Нешто што ми је важно...

[JESSY]

[Vesna M]

[JESSY]

Reci "NE"!
To je jedina čarobna reč kojom otvaraš ulaz u pećinu sopstvenog mira. Reci NE, kada traže da budeš dobar njima a ne pitaju da li ćes time postati loš sebi. Reci NE kada te zovu desno a tebi se ide levo. Kad te ucenjuju ljubavlju kao i mržnjom, kad nude emocije da bi emocije dobili, kad pogneš leđa da bi se neko drugi popeo na njih. Reci NE, da ti ne pukne kičma. I kad ti kažu da si sebičan, samoživ i tvrdoglav, reci im NE. I kad te ne razumeju jer ni sebe razumeti ne mogu. Kad su gladni a jede im se tvoje meso, ne hrani ih.
Tako se ne postaje dobar, tako se postaje budala.
Ako ne progutaš strah i ne kazes NE, progutaće te bolest, depresija ili tuga. Dok se raspadaš, niko ti neće reci "hvala", žaliće te iz daleka i tražiti da im daš još malo od tog zdravog što je preostalo.
Zato reci NE, bre!
Reci NE kad se očekuje da kažeš DA. Ne štiti druge, ubijajući sebe.
Reci NE, i gledaćeš kako grob postaje nebo dok opraštaš samom sebi.

 

                                           

[JESSY]

Gde ste bili
kad mi je svaki dan trajao duže od decenije a svaki sat pitao: kako dalje?
Gde ste bili
kad ste prećutno gazili svaku veliku reč koju ste sami izgovarali, kobajagi znajući, kobajagi sigurni u to što govorite.
Gde ste bili kada je svaki ovaj osmeh bio ogroman silos za bol,
kad ste govorili "Tu sam." a nigde vas nije bilo,
kad ste namerno i uz prozaična opravdanja nestajali jer vam je pretaman ovaj mrak.
Gde ste bili
kad ste iskustveno znali kako je lomiti se sam, klečeći pred životom,
i bolelo vas je uvo jer vi ste to prevazišli ili vama ne može da se desi,
gde ste bili tada,
ostaćete zauvek.
Dok božji mlinovi melju, ne zna se koga, ne zna se kada...

 

                                           

[JESSY]

Možda mi koji o sebi uvek razmišljamo sa jakom dozom samokritike, vlasnici kompleksa niže vrednosti ili perfekcionisti, mi, pored kojih svaki uspeh prolazi bez da nas uzdigne na sopstveni tron, mi, kojima je lakše da se sklone nego da rizikuju osrednjost, nikada nećemo materijalizovati svoje potencijale. Možda sve ipak zavisi od ljudi a ne od Usuda. Možda. Al to su promašaji koji pogađaju samo nas.
S druge strane, oni koji o sebi uvek razmišljaju u superlativu, vlasnici kompleksa više vrednosti, oni, koji svaku pohvalu doživljavaju kao Nobelovu nagradu, oni, koji će slaviti sebe i vikati na sav glas da su najbolji i bogomdani, često ubede svetinu da su u pravu. Tako osrednjost postaje elitna visina, dostupna svakom ko od sebe napravi brend, što u estradno vreme i nije neki problem.
Ono što je sigurno, takvi su na svim pozicijama od kojih nešto globalno zavisi. Sredina će uvek pre za njima.
Možda mi, koji ne verujemo da išta pada s neba, tek tako, nikada nećemo ostvariti svoje svrhe iz čiste nesigurnosti. Al jedno je sigurno:
bar mi nikada nećemo poverovati u prazne reči bez dokazanog pokrića. Možda i samo možda, na nama je da spasimo razum.

 

                     

 

 

[JESSY]

Više ne mogu da obučem sve ono što volim. Tesno mi je. Više nemam potpuno glatku kožu oko očiju. Kad sam umorna, sitnim nitima izbrazda mi se čelo. I crte lica nešto su oštrije. Više ne mogu da skupim kuštravu kosu u neuredni rep i da izgledam kao milion dolara. Grize vreme. Lagala bih da kažem kako nakon četrdesete to više nije važno. Važno je al nije presudno. Ne mogu više da se spremim za pet minuta i odlepršam u dugu, samotnu šetnju. Niti mogu čitav dan da provedem na vrtoglavim štiklama a da se nimalo ne umorim. Ono što sada mogu, to je da jačam upornost i obeshrabrujem malodušnosti. Što sam jača, to se više bojim. Da jednom više neću moći ni da se setim šta sam sve mogla.

