Нешто што ми је важно...

[Milica Bajic]

  On 5. 10. 2018. at 20:35, JESSY рече

Вечно сећање

 

 

 

Некад је и поред снажне вере у вечни живот тешко опростити се од вољених људи који су преминули. Сам Христос је заплакао због одласка Његовог пријатеља Лазара. Богомати је и поред анђела који је потврдио Божији Промисао везан за живот Њеног Сина – плакала и ридала док је гледала како умире. А тек хиљаде и хиљаде хришћана који су оплакали одлазак својих најближих! Ретко ћемо наћи у житијама светих мученика колико је велик био бол оних који су се морали опростити од својих најближих. Сигурно је да су свети отишли у сусрет Васкрсломе и да с Њим бораве у блаженству, али је ближњима било потребно много времена да прихвате њихов одлазак.

 

И поред вере у живот који за њом следује, смрт неизоставно доноси бол онима који настављају да корачају са ове стране живота. Зашто? Зато што особа коју волимо одлази. Губитак је ту, опипљив. Постоји извесна истина у изреци да са вољеном особом умире и део нас. Та особа није нестала, она се преселила, али онај однос који смо ми имали према њој, све оно што је у том односу из нас испливавало, све оно што смо ми у том односу били – то се може лако изгубити. Вољене особе у великом делу чине оно што ми јесмо као личности. Без њих не бисмо постали, ни били оно што јесмо.

 

Зато нам је потребно сећање, жива успомена на њих и онда када оду. Са друге стране, потребно је да их пустимо да оду. Ма колико било тешко опростити се од некога због кога је наш живот попримио одређени облик и боје, не смемо свој живот обезличити и обавити тамом јер онда одричемо и побијамо сав труд и љубав који су нам наши вољени пружили. Они су нас волели, а и даље нас воле, управо због те тајанствене светлости која у нама сја, а коју је добри Бог у нама запалио. Сигурно не би желели да та светлост у нама згасне заједно са њиховим овоземаљским животима.

Потребно је времена да се навикнемо да су вољени људи преминули. Оно што остаје јесте живо сећање, успомене на њихове осмехе, речи и дела и остаје њихов траг у нама самима, у ономе што ми јесмо. А то ни сама смрт не може да збрише.

 

Зато се на данашњи дан молимо Господу за покој душа наших најмилијих. Заједништво са њима остаје, у Христу ни смрт не може да направи понор између оних који се воле. У Њему нема живих и мртвих, већ само две стране једнога живота.

 

Зато палимо свеће – молитве за наше вољене. Јер су они својом добротом и примером били светлост нашем животу, да бисмо боље видели путеве који су пред нама. Њихова светлост и даље сја. Пут који су нам осветлили простире се пред нама. Наше је да и ми другима будемо светло. Као што се на васкршње јутрење светлост свеће предана из олтара шири даље, тако је Господ Светлост предао нама и пут ширења Светлости не сме стати.

 

Не заборављајмо наше преминуле, никада, али и наше телесно живе, све који су велика светила нашег живота. И не заборављајмо ону исконску Светлост Која ће и помоћи да бол губитка ближњих постане радост што смо их познавали и називали се њиховим пријатељима и кћерима, очевима, мајкама, браћом.

 

Такво сећање није тек присећање прошлих догађаја, то је својеврсно оприсутњавање, животно сведочење доброте и племенитости нама указане.

 

Сачувај, Господе, душе свих слугу Твојих, свих оних који су ширили Твоју Светлост и били живи сведоци Твоје љубави! Сохрани, Боже, све оне који су у нама оставили неизбрисав и свет траг који ћемо пратити и којим ћемо стићи ка вечности!

 

„Са светима упокој, Христе, душе слугу Твојих, где нема болести ни уздисања, већ живот бесконачни!“

 

Чврсто верујем да наши преминули оду на неко боље место.А то што нама остане та шупљина у грудима, то је некако део овог окрутног живота.Губимо и губићемо драге људе. И неко ће изгубити нас.Али сви ћемо се, на крају, пронаћи и схватити да нико никада и није био заиста изгубљен.

 

А ми? Кретаћемо се даље и светлети. Будимо другима светлост као што су наши ближњи нама.

„ Тако да се светли светлост ваша пред људима, да виде ваша добра дела и прославе Оца који је на небесима“. ( Мт. 5, 16 )

 

Expand  

Само ме још, понекад, овакви текстови врате себи. 

 

[JESSY]

Христос је са мном, кога да се бојим? Чак и да се таласи подигну на мене, и море, и гнев власти, све је то за мене безначајније од паучине. Јер свагда говорим: Господе! Нека буде воља Твоја; нека не буде то што хоће овај или онај, него што Ти хоћеш.

