Поставите питање Милославу Самарџићу

[Милан Ракић]

Нисам нашао Ћурчића, па ми је одговорио један његов пријатељ и сарадник:

 

Извор је фамилија Бошка и Бране Петровића. Наравно, да Краљевина Југославија није тада била у ратном стању, али је као резервни официр Бошко Петровић био у обавези да се не упушта у ратовање на било којој страни, без консултација свога ратног распореда тј. надлежног официра. 

Што се тиче новца Коминтерне, сви официри код Републиканаца, а који су дошли из других земаља, а поготову пилоти, били су плаћени. Нешто из сопствених ресурса, али углавном новцем Коминтерне. Пилоти су плаћени по обореном непријатељском авиону. И то златом. Не знам шта ту треба да се доказује, кад је то више пута већ доказана чињеница у делима многобројних историчара који су се бавили Шпанским грађанским ратом.

ПС: Оно што треба да се докаже, а што је недоказано, осим у измишљотинама комунистичких публициста, је управо следеће: КАДА ЈЕ ТО И ГДЕ БОЖИДАР БОШКО ПЕТРОВИЋ ОДИГРАО УТАКМИЦУ У ДРЕСУ ФУДБАЛСКЕ РЕПРЕЗЕНТАЦИЈЕ КРАЉЕВИНЕ ЈУГОСЛАВИЈЕ.

 

О овим причама о злату не бих, лично сматрам то безвезним причама... Та ваљда постоји и неки идеал као покретач, а не злато... Но добро, ваша ствар... Чак и да је плаћан, обарао је фашистичке авионе, а не неке творнице чоколаде и бомбона...

 

Што се тиче утакмице, одиграо ју је 16. децембра 1934. године. Има и слика, има и напис из француских новина и најава за меч на "Парку принчева". А то је и била Милутинчева опроштајна утакмица... А позната и по томе, утакмица, што су Шусте, Миодраговић и Плеше, селекторска тројка, на место Балерине, тј. Микице Арсенијевића, ставили Бошка Петровића. Он се додуше и није показао па је замењен у полувремену. Уосталом, имате и на сајту Фудбалског савеза Србије. Податке о свим репрезентативцима, и одиграним утакмицима, па тако и о Бошку....

 

Или је то све само још једна комунистичка ујудурма... Можда је и њима плаћано у злату...

 

Ево извештаја са утакмице, Бошко је стартер...

 

http://www.reprezentacija.rs/index.php/sr/utakmice/1930-1939/668

 

А ево и његове репрезентативне странице...

 

http://www.reprezentacija.rs/index.php/sr/statistika/reprezentativci/1411

[Милослав Самарџић]

Морате признати да је ипак било и великог личног херојства у партизанским (комунистичким) редовима-рецимо Марија Бурсаћ!

 

Било је у свим формацијама, али обичај је да се истичу примери са наше, а не са напријатељске стране.

[Милослав Самарџић]

О овим причама о злату не бих, лично сматрам то безвезним причама... Та ваљда постоји и неки идеал као покретач, а не злато... Но добро, ваша ствар... Чак и да је плаћан, обарао је фашистичке авионе, а не неке творнице чоколаде и бомбона...

 

Што се тиче утакмице, одиграо ју је 16. децембра 1934. године. Има и слика, има и напис из француских новина и најава за меч на "Парку принчева". А то је и била Милутинчева опроштајна утакмица... А позната и по томе, утакмица, што су Шусте, Миодраговић и Плеше, селекторска тројка, на место Балерине, тј. Микице Арсенијевића, ставили Бошка Петровића. Он се додуше и није показао па је замењен у полувремену. Уосталом, имате и на сајту Фудбалског савеза Србије. Податке о свим репрезентативцима, и одиграним утакмицима, па тако и о Бошку....

 

Или је то све само још једна комунистичка ујудурма... Можда је и њима плаћано у злату...

 

Ево извештаја са утакмице, Бошко је стартер...

 

http://www.reprezentacija.rs/index.php/sr/utakmice/1930-1939/668

 

А ево и његове репрезентативне странице...

 

http://www.reprezentacija.rs/index.php/sr/statistika/reprezentativci/1411

 

Што се тиче Бошка Петровића, пренео сам.

