Данијела...

[Никола Поповић]

Отишао сам потпуно непланирано на једно предавање вечерас које се још више непланирано одужило, па ми тако омело унапред смишљени план за ово вече. Морам да признам да је у полупразној сали било хладно, нећу рећи баш хладно, али довољно да ми не прија… После предавања, изашао сам напоље и кренуо до станице да ухватим бус не бих ли стигао кући, и док сам корачао све време сам се тресао од хладноће. Дефинитивно је зима стигла, мислио сам у себи, и то не само зима, већ онај хладни талас који чини моје омиљено доба непријатним. У неком тренутку док сам био на станици, одлучио сам да не чекам превоз, већ да на часак скокнем до пекаре која се налази на главној аутобуској станици како бих купио моје омиљене питице. И даље мислим да су ту најукусније у граду. Можда ме је и мисао према питицама мало омела да не мислим на то колико је хладно. Тешио сам се помишљу да ћу их купити за који минут, а онда правац у топли стан да их са слашћу смажем. Међутим… У тренутку када сам прилазио киоску, привукла ми је пажњу она. Онако згрчена седи на леденим степеницама, пије нешто из пластичне флаше, рекао бих кока колу, и онако промрзла и згрчена гледа некуд у даљину… Погледао сам је и било ми је јако жао што је видим такву. У тренутку сам се сетио колико је заправо хладно напољу. Помислио сам у једном моменту да је њен поглед био такав као да чека некога или сам можда само желео да верујем да чека некога. Било ко да дође у овом тренутку и одведе је са овог леденог бетона, у овој ледено хладној вечери, на овој леденој станици би ми деловао као национални херој…

Док сам све ово мислио, већ сам се нашао пред пекаром и силно се обрадовао када сам видео да имају моје омиљене питице. Док сам их куповао размишљао сам о њој. Да ли ће некуд отићи вечерас? Да ли има неког у овом одавно захладнелом граду? Да ли је неко чека?... и није ми само то пало на памет, размишљао сам како да јој однесем једну питу. Да ли ћу је увредити? Можда стварно само чека и силно се увреди што сам помислио да је гладна. Можда ми неће рећи ништа, већ ће ме у потпуности игнорисати, тако да се осетим глупо што сам уопште и покушао да јој помогнем. А можда је баш гладна, помислио сам. Па какав сам ја то хуманиста и хришћанин, ако се стидим да некоме однесем питу да једе, ма како год да одреагује, ја ћу бити културан и љубазан, јер то је моја ДУЖНОСТ као човека и грађанина. Купио сам две питице, једну слатку и једну слану, да се наједем поштено.

Кренуо сам према њој. Ух, свашта ми је прошло кроз главу, шта ако је проститутка и ту је сада неки макро који стоји иза ћошка и само нас гледа, мислим, да ли је могуће да постоје такви макрои?! Па она седи овде на бетону и мрзне! Помишљао сам да је можда наркоманка, да није нормална, да је можда чак и насилна и покушавао да смислим унапред стратегију како да се склоним и на миру одем уколико крене да прави сцену. Него, како сам корачао, кнедла се све више пела у грло. Туга. Права, правцата туга. Пришао сам јој и питао је – јел си гладна? Подигла је главу и само благо климнула. Можда је и изговорила ,,јесам“ али ја то нисам могао да чујем. Рекох, ево узми, ово је за тебе. Осмехнула се, и још више усмерила поглед ка мени, да би ме мало боље видела. Дао сам јој питу, поздравио је и кренуо. Међутим, онда ме је нешто сломило. У мојој кеси била је још једна пита, јер сам и ја био гладан и побеснео сам у тренутку! Да ли је могуће да ја и овде делим и мерим?! Да ли је могуће да не могу да јој оставим и ту другу питу, већ морам да будем ,,рационалан“?!

Вратио сам се. Дао јој и то парче, или шта већ. Овог пута нисам могао да издржим, питао сам је, зашто је ту. Зашто се некуд не склони са ове хладноће, види ли да је ледено хладно? Скупила је рамена у намери да ми каже да нема куда. Немам где да одем – рекла је. Поново сам помислио милион ствари – како је могуће да нема где да оде?! Да ли је могуће да данас има људи и тако младих девојака које немају куда да оду!? Да ли је могуће?! Толико пута сам срео бескућнике и просјаке и гомилу њих у Београду одавно и познајем, али никад нисам тако живо осетио ту немоћ – немати куда да одеш у зимској вечери када се напољу температура спушта испод нуле?! Да ли је ово наша истина?! Поред толико усамљених и оних којима је неко заиста потребан, она је та која вечерас нема КОМЕ да оде?! А када сам је питао имаш ли где да спаваш вечерас, да се склониш вечерас, она је само показала – не. Тада сам јој видео искре у очима, понадала се да ћу је ја можда негде одвести, негде где је топло, па нека сам најгори манијак на овом свету, бар ће бити у топлој соби…