Свети Јован Златоуст

[JESSY]

"Pita me gde će otići Lili, jer je stara i muči se da kaki i samo spava.

Kažem na nebo, na oblak.

A kako će stići do neba?

Krilima srećo.

Razmišlja.

Ali, Lili nije ptica.

Nije, ona će postati anđeo.

Lagano okrećem očima, jer nisam baš u tematici, a dete me vuče na klizav teren.

Ja ću biti tužna kad Lili odleti na nebo.

Nemoj, gore će joj biti bolje. Biće ponovo mlada, moći će da skače s oblaka na oblak, da kaki i laje. Neće je ništa boleti.

Hoće imati gore kućicu?

Hoće ljubavi, imaće prelepu kućicu na jednom oblaku.

Ko će da joj napravi, jel ima gore ljudi?

Obliva me mrtvački znoj.

Ima, srećo. Ima ljudi. I svi su ponovo zdravi i raspoloženi. Ima i stolara.

Ali, mora da joj napravi kućicu od cigli, ne od letvi i slame da joj vuk ne oduva.

Napraviće od cigli, logično. Moraće da prvo nađu čvršći, gušći oblak i tu će da joj naprave.
Da ne bi propala zajedno s kućom.

Dobro.

...

O smrti možeš da pričaš ovako. Manje je straha.

Ali, ga se ne možeš rešiti ako o njoj ovako pričaš samo onda kada se dete zabrine za ostarelog psa.

Najlepše reči, oslobođene sumnje, straha, besa izlaze iz mojih usta kada Srni pokušavam objasniti ovakve stvari. I život. I plemenitost. I ljubav. I lopovluk. I tugu.

Potrebno mi je svega nekoliko rečenica, ali su delotvornije od njih sto.

Olabavim ih, da bih posle shvatila da ih mi zatežemo. Komplikujemo. Unosimo u nešto što je jasno ko dan, mrak svojih ubeđenja, strahova, predviđanja.

Treba da svaki dan pričamo sa svima kao sa decom i majke mi, ljudi će početi da se bolje kapiraju, da se smeju, pomažu, grle, ljube, pozivaju na kafe i kolače, u krevete.

Ozbiljna priča guši. Ozbiljan prilaz životu.

Što više komplikuješ smrt, sve je manje shvataš i sve je se više plašiš.

Što više komplikuješ ljubav, sve je manje osećaš.

Što više očekuješ od ljudi, sve se više razočaravaš.

Što se više trudiš da predvidiš tokove živote, sve si izgubljeniji.

Što pre shvatiš da sve može biti jednostavno kao priča za decu, lakše ćeš da se nosiš sa "zajebancijama za odrasle"

Komplikovanje života guši.

A sve se na kraju svede na biranje oblaka na koji ćeš da sedneš."

 

                                                          

[JESSY]

Boli me želudac. Danima. Skupio se kao pesnica i steže u sebi puno ružnih stvari koje se dešavaju u poslednje vreme. 
Kažu da kad boli želudac, telo pokazuje da ne može da svari odredjene misli, osećanja i dogadjaje. Da daje znak da treba stati i preispitati se, proveriti da li je baš sve vredno sekiranja, svesti probleme na pravu meru, onu koju dobiješ kad odbaciš strah, brigu i strepnju.
Bol je prijatelj. Natera te da popričaš sa sobom, da razmisliš šta radiš pogrešno i protiv sebe, podseti te da se distanciraš da bi mogao da sačuvaš sebe od nepotrebnih bitaka, onih koje nisu tvoje a koje svejedno vodiš ne bi li držao stvari pod kontrolom, ne bi li uspeo da učiniš srećnim onog ko to ne želi, zdravim onog koji to ne može, radosnim onog ko bi to mogao biti ali ne ume ili neće.
Biraj svoje bitke. 
Voli svoju bol i iskoristi je da ozdraviš, da izlečiš dušu, da te ne bi bolelo telo.

Sanja Krstić

 

                                                     

[JESSY]

                                                      

[JESSY]

tesko nam je kad iz ove dimenzije ode neko koga beskrajno volimo , ali moramo da shvatimo da dusa uvek bira odlazak u dogovoru sa Bogom...

 

[JESSY]

kazu da dusa bira roditelje, moja dusa je beskrajno zahvalna sto je ova svetlosna ratnica odabrala da bude moja cerka, od nje sam o hrabrosti, slobodi i ljubavi naucila vise nego iz stotine hiljada knjiga koje sam citala ...

 

                 

[JESSY]

 

[JESSY]

Znaš mama: Nije smeh uvek sreća, ko što ni tuga nije samo plakanje!