Што се тиче дилеме: паре или идеали, јасно је наравно да комунисти говоре само о идеалима, толико да се из њихове приче уопште не види од чега су живели, с обзиром да нису ништа радили.

О огромним количинама злата и дијамана добијеним из СССР-а и Мађарске говорио је још министар полиције Милорад Драшквић у Народној скупштини. На ту тему, ево делова из књиге ''Истина о Титовим партизанима'':

 

Илегална Комунистичка партија Југославије постаје класична терористичка организација. Родољуб Чолаковић, један од оних који су робијали због атентата на Милорада Драшковића, писао је касније да су он и његови другови терор сматрали дозвољеним средством борбе. Нису видели ништа лоше у финансирању „Црвене правде“ пљачкањем „буржоазије“, па и банака и пошта.[23]

До наглог ширења терористичке мреже долази после 24. маја 1924, када совјетско посланство у Бечу, по налогу тајне полиције Чеке, издаје Комунистичкој партији Југославије наредбу о образовању терористичких одељења. Наредбу је примио Филип Филиповић, који је уједно постављен за шефа терористичке централе у Београду, са истуреним одељењима широм земље. Магацин оружја, муниције и експлозива био је скривен у близини Новог Сада, а постојала је и једна терористичка школа.

Совјети су слали агенте да руководе појединим терористичким групама, али су основали и паралелну терористичку организацију, за коју КПЈ(б) вероватно није знала. Агенти су убацивани у Краљевину обично као избеглице из царске Русије. Крајем 1922. године полиција је евидентирала 25 совјетских агената у Краљевини СХС. Већином су били Украјинци и Пољаци. Касније их је било више, на стотине.[24]

Основни план остао је исти: ликвидирати регента Александра и Николу Пашића. Међутим, и поред више покушаја, комунисти у томе нису успели. Пашић је умро природном смрћу, док су Александра убили бугарски и хрватски фашисти, у атентату у Марсеју 1934. године. Краљ Александар остао је познат у историји као прва фашистичка жртва, али комунисти су га у својој пропаганди и даље називали фашистом.

Успешном откривању терориста, било југословенских или совјетских, допринеле су огромне своте новца којима су располагали, а које су их одавале. Критике Коминтерне нису деловале. Све наредбе Комунистичкој партији Југославије да подигне оружани устанак остале су мртво слово на папиру.

Нова радикализација КПЈ наступа 1936. године, с почетком грађанског рата у Шпанији. И југословенски комунисти добијају задатак да у овај рат шаљу добровољце, мада још није истражено колико су то заиста били добровољци, а колико се одлазило по задатку и под принудом, односно због новца добијаног из Москве. Један број југословенских комуниста послат је у Шпанију директно из Совјетског Савеза.

У Шпанији је укупно било око 40.000 комунистичких добровољаца. Према шпанским статистикама, из Југославије су дошла 1.192 добровољца, од којих 48 посто Хрвата, 23 посто Словенаца, 18 посто Срба, 3,2 посто Црногораца и 1,5 посто Македонаца. Под ставком „страначка припадност“ Шпанци су навели: КПЈ 561, Хрватска сељачка странка 8, анархисти 4, изван странака 457. Статистика југословенских комуниста најпре је говорила о 1.664, а затим је цифру подигла на 1.912 добровољаца, додајући оне који су се раније водили као Канађани и Американци (јер су долазили отуда), као Бугари или Грци (послератни Македонци, који су дошли из ове две земље), затим додајући Хрвате и Словенце са територија Аустрије и Италије, и сл. За трећину интербригадиста југословенски комунисти нису успели да наведу ни један податак сем имена и презимена.[25]

Шпанска статистика нема податке о погинулима, а статистика југословенских комуниста каже да их је погинуло 545. Држање је већини означено као добро. Осморица су етикетирани као троцкисти и они су позвани у Москву, где су ликвидирани.[26]

Број убијених од стране самих комуниста свакако је већи. За неке „Шпанце“ после се писало да су погинули „под неразјашњеним околностима“, као на пример за Благоја Паровића.[27]

Неке нису стигли да ликвидирају у Москви или Шпанији, па су то учинили касније, у Југославији, попут Жикице Јовановића „Шпанца“ или Марка Орешковића „Крнтије“.[28]

Министар унутрашњих послова Краљевине Југославије, Антон Корошец, 3. марта 1937. доноси наредбу о забрани сваке активности у корист Шпанске републике, укључујући и слање добровољаца. Свима који су отишли у интернационалне бригаде одузето је југословенско држављанство.[29]

После пораза у Шпанији, 1939. године, 520 добровољаца из Југославије нашло се у логорима у Француској. Краљевина Југославија одбила је да их прими.[30]

(...)

