Сплит тема - Савремени Срби католици

[Баба]

Дакле ово је сплит тема о попу Мидрашу и његовом докторату у Риму.

Пошто је тема отишла у правцу о савременим Србима католицима а не о попином докторату онда да не би било спамовања и гужве имамо сад ову сплит тему.

Дакле кој воли нек изволи овде писати о савременим Србима католицима...

[о.Небојша]

Још један последица комунизма. Нови јаничари, као у доба Османлија или Млетака.

 

Људи су рођени као Срби, али су васпитани као комунисти и Југословени, у преводу као антисрби. Знали су све о великосрпској хегемонији, злочинима четника, али су зато заборављали злочине над Србима или су их правдали одговором на ту старшну српску хегемонију која се састојала у ослобађању околних народа до турске и швапске окупације.

Кад се распала СФРЈ нико је није хтео бранити, него су се људи престројили. Неко у иностранство, неко у пензију, неко у НВО, а неко у римокатолике. Све то ја разумем, мора свако да живи,  али не могу да се томе дивим.

 

Као ни оне који су се смејали богословима 80'их година, чудећи се да некоме треба таква школа у социјализму, да би после десетак година тражили везу да упишу рођаке.

[Raymond Red Reddington]

E poljak i brate po veri, svaka ti čast. Samo da si dodao , tamo gde se spominju Katolici koji su činili zločine, njihovi sveštenici i sl., treba jasno reći, hrvatski Katolici činili su zločine, hrvatski Katolički sveštenici pokrštavali su i činili zločine. Srbija je sa većinom Katoličkih zemalja imala dobre odnose, eto i Poljskom, a posebno Češkom i Slovačkom, a da napomenem da sa samom Italijom do danas imamo veoma dobre odnose. Žao mi je što vam nije poznato ime Kardinala Eugenija Tiserana Svete Rimske crkve koji je na svim stranama gde je mogao svedočio o zločinima u NDH, odbio Pavelićev poziv, uporno izveštavao Papi od srpskih i drugih doušnika istinu onoga što se u NDH dešava  da bi Pavelić iz Zagreba poslao kratak dopis sa jednom reči samo upućenoj crkvi zbog neposlušnog Kardinala napisao je na papiru "Neprijatelj" a Kardinal Eugnije Tiseran bio je jedan od najmoćnijih u Vatikanu član Vatikanske kurije i radio što god je mogao u to vreme i koliko je mogao, ah da sami zaključujete bio je Francuz, a setimo se da Francuska nije naš neprijatelj, a setimo se i njene suzdrzanosti, dolaska Širaka u najteze vreme, setimo se časnog čoveka koji nam je odavao podatke o letovima aviona iz Avijana i sl. Zaključak, na svetu ima dobrih ljudi i imamo mnogo prijatelja.

 

Са нама Србима је нек проблем...да се одвојимо национални и верски...

имамо проблем ако је Србин друге вере..па макар и нама блиске римске...

тако смо отерали Србе из далмације, дуброника и Србе муслимане...

такоће мо сутра  "артемите" и ко зна које све не...

 

зато треба раздвојити Цркву и државу...

[о.Небојша]

По хиљадити пут није их ником отерао него су сами отишли и чим су дошли код тих других морали су да покажу да нису као они тамо Срби које су напустили.

Не знам да ли си некада живио у мешовитој средини, сви кажу да говоре напим језиком, да имају наше обичаје, али акд их позивеш да се изјасне као Срби, што су били њихови стари , одмх се налази на зид.

То је као Пилипендин другар Јован Кљако, који је на крају свог живота постао царске вјере

[Marjanovic]

Ево једног примера родољубивог Србина и римокатолика:

 

 

 

 

 

 

 

Др Никола Добречић барски арцибискуп и примас српски у Краљевини Југославији

Дубровник је био културни, а Примасија српска у Бару верски центар Срба католика.