 

Reci mi, kad uhvatim desni krak krsta ko da je tvoja desna ruka, jel osetiš dodir?

"Pitam muža je l' ima sto dinara. Kaže nema ništa, sad će do bankomata.

Ako ti treba za kafu za poneti, nastavlja.

Treba mi za ružu za poneti, prekidam ga.

Donosim je tebi, u sedam poslepodne dok su kapije groblja još otvorene, stavljam je preko popucale zemlje. Pipam prstima raspukle komade, ko slagalica nikad spojena, detetu dosadila, nemoguće ih je sastaviti, Sunce je jako poslednjih dana.

Na desetine mrava arlja, ulaze u pukotine, izlaze iz njih, jure, vredni mravi svuda uvek jure, je*em ti smrti, i odlaženja, i ostavljanja. Daj ustani, otresi zemlju sa ramena, reci: Nisam ni mogao zamisliti da ću vam toliko faliti. Reci da je sve zaje*ancija, daj da postanem tromi medved samo da je ovo dug zimski san iz kog ću sutra da se probudim.

Htela sam da ti donesem kompot od višnje bez koštica, ali je mama rekla da se manem dovlačenja prehrambenih proizvoda, neko je zadnji put čokoladu za kuvanje pojeo, a srebrnu foliju iskidao i razbacao svuda. Skupljala ju je pola sata i sa okolnih grobova. Ubi sramota od ožalošćenih. Znam da ti nismo spakovali zube, iznenadio si nas odlaskom, ali računam da oni gore ponovo narastu i da ćeš moći da je lepo grizeš. Uvek je možeš na jeziku topiti, ako ponovo odlučiš da izvadiš sve zube zbog straha od popravke i zvuka brusilice.

Reci mi, kad uhvatim desni krak krsta ko da je tvoja desna ruka, jel osetiš dodir?

Je l' dobra kafa što sam ti je skuvala? Vidim pola je nestalo iz šoljice, degustiraš. Nemoj,skuvaću ja svaki dan ako treba, što mi teško…

Mislila sam kad si umro da se bol otplače, da to ide ovako: Obući ću crninu, sesti i plakati. Možda i leći, ne ustajati iz kreveta, plakati, možda piti lekove za smirenje, čupati kosu, opet plakati, pa skoro sve isplakati i onda se smiriti i nastaviti dalje.

Malo sutra, ništa ja ne oplakujem, ko kip živim. Nijedna suza ništa odnela nije. Sve radim, a kao da ništa ne radim i sve vidim, a kao da ništa videla nisam, i dani prolaze tako, a ja ostala u nekom od onih dana kad si dolazio na sprat kuće, pa još sa stepenica Srni vikao Mileeee, srkao malu kafu i očajavao kako je dosadno i kako ne znaš kuda bi u selu.

Nadam se da gore znaš kuda bi i da je priča o sedenju na oblaku sentimentalno osmišljena za naivne.

Ja bih da ti gore živiš sve ono što ovde nisi, da se ne plašiš, da te ne jede griža savesti, pošten si i odgovoran čovek, da znaš da kažeš koliko rad tvojih ruku vredi, da se ne pravdaš za cenu, da se ne pravdaš ni za šta, da manje vidiš sve što te nervira, da ne reaguješ ako si slučajno video, da ne proživljavaš ono što nije tvoje, ne preispituj se. Ja bih volela da ti gore živiš drugačije od onoga kako si dole terao.

Ja odavno prepoznajem tebe kod sebe i zato ti kažem. Nije ti valjalo, ne valja ni meni. Zato ja sad kao pokušavam da menjam, a ide mi koliko i pokušaj da te vratim u žive.

Ako si se gore opametio, kupi kartu i idi u Australiju, neku nebesku zemlju kengura, jebo mali servis i promenu guma, registarcije. Kupi kartu i idi. To ti je bila želja. Plivaj u okeanu, pazi se velikih talasa i ajkula. Pokaži svima kako si zgodan i u 66-oj. Nemoj se ponovo vezati za jedno mesto, pa za par godina kukati kako je dosadno i kako se nema u njemu gde otići.

Kreći se. Pričaj sa ljudima. Zaje*avaj se kako ti umeš, zasmejavaj ih gore ko što si dole nas.

Fališ, je*o ga, k'o pluća. Bez tebe se teško može disati.