 

[JESSY]

Šta god radio, gde god pošao, s kim god želeo, kad god odlučio, nemoj nikom da se pravdaš. Život si dobio na poklon, a poklon se ne poklanja. Kome god pričao, ko god pitao, kom god verovao, nemoj nikad da se pravdaš. Ljudi su skloni da o tvom životu znaju bolje od tebe. Iz najboljih namera, iz čiste pakosti, zbog podrške ili osude, ljudi su skloni da sude, bez svedoka i dokaza. O čemu god se radilo, kako god te tumačili, sta god ti uskratili, na sta god te nagovarali, nemoj nikad nikom da se pravdaš. Niko ne moze znati bolje od tebe zašto si i kako si. A i da zna, nije njegovo stvar. Nemoj da se pravdaš. Ne poklanjaj najvrednije. Svoj jedini život.

 

                  

[JESSY]

                    

[JESSY]

"Drago mi je zbog svega što jesam. I onoga što sam bila. I onoga što ću biti. Drago mi je što još uvek znam da se nasmejem od srca, da uživam u malim stvarima... Radujem se, plačem, pričam, tugujem, mislim, osećam... Drago mi je što i dalje primećujem svet i ljude oko sebe.
Radujem se što mi je i dalje bitan samo čovek sa svim svojim manama i vrlinama, a ne ime, status, posao kojim se bavi. Ljude delim samo na dobre i loše. Nije mi bitno šta će ko reći, mislim i osećam a sve zavisi samo od ljubavi u meni. Možete me voleti a i ne morate... Možete me podržati a i osuditi... Ko zna zašto je sve to dobro! Život nas uči, daje lekcije a mi postajemo ovo što smo sada."

              

 

[JESSY]

Dobro došli u moj svet! Hvala što ostaviste trag u njemu! Neko je tu zauvek, neko samo jedan tren... Neko je ušao i ostao a neko samo prošao! Ali svi ste ostavili trag u meni. Neko me naučio vrednosti prijateljstva, neko me naučio šta znači biti čovek. Od svakoga sam naučila po nešto! Hvala vam. Hvala vam što ste ušli u moj svet i ostavili trag!

 

                     

[JESSY]

Шта радиш с љубављу према неком ако њега више нема? Шта се дешава са преосталом љубављу? Да ли да је потиснеш? Или игноришеш? Треба ли да је пружиш неком другом?

 

                     

 

[JESSY]

– “Dobila je predivan dar : život. I shvatila je da to ne dobijaju svi, ponekad ga na surov način prerano izgube. Ali, ono što je važno nije koliko je život trajao, već šta si sa njim učinio.”

 

 

[JESSY]

                                                     

[JESSY]

"Postoji zabluda da snažna osećanja iz mladosti s vremenom postaju blaža. Nije istina. Samo naučiš da ih kontrolišeš i suzbijaš. Ali ona ne jenjavaju. Jednostavno se skriju i talože na nekim povučenim mestima. I kad čovek slučajno upadne u neki od tih ponora, bol je stravičan. Sada takve male ponore nalazim svuda oko sebe."

Nikol Kraus

 

                       

[JESSY]

"Nikada, ali baš nikada ne gubimo one koje volimo. Oni nas prate, ne nestanu iz naših života. Samo se nađemo u odvojenim sobama. Ja ne mogu vidjeti što je u prednjem vagonu, ali i u njemu ljudi putuju isto kada i ja,i vi i svi ostali. To što ne možemo razgovarati s njima, ili što ne znamo što se događa u njihovom vagonu, to uopće nije važno: oni su tamo. Tako je i ono što zovemo „život“, samo vlak s puno vagona. Nekada smo u jednom,nekada u drugome. A nekada i prelazimo iz jednoga u drugi, na primjer kada sanjamo ili kad dopustimo da nas ponese čudo...
Ljubav uvijek pobjeđuje ono što nazivamo smrt. Zato ne trebamo oplakivati naše najdraže jer ih i dalje volimo, a oni ostaju uz nas. Ljudima je jako teško to prihvatiti."

Paulo Coelho