Поставите питање Милославу Самарџићу

[Lore]

Последњи пут сам је читао пре пет година и не бих могао да одговорим детаљно, али, у основи:

- Костић, као и остали љотићевци, уопште не помињу која им је била идеологија током рата (нацистичка), да су веровали у Хитлерову победу, да су били у саставу немачких јединица, и сл.

- Уопште не помињу да су им главни непријатељи били Дража и четници, већ представљају комунисте као главне ратне противнике.

- Из њихових радова не може се ни наслутити колико су Дражиних присталица испоручили Немцима, који су их мучили и убијали (десетине хиљада). Нпр:

http://www.pogledi.rs/najvece-cinkarenje-u-istoriji-srba/

- Крију свој антисемитизам.

Методолошки, избегавају документа, или их користе мало и селективно. Ни једна њихова књига није научни рад.

Као сведоци, заобилазе истину у широком луку и много измишљају. Нпр. Костић износи Љотићев план за концентрацију ''националних снага'' у Словенији, а не каже да је то у ствари био немачки план, да су Немци хтели да искористе патријарха Гаврила и епископа Николаја као мамац, а главни циљ им је био да привуку Дражу из Босне, јер је он имао највише људи. Све то Немци су покушавали ради јачања свог десног крила.

Или, Костић пише да је Љотић ослободио еп. Николаја и патријарха, а у ствари Нојбахер их је извео из логора и довео у Словенију ради поменутог плана.

Колико се сећам, Костић је измислио и састанак генерала Трифуновића и Љотића, а његов опис Битке за Србију 1944, као и код других љотићеваца, је чист фалсификат:

http://www.pogledi.rs/bitka-za-srbiju-ljoticevska-verzija/

Љотићевска улога у Бици за Србију:

http://www.pogledi.rs/ljoticevci-i-bitka-za-srbiju-1944/

Дуга је прича, углавном, љотићевске књиге, као и комунистичке, не могу се користити као историјски извор, већ само као њихова верзија догађаја, у проучавању њиховог покрета и њихове пропаганде, и сл. Наравно, знам да се користи, говорим у начелу.

 

Господине Самарџићу, не знам чему толики Ваш јаз према љотићевцима за период 1944-1945 године с обзиром да су љотићевци тада пришли Дражи ? Поготово се то видело у Словенији када су прешли у Шумадијску дивизију ЈВуО. 

С друге стране недићевци који су колективно прешли у ЈВуО 1944. године, после битке за Тузлу су се одвојили од Драже не би ли отишли за Аустрију. И сад ко кога оставља на цедилу недићевци или љотићевци ?

Треће, зар би генерал Дамјановић командовао националним снагама у Словенији а да је знао како ви то кажете Нојбахерова навлакуша ?

Четврто не знам какав војнички значај има ослобађање владике Николаја и патријарха Гаврила за Нојбахеров план?

Пето владика Николај се на сахрани захваљује Љотићу што га је ослободио из тамнице а не Нојбахеру.

Шесто, тачно је да су љотићевци били делимично застранили и били антисемити (па погреши човек), али су били искрени антикомунистички борци. Па и четници ЈВуО су грешили. Нису ни они цвећке. 1941. су сарађивали са партизанима, тим духовним отпадом.

Седмо, да су љотићевци били немачке слуге зашто су онда немци разоружали 8. и 12. добровољачки одред и отерали у заробљеништво у Немачку ?

Осмо, зашто су немци отерали у затвор љотићевог команданта Косту Мушицког ?

 

Ево једног текста објављеног од преживелих четника који су уточиште нашли у сједињеним америчким државама а тиче се говора владике Николаја на љотићевој сахрани:

 

"Не мислимо да коментаришемо овај невероватан говор. Рећи ћемо само толико да за четири године, како је изашла књига ЗА ИСТОРИЈУ НАШИХ ДАНА у којој је објављен текст говора, владика Николај нигде говор није демантовао нити се од њега оградио."

[Милослав Самарџић]

Ђуришићеве операције 1942/1943. године - наставак чланка:

http://www.pogledi.rs/djurisiceve-operacije-1942/1943-godine-2/

[Милослав Самарџић]

Da li je postojala saradnja ustasa i komunista u prvoj Jugoslaviji? 

Јесте, ево поглавља из књиге ''Сарадња партизана са Немцима усташама и Албанцима'':

 

САРАДЊА ПАРТИЗАНА СА УСТАШАМА

 

1.  "КОМУНИСТИЧКА ПАРТИЈА ЈУГОСЛАВИЈЕ ПОЗДРАВЉА УСТАШКИ ПОКРЕТ..."

Основни задатак са којим су комунисти послати у Југославију, односно Србију - насилно узимање власти, био је први узрок њихове немоћи да ступе у озбиљну борбу против Сила осовине. Испуњени безграничном мржњом према "класном непријатељу", домаћем и било ком другом, били су неспособни да се, макар "за сада", преусмере на нови колосек. Притиснута немачким трупама, Москва је тражила скривање комунистичких симбола, сарадњу са четницима и истицање савезништва са Енглеском и Америком. Међутим, Стаљин је за тако нешто милионе невиних људи послао у смрт. Најчешћа оптужба у злогласним чисткама била је управо "агент Запада". Зато су пред југословенске комунисте искрсавале дилеме: да ли су антикомунистичке директиве из Москве само провере њихове оданости? Ако јесу, како сутрадан доказати невиност, када пред комунистичким судом уопште нема одбране? Шта ако припадници одељења за везу са њима буду стрељани због "шпијунаже у корист Запада"?

