Нешто што ми је важно...

[JESSY]

[JESSY]

"I kada nisi pored mene, meni je lepo sa tobom u mislima. 
Mogu da te prizovem, da podelim uspomene, da mi bude lepo, da imam osećaj ispunjenosti i nedostajanja u isto vreme.

Mogu da budem bez tebe jer deo tebe imam u sebi i deo je mene, ne raspadam se kada nisi pored mene, ne padam u depresiju, ne očajavam, imam na šta da se oslonim..."

 

[JESSY]

"И тако, ако је наша љубав верна, ако смо у стању да се сећамо људи које смо волели овде на земљи, не само умом него и срцем, онда кроз њихову смрт и ми живимо једним делом у вечности где су се они преселили. Ако су наша срца верна, онда смо већ са њима; и истовремено, ако нам је њихов живот нешто значио, ако је њихов живот за нас био узор или пример, можемо да наставимо да живимо овде и даље у вези са њима а не растављени од њих. Можемо да живимо у њиховом избављењу и слави. Можемо да живимо уграђујући у цео свој живот све што је њихово, важно, племенито и истинито. И тако, једног дана, када дође час да станемо пред Бога, са васцелим човечанством, моћи ћемо да принесемо Богу све плодове, сво благо које је узрасло и донело плод захваљујући семену њиховог примера, њиховог живота и љубави коју носимо у срцу. Можемо да кажемо Господу: „Прими сво ово благо од мене; оно припада човеку кога волим. Ја сам само њива; она је особа била сејач! Његов пример, његове речи, његова личност је семе посађено у ову земљу; и сада сва жетва њему припада...“

***

 Ако тврдимо да смо истински волели особу која је отишла из овог живота, треба да будемо спремни да признамо да је бол један од израза љубави и да сада треба да заволимо ту особу кроз бол, као што смо је волели кроз радост, радост узајамне подршке, радост живота у заједници. То је нешто за шта је потребна храброст и нешто на чему треба да инсистирамо.

***

И треба да инсистирамо на томе јер, што год да се дешава у људској души може да се баци у сенку, али не престаје да постоји, и ако се не реши, оставља човека сиромашнијим уместо богатијим. Још нешто што треба да научи онај који тугује јесте да никада не говори о вези љубави коју је имао са покојником у прошлом времену. Не треба никада да каже „волели смо се“. Треба увек да говори „волимо се“. Треба увек да се сећамо речи Песме над песмама „Снажна је као смрт љубав“. Смрт не може да науди љубави.

***

Сведочимо да та личност није живела узалуд и да ћемо одржати, сачувати, распламсати и поделити тај пламен како би осветлио што више људи и како би могао да донесе плод „по тридесет, по шездесет и по сто“ (Мар. 4, 20). Ако почнемо да живимо на такав начин да представљамо наставак живота нашег уснулог драгог човека, ако продужимо све оно племенито, добро, истинско и свето што је поседовао тај човек, онда он заиста није живео узалуд. У нама више неће бити места за призивањем наше сопствене смрти како бисмо се сусрели са нашим вољеним лицем, јер ћемо имати пред собом једно послање, мисију, коју  треба да испунимо. 

***

Остали смо иза покојника, да би учинили могућим умножавање и предавање свега оног што смо видели, свега што смо чули и проживели; остали смо да би покренули један нов ланац светлости на земљи. Дакле, ако смо у стању да кажемо истински и са искреношћу да је за нас, човек који отишао из овог живота, био  благо, онда тамо где је наше благо треба да буде и наше срце и треба и ми, заједно са човеком који је ушао у вечност, да живимо у тој вечности колико год је то могуће потпуније и дубље. Јер је вечност једино „место“ где можемо да будемо заједно са упокојеним. И то значи да, што више наше драге особе напуштају ово земно поклоничко путовање и улазе у стабилност и мир вечног живота, тим више и ми треба да осећамо да припадамо том свету и да  вредности тог света постепено постају и наше вредности,  све више и више, све потпуније, савршеније.

***

Јер молитве за личност која се растала са овим животом значе управо то: једно сведочанство пред Богом да та личност није живела узалуд. Колико год да је грешан, тај човек је за собом оставио успомену љубави. Све друго ће постати пепео. Љубав ће надживети све (1. Кор. 13, 8). Вера и нада ће нестати када вера буде замењена гледањем „лицем у лице“, aли љубав неће нестати никада. Оно што говоримо док стојимо и молимо се за покојника је следеће: „ Господе, живот овог човека није био узалудан. Оно што је оставио на земљи је наша љубав према њему и један пример за нас. Пример ћемо следити, а љубав неће никада умрети.“

A.Блум

[JESSY]

[JESSY]

                                           

[JESSY]

[JESSY]

 

Noćas te tugujem, najdraže moje          
s nekim osećajem daljine
Jer, nema nikoga ovde kraj mene,
i niko da mi skine
tu suzu sa obraza.

