богу. Треба да се молимо Господу да им опрости грех и да чинимо добра дела за спомен. То се прима. Само Господ може да ослободи душу од паклених уза. Зато највише да се молимо Богу и тамо где има свакодневна Литургија да се моле за покојне."

Апсолутно се слажем са овим, мислим да треба увек да будемо радосни колико је могуће као што свети апостол Павле пише: "Радујте се свагда у Господу, и опет велим: радујте се”, (Фил. 4, 4).

[Agnostik]

  On 7. 6. 2014. at 9:14, Ненад. рече

 

Za religiozne običaje Srba karakterističan je veliki broj paganskih rituala, koji čine suštinu narodne religije. Dugo vremena Srpska pravoslavna crkva nije mogla da ima značajan uticaj na narod, posebno u periodu turskih osvajanja. To je uslovilo specifičnu religioznost Srba, koja je nastajala na osnovu prožimanja stare, predhrišćanske religije i hrišćanske tradicije. Taj suživot hrišćanskih i prehrišćanskih rituala, karakteriše ukupnu srpsku narodnu religiju, kao i većinu srpskih običaja.

Neki stručnjaci istorijskih nauka smatraju da hristijanizacija kod Srba nikada nije do kraja izvršena, što daje poseban kvalitet srpskoj narodnoj religiji. Treba naglasiti, da Srbi, po tom pitanju nisu izuzetak, jer u svim svetskim religijama postoje elementi iz predhrišćanskog verovanja i religija.

 

 

Nazalost o paganskoj veri Slovena malo znamo, o religiji starih Srba jos manje. Tako da su takve tvrdnje nisu istoricki utemeljeni. Vuk Karadzic kao i svoj drug Jakob Grim su u svemu videli paganske obicaje cak u stvarima koje su nastali tek vekovima nakon Hrscanizacija. Povecanje danasnjih irskih obicaja za paganskim keltskim obicajima je isto tako sumljivo. 

 

Da su svi obicaji toliko stari bi ja osporio.

[Agnostik]

  On 29. 4. 2014. at 18:06, Ненад. рече

Адет -обичај (турцизам ) али без обзира на то ова песма носи лепу поруку .

 

Najstarija forma okruglih plesma je grcki chorus koji se vec u antickoj grckoj opisuje. Tako da to moze biti nase zajednicko grcko nasledje (Srba i Turaka).

 

http://en.wikipedia.org/wiki/Chorea_(dance)

[Ненад Р.]

  On 7. 6. 2014. at 11:56, Ниџока рече

Прочитао сам тему и само да напишем пар речи о сахранама. Мени не смета послуживање на гробљу, то је обичај и у Русији. Не знам какав је тачан став Цркве око овога, волео бих ако неко има неки линк да подели. Што се тиче напијања наравно да је то лоше и да треба бити умерен али не треба ни претеривати у туговању. Ево шта отац Тадеј каже о туговању:

"...Не треба туговати за умрлима, већ се треба Господу молити да им Он да јеванђелска насеља. Туга све ремети. Она омета мир који су они добили од Господа. Зато треба да будемо молитвени, јер туговати за својим рођенима није хришћански. То је незнабожачки. Ми се овде припремамо за вечни живот. Треба да смо благодарни Богу. Треба да се молимо Господу да им опрости грех и да чинимо добра дела за спомен. То се прима. Само Господ може да ослободи душу од паклених уза. Зато највише да се молимо Богу и тамо где има свакодневна Литургија да се моле за покојне."

Апсолутно се слажем са овим, мислим да треба увек да будемо радосни колико је могуће као што свети апостол Павле пише: "Радујте се свагда у Господу, и опет велим: радујте се”, (Фил. 4, 4).

Колико је мени познато , црква не одобрава да се једе на гробљу .

Не бих се сложио са тобом да туга за преминулом особом није хришћанска јер Господ тражи од нас да волимо све људе , а поготово наше ближње .

Сваки губитак вољене особе производи тугу и то је исконски човеков осећај и у складу је са нашом вером .

Без обзира на то што добре особе када премину иду на боље место , људима не достаје таква особа и сасвим је нормално да људи тугују .

У неким другим религијама има тога да се људи веселе на сахранама , али то није својствено Хришћанству .