Нешто што ми је важно...

[JESSY]

[JESSY]

Što više ljubimo i darujemo se, to više naš život dobija smisao i vrednost.i uprkos patnji, prihvatiti sa zahvalnošću svaki zrak sunca i ni u bolu ne zaboraviti na osmeh – taj nauk svake prave poezije nikada neće zastareti i danas je, više nego ikada, potreban i dobrodošao.

 

[JESSY]

„Упути ме истини својој, и научи ме; јер си Ти Бог спасења мог, Теби се надам сваки дан.“ — (Пс. 25:5)

 

 

 

[JESSY]

Кад ми се деси ситуација гдје дјелује све као да уопште нема излаза, ја се тада чудно смирим. Тада некако осјетим и знам да ја више ту ништа не могу учинити, па се смирим. Тада знам да ће Господ то уредити. Не знам како, али ће уредити. А, и како бих ја то и знао? Дато ми је само да се смирим, не и да знам како ће то Господ уредити, нити да се питам о томе. Дјелује то у тим тренуцима можда и неозбињно с моје стране људима јер цијела ситуација изгледа као да ми гори под ногама, а ја сам потпуно смирен. Али, ја истрајем у том смирењу и не дам да ме ишта избаци из равнотеже. Урадим оно што могу са своје стране, али, ако видим да то не даје жељени резултат, да ми се никако не указује рјешење, онда се смирим, онда знам да је у Божијим рукама, а не мојим – ако је ишта уопште у нашим рукама. Ту је онда само наша вјера на проби – колико се можеш смирити и колико заиста имаш повјерења у Господа. (О. Петар Лукић)

[JESSY]

Једна невоља која нам много бола задаје, често ће се јављати, све док се не научимо да је савладамо миром и тишином, и да не обраћамо пажњу на њу. Зато они који желе Господа, пролазе кроз многе тешкоће. Штавише, и од наших најрођенијих дешава нам се тако да нас презру, одбаце. Морамо са миром, и пуно разумевања да их схватимо, да никога не осуђујемо. Зато што смо сви ми овде у борби, сви ти наши рођени, ближњи и даљњи, сви смо у борби! Да схватимо, да кад бисмо ми били у њиховом положају, можда бисмо били и гори у поступању (него што су они према ближњима), зато треба да се смиримо. (О. Тадеј)

[JESSY]

Временом, што си ближи Богу, то се, на неки начин, више удаљујеш од људи, мање причаш, више слушаш глас Божији у себи. И то дјелује заиста често као усамљеност, понекад се и тешко подноси... Али, зато, кад погледаш која се пространства отварају са Господом... који свијетови... које ти ширине Бог отвара... које неслућене љепоте открива... Тада схватиш колико и та усамљеност може бити лијепа и дивна јер те је вратила себи, Богу, правим вриједностима у животу. Онда те мање погађају људи и њихове глупости. Онда мање и сам правиш глупости. Јер, знаш куда идеш... (О. Петар Лукић)

[JESSY]

http://www.youtube.com/watch?v=GpgcNScuTpw&list=PL4C24B3952CFC5A60&index=6

[JESSY]

" U ovakvim trenucima si ti jedini razlog zasto se ne predajem. Jedini. Jer znam da si tu, iako te nema da ti pricam sta se desava. Kao zvezda, ne vidim te, ali znam da si tu. Znam... ''

 

[Дијана.]

 

 

Patnja zadaje bol samo zato što je se bojiš. Ona te proganja zato što bežiš od nje. Ne moraš bežati, ne moraš je se bojati. Moraš voleti. Dakle, voli patnju. Nemoj joj se odupirati, nemoj bežati od nje. Okusi kako je ona u dubini slatka, predaj joj se i nemoj je primati s mržnjom. Tvoja mržnja je to što ti nanosi bol i ništa drugo. Patnja nije patnja, smrt nije smrt, ako ih ti ne učiniš time.

 

                                               

 

uff...Hese...on mi je pomog'o da odrastem

[Дијана.]

" U ovakvim trenucima si ti jedini razlog zasto se ne predajem. Jedini. Jer znam da si tu, iako te nema da ti pricam sta se desava. Kao zvezda, ne vidim te, ali znam da si tu. Znam... ''

 

Ovo me podsjetilo na Malog princa 

[Дијана.]

Кад ми се деси ситуација гдје дјелује све као да уопште нема излаза, ја се тада чудно смирим. Тада некако осјетим и знам да ја више ту ништа не могу учинити, па се смирим. Тада знам да ће Господ то уредити. Не знам како, али ће уредити. А, и како бих ја то и знао? Дато ми је само да се смирим, не и да знам како ће то Господ уредити, нити да се питам о томе. Дјелује то у тим тренуцима можда и неозбињно с моје стране људима јер цијела ситуација изгледа као да ми гори под ногама, а ја сам потпуно смирен. Али, ја истрајем у том смирењу и не дам да ме ишта избаци из равнотеже. Урадим оно што могу са своје стране, али, ако видим да то не даје жељени резултат, да ми се никако не указује рјешење, онда се смирим, онда знам да је у Божијим рукама, а не мојим – ако је ишта уопште у нашим рукама. Ту је онда само наша вјера на проби – колико се можеш смирити и колико заиста имаш повјерења у Господа. (О. Петар Лукић)

od ovog covjeka trebamo uciti

 

prvi put kad budem u BG, otici cu do Saborne i okusati srecu... inace jedna moja rodjaka je imala kontakt s njim, ali nisam pokusavala preko nje...