Noćas te tugujem.

A u istom smo gradu
i iste brojimo minute.
Samo što usne ne ljube i ćute,
samo što oči prosipaju sjaj
U nekim drugim sobama,
nekim drugim ljudima.

Noćas te tugujem i skitam.

Ne ljubim i pitam
Šta je tamo iza jutra,
iza zagrebačke zime.
Postoji li tamo još tvoje ime,
kao što ti u meni postojiš
I ova noć što miriše,
po narančama s juga
govori mi što je tuga.
Nisi daleko.
A čini mi se kao sto godina
svetlosti i tame,
kao da se ljubav tamo topi,
na plamenu sveće.

I tugujem te noćas…
I tugujem…
I tugujem…

[JESSY]

Вечно сећање

 

 

 

Некад је и поред снажне вере у вечни живот тешко опростити се од вољених људи који су преминули. Сам Христос је заплакао због одласка Његовог пријатеља Лазара. Богомати је и поред анђела који је потврдио Божији Промисао везан за живот Њеног Сина – плакала и ридала док је гледала како умире. А тек хиљаде и хиљаде хришћана који су оплакали одлазак својих најближих! Ретко ћемо наћи у житијама светих мученика колико је велик био бол оних који су се морали опростити од својих најближих. Сигурно је да су свети отишли у сусрет Васкрсломе и да с Њим бораве у блаженству, али је ближњима било потребно много времена да прихвате њихов одлазак.

 

И поред вере у живот који за њом следује, смрт неизоставно доноси бол онима који настављају да корачају са ове стране живота. Зашто? Зато што особа коју волимо одлази. Губитак је ту, опипљив. Постоји извесна истина у изреци да са вољеном особом умире и део нас. Та особа није нестала, она се преселила, али онај однос који смо ми имали према њој, све оно што је у том односу из нас испливавало, све оно што смо ми у том односу били – то се може лако изгубити. Вољене особе у великом делу чине оно што ми јесмо као личности. Без њих не бисмо постали, ни били оно што јесмо.

 

Зато нам је потребно сећање, жива успомена на њих и онда када оду. Са друге стране, потребно је да их пустимо да оду. Ма колико било тешко опростити се од некога због кога је наш живот попримио одређени облик и боје, не смемо свој живот обезличити и обавити тамом јер онда одричемо и побијамо сав труд и љубав који су нам наши вољени пружили. Они су нас волели, а и даље нас воле, управо због те тајанствене светлости која у нама сја, а коју је добри Бог у нама запалио. Сигурно не би желели да та светлост у нама згасне заједно са њиховим овоземаљским животима.

Потребно је времена да се навикнемо да су вољени људи преминули. Оно што остаје јесте живо сећање, успомене на њихове осмехе, речи и дела и остаје њихов траг у нама самима, у ономе што ми јесмо. А то ни сама смрт не може да збрише.

 

Зато се на данашњи дан молимо Господу за покој душа наших најмилијих. Заједништво са њима остаје, у Христу ни смрт не може да направи понор између оних који се воле. У Њему нема живих и мртвих, већ само две стране једнога живота.

 

Зато палимо свеће – молитве за наше вољене. Јер су они својом добротом и примером били светлост нашем животу, да бисмо боље видели путеве који су пред нама. Њихова светлост и даље сја. Пут који су нам осветлили простире се пред нама. Наше је да и ми другима будемо светло. Као што се на васкршње јутрење светлост свеће предана из олтара шири даље, тако је Господ Светлост предао нама и пут ширења Светлости не сме стати.

 

Не заборављајмо наше преминуле, никада, али и наше телесно живе, све који су велика светила нашег живота. И не заборављајмо ону исконску Светлост Која ће и помоћи да бол губитка ближњих постане радост што смо их познавали и називали се њиховим пријатељима и кћерима, очевима, мајкама, браћом.

 

Такво сећање није тек присећање прошлих догађаја, то је својеврсно оприсутњавање, животно сведочење доброте и племенитости нама указане.