Није, међутим, само "класно питање" условљавало да се комунисти боре пре свега против четника. Има томе још најмање два разлога. Први се тиче њихове опште снаге, тј. слабости. Будући тек једна од стотинак југословенских партија, они реално нису ни могли да постигну неки успех против немачке силе. Да су јој се супротставили свим снагама, као на речима, нема сумње да би били потпуно сатрвени. У првој години ратовања само једном нису могли да избегну већи судар са Немцима, када су ови напали њихову "Совјетску републику" у Ужицу. У паничном бегу комунисти нису успели да извуку ни своје рањенике: Немци су их стигли и поубијали на Златибору. С друге стране, комунистима је недостајао основни предуслов за герилско ратовање, а то је подршка народа. У огромној већини, народ је био са својом регуларном војском, иза које су стајали краљ, влада, црква, па и све друге политичке странке. Тако су комунисти следили логику немоћног силеyије, према којој треба напасти оног кога већ сви други (и јачи) нападају, дакле - четнике.

Следећи - а то је и најважнији - разлог окретања оружја на српску војску такође је везан за природу комунизма, али овога пута не за "класно", већ за "национално питање". Комунистичка теорија учи да у свакој вишенационалној заједници већински народ "угњетава" и "експлоатише" мањинске народе. У Совјетском Савезу на стуб срама стављени су Руси, а у Југославији Срби. Још Пети конгрес Коминтерне, одржан 1924. године, захтевао је издвајање Хрватске, Словеније и Македоније из састава Краљевине Срба, Хрвата и Словенаца. Штавише, тада је изричито наглашено да је за југословенске комунисте на првом месту "национално питање", због чега они не треба да се боје "распаљивања националних страсти" и "пламених елемената националних покрета". Комунистичка партија Југославије донела је резолуцију о националном питању, са следећом основном тезом: "Југославија је продукт светског империјалистичког рата, у којој се као владајућа нација јавља српска, која угњетава све остале народе у Југославији". Дакле, српска нација, а не "српска буржоазија". Оваквим ставовима стварана је геноцидност комуниста према Србима, која ће доћи до изражаја већ на почетку устанка 1941. године.1

На тим основама је Четврти конгрес КПЈ, одржан 1928, позвао радничку класу да "свестрано помаже борбу раскомаданог и угњетаваног албанског народа за независну и уједињену Албанију", док је Четврта земаљска конференција 1934. године осудила "окупацију Хрватске, Далмације, Словеније, Црне Горе, Македоније, Косова, Босне и Војводине од стране српских трупа".

Најбоље сараднике међу "пламеним елементима националних покрета" комунисти су нашли у усташама. Прва позната документа о сарадњи усташа и комуниста потичу из 1929. године - по један страни и домаћи.

Страни документ је извештај италијанске обавештајне службе министарству иностраних послова у Риму, под насловом "Понашање Хрвата према Србији". Италијански обавештајци писали су, 24. августа те 1929. године, како се "хрватски сепаратистички покрет развија у једну широку организацију", која обухвата Хрватску сељачку странку и хрватске комунисте. Наредни извештаји бележе "узлазну линију" ове сарадње.2

Документ домаћег порекла из 1929. године је осуда једног од истакнутих комуниста, Андрије Хебранга, пред Судом за заштиту државе, "због рада са усташком организацијом на рушењу државе Краљевине Југославије".3

Сарадња комуниста и усташа у ово доба није била тајна. Примера ради, гласило Комунистичке партије Југославије, "Пролетер", у броју 28 из 1932. године објављује чланак  "Усташки покрет у хрватским крајевима". У чланку је, између осталог, писало и ово:

''У последње вријеме почиње да се шири особито у Лици и Сјеверној Далмацији усташки покрет против српских окупаторских власти. Било је више сукоба између наоружаних усташа и жандара. Међу Шибеником и Бенковцем усташе су дигли у зрак четири жандарске касарне. У сукобима у Лици заробили су усташе 5 жандара и одвели их са собом као таоце. Влада је, да угуши покрет, прогласила опсадно стање у тим крајевима, послала тамо 1400 жандара, три батаљона војске, два кавалеријска одреда стројних пушака (митраљеза) и једну брдску батерију. Осим тога су послати нерегуларни одреди тако зване "Народне одбране" Косте Пећанца (српски комите)...

Комунистичка партија поздравља усташки покрет личких и далматинских сељака и ставља се потпуно на њихову страну. Дужност је свих комунистичких организација и сваког комунисте да тај покрет потпомогну, организују и предводе. У исто вријеме, Комунистичка партија указује на досадашње недостатке и погрешке у том покрету, које се разјашњавају тим да у покрету досада знатан утицај имају хрватски фашистички елементи (Павелић-Перчић), којима није у интересу да против великосрпске војно-фашистичке диктатуре развијају један лички масовни покрет, јер се боје да би се такав покрет окренуо не само против диктатуре него и против њих и њихових италијанских господара. Због тога се они ограничавају на акције малих одреда и методе индивидуалног терора.