[Дијана.]

Kada neko pogine u nesreći, iznenadno ili neočekivano, stravičnom slučajnošću, neopisivo nepravedno i okrutno, čini se da nema utjehe za one koji ostaju. U takvim slučajevima niste pripremljeni kao kad neko dugo boluje, nema epiloga, nema ljudskog oproštaja. Suviše toga ostaje nedovršeno i nedorečeno. Ono što povećava tragediju iznenadne neočekivane smrti jeste da ne možemo naći utjehu. Ali, ipak postoji nekoliko izvora iz kojih možemo crpiti utjehu.

Prvi je da mrtvi ne žele da oni što ostaju žive u patnji. Pomislite na one do kojih vam je stalo; zamislite da žale kada vi umrete; i zapitajte se koliko patnje želite da podnesu. Odgovor će svakako biti: ne previše i ne predugo. Poželjeli biste im da se pomire sa gubitkom, i da se kasnije sa radošću sjećaju najljepših dana iz prošlosti; i poželjeli biste da nastave život sa optimizmom, što je prirodno osjećanje čovjekovo. Ako to želimo onima koji ostaju za nama kada umremo, onda moramo da vjerujemo da bi i oni već mrtvi isto to željeli. I tako počinjemo ponovo da uspostavljamo ravnotežu narušenu ovim najtežim ljudskim bolom. Onome ko preživljava patnju, nada se čini predaleko… Ali ljudska priroda prepuna je iznenađujuće unutrašnje snage, posebno one koja nam vraća nadu i radost. Nijedan ljudski život nije lišen patnje; stvarati veze sa drugima bilo da su to porodične ili prijateljske ili ljubavne, znači otvoriti se za mogućnost gubitka, a time onda i za patnju.

Neki pronalaze utjehu u tome što će kada dođe do konačnog i vječnog pomirenja, ponovo se spojiti sa onima za kojima su žalili.

Drugi pronalaze utjehu u svjetovnim okvirima; iako patnja dolazi spolja, ipak je bar donekle u našoj vlasti kako ćemo je prihvatiti, dovoljno da omogućimo sebi najprije da je podnesemo, a potom i razumijemo i kroz nju steknemo dublji uvid u ljudski život, kao i više saosjećanja i ljubavi za druge nego što smo ga imali prije gubitka.

Ali ostaje istina da nikada u potpunosti ne prežalimo gubitak naših najdražih; samo naučimo da živimo s tim i da živimo uprokos tome.

 

                                          

ako ima rijec za to, onda je to neprebol.

ali ne nema rijeci za to.

samo molitva Bogomajci

oni koji ostanu uvijek su na ivici tog ponora.

[Дијана.]

...очајавам при помисли да се упркос њене смрти ништа значајно неће променити...дани ће свањивати, сунце ће залазити и излазити, људи ће се свађати и волети...и ја ћу сама трчати за послом мислити, прочати јести, спавати, певати...ништа неће стати заувек осим њеног живота...зар не би требало све да се заустави бар на часак у име њеног вечног починка, нестанке, јер ње више нема ни за мене ни за цео свет....нема је заувек...

...сећање и кривица су једино што нам остаје од мртвих...

 

.....

[JESSY]

 

Bože, ne dopusti da srce naše ostane prazno, nego daj – pošto od Tvoje volje sve zavisi – da uvijek želimo i da se nadamo, i da to što želimo bude dobro i stvarno i da naša nada ne bude isprazna.

Daj da predmet naših želja bude viši i ljepši od našeg života i da se dobroj nadi nikad ne iznevjerimo zbog kratkih i varljivih ostvarenja koja zaklanjaju vidik i lažno obećavaju odmor. Daj nam prav put, sa prolaznim posrtanjima, a sa mirom i slavom na kraju. I daj nam mudrosti i hrabrosti, kad nam daješ iskušenja.

I ma kuda išli i lutali, ne daj da na kraju ostanemo izvan Tvoje sveobimne harmonije, jer to svake sekunde, na svakom mjestu, svakim djelićem bića želimo.

Ivo Andrić

[JESSY]

‘’Pričaj kako si me rodila.
Rodila sam te kao da sam sanjala.
Koga najvise voliš?
Tebe najviše volim,
A zašto
Zato… ne znam zašto. Zato što si rasla ispod mog srca.
Hoćes li uvek da me voliš?
Uvek.
A da li me voliš i kad si ljuta na mene?
I onda te volim.
Nikada ne mogu biti toliko ljuta da te ne volim ili da te manje volim.
Volim te uvek isto.’’