Момо Капор

[JESSY]

Ponekad se sam sa sobom igram stare igre hoću-neću!
Pa kažem:
Neću da moram!
Neću, ako mi naredjuju, neću, za inat!
Hoću, ako me lepo zamolite.
Hoću da me ostavite na miru!
Neću da mi govore kako danas sjajno izgledam! Kad sam,zaista, izgledao dobro, niko mi to nije govorio, jer se podrazumevalo samo po sebi.
Neću da mu se javim prvi, pa makar crko!
Hoću da budem mudar i da se ne zalećem, ali ne mogu; to je jače od mene.
Mada na madjarskom Kapor znači – začin, neću da budem u svakoj čorbi mirodjija.
Neću da se mešam.
Hoću da i drugi znaju šta hoće.
Mnogo toga hoću, a znam da ne mogu…

[JESSY]

MIR

Rat je završen.
Niko nije pobedio.
Ipak, potpisao sam dobrovoljnu kapitulaciju.
Diplomatija ce obaviti ostalo.
Necu više da se borim. Digao sam ruke od svega.
Pusti me da pokupim svoje mrtve.
Optimizam mi je izdahnuo na rukama.
Vucem za noge nadu.
Prikupljam raskomadana osecanja.
Teglim na ledima ljubomoru,od cije mi tezine
klecaju kolena.
Izgorela su mi pisma, razglednice, fotografije i
poruke, pisane po ogledalima zapaljivim ruzem za
usne.
U pepeljari plivaju šibice udavljene u vinu.
Nad proprisštem se vuce magla bezbroj popušenih
cigareta.
Pusti me da pokupim svoje mrtve.
Sada ti više nece trebati ovi citati, stihovi, ovi
mali trikovi, ove lozinke, ovi u ognju istopljeni
kljucevi, ove igre i ove navike.
Pusti me da ih pokupim i sahranim kako dolikuje
jer posle svake bitke nailazi ološ, koji grabi sve
što stigne.
Necu da im sve to padne u ruke!
Tebi je, naravno, kao i uvek svejedno: nisi ostavila
ništa iza sebe, osim otiska svog lepog tela
u postelji, u kojoj smo se borili na zivot i smrt, a
sutra ce, ionako, menja posteljina.

[Milena B.]

Posle ljubavi

Je li to sve što ostaje od ljubavi? I šta uopšte ostaje posle nje?

Telefonski broj koji lagano bledi u secanju. Caše sa ugraviranim monogramima ukradene u „Tri ladara”. Posle ljubavi ostaje obicaj da se belo vino sipa u dve caše i da crte budu na istoj visini. Posle ljubavi ostaje jedan sto u kafani kod „Znaka?” I zacudeni pogled starog kelnera što nas vidi sa drugima.

Posle ljubavi ostaje recenica: „Divno izgledaš, nisi se ništa promenila...” i „Javi se ponekad, još imaš moj broj telefona”.

I neki brojevi studentskih soba u kojima smo spavali ostaju posle ljubavi.

Posle ljubavi ostaju tamne ulice kojima smo se vracali posle ljubavi. Posle ljubavi ostaju melodije sa radija koje izlaze iz mode. Ostaju znaci ljubavne šifre: „Ako me voliš, zapocni sutrašnje predavanje sa tri reci koje ce imati pocetna slova mog imena”. Ušao je u amfiteatar i rekao: „U našoj avangardi...” Poslao mi je poljubac.

Posle ljubavi ostaje tvoja strana postelje i strah da ce neko iznenada naici. Klak - spuštena slušalica kada se javi tudi glas. Hiljadu i jedna laž.

Posle ljubavi ostaje recenica koja luta kao duh po sobi: „Ja cu prva u kupatilo!” - i pitanje: „Zar necemo zajedno?”

Ovaj put ne.

Posle ljubavi ostaju saucesnici: cuvari tajni koje više nisu nikakve tajne. Prepune pepeljare i prazno srce. Navika da se pale dve cigarete, istovremeno, mada nema nikoga u blizini. Fotografije snimljene u automatu, taksisti koji nas nikada nisu voleli.