 

Сачувај, Господе, душе свих слугу Твојих, свих оних који су ширили Твоју Светлост и били живи сведоци Твоје љубави! Сохрани, Боже, све оне који су у нама оставили неизбрисав и свет траг који ћемо пратити и којим ћемо стићи ка вечности!

 

„Са светима упокој, Христе, душе слугу Твојих, где нема болести ни уздисања, већ живот бесконачни!“

 

Чврсто верујем да наши преминули оду на неко боље место.А то што нама остане та шупљина у грудима, то је некако део овог окрутног живота.Губимо и губићемо драге људе. И неко ће изгубити нас.Али сви ћемо се, на крају, пронаћи и схватити да нико никада и није био заиста изгубљен.

 

А ми? Кретаћемо се даље и светлети. Будимо другима светлост као што су наши ближњи нама.

„ Тако да се светли светлост ваша пред људима, да виде ваша добра дела и прославе Оца који је на небесима“. ( Мт. 5, 16 )

 

[JESSY]

"Dubina bola celu me je progutala. Ponekad mi se, u satima koji su otad protekli, činilo da ne mogu ni da dišem, a nije mi bilo važno, jer, zapravo, i ne želim.

Ali,x, uprkos svemu tome, nisam plakala i mislim da necu - možda nikad više. Gledam u plafon i mislim na onaj čas geografije kada smo učili o ogromnim branama koje grade u dalekim zemljama. Eto, koliki mi se čini moj bol, veliki kao najveće brane na svetu, nastavljene jedna na drugu, nekako sastavljene najtanjom mogućom opnom. Ako pokidam tu opnu i pustim samo suzu ili dve, čemu bi to koristilo? Obične suze neće smanjiti pritisak ove ogromne težine bola - neću osetiti ni gram olakšanja. Stvarno nema smisla plakati kada je bol ovoliko veliki."

 

                                                           

[JESSY]

                                      

[JESSY]

ИДЕМО ДАЉЕ...

Забрањено је плакати, а да се нешто не научи,
пробудити се, а не знати шта са собом,
плашити се својих сопствених успомена.

Забрањено је не смејати се проблемима,
не борити се за оно што желиш,
одустати од свега због сопственог страха
да оствариш своје снове.

Забрањено је оставити своје пријатеље,
не покушати разумети све што сте заједно проживели,
и звати их само онда кад су неопходни.

Забрањено је не бити свој пред другима,
претварати се пред људима до којих ти није стало,
изигравати кловна да би те памтили,
и заборавити све којима је заиста стало до тебе.

Забрањено је не учинити све за себе самог,
бити уплашен од живота и од онога чиме те живот обавезује,
не живети сваки дан до посљедњег даха.

Забрањено је да ти недостаје неко без радости,
да заборавиш његов осмех и очи,
а све само зато што је он изабрао другачији пут од твог,
забрањено је заборавити његову прошлост
и заменити је његовом садашњошћу.

Забрањено је не покушавати схватити друге
мислити да је њихов живот вреднији од твог,
не спознати да свако има свој пут и славу.

Забрањено је не стварати сопствену причу,
не имати тренутак за оне којима си потребан,
не разумети да је живот оно што даје,
а такође и оно што узима.

Забрањено је не тражити срећу,
не живети живот с позитивним ставом,
не сматрати да увек можемо бити бољи;

Забрањено је заборавити да без тебе
овај свет не би био исти.

Пабло Неруда

[JESSY]

[JESSY]

Ања

 

 

Најтеже су ноћи које слиједе након неке велике несреће, смрти, сахране, ноћи којима су можда претходиле бриге, болести, сукоби. Такве ноћи се памте заувијек, у сјећање се урезујући трајно попут најхрапавијег ожиљка. Иако уопште не вјерујете да ћете заспати, скрхани умором и болом лијежете у кревет, жалећи што он није гроб. Тако је било те ноћи када у тврдошком гробљу сахранисмо Ању.