 

Др Никола Добречић поздравио је краља Александра у име Приморја: „Поздравља Вас вјековном славом овјенчана Српска Примасија, која је играла велику часну улогу у развитку и ослобођењу Српског народа… Арцибискуп барски и Примас српски др Никола Добречић

У чланку „Далматински Срби католици”, у књизи Маре Ђорђевић Малагурске „Буњевка о Буњевцима”, приказана је укратко повест Далмације, узроци сукоба Срба и Хрвата и значај арцибискупа барског и примаса српског за Србе католике (1).

Због недостатка средстава, арцибискуп Милиновић није остварио своју идеју о отварању сјеменишта у којем би се образовао кадар који би чинио језгро „уједињења српства и слоге Југословенске”. Арцибискуп Милиновић је после краће болести преминуо 21.3.1910. године. Сахрањен је у својој задужбини – цркви св. Вида у Бару. Свечану мису држао је которски бискуп, Франо Ућелини–Тице уз учешће тада тек основаног барског пјевачког друштва „Братимства”. Света столица поставила је 1912. године др Николу Добречића за барског арцибискупа и примаса цијелог Краљевства Србије. Поводом Уједињења 1918. године, др Никола Добречић изјавио је: „Ја никад не заборављам да сам примас српски, и ја сам готов све учинити, само да наше племе дође до остварења наших народних идеала, до нашег уједињења. Ја сам већ до сада у овоме правцу радио код нашег народа све три вјере и свуда сам наишао на одличан одзив“.

Краљ Александар и краљица Марија посетили су 1925. године Црну Гору и Приморје. У Бару су 23. септембра 1925. године тријумфално дочекани. Др Никола Добречић поздравио је краља у име Приморја: „Поздравља Вас вјековном славом овјенчана Српска Примасија, која је играла велику часну улогу у развитку и ослобођењу Српског народа, … Нарочито ово дивно Српско Приморје, овај старославни град Бар, …од Вашег Величанства … очекује да буде главна трговачка лука при излазу трансбалканске жељезнице. Ова жељезница која би пролазила кроз Црну Гору и сишла на Бар, усрећила би Црну Гору а Ваше Величанство и Ваша краљевска влада задужили би Црну Гору за вјечна времена”. Залагањем др Николе Добречића, 20. јуна 1935. године, отворено је Арцибискупско сјемениште Примасије српске у Бару. Приликом освештења сјеменишта Примасије, арцибискуп је изјавио да је „био и јест увијек највећи пријатељ свог народа без разлике вјере“.

На слици: Бакарни фолар - средњовековни градски новац Бара, доба српског царства.

И после стварања Југославије, део Католичке цркве подржавао је Хрвате. У листу „Дубровник” објављена је представка писана уочи Видовдана 1939. године – „Једна потреба и једно право Срба католика” – послана бану Зетске бановине на Цетињу, а достављена арцибискупу барском и примасу Србије, председнику Владе и Министарствима правде и просвете у Београду.

У представци се износи: „За католике Београда и предратне Србије, за католике Црне Горе, Војводине и Далмације, потребни су нам родољубиви српско-католички свећеници. Данашњи свећеници нису српски родољуби. Нека ови примјери илуструју рад њихов: Позната је вриједност Соколства у нас; оно је цемент у темељима Југославије. …Католички Епископат је заузео негативни став према Соколству. …Али дјеца из мјешовитих бракова изосташе са соколских часова, јер им мајке забранише да више иду у Соко.

Приликом посјете у цркви мајке су добиле наредбу да своју дјецу више не дају у Соко.