Posle ljubavi ostaje povredena sujeta. Metalni ukus promašenosti na usnama.

Posle ljubavi ostaju drugi ljudi i druge žene.

Posle ljubavi ne ostaje ništa. Katastrofa!

 

[JESSY]

Kafana je poput trga: svako može da vam priđe i tresne neprijatnu istinu u lice o vama i vašem javnom ponašanju... Kada neko dolazi u kafanu, mora doći čista srca i mirne savesti, da može svima da pogleda u oči i da, ako ima para, svakom naruči piće i da zna da će taj piće prihvatiti.
Srbi su, izgleda, narod koji ne može bez kafane.

Ono što je u antičkoj Grčkoj bio trg, osunčani javni prostor gde se izlazi, sreće, odvija društveni život, drže govori, sklapaju zavere i vrše prevrati, gde se pronalaze ljubavnici, stvara umetnost i govore stihovi, to je za Srbe, zbog klime u kojoj žive, kafana - mesto gde se ljudi sreću i gde se događa mnogo važnih stvari u našim životima.

[JESSY]

Postoje beznačajna, siva, prljava i sumorna mesta, za koja nas nekim čudnim slučajem veže ljubav.Nalazimo bezbroj misterija u kakvoj trafici, osećamo strašnu tajnu iza odškrinutog prozora na periferijskoj straćari, a neki nasip pokraj želetničke pruge, zarastao u korov, postaje nam očajnički cilj kome se omađijano vraćamo čitavog života.Kakvo je to prokletstvo?
S druge strane, postoje gradovi čuveni zbog svoje lepote, ali nam ne znače baš ništa, jer ih nikad nije ozarila naša ljubav, neki tajni smisao.Koračamo kroz njih zevajući od dosade.
Krivica nije do tih gradova - ona je u nama.
Zbog toga, najpametniji ljudi i ne putuju.Sede na trgu na kom su se rodili, i čekaju da svet dođe do njih.

 

[Снежана]

http://static.mondo.rs/Picture/395326/jpeg/pozivnica_uAteljeu_ZMK.jpg

 

"Škоlicа је, prе svеgа, pоziv nа igru – јеdinstеvеnа sintеzа crtеžа i pоkrеtа, prаvа uličnа umеtnоst kоја sе spоntаnо rаđа prеkо dаnа а iščеzаvа nоću pоd šmrkоvimа uličnih pоlivаčа ili pоd stоpаlimа prоlаznikа. Оnа је i primitivni trоtоаrski krst оd kоgа bеžе ulični dеmоni – umеtnоst nајsirоmаšniје grаdskе dеcе zа kојu niје pоtrеbnа drugа vrstа ulаznicе sеm kоmаdićа ciglе kојi sе kао žеtоn nа kоckаrskоm stоlu pоkrеćе skаkаnjеm nа јеdnој nоzi."

[Снежана]

http://www.ilovezrenjanin.com/wp-content/uploads/2013/08/Skolica-II-2008-ulje-ne-platnu.jpg?57d97a

[Снежана]

http://static.mondo.rs/Picture/392096/jpeg/momo-kapor-610.jpg

[Снежана]

KAKO STE?

Dragi naši u tuđini, napisao bih vam da smo, hvala bogu, dobro i zdravo, kao što i vama od sveg srca želimo, ali kod nas su takva vremena da je nepristojno kazati da ste dobro, kad nikome nije.
Kako si?
— Dobro.
— Hajde, neka je bar nekom danas dobro! — kažu vam uterujući vas u krivicu. Ako kažete da niste dobro, proneće u varoši glas da ste na samrti.

Znajući to, Beograđani su izmislili najmanje stotinu varijanti odgovora na to pitanje: Kako si? "Gura se...", "Ide, ide, pa stane!", "Kako drugi hoće!", "Živi se...", "Životinjari se", "Provlačim se nekako!", "Langzam, langzam, aber ziher!" (nikada nisam saznao šta to znači), da ne nabrajam dalje...