Борба за раширење масовне базе усташког покрета, против индивидуално-терористичких метода хрватских фашиста - то је задаћа комуниста. Великосрпска војно-фашистичка диктатура не може да се обори само акцијама малих групица људи без учешћа најширих маса. И то не само у хрватским, него и у српским крајевима. А да би се у борбу увукле најшире масе, потребно је да се оне заинтересују са одговарајућим паролама. Борба за национално ослобођење треба да буде испуњена конкретним садржајем и да обухвати питање земље, дугова, пореза, борбе против мјесних богаташа-лихвара... Павелић и остала фашистичка господа неће да истакну захтјев и да се боре за то, да се земља одузме од велепосједника, цркава, манастира и државе и да се раздијели бесплатно и са инвентаром сиромашним сељацима... Због тога они (комунисти - прим. аут) узимају најактивнијег учешћа у усташком покрету и предводе тај покрет, везујући борбу усташа за национално ослобођење са борбом широких маса радног народа за рад, хљеб, земљу и слободу.''4

Према томе, комунисти су покушавали да омасове усташки покрет, везивањем његове националне димензије ("ослобођење хрватског народа"), са својим класним програмом ("социјално ослобођење"), али и да му се наметну као лидери.

Поред овога, комунисти су штампали летак у коме су се обратили "цијелом хрватском народу са позивом да свим снагама подупре борбу усташа", и чак "радницима и сељацима Србије" да "свим снагама" помогну "борбу усташа и народа у Лици и Хрватској"!5

Од 1935. године Стаљин напушта политику разбијања Југославије, проценивши да би она могла бити амортизер евентуалног Хитлеровог напада на Совјетски Савез. Ипак, то није значило да комунисти мењају своју националну политику. Њихова нова парола била је: "Мала и слаба Србија - јака Југославија". Задржани су сви основни елементи националне политике из претходног периода, с тим што су се сада имали примењивати у оквиру Југославије. Са своје стране, Коминтерна је организовала ликвидацију свих Срба у врху КПЈ, да би на њихово место поставила Хрвате на челу са Јосипом Брозом Титом.

Тако су комунисти, једнако као и према "класном непријатељу", распиривали мржњу и према српском народу у целини, док су на другој страни истицали стратегијски значај Хрвата. Међу овима су им и даље највећи пријатељи били усташе. Пријатељство између усташа и комуниста учвршћено је у југословенским затворима, где су се сретали као политички осуђеници.

Током Другог светског рата, влада генерала Милана Недића прештампавала је и ширила споразум о сарадњи, који су комунисти и усташе потписали у сремскомитровачкој казнионици 1935. године. У споразуму, поред осталог, стоји:

''Свесни тешкоће у борби, без обзира на подвојеност у односу на друштвени поредак, вођство хрватског народног усташког покрета и вођство југословенске комунистичке странке у Краљевини Југославији, овлашћено и споразумно са свим првацима легалних и илегалних формација склапа следећи

СПОРАЗУМ

1) Вођство хрватског народног ослободилачког усташког покрета с једне стране и вођство комунистичке странке с друге стране свесни су тежине свога положаја који долази од заједничког непријатеља, сваке југословенске владе и српског народа као носиоца српске хегемоније (надмоћност) и подржаваоца сваког режима који спутава, смета и тупи наде:

а) код хрватског народа да ће икада доћи час ослобођења испод српског јарма,

б) код комунистичких маса да траже савезнике у рушењу постојећег стања, ма какве погледе тај савезник имао на поредак и форму државе по постигнутом успеху.

2) Вођство југословенске комунистичке странке свијесно своје улоге, признаје да до комунизирања Балканског полуострва не може доћи док се не сломи кичма српству и православљу, јер је познато да су то два фактора која су омела продирању Османлија на Запад и комунизма и Аустрије на Исток. Споразумни су да уништавањем свега што је српско и православно утире се терен за комунизирање Југославије и Балканског полуострва. Вођство хрватског ослободилачког усташког покрета предосећа да би без промене постојећег стања хрватски народ подлегао југословенској лукавости и српској хегемонији и нуди сарадњу свима поробљенима народима Југославије и комунистичкој странци посебно, да убрзају ток догађаја средствима и начинима према упутима свога вођства.

3) Вођство хрватског усташког покрета обавезује се да ће све штрајкачке демонстрације, манифестације и све разне изгреде које изводе комунистичке формације потпомагати и у њима учествовати.

Вођство комунистичке партије сматрајући хрватски усташки покрет јаким чиниоцем и помагачем у рушењу постојећег стања, обећаје сваки подржак и потпору у остваривању усташких идеала.

Вођство и једне и друге стране обавезује се да ће избегавати, све свађе и зађевице између једних и других: у написима, личном разговору и итд..., а у случајевима демонстрација, револуција и ратова, једни друге без приговора помагати, нарочито уништавањем свега што је српско и православно, као што је истакнуто у тачци два овог споразума...

Сремска Митровица, јуни-липањ 1935. године

За комунистичку странку За усташки ослобод. хрв. покрет

Моша Пијаде, с.р.              Др. Миле Будак, с.р. адвокат''

Овај споразум је очуван у препису, али не и у оригиналу. Тако данас постоје два мишљења: прво, да је споразум заиста постојао, и друго, да је реч о недићевском фалсификату употребљеном у ратној пропаганди.