*

У чланку „Далматински Срби католици”, у књизи Маре Ђорђевић Малагурске „Буњевка о Буњевцима”, приказана је укратко повест Далмације, узроци сукоба Срба и Хрвата и значај арцибискупа барског и примаса српског за Србе католике. На слици: Мара Ђорђевић Малагурски

Па други примјер : у царском Скопљу излази већ 12 година католички лист „Благовест”, па у мјесто да служи ширењу и јачању српског имена у тим крајевима, он проналази у католицима Старе Србије Хрвате, као што их о. Петар Влашић налази у најисточнијем дијелу Баната. Ми нисмо у стању да контролишемо, шта се све не наређује путем цркве нашим католицима, али су ово очигледни докази: да католичка црква у Србији, Црној Гори, Војводини и Далмацији, иде насупрот интенцијама Српског Народа.” У име Срба католика, Лука Боне, Божо Хопе и др М. Грацић из Дубровника упутили су 15. јуна 1939. године барском арцибискупу и примасу српском – др Николи Добречићу представку о потреби отварања српске католичке богословије у Бару. Истицали су да је богословија потребна како српском народу на Приморју, тако и католицима предратне Србије, Црне Горе и Војводине. У представци се истиче да „данашњи свећеници нијесу српски родољуби”, јер су наређивали мајкама да не шаљу децу у соколска друштва. Писци представке истицали су да је соколство цемент и темељ Југославије. У одговору на ову представку једном од њених аутора др Грацићу 23.6.1939. године, др Никола Добречић наводи да би „прије Богословије овде требали отворити једно сјемениште са потпуном класичном гимназијом за све српске крајеве”. (2)

Штампа је писала о поступцима појединих католичких свештеника. У чланку „Добар пастир”, који је часопис „Братство” пренео из сарајевске Југословенске поште, наводи се у допису из дубровачке жупе да месни парох дон Михо Арбурић није хтео да да последњу утеху Николи Симатовићу који је био на умору, „зато што је Симатовић био – члан Сокола, и ако је одмах после позива прошао покрај болесникове куће”. У истом часопису наводи се да је приликом отварања соколског дома на отоку Шипану, почетком августа 1938. године, благослов соколске заставе извршио каноник дон Нико Ђивановић из Дубровника, јер је шипански жупник отклонио. У листу „Дубровник”, у чланку „Жалосно али истинито”, истиче се да је соколска чета Ћилипи посетила соколску чету у Дражином Долу код Требиња. Чета из Ћилипа приказала је позоришни комад „Јазавац пред судом”.

Свештеник је осудио речима: „Ишли су у туђи крај, гдје живе само православни, ради чега их са овога мјеста осуђујем”. (3)

Председник Крајинске општине Стеван Половић, у свом „Распису Крајињанима”, истакао је: „Дакле из цијеле Српске народности која испољава римокатоличку вјеру, наш Крајињанин је Примас српски.” Гравира града Бара из 1880. године

Приликом посете 1934. године Приморју бана Зетске бановине – др Алексе Станишића у Бару, у Српској примасији приређен му је банкет. Приређивач банкета био је др Никола Добречић, примас српски и арцибискуп барски. Др Никола Добречић дочекао је бана на улазу у Примасију у свечаној одежди. На банкету арцибискуп је једну здравицу подигао у част Сокола наздравивши им с овим речима: ,,Поздрављам наше дичне Соколе, који су се увек борили за ,,крст часни и слободу златну”, за напредак Краља и домовине, те радећи у том смеру, ја ћу бити готов да им … увек помогнем, јер нема никакве сметње да са Вама сарађујем на ширењу Соколства, … а сви треба да радимо за добро Краља и отаџбине.” (4)

Др Никола Добречић боравио је у Дубровнику за Еухаритијског конгреса 14. 7. 1937. године. На процесији био је праћен од Рока Мишетића и градоначелника Руђера Брацановића.(5)

Примасија српска била је средиште културног живота у Бару. Арцибискуп барски и примас српски – др Никола Добречић помагао је национална и просветна друштва у Бару (Братимство, Народна одбрана, Јадранска стража, Добровољци, Женско добротворно…) (6). Музичко-пјевачко и Позоришно друштво Братимство наступало је у арцибискупској палати изграђеној 1927. године. Приређивало је вокалне концерте у Бару и Улцињу и изводило опере. Имали су мешовити хор и мали оркестар. Братимство је наступало самостално као градска музика и као секција соколског друштва у соколској униформи. По правилнику, чланови су се звали соколаши и били су дужни да раде на учвршћивању заједнице грађана Југословенске државе (7). Др Никола Добречић основао је при Арцибискупији сиротиште и забавиште. У забавиште су била уписана деца све три вере. Најсиромашнијим ученицима је на дан Св. Саве упућивао помоћ преко школа.