Ali najlepši odgovor svakako je "Pomalo..." U njemu ima neke stare lukavosti i mudrosti: on je kao bajalica, magična reč koja čuva od nesreće. "Pomalo" kao da govori neprilikama da zaobiđu njegovog vlasnika, jer je beznačajan i nikome ne zauzima mesto.

"Pomalo" je filozofija skromnosti i neprimetljivosti u životu. Ta reč je proizvod vekovne mudrosti i opreza: slična je onoj tabli koju je na grudima nosio neki ludak, a na kojoj je pisalo: MOLIM DA ME SE NE PRIMEĆUJE.

Ali, najbrojniji su oni Beograđani koji vas pitaju kako ste, a uopšte i ne sačekaju odgovor. Viče vam tako čovek s druge strane ulice: "Kako si?", a vi mu odviknete da vam je umrla majka i da se baš vraćate sa sahrane, ili da morate na operaciju u bolnicu, a on maše i dovikuje: "Onda, da ne kvarimo!" ili diže palac uvis: "Bravo! Samo napred!" Kod nas, naime, "kako si?" ne znači baš ništa.

Da bih prekinuo tu laž, odlučim jednog dana da stvarno, ali stvarno, ispričam kako sam onome ko me bude pitao. I evo ga, vidim ide mi u susret brzim korakom, očigledno se nekuda žuri. Dovikuje mi: "Zdravo, kako si?" i hoće da prođe, ali ja ga hvatam za rever jakne i počinjem da pričam.

Obaveštavam ga da mi je donji pritisak sto dvadeset a gornji dvesta, da me je uhvatio išijas, i to u desnu nogu... (otima se, ali ga ne ispuštam), što se tiče materijalnog stanja prezadužen sam, a niko ništa ne plaća; noćas me uhvatila gorušica, a i pas mi nije dao oka da sklopim jer je u blizini neka kučka u teranju, pa se uznemirio, prokišnjava mi krov i hoće da mi popišu stvari zbog neplaćenog poreza...

Najzad, on se otme i otrči kao bez glave. Kladim se da skoro neće nikoga pitati kako je.

Čovek se ipak pokatkad zaželi da ga neko pita kako je i da ga to zaista zanima, ali to je u Beogradu danas nemoguće. Još jedino u najzabitijim selima ljude zanima kako su drugi. Susretneš seljaka na putu, nazove ti Boga i zastane, pa pita: Kako si? Kako familija, imaš li đece, jesu li ti živi roditelji, možeš li da živiš od svog posla i kuda si se uputio? I sve ga to zaista zanima!

U Beogradu se godinama susrećemo sa komšijama, a ne znamo ni ko su, niti kako se zovu! Zujimo u liftovima licem u lice, a ne progovaramo ni reči. Na ulici se ne pozdravljamo. U kakvom to svetu živimo?

U moje susedstvo došla je baba iz nekog dalekog sela, da prezimi kod sina, majstora. Kako izađe iz kuće, pozdravlja sve koji naiđu:
— Dobar dan, kako ste?

Svi misle da je luda i zagledaju je sa čuđenjem. A ona je trenutno jedina lepo vaspitana žena u Beogradu. "Šta je ovo, sine, niko ne otpozdravlja?", pita me i ne može da dođe sebi od čuda.
"Kakav je ovo narod?" Ne umem da joj odgovorim...

— Zdravo, baba! Kako si?
— A, eto, pomalo...

Mislim da bi svet, kojim smo nezadovoljni, trebalo početi popravljati najpre od tog naizgled tako nevažnog pitanja "Kako si?", koje je sasvim izgubilo smisao. Počnimo, dakle, da se zaista zanimamo kako su naši bližnji, saslušajmo ih pažljivo i potrudimo se da ih shvatimo. Možda je u tome izlaz.