Благодети високог комунистичког функционера Броз је осетио тек после тог првог одласка из Москве, ујесен 1936. године. Наредне две године провео је у европским земљама, највише у Шпанији и Француској, као и у Југославији. На фотографијама се види да тада први пут у животу постаје гојазан. Сви чланови Политбироа КПЈ имали су редовне плате од по 2.000 француских франака месечно (просечна плата квалификованог радника у Француској тада је износила око 1.000 франака месечно). Добијали су новац и преко те суме, али за све исплате није вођена евиденција, тј. радило се и „на црно“. Перо Симић пише да су управо велика примања и лагодан живот били „повод за многа трвења у партијском руководству, која су се, да не би била до краја огољена, по правилу називала фракцијским борбама“.

 

[22] К. Николић, Терористичка делатност Комунистичке партије Југославије у Краљевини СХС (1921-1930), 91.

[23] Исто, 93.

[24] Исто, 97-98.

[25] Војноисторијски гласник, бр. 1-2, 2007, 30-34.

[26] Исто, 30-34.

[27] П. Симић, Тито – тајна века, 123.

[28] Жикицу Јовановића мучки је убио Радивоје Јовановић, касније командант 23. партизанске дивизије. Новембра 1941. године у селу Радановци код Косјерића испалио му је метак у леђа, по наредби Ј. Б. Тита. Јовановић је о овом убиству дао интервју часопису „Дуга“, који је објављен 5. августа 1989. године под насловом: „Новембра 1941. године од врховног команданта добио сам наређење да стрељам Жикицу Јовановића `Шпанца`.“ О убиству Орешковића 1941. године први је писао у својим мемоарима лички комуниста др Гојко Половина. Током рата, његова ликвидација је приписана четницима (В. Дедијер, „Велики бунтовник Милован Ђилас“, 168).

[29] Војноисторијски гласник, бр. 1-2, 2007, 28.

[30] Исто, 34-35.

http://www.amazon.com/Istina-Titovim-partizanima-Miloslav-Samardzic-ebook/dp/B00H0JZLEE/ref=sr_1_1?s=books&ie=UTF8&qid=1385997243&sr=1-1

[Lore]

Господине Смарџићу како оцењујете доњу фотографију са назнаком да су на фотографији жандари са немцима у једној од београдских биртија 1943-ће.

 

 

[Милослав Самарџић]

Господине Смарџићу како оцењујете доњу фотографију са назнаком да су на фотографији жандари са немцима у једној од београдских биртија 1943-ће.

Нису жандарми, то су недићевци, чини ми се Српска пољска стража. Недић и његови свакодневно су били у контакту са Немцима.

Жандармерија је укинута крајем лета 1941. И жандарми су били у свакодневном контакту са окупатором, али то је било по међународном праву, тј. установе које постоје пре рата законите су и у случају окупације, у ствари морају да наставе рад (поште, болнице, школе, жандармерија...), и то у оквиру Комесарске управе, која мења владу, јер на окупираној територији не може постојати влада, која је симбол суверености. Тако да су Недић и Љотић прекршили међународне законе - поред наравно домаћих.

[Милослав Самарџић]

О једном чланку са сајта ''Савремена историја'':

http://www.pogledi.rs/forum/Thread-status-jugoslovenske-vojske-u-drugom-svetskom-ratu

[Marjanovic]

Господине Самарџићу имам три питања за Вас:

 

1. Да ли се слажете са тезом да су за време Другог светског рата у Југославији  постојала два (иако међусобно сукобљена) антиокупаторска покрета отпора, четнички и партизански?

 

2. Какво је Ваше мишљење о идеји националног помирења четника и партизана?  

 

3. Какво је Ваше мишљење о овом подухвату? http://www.vlakca.org/selo-vlakca/spomenik/

 

Хвала!