Kad uđem u stan, na čiviluku visi tvoj sivi šuškavac sa kapuljačom. Mama samo otežava stvar. Ne znam što ga ne sklanja, ovako ga svaki put mirišem pa mi ne bude dobro, pa uđem u sobu u kojoj si poslednji put udahnuo, krevet na istom mestu. Kažem joj da ga gurne preko puta, kaže neće se moći prozor otvarati. I zato ja svaki put kad uđem u tu sobu, vidim tebe na tom krevetu i ruku koja visi i koju uzimam u svoju i plačem jer ti tako ruku nikad držala nisam, ne zato što nisam htela, već što se ti ne bi znao ponašati da sam probala. A ja nisam htela da te zbunjujem.

Kad sam ti htela reći da te volim, kupila bih ti kompot od višnje, čokoladu za kuvanje i pitu od krompira. Mislim da si to znao, kao što sam ja znala da je tvoje Nek si ti meni tako lepa ustvari uvek značilo Volim te.

Ova rupetina što zjapi po sred stomaka, sad je već jasno, neće se isplakati tek tako. Mrljaviće nas ko mama moju punjenu papriku viljuškom. Ona ne ume da jede kad ti nisi preko puta nje. Sve nešto probada, gura po obodima, liči na dete koje jede boraniju po kazni.

Ako se nasmeje, kaže: Nek mi Bog oprosti.

Je*i ga, mama, nije smeh uvek sreća, ko što ni tuga nije samo plakanje.

Evo, me živi neplačući primerak koji nije znao da tuga ima milion lica, ali da sa svakim od njih boli jednako.

Molim te, ako već nećeš ustajati i čudom oživeti, obećaj mi, pa daj neki znak, da ćeš gore da živiš kurčevito, k'o lav, ne k'o miš. Jer ti jesi bio lav, samo to nisi mogao da skapiraš, pa onda nisi tako ni živeo.

Evo ti prilike da se razgoropadiš i bar malo me usrećiš."

 

https://stil.kurir.rs/porodica/108207/imas-100-dinara-treba-mi-za-ruzu

[JESSY]

                       

[JESSY]

                                                  

 

Sa svetima upokoj, Hriste, dušu sluškinje Tvoje, gde nema bolesti, ni žalosti, ni uzdisanja, no gde je život beskonačni...

[Нифада]

Мени је ово најбољи одговор на тему смрти.И то стоји пред нашом вером,слободом и љубави.Живот је такав да од момента рођења свако од нас пакује кофере на то путовање.Свест о томе требало би да нас покрене на добре вибрације,на љубав,на емпатију,јер једног дана нећемо се сретати више на овом плану егзистенције,а често немамо времена једни за друге.Сви некуд журе.Куда?

Мени ове речи Златоустог моћно и бескомпромисно звуче,уверљиво,да му верујемо,нема нам друге ,иначе...

Ако је ко побожан и богољубив, нека се наслађује овим дивним и светлим слављем. Ако је ко благоразуман слуга, нека радујући се уђе у радост Господа свога. Ако се ко намучио постећи се, нека сада прими плату. Ако је ко од првог часа радио, нека данас прими праведни дуг. Ако је ко дошао после трећега часа, нека празнује са захвалношћу. Ако је ко стигао после шестога часа, нека нимало не сумња, јер ничим неће бити оштећен. Ако је ко пропустио и девети час, нека приступи не колебајући се нимало. Ако је ко стигао тек у једанаести час, нека се не плаши закашњења: јер овај дивни Господар прима последњег као и првог, одмара онога који је дошао у једанаести час, као и онога који је радио од првога часа. И последњег милује и првога двори; и ономе даје, и овоме дарује; и дела прима, и намеру целива; и делање цени, и принос хвали.

 

Стога дакле, уђите сви у радост Господа свога; и први и други, плату примите; богати и убоги, једни с другима ликујте; уздржљивци и лењивци, дан поштујте; ви који сте постили и ви који нисте постили, веселите се данас! Трпеза је препуна, наслађујте се богато сви! Теле је угојено; нека нико не изиђе гладан; сви уживајте у богатству доброте! Нека нико не оплакује сиромаштину, јер се јави опште Царство. Нека нико не тугује због грехова, јер опроштај засија из гроба. Нека се нико не боји смрти, јер нас ослободи Спаситељева смрт: угаси је Онај кога је она држала, заплени ад Онај који сиђе у ад, угорча се ад окусивши тело Његово. И предвиђајући то, Исаија закликта: ад се угорча сусревши Те доле! Угорча се, јер опусти; угорча се, јер би исмејан; угорча се, јер се умртви; угорча се, јер би срушен; угорча се, јер би окован; прими тело Христово, а наиђе на Бога; прими земљу, а срете небо; прими оно што виде, а паде у оно што не виде. Смрти, где ти је жалац? Аде, где ти је победа?