Присталице прве тезе тврде да се оно што пише у споразуму заиста дешавало, док је основна тврдња присталица друге тезе да се Будак у то време налазио у емиграцији, а не у затвору у Сремској Митровици.

Можда се никада неће утврдити да ли је овај споразум постојао или не, међутим, из једног аутентичног усташког документа с почетка рата 1941. године, види се да је управо Будак био највећи поборник сарадње са комунистима.

 

1 и 5 Погледи, број 44, 20. октобар 1988.

2 С. Аврамов, Геноцид у Југославији у светлости међународног права, 260.

3 Ж. Ђорђевић, Истином за Србију, 408.

4 Пролетер, бр. 28, 1932. година. Архив Народне библиотеке Србије, Одељење обавезног примерка.

6 АВИИ, Архива напријатељских јединица, Бр. рег. 3/2, К-116/1638.

[Милослав Самарџић]

Господине Самарџићу, не знам чему толики Ваш јаз према љотићевцима за период 1944-1945 године с обзиром да су љотићевци тада пришли Дражи ? Поготово се то видело у Словенији када су прешли у Шумадијску дивизију ЈВуО. 

С друге стране недићевци који су колективно прешли у ЈВуО 1944. године, после битке за Тузлу су се одвојили од Драже не би ли отишли за Аустрију. И сад ко кога оставља на цедилу недићевци или љотићевци ?

Треће, зар би генерал Дамјановић командовао националним снагама у Словенији а да је знао како ви то кажете Нојбахерова навлакуша ?

Четврто не знам какав војнички значај има ослобађање владике Николаја и патријарха Гаврила за Нојбахеров план?

Пето владика Николај се на сахрани захваљује Љотићу што га је ослободио из тамнице а не Нојбахеру.

Шесто, тачно је да су љотићевци били делимично застранили и били антисемити (па погреши човек), али су били искрени антикомунистички борци. Па и четници ЈВуО су грешили. Нису ни они цвећке. 1941. су сарађивали са партизанима, тим духовним отпадом.

Седмо, да су љотићевци били немачке слуге зашто су онда немци разоружали 8. и 12. добровољачки одред и отерали у заробљеништво у Немачку ?

Осмо, зашто су немци отерали у затвор љотићевог команданта Косту Мушицког ?

 

Ево једног текста објављеног од преживелих четника који су уточиште нашли у сједињеним америчким државама а тиче се говора владике Николаја на љотићевој сахрани:

 

"Не мислимо да коментаришемо овај невероватан говор. Рећи ћемо само толико да за четири године, како је изашла књига ЗА ИСТОРИЈУ НАШИХ ДАНА у којој је објављен текст говора, владика Николај нигде говор није демантовао нити се од њега оградио."

Нису пришли Дражи. Генерал Дамјановић је тај њихов део преименовао у Шумадијску дивизију ЈВуО негде 5. маја 1945, дакле приликом преласка у Италију, да их Британци не би изручили комунистима, као што су изручили оне у Словенији. Део недићеваца је прешао септембра 1944, али показало се да не могу да издрже на терену, па су првом приликом дезертирали.

Дамјановић није командовао ''националним снагама'', већ само Дражиним формацијама, дакле без љотићеваца, сем наравно после преласка у Италију.

Ослобођење владике Николаја  и патријарха Гаврила имало је огроман значај за Нојбахеров план, прочитајте његове мемоаре поред осталог, или рецимо Дражине реакције.

Не знамо тачно шта је рекао еп. Николај на малом опелу Љотићу (не на сахрани), али свакако не би помињао једног Немца у позитивном контексту.

То о ''сарадњи'' четника и партизана не може се тако тумачити, напротив, ту су кривци Недић и Љотић:

http://www.pogledi.rs/kako-su-nedic-i-ljotic-izazvali-stradanja-1941/

Што се тиче немачких слуга, један мој сарадник истражује сада документа Гестапоа. Он каже да се ту недвосмислено види: ако љотићевци нису издајници, онда издајници уопште не постоје.

Еп. Николај није демантовао говор, али га није ни потврдио. Могао је да га објави у некој својој књизи, али није. Било би апсурдно да јесте, чак ид а је Бошко Костић записивао док је владика причао - јер би и у том случају била неопходна ауторизација, тј. ауторске интервенције, пошто је немогуће да неко запише 100% тачно. Међутим, Костић не само што није записивао владичин говор, већ није ни присуствовао опелу. Њему су касније рекли да је владика то причао, а ти што су му рекли такође нису записивали. Према томе, јасно је да се за то што је Костић објавио не може рећи ''владичин говор''.

[Милослав Самарџић]

Трејлер за документарац ''Краљевина Југославија у Другом светском рату'', други серијал, епизоде 7-12

Камера, тон, монтажа: Драган Вучковић

Анимације, монтажа: Бојан Крстић

Графика: Никола Бербаков

Музика. Дарко Андрић

Сценарио: Милослав Самарџић

Архивски интервјуи: Влада Момчиловић, Драган Крсмановић

Архивски снимци: Југословенска кинотека, Национални архив Вашингтон

Произведено: септембар 2014.

Продукција: НИП ''Погледи''

https://www.facebook.com/video.php?v=738642932868124&set=vb.100001672711278&type=2&theater

Епизоде 7 и 8 биће готове ускоро.