Јасно је, помислио сам и ја. Ко зна која се прича крије иза њене садашње слике. Ко зна кога је она можда изневерила, повредила или можда чак напустила па се сада смуца ту по леденим београдским улицама тражећи неки свој смисао у потпуном бесмислу. Међутим, одмах сам себи одговорио – шта може да буде толико страшно и толико злобно и толико језиво да то створење које седи згрчено на леденом бетону учини да би вечерас стварна казна био ледени бетон аутобуске станице?! Да ли је могуће да неко толико испашта за своје глупе поступке у животу?! Па она је само погрешила у неком тренутку – ЉУДИ!!! Како је остависмо да вечерас промрзла и згрчена седи на ладном бетону! Да ли је могуће да смо толико захладнели ми који вечерас у топлим собама спавамо, па тако више ништа не осећамо?!

Неко ће у овом тренутку да осуди Бога, неко ће да пребаци кривицу на тешку судбину, а ја ћу и даље да размишљам… Ма шта год ми мислили, док се не нађемо баш ту, у њеној кожи, ми не можемо да знамо како је то. Не осећамо глад, јер нисмо гладни. Не осећамо ледени бетон, јер смо вечерас у топлој соби. Не осећамо немоћ и ту УСАМЉЕНОСТ коју она сада осећа, јер ми нисмо остављени од свих. Када сам се се припремао већ да кренем, питао сам је како се зове изговорила је – Данијела, драго ми је. Хитро сам се окренуо и побегао. Нисам могао више да издржим. Побегао сам у свој топли свет, у своју топло собу у машту да ја јесам неко ко разуме и помаже људима, али… ја јој нисам пружио вечерас уточиште. Нисам један од оних који спашавају и који тим чином мењају и враћају у живот сваку ћелију њеном телу које је сада промрзло. Ја нисам тај. Ја сам лицимер.

 

Ја сам данас упознао Данијелу која ми је много више рекла о мени него било ко други, док сам се ја све време бавио њоме и ко је она. Срешћете и ви сигурно неку своју Данијелу. Нахраните је и напојте, то је људски. 

Ова порука се налази и на насловној страници Поука. Погледајте!

[Никола Поповић]

Брате, јел ово твоја истина или си од негде копирао?

Пошто више не могу да провалим.

 

мало пре сам срео ту девојку, ако је имаш где вечерас оди до станице 

[VizantijskoPlavo]

meni je drago sto ima ljudi koji razmisljaju ovako.

 

ucinio si ono sto si u tom trenutku mogao. 

[Miss D]

hvala ti i od mog srca, kao da si mene nahranio.. Bog te darivao......

[w.a.mozart]

fenomenalno... imao sam slične situacije i mogu ti reći da sam pravio slične greške, počneš da prebacuješ sebi i od svega toga ne vidiš jasno... nemoj misliti da pametujem ali evo, reći ću svoj stav tj. šta bih ja uradio - ako nisi mogao da je povedeš kući ili iz nekog razloga nećeš - a imaš puno pravo na to jer u ovakvim situacijama treba biti i mudar... moje mišljenje (ako nisi, pogledaj film Viridijana, bavi se ovom tematikom) pozoveš je na kafu ili sok ili kupiš kafu pa sedneš sa njom tu - iako verujem da bi prihvatila da popije kafu u toploj kafani ili kafiću - imaš na autobuskoj onaj bistro što radi stalno pa prosto popričaš, bez ikakvih namera i planova ali i bez ushićenja i ludačke ideje da ti Bog šalje nju, baš tebi i da od tebe sve zavisi... to nikako, od nas zaista zavise mnoge stvari ali ponekad ne u meri u kojoj mislimo da Bog od nas očekuje... popričaš, podeliš emociju i to je to... pa pustiš da vidiš kako će ići dalje.

 

možda će neko reći da sam licemer ali po meni je ovo zlatna sredina. I naravno - nahranio si je a verujem i da si preneo nešto lepo, sasvim je izvesno da je osetila emociju...

 

 

http://www.youtube.com/watch?v=x4hTSjfh7Y0

[Gordana .]

О како је то тешко! прошле зиме ми је пришла једна стара жена у цркви која иначе мислим да живи у парку и запитала да ли могу да је одведем кући

Желела сам да помогнем

а онда опет страх

 

и но кад схватимо колико смо немоћни

као када нисам мола да заштитим малу девојчицу коју је отац пребијао, а она са својих 4 годинице лагла да је пала низ степенице а модрце по целом телу

вратила сам се у дала јој сав новац који сам имала није хтела да узме бака

једва сам је намолила да узме мене ради

да савест умирим

после ми је свештеник рекао овако

да се рачуна и добра намера и жеља, топла реч саосећање

али брате мени опет још увек тешко кад се сетим, не решава јој то проблем никако, а онда опет, нисам ја ни способна да јој решим проблем па можда боље да се и не петљам јер ћу можда омести Божију промисао својом гордошћу ако мислим да могу а немам могућности реалне

[Gordana .]