Васкрсе Христос, и ад се стропошта! Васкрсе Христос, и падоше демони. Васкрсе Христос, и радују се анђели! Васкрсе Христос, и живот живује! Васкрсе Христос, и ниједног мртвог у гробу!

Јер Христос, уставши из мртвих, постаде првина преминулих. Њему слава и власт кроза све векове. Амин!

Христос васкрсе!

[JESSY]

[JESSY]

Sve je to put. Kada jutro bistro osvane, i kada nebo crna prekrije. I kada se ljudi odalje, nakon ljubavi dobre, najbolje. I kada se pronađu svi oni koji lutaju, i kada odlutaju svi oni koji putuju. Čak i kada izgradiš hramove do oblaka, i kada zemlja proguta trošne kaldrme bez povratka. Kada ti jave da se glas više ne čuje, i kada se kroz prvi plač začuju želje tihe, nečije. I kada počne. I kada prestane. Kada poslednja dobra nota na ovom svetu nestane. I kada prestaneš da porediš već naučiš da odrediš. Kada te osame, kada želiš od svih da pobegneš, i kada si previše umoran da bilo šta postigneš. I kada grliš ceo svet, čak iako ti niko ne uzvraća, pa odlutaš u snove da zagrle te sećanja. Kada se raduješ snegu bez ikakvog razloga, i kada primiš pismo sa malo reči i punom kovertom osmeha. I kada nastupi borba u tebi, a ti ne znaš koju stranu da zauzmeš, pa poželiš da pobegneš znajući da ne možeš. Kada zaboraviš i kada te ruke podsete, kada tvoja stopala neku novu zemlju posete. Kada brineš bez razloga i kada razlog te savlada. Kada nikoga nema da ti iskreno pomogne i kada je uz tebe svako biće, onako istinski, najiskrenije. I kada te najdraži izdaju, sa vidika nestanu, a ti gledaš stare nade kako guše se u plamenu. Čak i tada kada pomisliš da nema drugog puta, čak i kada se put predomisli pa krene drugim putem. Maske koje traže ljude. Istina koja plaši maske. Korak napred. Saosećanje. Smetnja i bol. Kada prijatelji postanu i zauvek to ostanu, a ti naučiš da svaki iskreni susret čini mržnju odsutnom. I kada nemaš gde i kada možeš gde god želiš, i kada, poput sunca, mogućnost svima deliš. Kada te bičuju oni što ne razumeju, i kada te ubeđuju oni što ne umeju. Kada se sruši sve, a ti udahneš pepeo, kada sanjaš da si ptica, jednom si stvarno leteo. Sve je to put, čak i kada vetar zapeva u jesen, čak i kada znaš da nešto ne smeš, pa priznaš sebi – ne smem. Kada se ne daš. Kada te povuku priče. Kada različiti ljudi na jedno lice liče. Buka. Tišina. Ukus koji prija. Svaki talas, svaki ambis, ova noć, ti i ja. I sve će to proći. I sve će se vratiti. A ti se ne plaši. Sve je to put.

 

                         

[JESSY]

Све што ме не убије, чини ме јачим! Тo је рекао Ниче, онда је полудео, а затим и умро. Зато што су то лепе речи, али неистина.

Све што нас не убије тог момента, убија нас помало, неприметно. Убија нашу доброту и поверење. Нежност и искреност. Отвореност, штедрост, ведар поглед и меко срце…. Превара, издаја, ниски поступци, незахвалност, немилосрдност, неправда, могу да нас убију не одмах, већ полако, кап по кап. Истрпећемо, издржаћемо, рана ће зарасти, али ће ожиљак да остане – кожа ће огрубети. И тако постепено том кожом ћеш зарасти, сам не приметивши како се то десило?

И можемо себе тешити – постао сам јачи! Да. Али у души се још једна струна покидала, још један кристални звончић је утихнуо. Нешто или неко је тамо умро у души – добра вила или мали анђео који су били део нас.

И више не знаш тачно како треба да одговориш на ударац. Како на немилосрдну реч. Како да узвратиш, ако је потребно. И тачно знаш да они могу да ударе – просто онако, низашто или уместо захвалности. И нимало се томе не чудиш. Навикао си се. И научио си да трпиш или да се браниш.

Али нешто неповратно губиш са сваким ударцем, издајом, разочарењем. Нешто што заувек одлази и умире. И постајеш јачи, да – али на рачун других важних особина.

Све што ме не убије, убија ме, али полако. А чини ме јачим или безосећајнијим? – ко зна.

Добро би било да има мање тога што убија. И оних који убијају исто – зато што су они свеједно убице, убице туђих нежних душа и добрих порива.