 

[JESSY]

Čemu bi uopšte život trebalo da vodi? Kad već hoćeš da čuješ šta mislim o tome, reći ću ti: samo bez aplauza, molim!
Neću da utucam ovaj svoj životić u nekom neprestanom čekanju. Šta radiš celog bogovetnog dana, samo nešto čekaš? Platu, večeru, proleće, letovanje, zimu, da provri ručak, da se ugreje peć, maturu, pa fakultet, pa muža, pa decu, pa unuke, pa kišu, pa sunce, pa da prestane vetar, pa da otplatiš kredit, pa da ti se očiste dosadni gosti iz kuće, pa da poče predstava, da počne neka televizijska masaža – i šta si radio? Ništa! Neprestano si nekog đavola čekao i on je stvarno stigao jednog dana, taj đavo, mislim, ali bilo je već kasno.
Hoću da mi se sve dešava odmah. Evo sada! Hoću da ćutim i slušam muziku koja mi se dopada i da ništa ne čekam, već samo da postojim, tako nekako – da osećam ruke, noge, zube, nepce, kosu; jednom rečju hoću da baš sad živim, ako si razumeo šta hoću da kažem?

[Снежана]

U ovim olovnim i prevrtljivim vremenima, kada u grmljavini istorije, do
juče nepoznate, nove vođe, danas opijene iznenadnom privremenom slavom
(kao da i ne slute budući pad), izlaze na svetlost dnevne pozornice,
igraju jedno vreme na njoj i ponovo se gube u anonimnoj tami gledalista,
poražene i popljuvane, jedna domaćica se hvali komšinicama uz kafu:
"Blago meni", kaže, "što moj čo'ek nije ništa!"

 

 

[Снежана]

"Mnogo beogradskih devojcica luta po svetu. Beogradska deca prodaju djindjuve na Karlovom mostu u zlatnom gradu Pragu (a koliko do juce, sazaljevali smo jadne Cehe!); najotmenije beogradske devojcice rade kao garderoberke u Njujorku, ili konobarice u Parizu, bebisiterke po londonskim predgradjima; slabo placeni fotomodeli u ledenom Stokholmu. Neke od njih rade nocu, a danju studiraju. Zive na crno. Smrsale su i prerano sazrele, ali to kriju kada se javljaju kucama i kazu da im je super. Baka ima slabo srce. Otac ce da im se napije od muke. Mama redovno brise prasinu u njihovoj decijoj sobi, vetri i menja bele rade u vazi, kao da ce iznenada banuti poput vetra, baciti torbu na divan i s vrata povikati: "Sta ima da se klopa?"
Jednostavno, svima nedostaje ona stara recenica koja je davala ukus svemu: "Izvadi kosu iz supe!" Cute, a nad zelenom salatom u ciniji lebdi sledjeno, neizgovoreno pitanje: "Boze, ima li ono dete tamo ista za jelo?"
I sad ta njihova princeza, ta maza i miljenica, najpametnije dete u citavoj skoli, sluzi neke glupe strance koji, da je pravde, ne bi mogli ni cipele da joj ciste.
Ipak, jednog dana, vratice se devojcice, iscrpljene zivotnim bitkama, pomalo umorne, pomalo utucene, sa ocima kojima je Zapad uspeo da ugasi onu skrivenu iskricu, naivnost i nadu; cudno stedljive (a bile su uvek male raspikuce), sigurne u sebe, pune nepoverenja prema svima, s blagim stranim akcentom."

 

https://fbcdn-sphotos-f-a.akamaihd.net/hphotos-ak-xtf1/v/t1.0-9/11162442_823467437739407_2356981126717046590_n.jpg?oh=ed190df3e9ea57d638aec2a9fa4e3974&oe=55FFDE65&__gda__=1442635582_702e0bfa49826222f5e5108ff27fac7c

[Данче*]

https://fbcdn-sphotos-f-a.akamaihd.net/hphotos-ak-xap1/v/t1.0-9/11050291_10153279902384873_3938101096547005450_n.jpg?oh=a1c2a6a596ea30118c655a82da4ba5db&oe=56000FBC&__gda__=1442306537_e9b2cd2f83bfcae19e0bd388f770deb2

[Снежана]

[зеленизуб]