[Милослав Самарџић]

Зашто се савезници нису искрцали на Балкан:

http://www.pogledi.rs/zasto-se-saveznici-nisu-iskrcali-na-balkan/

[Приправник]

Господине Самарџићу, 

Можете ли нам нешто више рећи о последњим данима Мустафе Голубића?

Да ли је тачно да га је Стаљин послао у Југославију да од Тита преузме руковођење КПЈ и устанком?

Да ли је тачно да га је Тито (или неко од његових људи) издао Немцима, па су га ови ухапсили, тешко мучили и убили?

Ако је тачно да га је Тито издао Немцима, како то Стаљин није сазнао? (наводно су те разне тајне службе свезнајуће)

 

И, можда мало неозбиљно, али може те ли да претпоставите какав би био исход рата да је уместо Тита на челу партизана био Мустафа Голубић?

 

Хвала унапред!

[Lore]

Што се тиче немачких слуга, један мој сарадник истражује сада документа Гестапоа. Он каже да се ту недвосмислено види: ако љотићевци нису издајници, онда издајници уопште не постоје.

 

Издајници су припадници Српског гестапоа. Они су потпуно били пронемачки и идеолошки као они.

Сви остали су колоборанти и ту се међусобно разликују по обиму сарадње и начину сарадње.

[Piroćanac]

Kada čitam gospodina Samardžića to mi je kao da čitam braću Grim, eventualno barona Minhauzena. Falsifikat do falsifikata, proizvoljne ocene, manipulacija dokumentima i fotografijama, pa bih pitao dotičnog gospodina da li ga je sramota što obmanjuje srpski narod i koja je svrha njegovog revizionizma?

 

Na njegovu žalost, a našu sreću razni muzeji, trezori, arhive što naše, što nemačke, čuvaju dokumenta, slike, proglase... Verodostojni su i uz malo sreće mogu se veoma lako pročitati. Nije zgoreg dodati i da su neki od nas partizanski unuci pa tako i preko dedova znamo celokupnu istinu.

Svaka knjiga gospodina Samardžića nema apsolutno nikakvu vrednost, skup činjenica izvučenih iz konteksta i nakaradno objašnjenih situacija. Preporučujem da se njegove knjige štampaju sa oznakom K (kao komedija) da čitaoci ne dolaze u zabunu pa da slučajno pomisle da autor u stvari zna o čemu piše

[Шоне]

Како нема вредност када је свака књига са прегршт фуснота и докумената (што немачких, комунистичких, усташких, италијанских итд) званичних? Јеси ти толико плитак или си само *******? На вашу срећу још увек живите захваљујући глупој нацији и нњокомуњарским политичарима. Али и то ће проћи полако.

Измењено Септембар 14, 2014 од Милан Ракић
На овом Форуму није битно ко каквим писмом пише, те стога нема потребе замерати онима који не пишу ћирилицом. Такође, борце за слободу и антифашисте не зовемо бандитима.

[Kolega2357]

Da li mozete malo vise da objasnite ako nije problem saradnju komunista sa Albancima? 

[Фидер]

Kada čitam gospodina Samardžića to mi je kao da čitam braću Grim, eventualno barona Minhauzena. Falsifikat do falsifikata, proizvoljne ocene, manipulacija dokumentima i fotografijama, pa bih pitao dotičnog gospodina da li ga je sramota što obmanjuje srpski narod i koja je svrha njegovog revizionizma?

 

Na njegovu žalost, a našu sreću razni muzeji, trezori, arhive što naše, što nemačke, čuvaju dokumenta, slike, proglase... Verodostojni su i uz malo sreće mogu se veoma lako pročitati. Nije zgoreg dodati i da su neki od nas partizanski unuci pa tako i preko dedova znamo celokupnu istinu.

Svaka knjiga gospodina Samardžića nema apsolutno nikakvu vrednost, skup činjenica izvučenih iz konteksta i nakaradno objašnjenih situacija. Preporučujem da se njegove knjige štampaju sa oznakom K (kao komedija) da čitaoci ne dolaze u zabunu pa da slučajno pomisle da autor u stvari zna o čemu piše

   

[Милослав Самарџић]

Господине Самарџићу, 

Можете ли нам нешто више рећи о последњим данима Мустафе Голубића?

Да ли је тачно да га је Стаљин послао у Југославију да од Тита преузме руковођење КПЈ и устанком?

Да ли је тачно да га је Тито (или неко од његових људи) издао Немцима, па су га ови ухапсили, тешко мучили и убили?

Ако је тачно да га је Тито издао Немцима, како то Стаљин није сазнао? (наводно су те разне тајне службе свезнајуће)

 

И, можда мало неозбиљно, али може те ли да претпоставите какав би био исход рата да је уместо Тита на челу партизана био Мустафа Голубић?

 

Хвала унапред!

На жалост нису ми познати ти детаље, сем наравно оног што се ''зна''. Тј. нисам наишао ни на шта документовано.

Исход рата није зависио од тога, тј. свакако би био исти.

[Милослав Самарџић]

Kada čitam gospodina Samardžića to mi je kao da čitam braću Grim, eventualno barona Minhauzena. Falsifikat do falsifikata, proizvoljne ocene, manipulacija dokumentima i fotografijama, pa bih pitao dotičnog gospodina da li ga je sramota što obmanjuje srpski narod i koja je svrha njegovog revizionizma?

