Да ли овако муслимани говоре о Светој Тројици? (видео)

[DYNABLASTER]

 

Ово је мени само још један у низу доказа да Куран није од Бога него од људи.

A sto ulepsavati?! Da ne kazem nesto drugo, tj ono sto bi i trebalo da kazem, eto sad ja ulepsavam... a jeste to radim da ne bih uvredio Ignjatija kojem sam vec jednom prebacio za to :lol:

 

Zbog toga sam bio opominjan na forumu, kad sam stvar nazvao pravim imenom, al dobro treba birati reci, ali ne zna covek vise kako da im se objasni, ne moze ni ovako ni onako, ne moze nikako, pa jes, samo delima pa ko ukapira alal mu vera.

[grigorije22]

Ово је мени само још један у низу доказа да Куран није од Бога него од људи.

 

Naravno da nije od Boga, ovi delovi su kasnije ubaceni u Kuran kada je Muhamed pobegao iz Meke u Medinu.

[Ignjatije]

A sto ulepsavati?! Da ne kazem nesto drugo, tj ono sto bi i trebalo da kazem, eto sad ja ulepsavam

 

Од Бога није сигурно. Сад, можда је од демона а можда и није.

 

У свему томе ми је невероватно како је Муслиманима тешко да схвате наше учење о Богу. Не да га прихвате, само да га схвате. Опет напомињем да је, по мом мишљењу, узрок томе учење Курана у које се не сме сумњати јер следи џехенем. Не знам шта би друго могло бити препрека.

[Александар Милојков]

Paklene stege su to, i mi bi bili "nesposobni" da shvatimo da smo se rodili kao muslimani

 

Јесте. Не треба осуђивати.

[Ignjatije]

Naravno da nije od Boga, ovi delovi su kasnije ubaceni u Kuran kada je Muhamed pobegao iz Meke u Medinu.

 

Ајде бре Гришо, мани се тих "мирољубивих" теорија о изменама Курана. Бог је Откровењем запечатио  Писмо које је надахнуо. Куран је обична измишљотина настала под утицајем разних секти и легенди, а можда и деловањем злих сила. Сам Аллах зна како је настао.

[Александар Милојков]

Од Бога није сигурно. Сад, можда је од демона а можда и није.

 

А можда и од трговачких каравана са којима се Мухамед сретао, а који су чинили псеудохришћански јеретици, попут несторијанаца. 

[Aquilius Cratus]

I onda se pojavljuju razni eskperti za medjureligijski dijalog koji ubedjuju ljude kako je hriscanima, misleci i na pravoslavne, lakse voditi dijalog  sa muslimanima jer su eto monoteisti (nebitan pojam) nego naslednicima klasicne grcke filozofije jer su pagani. I to krivljenje istorije ljudske misli da ja pravoslavnom hriscanstvu bliza "mudrost" ovih beduina od citave evropske filozofije mi vec zesce ide na zivce.

[Александар Милојков]

Платон је већи монотеиста, далеко ближи библијском Богу, него што је Мухамед.

[grigorije22]

Ајде бре Гришо, мани се тих "мирољубивих" теорија о изменама Курана. Бог је Откровењем запечатио  Писмо које је надахнуо. Куран је обична измишљотина настала под утицајем разних секти и легенди, а можда и деловањем злих сила. Сам Аллах зна како је настао.

Jeste izmenjen je u Mekanskoj verziji Kurana jasno pise da ce Alah na Sudnjem danu da spase Jevreje i Hriscane koji su drzali Toru i Injil.

A posle kada se Muhamed malo okurazio krenule su pretnje tipa oni sto ne veruju u dokaze nase mi u vatru bacamo. Inace Muhamed je 100% bio djavoiman covek.

[Александар Милојков]

Jeste izmenjen je u Mekanskoj verziji Kurana jasno pise da ce Alah na Sudnjem danu da spase Jevreje i Hriscane koji su drzali Toru i Injil.

 

Одакле ти овај податак? 