Најчешће помињане речи у свим изворима везаним за његову добротворну делатност су „без разлике вјероисповјести“ и оне су постале његов особени знак препознавања, било да се ради о појединцима, групама или друштвима из читаве Југославије која су се обраћала за помоћ гласовитом „добротвору“. Скоро да ниједна добротворна акција у Бару и шире није проведена а да се у њу посредно или непосредно није укључио др Никола Добречић. Одликован је Даниловим орденом I степена и орденом Св. Саве I степена. Од краља Александра одликован је фебруара 1932. године орденом Југословенске круне I реда, и 6. децембра 1936. године од југословенске владе за заслуге орденом Бијелог Орла другог реда. Др Никола Добречић имао је два доктората (из филозофије и теологије). Сем српског знао је још 8 језика (латински, грчки, француски, енглески, немачки, италијански, турски и албански). Грађани Бара и целе „Приморске нахије” прославили су 1932. двадесетогодишњицу и 1936. године 25-годишњицу ступања Николе Добречића на престо Српских примаса. У прогласу из 1932. године стајало је: „Кроз далеке вјекове Примасија српска била је на бранику српске … завјетне мисли”. Председник Крајинске општине Стеван Половић, у свом „Распису Крајињанима”, истакао је: „Дакле из цијеле Српске народности која испољава римокатоличку вјеру, наш Крајињанин је Примас српски.” На Добречићевој задужбинској цркви Св. Николе у Бару било је ћирилицом исписано његово арцибискупско гесло: „За Бога и за свој Народ”. Његова сестра Роза живела је у Дубровнику. Др Никола Добречић трудио се да унапреди културно и економски Приморје. Правио је паралелу између изграђеног модерног „хрватског Приморја“ и потпуно „запуштеног српског Приморја” („Град и село, рај и пакао”). Старешина соколског друштва у Бару био је Ђуро Чејовић, народни посланик из Барског среза и од фебруара 1939. године министар за физичко васпитање народа у Цветковићевој влади. Половином 1939. године Бар су посетили министар Чејовић, бан Крстић, патријарх Дожић и народни посланици из Зетске бановине. На свечаном банкету у Бискупади, у присуству око стотину угледних званица, на предлог арцибискупа др Николе Добречића образовано је Друштво за унапређење српског приморја, у које су ушли арцибискуп и сви званичници присутни на скупу (8).

Скоро да ниједна добротворна акција у Бару и шире није проведена а да се у њу посредно или непосредно није укључио др Никола Добречић.

Одликован је Даниловим орденом I степена и орденом Св. Саве I степена.

Од краља Александра одликован је фебруара 1932. године орденом Југословенске круне I реда, и 6. децембра 1936. године од југословенске владе за заслуге орденом Бијелог Орла другог реда.

Др Никола Добречић имао је два доктората (из филозофије и теологије). Сем српског знао је још 8 језика (латински, грчки, француски, енглески, немачки, италијански, турски и албански).

Саша Недељковић: "Половином 1939. године Бар су посетили министар Чејовић, бан Крстић, патријарх Дожић и народни посланици из Зетске бановине. На свечаном банкету у Бискупади, у присуству око стотину угледних званица, на предлог арцибискупа др Николе Добречића образовано је Друштво за унапређење српског приморја, у које су ушли арцибискуп и сви званичници присутни на скупу." На слици: Стари Бар у данашње време.