 

Na njegovu žalost, a našu sreću razni muzeji, trezori, arhive što naše, što nemačke, čuvaju dokumenta, slike, proglase... Verodostojni su i uz malo sreće mogu se veoma lako pročitati. Nije zgoreg dodati i da su neki od nas partizanski unuci pa tako i preko dedova znamo celokupnu istinu.

Svaka knjiga gospodina Samardžića nema apsolutno nikakvu vrednost, skup činjenica izvučenih iz konteksta i nakaradno objašnjenih situacija. Preporučujem da se njegove knjige štampaju sa oznakom K (kao komedija) da čitaoci ne dolaze u zabunu pa da slučajno pomisle da autor u stvari zna o čemu piše

Тврдите да је тада постојала слобода говора?

Шта сам то фалсификовао?

Објавио сам књигу о томе шта су ваши фасификовали:

http://www.pogledi.rs/diskusije/viewtopic.php?p=219372#219372

То је само део фалсификата. Не видех рад у супротном правцу?

[Милослав Самарџић]

Da li mozete malo vise da objasnite ako nije problem saradnju komunista sa Albancima? 

III

 

САРАДЊА ПАРТИЗАНА СА АЛБАНЦИМА

 

1. КОМУНИСТИ ОБЕЋАВАЈУ СРПСКЕ ЗЕМЉЕ АЛБАНЦИМА

Већ смо видели да је још Четврти конгрес Комунистичке партије Југославије, према инструкцијама Коминтерне, 1928. године позвао радничку класу да "свестрано помаже борбу раскомаданог и угњетаваног албанског народа за независну и уједињену Албанију". На тим основама комунисти су сарађивали са Албанцима пре, за време и после Другог светског рата, дајући им низ уступака на штету Срба.

Као делегата Врховног штаба и Централног комитета за Јужну Србију и Косово и Метохију комунисти су одредили једног од својих најбољих агитатора, Светозара Вукмановића Темпа. Проценили су да њихова једноставна политика - обећавати свима редом све српско - овде може пожњети највише успеха. Њихов главни човек за Косово и Метохију, Миладин Поповић, средином 1943. тражио је "да се Метохија и организационо-партиски уклопи у састав Комунистичке партије Албаније", како је Вукмановић писао Централном комитету КПЈ 8. августа 1943. године.1 Он сам није ово смео одобрити, па је тражио савет. Нема сумње да су комунисти много обећавали Албанцима, али они ипак нису хтели са њима - сматрајући их Србима. Када је један официр Албанац пристао да сарађује са комунистима, сународници су га одмах отровали. "Шиптарске масе у целини теже припојење Албанији", закључује Темпо, а при томе су, како произилази, одбацивали чак и сарадњу комуниста.

Нешто раније, 9. фебруара 1943. године, четнички командант Јужне Србије мајор Радослав ћурић је извештавао Дражу да је на Косову убијен политички организатор комуниста учитељ Маровић, као и читаво комунистичко вођство у Грачаничком срезу. "Пали" су јер су их издали партијски "другови" Албанци. ћурић пише и о споразуму комуниста "са Арнаутима", због кога их српски народ напушта.2

По паду Рима, формално је нестала "Велика Албанија", коју су Италијани били створили припојивши Албанији делове Косова и Метохије и Западне Македоније. Али, суштински, идеја "Велике Албаније" у ово доба јача, јер су је Албанцима обећавали и комунисти. Италијанска војска је заводила макар какав ред на Косову и Метохији, док после 9. септембра 1943. године албанске комунистичке групе из Албаније, пошто су се домогле италијанског наоружања, у повећаном броју прелазе преко Проклетија.

Истовремено, ојачала је и "Народноослободилачка војска Косова", коју су Албанци сматрали делом "Народноослободилачке војске Албаније".

Увидевши да су претерали са обећањима Албанцима, комунисти су покушали да начине корак натраг. То се јасно види из писма Светозара Вукмановића Темпа, Обласном комитету Комунистичке партије Југославије за Космет, од 2. октобра:

Из ваших материјала види се да ви већ сада потпадате под утицај великоалбанске клике у погледу будућих граница између Југославије и Шипније... То ће се решавати у братској слози и сарадњи... на основу права самоопредељења народа. Како ће се вршити та разграничења то ће зависити од развоја политичке ситуације у Југославији и Албанији...

Из ваших материјала некако излази да јединице Народноослободилачке војске Косова и Метохије представљају неку засебну војску која није саставни део Народноослободилачке војске Југославије... То опет долази отуда што се плашите да јавно иступите као део Народноослободилачке војске Југославије због расположења шиптарских маса. Са таквом линијом ви, апсолутно, морате прекинути.3

Ј. Б. Тито пише Вукмановићу 6. новембра да "сада" не треба постављати питање "прикључења" Метохије Албанији.4 И месец дана касније Вукмановић добија исту критику:

Парола о присаједињењу Косова и Метохије Албанији данас, коју предлаже Миладин (Поповић - прим. аут), као и став о команди албанског Главног штаба над Метохијом, уствари би ишла на руку свим непријатељима народноослободилачке борбе.5

Овакви ставови комуниста стално су јачали албанске позиције на терену, изазивајући нове таласе геноцида над Србима (који комунисти ни не спомињу). Много година касније, показало се да је "Народноослободилачка војска Косова и Метохије" била ништа друго до претходник "Ослободилачке војске Косова". Поред осталог, "Ослободилачка војска Косова" је преузела гробља "Народноослободилачке војске", сахрањујући на њима своје погинуле припаднике, док је српска гробља систематски рушила. И други сецесионисти - "Зелене беретке" у Босни и Херцеговини, ВМРО у Македонији, проусташке владе у Хрватској, као и нове власти у Црној Гори и Словенији - прихватали су тековине негдашње комунистичке "Народноослободилачке војске".