[Милослав Самарџић]

...зашто нам се не придружите, док чекате питања, новде није досадно...

На жалост, много сам ''кратак'' с временом...

[Милослав Самарџић]

Интервју који сам дао Институту Рајс из Вашингтона, на енглеском:

http://www.reiss-institute.org/articles/yugoslavias-real-resistance/

 

...и на српском:

http://www.reiss-institute.org/truehistory/samardzic-intervju/

[Милослав Самарџић]

Господине Самарџићу имам три питања за Вас:

 

1. Да ли се слажете са тезом да су за време Другог светског рата у Југославији  постојала два (иако међусобно сукобљена) антиокупаторска покрета отпора, четнички и партизански?

 

2. Какво је Ваше мишљење о идеји националног помирења четника и партизана?  

 

3. Какво је Ваше мишљење о овом подухвату? http://www.vlakca.org/selo-vlakca/spomenik/

 

Хвала!

 

1. Не, постојала је војска и постојале су разне нелегалне формације. ''Два антифашистичка покрета'', или ''два покрета'', као год, то не постоји у закону Краљевине, нити је икад постојало у неком закону. И иначе основни је ред да се догађаји мере по законима.

2. Негативно. То је апсурдно. Само треба увести законитост и поштовати законе. Дакле прво да се судски процесуирају злочини (а не да се то мења комисијама ''за масовне гробнице'' и сл), да се врати опљакана имовина, итд.

3. Не морам да гледам сајт, јер су ми причали очајни мештани Влакче, којима су то подметнули неки (нео)комунисти... Дакле, негативно, а образложио сам под 1 и 2.

[Lore]

Нису жандарми, то су недићевци, чини ми се Српска пољска стража. Недић и његови свакодневно су били у контакту са Немцима.

Жандармерија је укинута крајем лета 1941. И жандарми су били у свакодневном контакту са окупатором, али то је било по међународном праву, тј. установе које постоје пре рата законите су и у случају окупације, у ствари морају да наставе рад (поште, болнице, школе, жандармерија...), и то у оквиру Комесарске управе, која мења владу, јер на окупираној територији не може постојати влада, која је симбол суверености. Тако да су Недић и Љотић прекршили међународне законе - поред наравно домаћих.

 

Da li to znaci da komesar Acimovic nije prekrsio pravo ?

[Милослав Самарџић]

Da li to znaci da komesar Acimovic nije prekrsio pravo ?

 

Да, значи.

[Lore]

Kako bi ste onda opisali gospodina Acimovica s obzirom da je ipak bio kolaboracionista iako je zbrinuo prve srpske izbeglice i kasnije otisao Mihajlovicu?

[Милослав Самарџић]

Мислим да је то мање важна ствар - моје мишљење о њему - тј. да је најважније чињеница да је његова Комесарска управа била законита. Ако би се ствари поставиле на своје место, не би се, поред осталог, од њега правила карикатура као оно у серији ''Равна Гора''.

А да је био што се каже намазан - јесте.

[Marjanovic]

Хвала Вам на одговорима. Имам пар коментара.

 

1. Не, постојала је војска и постојале су разне нелегалне формације. ''Два антифашистичка покрета'', или ''два покрета'', као год, то не постоји у закону Краљевине, нити је икад постојало у неком закону. И иначе основни је ред да се догађаји мере по законима.
 

То је сасвим у реду, али питање се није односило на правни статус четника и партизана, већ на отпор тадашњем окупатору. Но, добро свакако сте одговорили негативно.

 

 То је апсурдно. 
 

 

Можда, само још је апсурдније да се поделе из Другог светског рата настављају (и гаје) у данашње  време и остављају "потомцима у аманет". 

 

 којима су то подметнули неки (нео)комунисти... 

И стари и нови комунисти имају врло негативан став према четницима. Нити су имали нити имају обичај да  подижу споменике четницима заједно са партизанима, да споменике са владиком освештавају  у црквеној порти.

Напротив,  данас комунисти врло активно протествују против рехабилитације Драже Михаиловића, против изложби које говоре о злочинима комуниста и сличних иницијатива... Дакле, нису се макли даље од своје идеолошке искључивости.