Непрестано сам бјежао од помисли да је умрла. Као кроз маглу, сјећао сам се свега, посљедњег дугог разговора у Старој цркви у Сарајеву, суза које су биле необјашњиве, жудње за животом којег овдје нема. Сјећао сам се сугестија о томе шта треба избацити или поправити у некаквом писму које је тих дана подигло много прашине у јавности. Сјећао сам се посљедњег поздрава кад сам се нагао да је цјеливам и како сам јој прошаптао нешто о Љубави којој иде, а коју није могла наћи међу нама, иако је сама била дароватељица те љубави. Сјећао сам се пјесме. А онда су се оловни капци склопили снажније и чвршће од било којих гробних поклопница – остао сам сâм у тами гроба своје душе. Мислио сам, то је то – одавде нема излаза. Језа, страх и равнодушност према мраку заковали су ме плећима за кревет; био сам увјерен да излаза нема. Очај и безнађе су благе и немоћне ријечи за оно што сам осјећао тада. Ни тренутка нисам размишљао о томе шта се дешава око мене, што су моје слике на свим насловницама новина. То је одједном постала прошлост без значаја – том листу папира који је узбуркао све, значаја је давало само то што је она учествовала у његовом испитивању – оживљавању. Али зар је то сад ишта помагало? Помислио сам како сам жив умро и како ће ми сутра бити тешко да се мртав крећем међу живима.

У том тренутку је неко снажно закуцао на врата.  Нисам могао да отворим очи. Сишао сам низ клизаве степенице, склопљених капака. Био је мркли мрак. Ко ли је сад … Отворио сам врата, био је децембар, схватио сам да сам бос. Жута свјетлост промрзлог јутра благо ми је отворила очи – она је стајала пред вратима са руксаком на леђима: смијала се као никад, смијала се радосно, паметно, искрено, побједоносно. Смијала се, а бијели образи су били тако пуни живота да се чинило да се на њима топи јутарња мразна роса. Тај смијех је био суздржан, али величанствен. Нисам чуо звукове, само сам видио лице чисто и насмијано, а онда ми је два или три пута снажно и опет раздрагано махнула десном руком: Идемо. Да, да, помислио сам,  али  ја сам бос … Та моја помисао ју је насмијала; имао сам утисак да каже: као да је важно – видиш да сам жива, хајдемо. Жива … Тад сам се сјетио да смо је јуче сахранили. И свега што се збило: путовања, плача родитељског, разговора, бриге, туге. А то што сам сада гледао било је сасвим супротно. Тај контраст, та противрјечност је раздвојила двије тешке камене плоче мојих капака и ја сам био будан сасвим, и само за трен престрављен, и онда сасвим и апсолутно озарен.

Испричао сам шта се догодило најближима, и само њима, надајући се да ће им то бити утјeха. Можда је и било, али нико, нико није могао да им опише тај сусрет са животом и нестварну радост тога лица. Након неколико дана њен отац ми је поклонио фотографију из Петрограда, коју нисам видио прије. Била је исто обучена као оног васкрсењског јутра и са истим руксаком на раменима. Само није било ни близу оне радости из мога сна, који је постао неизмјерна утјеха у данима и годинама које су услиједиле. И шта год да кажем и помислим о њој, о том благородном створењу, увијек тај постхумни сусрет све учини безначајним, тричавим. Мислио сам да вам причам о чемпресу поред кога је сахрањена, који је био изгорио на моје очи, а онда се обновио и озеленио, а ватра као да је допринијела његовим бојама; мислио сам да вам причам о тој црквици поред које је сахрањена, о њеној архитектури, шароликој, о раздраганости и вијековима које она носи и чува у костима своје крипте … Мислио сам да причам о њеним пророштвима, тананој жељи да се смири под тим чемпресом у подножју цркве, о томе како се све остварило као да је тестамент написала нека моћна царица, а не најкрхкија душа коју сретох у вијеку. Много тога сам желио, али ништа није слично, ништа није достојно тајне оног осмијеха и јасног позива који је говорио: Хајдемо одавде, нашла сам мјесто гдје нема туге и бола.

 

владика Григорије

[JESSY]

I KNOW THAT YOU ARE....

 

 

I LOVEEEEEE  YOUUUUU........

[JESSY]

Ooh yeah ye yeah!
I feel it deep, deep inside of me
Our bodies on telepathy
Collide strong as we get involved
Fantasy now reality

I´m breaking free from all these chains
I feel the rhythm running through my veins
Alone with you at night
It´s a feeling I don´t want to fight

Touch me, need me, show me the meaning
(I´m alive)
Closer, deeper, the burning fever
(I´m alive)
Now I´m believing
I´m complete, so complete, I´m alive

I need more of your energy
You breathe life into me
Rescue this love, you´re my S.O.S.
Your guiding light is my destiny

The remedy has become the cure
So give to me when I need more
Here alone at night
It´s the feeling I don´t want to fight

Touch me, need me, show me the meaning
(I´m alive)
Closer, deeper, the burning fever
(I´m alive)
Now I´m…