Положај Срба на Косову и Метохији донекле је олакшан почетком 1944. године, када Немци предузимају операцију уништења највеће партизанске албанске групе, у области ћаковице. Према заповести 21. брдског корпуса 297. пешадијској дивизији од 22. јануара, у овој групи је било 800 партизана, који су дошли из Албаније. Енглези су им избацивали оружје и ратну спрему авионима, а у самом том одреду било је чак 12 енглеских официра. Од 297. дивизије је тражено да прикрије покрете,  "да се банде не би у својој досадашњој безбрижности узнемириле".6

У операцији "Пик" започетој 13. фебруара, Немци су разбили ову албанску групу, као и комунистичке главне штабове за Космет и Македонију, који су се ту затекли (шири реон ћаковице и Кичева).

 

2. АЛБАНИЗАЦИЈА ЗАПАДНЕ МАКЕДОНИЈЕ

И  у областима Западне Македоније, које су Италијани били окупирали и припојили "Великој Албанији", одвијали су се слични процеси као и на Косову и Метохији. "Ми смо ослободили Кичево, Дебар и велики дио територије под италијанском окупацијом", јављао је Светозар Вукмановић Темпо Врховном штабу 25. септембра 1943.7

Теоретски, комунисти су обећавали "уједињење Македоније", позивајући "македонски народ... у свети бој против фашистичких окупатора и њихових слугу", као пут којим ће "извојевати своје уједињење послије побједе над фашизмом", како је то писао Вукмановић Ј. Б. Титу 16. новембра 1943. године.8

Под уједињеном Македонијом комунисти су подразумевали Јужну Србију, односно скоро целу Вардарску бановину, делове Северне Грчке и Западне Бугарске, а под македонским народом све Словене који ту живе.

У Северну Грчку су чак слати комунистички одреди, "на захтев грчког штаба", извештавао је Темпо Централни комитет КПЈ 8. августа 1943. Ови одреди су "извршили велики политички продор међу македонским масама" у границама грчке државе, у области Лерина и Костурског. Главном човеку у Македонији Темпо је дао писмено овлашћење "да се у нашој Македонији баци парола уједињења македонског народа". Онда је Централни комитет Комунистичке партије Македоније написао проглас да се "Македонија издваја из оквира Југославије и третира као посебна балканска земља". Темпо је ово сматрао грешком због "става грчке партије по македонском питању".9

Комунистичка партија Србије у ово време још није постојала, а када је основана, њени чланови понашали су се супротно од Грка. Штавише, најутицајнији српски комуниста, Александар Ранковић, предао је Куманово и околину, који су припадали Окружном комитету Лесковца и Врања, комунистичкој Македонији, због "техничких, организационо-конспиративних разлога", како је то образложио свом партијском другу Добрици Ћосићу, који са накнадном памећу пише: "Тако су помакедончене стотине хиљада Срба у садашњем западном и северном делу Републике Македоније, ако ту `флуктоантну масу` - македонске Словене и признамо као националност".10

У једном од првих извештаја, 21. фебруара 1943, Темпо пише да је ситуација у околини Врања "јако слаба у погледу стања партијске организације на терену и у одреду". Одред, заправо, и "не постоји као организован одред". Тако је Темпо пре Врањског, односно 2. јужноморавског, формирао Трнски партизански одред - састављен од Бугара. Почетком 1944. године на овим просторима формиране су и друге бугарске партизанске јединице: Батаљон "Васил Левски", 1. софијска бригада, 2. софијска бригада и на крају Батаљон "Георги Димитров", који ће прерасти у бригаду.

Из Темповог писма није јасно шта су комунисти обећавали Бугарима и где су нашли толико Бугара, кад они ту не живе. Друга дилема односи се само на 1943. годину: пролећа 1944. у партизане су прелазили војници бугарских окупационих трупа.

У општем делу овог извештаја Темпо као први задатак партизана наводи "борбу против бугарског окупатора", а као други "разбијање Дражиних упоришта око Власотинаца и Суве Планине, и око Врања, Криве Паланке (Козјак)". Међутим, наводећи конкретне задатке за партизанске одреде све до Јастрепца на северу, он уопште не помиње борбу против Бугара, већ само против четника. Већи део одреда тек је требало основати а задаци су били преамбициозни. Под тачком четири, примера ради, пише: "Расински одред да расчисти Дражино упориште на Копаонику и да продре према Крушевцу, Краљеву и Трстенику".11

Овај, као и већина других задатака, били су неоствариви без Стаљинових тенкова.