Напомене:

________

1. Србин католик, „Далматински Срби католици“,стр.101-102, Уредила Мара Ђорђевић Малагурска, „Буњевка о Буњевцима”, Градска штампарија 1941, Суботица;

2. Растодер Шербо,Јасмина, „Др.Никола Добречић, арцибискуп барски и примас српски”, стр. 91, Будва 1991; стр. 18, 62, 112- 115, 163; Иван Јововић, „Из прошлости дукљанско-барске надбискупије”, Бар 2004, стр. 193-195;„Једна потреба и једно право Срба католика”, „Дубровник”, бр. 26, Дубровник, 1.јула 1939, стр. 1;

3. „Отворење сокол. Дома и благослов заставе”, „Братство”, бр.9, Осијек, 15. септембра 1938, стр. 184; „ Добар пастир”, „Братство”, бр.1, Осијек, 15. јануара 1939, стр. 14; Јадрански, “Жалосно али истинито”, бр. 12, “Дубровник”, 24. априла 1937, Дубровник, стр.3;

4. ,,Католички надбискуп госп. др. Никола Добречић о Соколима”, ,,Соколић”, бр.4, Год. XVI, Април 1934, Љубљана, стр. 90;

5. ,,Дани незапамћеног вјерског и народног славља”, Личне вијести, ,,Narodna svijest”, Дубровник, бр. 32, стр. 3, 6;

6. Јасмина Растодер, „Од Братимства до Јединства”,Бар 1998,,стр.23;

7. Правила омладинског друштва „ Братимство” у Ст. Бару, Јасмина Растодер, „Од Братимства до Јединства”,Бар 1998, стр.97;

8. Растодер Шербо, Јасмина, Исто, стр. 31, 42, 63, 87, 94, 107 – 115, 137, 142; Саша Недељковић, „Срби католици на јужном приморју“, Бока, бр. 31, Херцег Нови 2011, стр. 151

 

 

 

http://www.slobodanjovanovic.org/2012/12/28/sasa-nedeljkovic-nikola-dobrecic-arcibiskup/

[Баба]

Марјане, Марјане, то су Срби из прошлости на овој теми је реч о Србима католицима из садашњости. Мораш признати околности су другачије.

[Marjanovic]

Марјане, Марјане, то су Срби из прошлости на овој теми је реч о Србима католицима из садашњости. Мораш признати околности су другачије.

 

Колико видим овде на теми су помињани  Иван Мерц, Алојз Степинац, усташе и друге личности из прошлости. Што не би онда поменули и другачије примере као што је надбискуп Никола Добречић?

Степинац и Добречић су нпр. живели у истом временском периоду. 

[marko_13]

Да, са разликом што се др Добречића данашњи римокатолици безмало стиде и избацују из својих монографија посвећених римокатолицизму у приморју, а Степинца и латентног фашисту Мерца величају, штавише проглашавају светитељима.

[brana]

Da, ali dok se mi svađamo, drugi rade na naš račun. Mi imamo "sreću" što su nam  turci bili za vratom 400 godina, pa znamo šta je islam, ima dosta zemalja gde nemaju pojma, ali kad vide kako se mi međusobno prepucavamo, izaberu islam.

 

I još, ne radi se o parama (iako mogu da ti kažem da su u to vreme to bile pristojne pare, koje nisam mogao da platim) već o odnosu prema misionarenju i svedočenju Evanđelja, Ali, duga je to priča i nije za ovde.

Па у Православљу заиста није развијено мисионарење, за разлику од Ватикана. Уствари, тмао то и није мисионарње у ватикану, него успешан менаджмент. У Православљу се негује личан однос, и слободна воља свакога појединца. 