Ето тако сам се ја некако бедно утешила

а нисам је од тад видела

[Miss D]

Nadovezacu se na tvoju pricu: mozda sam svega par puta prosjaku na ulici dala paru. Kad vidim da je covjek invalid onda dam.. ali zato sam uvela jednom dijete neko koje je prosilo i trazilo mi 50 feningi za kiflu, u jednu buregdzinicu i kupila mu burek i kolu (nije htio jogurt )... a moj kum je prije dvije godine, dok smo sjedili u basti jednog gradskog kafica, kad nam je prisla ciganka sa troje sitne djece, zvao konobara.. ovaj poceo da ih tera ali kum mu rece, da ga je zvao jer su djeca gladna, stoga da hoce jednu najvecu picu koju imaju. I upita djecu koju picu bi voljeli pa rece onaj najstariji: ''nek samo ima mesa''.. neki dan sam zeni dala jabuku od svojih jabuka.. i tako uvijek imam nesto kod sebe pa pruzim.. nije stvar u pari.. svi mi imamo neku svoju muku ali vjerujte, nazalost uvijek postoji veca.. budimo ljudi...

[Никола Поповић]

Ето тако сам се ја некако бедно утешила

а нисам је од тад видела

Разумем шта ми причаш. Осећаш да можеш више, а са друге стране не знаш како. Немоћ и код нас. 

[w.a.mozart]

Мислим да ми (хришћани) генерално имамо фрку у оваквим ситуацијама... и то је добро размотрити на некој теми. Две ствари су симптоматичне

 

1 - Осећај панике кад смо део овакве ситуације

2 - Грижа савести

 

Не бих сада да разглабам, ако неко хоће нека отвори тему али мислим (можда грешим) да треба поћи од овога- колико ће људи проћи и неће ни приметити... неки ситниш, храна или чак и искрена реч (чак мислим да не мора нужно да буде саосећање јер њих стално сажаљевају) мислим да такве особе више воле неку позитивну опаску, оптимистичан коментар или шалу јер онда сте равноправни саговорници а њима то прија јер се осећају уважено... или једнако са нама, да употребим ту реч... и нек Бог опрости што овако секцирам душе тих људи које не знам

[Gordana .]

ДА. А са друге стране Никола, и неразумна жеља да помогнемо је својеврсна гордост, можемо нанети озбиљну штету и оном коме помажемо а и себи

ако узмемо на себе више него што заиста можемо

ја чврсто верујем да си ти урадио све што је било у твојој могућности, јер си се вратио и дао и свој залогај, и ја сам се вратила и истресла последњи динар 'не онај код себе него уопште

и то је то колико је до нас 'наш максимум

а наша жеља да поправимо ствар скроз је добра али и опасна јер ко смо ми да тако резонујемо и преузимамо више него што нам је дато да можемо

[Никола Поповић]

разумем... међутим размишљам сада без икаквих културолошких, медицинских, друштвених, правних, бирократских или било каквих других стега... Шта је урадио добри Самарјани?. Шта раде хришћани? По чему ће се познати Христови следбеници? Мене ово порази баш у тој самој бити идеје о братсву, о љубави јер нам је комодитет итекако постао битан данас. Размишљам зашто нисам отерао цимерку у першун и збринуо жену бар ово вече!? па то је само једно вече. Па шта може да се деси. 

Али управо то... неспособност да некога тек тако пустимо у свој свет, да будемо простодушни, да пружимо шта имамо, да се познамо по делима...

 

Много вам хвала свима који ме тешите, јако ми то значи, али ја не могу себи да дозволим да упоређујем две пите са леденом београдском улицом ноћу.. то се не да поредити... јер ја сам у топлом. Али, свестан сам такође и замке, знам да нечастиви само чека тренутак и слабост. 

[feeble]

збринуо жену бар ово вече!? па то је само једно вече. Па шта може да се деси. 

Мени би баш ово била кочница, што не знам је ли једно вече. Једно вече није проблем, али шта сутра - опет мора на улицу? 

[JESSY]

Једно вече није проблем, али шта сутра - опет мора на улицу?

да....

[JESSY]

ја чврсто верујем да си ти урадио све што је било у твојој могућности, јер си се вратио и дао и свој залогај, и ја сам се вратила и истресла последњи динар 'не онај код себе него уопште и то је то колико је до нас 'наш максимум а наша жеља да поправимо ствар скроз је добра али и опасна јер ко смо ми да тако резонујемо и преузимамо више него што нам је дато да можемо

браво Гоцо.....