[Ignjatije]

Jeste izmenjen je u Mekanskoj verziji Kurana jasno pise da ce Alah na Sudnjem danu da spase Jevreje i Hriscane koji su drzali Toru i Injil.

A posle kada se Muhamed malo okurazio krenule su pretnje tipa oni sto ne veruju u dokaze nase mi u vatru bacamo. Inace Muhamed je 100% bio djavoiman covek.

 

Извини. Мислио сам да верујеш у причу да је Куран стварно био од Бога а да су га Муслимани изменели.

 

Мухамед јесте био ђавоиман. Сам Куран и Сунет говоре о томе. Био је и сексуално оптерећен... али да не идемо сада даље. Није прикладно о томе говорити нити је то тема.

 

Чуо сам и да је у једној џамији пронађен вема стар Куран другачијег садржаја од званичног. Али не могу да сетим где. Помози ако знаш.

[Jurodiv]

Slabo nešto muslimana na ovom forumu

[emilija]

u videu on ZAMISHLJA , trazi od slushalaca da oni ZAMISHLJAJU i posto im je to nemoguce, to im je i dokaz za tvrdnje. Tako je to kad um gradi Gospoda a ne obrnuto i kraj priche.

[Александар Милојков]

u videu on ZAMISHLJA , trazi od slushalaca da oni ZAMISHLJAJU i posto im je to nemoguce, to im je i dokaz za tvrdnje. Tako je to kad um gradi Gospoda a ne obrnuto i kraj priche.

 

Да, управо тако. Кад од своје пројекције, што би рекао Фојербах, направиш Бога. Ево, нека читају муслимани ако хоће. Не морају да постану хришћани, али нека се бар потрудие да схвате шта хришћани заиста кажу, пре него крену са неоснованом критиком:

 

О боголиком човеку и о човеколиким боговима

 

И рече Бог: „Да створимо човека по лику Нашем, и по подобију нашем...“

И створи Бог човека, по лику Божијем створи га, мушко и женско створи их.

(Пост. 1, 26-27)

 

           

            Неизрецив је Бог. Несазнајан. Недоступан појмовима људским. Светлост појмова нашег ума и нашег искуства, којима расветљавамо и познајемо свет коме припадамо, пред Богом се гасе. Сви наши рационализми и емпиризми пред Њим су слепи. Бог је у „примраку“ (Изл. 2, 21). Начинио је себи „скровиште од таме“ (Пс. 17, 21). Отуда, сваки покушај човека да „опише“ Бога, да „дефинише“ Бога, да „појми“ Бога представља, како то Свети Григорије Ниски каже, прављење идола. „Јер је сваки појам који потиче од замисливе представе само околишање и нагађање, чиме се природа Божија своди на идола а Бог се не оглашава.“

            И нису људи одолели овом искушењу да Бога „обухвате“ својим појмовима и својим искуством. Слепци су тврдили да виде и тако су настајали идоли, разни „богови“ кроз историју рода људског. Обликовали су људи богове својим појмовима и идејама, својим дефиницијама. Те су своје појмове и идеје утискивали у своје блато, у своје дрво, у свој камен и у своје злато, али и у своје морале, политике, државе, идеологије, у своје револуције и покличе. Тако су настајали и, авај, још увек настају лажебогови и идоли – човеколики богови. Десило се и дешава се и даље управо нешто супротно вољи Правога Бога. Уместо да човек личи на Бога, „бог“ је почео да личи на човека. То је рађало нове и нове религије. У свакој од њих Бог је личио на људе који су га пројектовали својим појмовима и идејама. Он је био по лику и подобију њиховом. Своју су вољу учинили његовом и своје поступке њему су приписали. Човек је стао на место Творца, а Творца је свукао у творевину – овоме су сведоци многе и многе религије и идеологије. Бог је тако постао и алиби за оно што су људи једни другима чинили, сваки у име свог „бога.“ Слављење и обожавање богова постало је замаскирано слављење и обожавање људског ега. Религије су ништа друго до заблуда старог Адама, продужена кроз векове. Оне су само вешто замаскирале ону древну лаж о коју се саплео праотац Адам: „Нећете смрћу умрети...отвориће вам се очи и бићете као богови.“ (Пост. 3, 4-6). И данашњи слепци верују да су им очи отворене и да светлошћу таквог вида познају Бога. Но то што они „виде“ није Бог већ они сами. Они су „као богови“, односно „бог“ кога су пројектовали личи на њих: старословенски на старе Словене, антички грчки и римски на античке Грке и Римљане, арапски на Арапе и тако редом. И ови нови „богови“, данас актуелни, личе на данашње људе. Исти је механизам заблуде, само се на место Бога пројектује другачији човек, другачија култура, морал и обичаји – заиста, праотац Адам продужен кроз векове.