[brana]

Potpuno se slažem da se vratimo temi, iako, pošto se radi o Katoličkom svešteniku koji je Srbin,  po prirodi treba i da bude komentara jer biti Srbin Katolik je lepo, ali slažem se d a nije uobičajeno u samoj Srbiji, izvan Srbije ima nas mnogo više, ali bojim se zbog uspavanosti Srbije, mnogi više nisu ni Srbi, e tu je problem, ovaj čovek mene nadahnjuje jer naš cilj je isti a to je ljubav prema našem narodu na prvom mestu, a meni i njemu i svima koji po veri nismo većina ovde, posebno je bitno da se shvati da je jedno Katolik, a drugo Hrvat, Hrvati imaju lošu i nakaradnu nacionalnu ideologiju, čast izuzecima kao npr. mladi Hrvoje Crikvenec koji je napustio teološki fakultet, jer su u sobama studenti, ne svi naravno, ali mnogi, držali sliku Ante Pavelića, poznatog ko. našeg naroda, to nema veze sa mnom niti mojom verom, već sa ekstremizmom jednog dela nama susedne nacije.

Не одулучује Србија , ко ће бити Србин а ко неће, то је лична ствар сваког појединца, ако о томе нису могли одлучити Турци, после 500 годишње тортуре и затирања вере и нације....

Увјек смо опстали као народ и нација, и одржали веру.

А то што неки нису, не треба зато кривити државе и околности. Вера с еноси у срцу и души,

"Уста говоре од сувишка срца!"

Исто као што и ви износите своје свједочење и ја износим своје. Не осуђујем ја вас, само желим рећи, да нас има још

који нисмо продали веру за вечеру.

[Marjanovic]

Да, са разликом што се др Добречића данашњи римокатолици безмало стиде и избацују из својих монографија посвећених римокатолицизму у приморју, а Степинца и латентног фашисту Мерца величају, штавише проглашавају светитељима.

 Tо је разлог више да се бар овим малобројним Србима римокатолицима каже у ком правцу да иду а Србима православцима да нису сви римокатолици усташе и да је било и другачијих примера.

[Баба]

Колико видим овде на теми су помињани  Иван Мерц, Алојз Степинац, усташе и друге личности из прошлости. Што не би онда поменули и другачије примере као што је надбискуп Никола Добречић?

Степинац и Добречић су нпр. живели у истом временском периоду. 

Зато што је реч о Србима а не Хрватима.

[о.Небојша]

Свака част надбискупу, али њега ни његови свештеници нису слушали.

[Баба]

Моје је мишљење да после Јасеновца, без обзира што ће сад сви скочити и рећи нису то католици то су Хрвати Срби неће више имати исти однос према западном Хришћанству никада, као и после 500 година турско-исламске владавине.

Ефекти су готово исти.

 

Зато реч о савременим Србима муслиманима или католицима није просто подсећање на старе Србе католике пре ових несретних догађаја.

То је једно ново историјско искуство и у складу са њим народ реагује.

Теолози можда и нису али српски народ је Јасеновац препознао као католичку инквизицију према себи.

Наравно да се не може једначити усташки покрет са целим католичанством то је инфантилно, али просто на овим просторима то је народно искуство.

И тешко ће било каква инцијатива са стране католичке цркве нешто ту променити.

На жалост уместо неке позитивне иницијативе Срби данас што помиње Марко гледају глорификацију усташких првака или сарадника и њихово проглашење светитељима те им то даје још више за право у свом ставу према католичанству.

 

Мени је један домаћи босански турчин отворио очи по овим питањима простом констатацијом да смо ми сви овде ( који смо српског говорног подручја) будалетине невезано за религију. И то тренутно сматрам најбољим објашњењем.

[Јаков.]

Hm... 

sad kad pomenusmo turke, ustaše (ajde da dodam i švabove, bugare i madžare) kao najgore ološe koji su satirali srpstvo. Naravno oni koji su od njih bili ološi...

da li se istorijski zna koliko je ko od njih pobio srbalja.

 

Jasenovac je prilično upitan. Ja sam znao za neku cifru od 700.000, pa su posle smanjili znatno to. 

Opet nekako sam uveren da je za tih 4-5 godina, više srba stradalo od strane hrvata (ustaša), nego za 500 godina od turaka.. 

Zapravo pod turcima je bilo veoma teško u poslednjim vekovima njihove vladavine, i tad je verovatno najviše ljudi i stradalo.