Због протеста грчких и бугарских комуниста у вези будућих граница, Вукмановић је у поменутом писму од 16. новембра 1943. тражио излаз. Од ове теоретске расправе било је, међутим, много важније оно што се дешавало на терену, где је комунистичка политика, поред расрбљивања већег дела Вардарске бановине, доводила и до албанизације Западне Македоније.

По капитулацији Италије, комунисти су и овде дошли до извесног наоружања, основавши две бригаде: албанску и македонску. "Македонска јединица носи македонску заставу, а албанска јединица албанску", наредио је Вукмановић 6. октобра Главном штабу за Македонију. Македонска бригада послата је на подручје под бугарском окупацијом, али се, како даље пише Вукмановић, "поколебала" после првих чарки са Бугарима, па се вратила на "слободну територију", односно у негдашњу италијанску окупациону зону.

У међувремену, албанска бригада је остала сама у Западној Македонији, са задатком да се бори против одреда Албанаца некомуниста (балисти, односно качаци). Од тога наравно није било ништа: албански партизани би се разбежали "чим опазе Џема", вођу локалних балиста, како је писао Вукмановић.12

Као и на Косову и Метохији, и у Западној Македонији у ово време долази до појачаног геноцида над православним живљем, како од стране балиста, тако и од стране албанских партизана. О томе поред осталог сведочи један протест Светозара Вукмановића Темпа команданту "Албанског НОП батаљона", писан 1. октобра:

...Великоалбански елементи, охрабрени том ситуацијом у Дебру, почињу дизати главе. Чињеница да у Дебру постоји партизанска власт а да ипак македонски народ не ужива никаква права, охрабрује великоалбанске елементе у Кичеву да и они поставе такву власт у Кичеву...

С друге стране, појављује се опште бежање македонског елемента у Бугарску, услед све веће несигурности од великоалбанских елемената и качачких банди. То македонско становништво одлази у Македонију под бугарском окупацијом и тамо распирује шовинистичку мржњу против целог албанског народа. Масовне демонстрације македонског народа у Скопљу и Софији под паролом "Идемо за Дебар" су доказ да је бугарским фашистима успело да заоштре шовинистичку мржњу против целог албанског народа, па чак и против партизана.13

У ово доба, четници су и даље држали област Куманова. Овде је њихова надмоћ над комунистима била толико убедљива, да се ови још нису усуђивали да их нападну. О ситуацији око Куманова писао је 11. децембра 1943. инструктор Централног комитета КПЈ за Македонију Добривоје Радосављевић, члану Покрајинског комитета КПЈ за Македонију и Главног штаба за Македонију Кузману Јосифовском:

У односу на дражићевце види се код Гоцета (Љупчо Арсов, партизански командант - прим. аут) известан колебљив став. Нужно је заузети сасвим оштар став према тим издајницима. Уколико они још имају масе под својим утицајем, што је изгледа случај у том крају (у кумановском крају - прим. аут), онда је нужно учинити све да се прво политички раскринкају а тек после тога разбију и војнички.14

Овакав речник - "оштар став према тим издајницима" - комунисти нису користили за албанске формације.

 

3. ДРАЖИНА РЕАКЦИЈА

И  вест да су комунисти обећали Косово и Метохију Албанији Дража је тумачио у контексту хрватске политике да се што више ослаби српски народ. У распису свима од 3. децембра 1943. године, он пише:

Југословенски комунисти обећали су Косово Албанији да би привукли у своје редове и Арнауте против Срба. Ово обећање дао је Тито и онај исти жилави Хрват који удружен са Павелићем систематски истребљује српски народ у Лици, Кордуну, Банији, Далмацији, Херцеговини и Срему.

Циљ је да се обезбеде данашње границе независне државе Хрватске стварањем већине Хрвата и муслимана на штету Срба, где је никада није било. Да се ово постигне најпре су, било сами било навлачењем казнених експедиција само кроз српске крајеве, побили стотине хиљада Срба. А сада треба разорити и уништити снагу српског народа у Србији, Санyаку и Црној Гори. Титу за ово нису довољни Хрвати, муслимани и белосветски олош, већ покушава да обећањима српских земаља придобије и Арнауте и Бугаре и са свих страна нападне Србију. Овај се план не разликује од немачких и Павелићевих планова против српског народа, јер је то иста политика, коју воде исти људи и исти непријатељи нашег народа.

Тито данас обећава Арнаутима славно српско Косово, понос наше историје, а сутра ће Јужну Србију обећати Бугарима, а Бачку и Банат Мађарима, да би Србију свели на Београдски пашалук.

Ово у виду летака растурити свуда у народу.15

 

1 Зборник докумената, том II, књига 10, 154-155.

2 АВИИ, ЧА, К-293, рег. бр. 2/1.

3 Зборник докумената, том II, књига 10, 339.

4, 5 Зборник докумената, том II, књига 11, 42, 198.

6 Зборник докумената, том XII, књига 4, 111.

7 Зборник докумената, том II, књига 10, 321.

8 Зборник докумената, том II, књига 11, 42.

9 Зборник докумената, том II, књига 10, 152.

10 Д. Ћосић, Промене, 64.

11 Зборник докумената, том II, књига 8, 129.

12, 13 Зборник докумената, том II, књига 10, 347-348, 333-334.

14 Зборник докумената, том II, књига 11, 226.

15 АВИИ, ЧА, К-278, рег. бр. 18/1.