            А шта је са Правим, Неизрецивим Богом? Са Богом који не личи на човека, већ је призвао човека на подобије Себи? Како је човеку могуће да се уподоби Богу који је Неизрецив и Несазнајан? Није ли онда и човек једна тајна, будући да је по икони Тајне и да је призван да се уподоби тој истој Тајни? Може ли човек да позна истинитог човека без познања Истинитог Бога? Није ли прародитељски грех осим лажебогова произвео и лажечовека? Јесте. Нема истинитог човека док постоји смрт и жалац њезин. Док се човек не издигне изнад ње и не узвикне: „Где ти је, смрти, жалац? Где ти је, пакле, победа?“ (1Кор. 15,55), нема истинитог човека. Истине, пак, нема без Бога. Бог је Истина: „Ја сам пут, истина и живот.“ (Јн. 14, 5). Отуда је Бог двојако потребан човеку: да човек позна Истинитог Бога и да позна истинитог човека. Но, ова двојака човекова потреба за Богом је двоједна, јер познање Бога значи бити и истинити човек: „А ово је живот вечни да познају Тебе једнога истинитога Бога...“ (Јн. 17, 13).

            Ради ове двоједне потребе човекове, Бог је постао човек. Својим Оваплоћењем Син Божији донео је човеку право богопознање. Јер, вели: „Нико не зна... ко је Отац, осим Сина и ако Син хоће коме открити.“ (Лк. 10, 22). Он је човеку даровао то своје синовство, како би овај познао Бога, како би коначно видео Бога: „Кад бисте мене знали и Оца мојега бисте знали; и од сада познајете га, и видели сте га.“ (Јн. 14, 7). Христос је богопознање отргао из јаловог, идолопоклоничког појмовног интелектуализма. Познање Бога није „дефиниција“, није „описивање.“ Познање Бога Оца јесте бивање Сином. Само боголики човек може познати Бога. А боголики човек је усиновљени, охристовљени, обожени човек. То, пак, значи познање Сина – поистовећење са Њим. Јер, ако се синовима Божијим не назовемо, нећемо познати Бога Оца. Ако само будемо знали да је Отац, Отац Сину и то ће бити јалови интелектуализам. Бога ћемо познати тек када будемо кадри да му се обратимо са: „Оче наш...“ (Мт. 6, 9). Богопознање није теорија, оно је живот, постојање – бивање Сином. Но, како ће се човек поистоветити са Сином Божијим? На исти начин као што се Он поистоветио са нама, бивајући Христос (Христос=грчка реч која значи Помазаник или јеврејско Мешијах=Месија, Спаситељ). Чиме је Помазаник (=Христос) помазан? Које га то помазање чини Царем Славе? То је Дух Свети који од Оца исходи (Јн. 15, 26). Он је неодвојив од Сина. Духом Светим се Син оваплотио (Лк. 1, 35). Дух Свети је био са Њим на Крштењу (Мт. 3, 16). Духом Светим је Син и Васкрсао и Духа Светог је ниспослао ученицима својим (Јн. 14, 16-17). Исти тај Дух Свети који је Сина Божијег учинио човеком, учиниће и човека сином Божијим – поистоветиће га са Христом. Тако, у Духу Светоме којим смо запечаћени на Крштењу и који нас сабира као Цркву познајемо Сина, поистовећујемо се са Њим, бивајући Тело Његово (=Црква, Света Литургија). Поистоветивши се са Сином, прилазимо Оцу и као Јединородни Син Његов познајемо Га, говорећи: „Оче наш који си на небесима...“ Познајући Бога, бивамо и истинити, обесмрћени људи, јер је то богопознање заправо живот вечни (Јн. 17, 3). Управо тај наш живот, који је сада и овде Света Литургија, уноси нас у живот самога Бога, у вечни однос Оца и Сина у Духу Светоме. Тако познајемо оно што је знању недоступно – Бога, Свету Тројицу.

            Зато, не треба човек да се заварава да ће познати Бога док и сам не постане бог. Само Бог може знати Бога (Лк. 10, 22). Зато је, по речима Светог Иринеја Лионског, Син Божији постао човек, да би човек постао син Божији. Обожење човека јесте једино могуће богопознање. Но, обожење не бива без воље Божије али ни без воље човекове. Бог је кренуо у сусрет човеку и сада је на човеку да и он крене у сусрет Богу. Човек за то има моћи. Будући да је саздан по икони Божијој он је слободан и самовластан. Та моћ од Бога дарована може му помоћи да стигне и до оног другог – до подобија Божијег. То значи да је богопознање немогуће без покрета те људске слободе и самовласности, без подвига. Зато је мало оних који су заиста назвали Бога својим Оцем, а много оних који су остали само „интелектуалци“ који знају да је Отац, Отац Сину. Тешко је човеку то јеванђеоско богопознање, тај јеванђеоски Бог. Много је лакше направити бога по свом лику и жељама, него ли уподобити се Правом Богу. Лакше је следовати тим човеколиким боговима него ли овом, јеванђеоском Богу. Тешко је за Њим ићи зато што Он не личи на човека, на лажечовека. Тешко, зато што јеванђеоски Бог није пројекција људских појмова, идеја, описа и дефиниција. Јеванђеље бежи човечанству. Сувише је савремено за сваку епоху рода људског. Свет још није стигао ни до толеранције, а Јеванђеље захтева љубав. Свет још није ни близу да изађе из егоцентричног поимања слободе и добра као користи, а Јеванђеље захтева љубав према непријатељима. Човечанство, стари Адам кроз векове, је у дубоком блату прародитељског греха, у самољубљу. Зато човек и хрли самопројектованим боговима који личе на њега: на његов морал, културу, обичаје, на сва његова хтења којима је себи угађао, која су му омогућавала да себе уздигне а да друге осуди и понизи, да експлоатише, троши и влада. Јер, обожавајући њих, човеколике богове, заправо обожава себе. Религије нису ништа друго већ једна необуздана воља за моћ. Упознај богове човечанства и упознаћеш само човечанство – старог Адама који је поверовао да ће, сам од себе, бити као Бог. Зато јеванђеоски Бог остаје чудан човечанству, неретко и самим хришћанима.  Реч о Крсту је саблазан и лудост (1Кор. 1, 18)  за све векове старог Адама. Ту лудост Божију не разумеју мудраци овога света, јер без Духа Светога не могу познати Бога (1Кор. 2, 14). Зато су „телесни људи“ саздали богове себи по својој мери и логици. И свету никада није мањкало богова, али му је мањкало и све му више мањка праве вере: „Син Човечији када дође хоће ли наћи веру на земљи?“ (Лк. 18, 18). Господ ово питање упућује свима, укључујући и нас, хришћане. Огледало нам је Јеванђеље. У искушењима нашег времена, пазимо да Бог не почне да личи нас, да на устима имамо Христа, а да нам дела буду Перунова.

 

                                                                                                Александар Милојков 

[Ignjatije]

Ево један одличан рад и одговор Муслиманима и њиховим телозима : http://www.svedokverni.org/pomirite-se-sa-bogom-postanite-ljubljeno-dete-svemoguceg-boga-prepiska-sa-muslimanima-svestenomucenik-danil-sisojev/