Православни пост – сврха, смисао, избор хране и разлози за придржавање правила поста

[Дијана.]

Ne, ne narusava zdravlje, naprotiv, doprinosi zdravlju, dusevnom i tjelesnom, ali napomenuo je neko, mozda opet monah Kalist, da skodi tjelesnom zdravlju tezak post ako nema smirenja...

poznati su mi ti izgovori onih koji nece da poste... ovo ciniti a ono ne zaboravljati, rekao je apostol.. Ali opet za mnoge koji poste post se pretvori u dijetu, a to ne smije biti tako... Tjelesni post se podrazumijeva, i onda je bitno brinuti se o ciscenju duse... a to zapravo uvijek, a u postu narocito se truditi, i vise molitve, cesce pricesce.. to je valjda svrha.. svestenici naglasavaju da je post sredstvo (a pricesce i cijeli nacin zivota cilj), ne sam sebi svrha

[Иван Ивковић]

Умало да отворим нову тему о забави а сад видим да већ има најмање две. Елем, шта ћемо с овим?

Памтите да час, који од вас одузима ваша лењост, може да буде последњи у вашем животу и да за њим може доћи смрт и суд. Махните се уживања.

-Поуке оптинских стараца

Немојте рећи да наведено важи само за монахе. Онај метод око поста "два корака напред, један назад" нас неизбежно доводи до тога да у једном моменту оставимо (коначно ставимо у други или ко зна који план) све светско и постанемо "мегасхимници" без обзира на услове у којима живимо. Човек јесте биће игре али чини ми се да у тим тренуцима "рвање са Богом" (п)остаје једина потребна игра.
Није ли негирање овог закључка само последица жеље за самоугађањем?

[Иван Ивковић]

Није ли негирање овог закључка само последица жеље за самоугађањем?

 

 

LISA

Nov 05 2014 18:31

Pa nije samo u pitanju "samougadjanje". Ima tu i drugih faktora. Ljudi se razlikuju. Ja nisam za uravnilovku jer ona vodi u licemerje. Svako po svom unutrasnjem ustrojstvu. Ionako covek od sebe ne moze da pobegne, a drzim da je samoobmana u oba pravca (i o vlastitom savrsenstvu i o vlastitom nesavrsenstvu) najpogubnija. No, sve tece, i sve se menja...

[Драган άσημος :)]

Ево га нешто за почетак поста, по мом избору.

 

Телесни човек не схвата духовно блаженство које произилази од молитве и врлине. Он чак ни делимично не може да схвати какво ће бити блаженство у оном веку. Он не зна ништа узвишеније од земаљског, телесног блаженства, те будућа добра сматра маштом и уображавањем. Духовни, пак, човек из искуства зна за блаженство врлинске душе и израније у срцу своме има предукус будућег блаженства.

 

*

 

Водећи духовни живот, човек се све више одуховљава. Он почиње у свему да види Бога и пројаву Његове силе и моћи. Он свагда и свуда види себе у Богу, те да је од Њега зависан у свему, па и у најмањем. Исто тако, водећи телесан начин живота, човек све више постаје телесан. Он ни у чему не види Бога, ни у најчуднијим појавама Његове Божанске силе, већ у свему - само тело и материју. Пред његовим очима нигде и никад нема Бога (Пс. 35,1).

 

Св. Јован Кронштатски

МОЈ ЖИВОТ У ХРИСТУ

[JESSY]

Свети Игњатије Брјанчанинов: О посту

28. новембар 2014. - 8:16

Свети Игњатије Брјанчанинов

Глава врлина је – молитва; њена основа – је пост.

Пост је непрекидна умереност у храни, са разумном пробирљивошћу.

Горди човече! Ти машташ тако много и високо о твом уму, а он је потпуно и нераскидиво зависан од желуца.

Закон поста, који је наизглед закон за црева, у ствари је закон за ум.

Ум, тај цар у човеку, ако жели да преузме права на своју самодржавност и да их сачува, мора се пре свега потчинити закону поста. Само тада ће он бити непрестано снажан и бистар; само тада он може владати над жељама срца и тела; само уз непрестану трезвеност он може изучавати јеванђелске заповести и следити их. Основа врлина је – пост.

Тек створеном човеку, уведеном у рај, дата је јединствена заповест, заповест о посту. Наравно, дата је једна заповест зато што је она била довољна да сачува првоствореног човека у његовој непорочности.

Заповест није говорила о количини хране, само је забрањивала састав. Дакле, нека заћуте они који признају пост само у количини хране, а не и у саставу. Ако се удубе у искуствено изучавање поста, они ће схватити значај састава хране.

Толико је важна заповест о посту коју је Бог објавио човеку у рају да је, заједно са заповешћу, изречена и казна за нарушавање заповести. Казна се састојала у поражавању човечанства вечном смрћу.

И сада греховна смрт наставља да поражава оне који нарушавају свету заповест поста. Онај који се не придржава умерености и избирљивости у храни, не може сачувати ни девственост, ни целомудреност, не може обуздавати гнев, препушта се лењости, унинију и туговању, постаје роб сујете, станиште гордости, коју доноси човеку његов телесни састав, који се највише пројављује од раскошне и обилне трпезе.

Заповест о посту је обновљена и потврђена Јеванђељем. Пазите на себеда срца ваша не отежају преједањем и пијанством (Лк 21,34), завештао нам је Господ. Преједање и пијанство дебљају, не само тело него и ум и срце, то јест, уводе човека, душом и телом, у телесно стање.

Насупрот томе, пост уводи хришћанина у духовно стање. Онај ко је очишћен постом – смирен је духом, целомудрен, скроман, ћутљив, тананих осећања у срцу и мислима, лаган телом, способан за духовне подвиге и умовање, способан за примање божанске благодати.

Телесни човек је свецело погружен у греховне насладе. Он је сладострастан и телом, и срцем, и умом, он није способан не само за духовно наслађивање и примање божанске благодати него ни за покајање. Он је неспособан за духовно занимање уопште: причвршћен је за земљу, утонуо је у материјално, жив – душом је мртав.

Тешко вама који сте сити сада, јер ћете огладњети (Лк 6,25). Тако Реч Божија говори онима који нарушавају заповести светог поста. Чиме ћете се ви хранити у вечности, када сте се овде научили засићењу једино вештаственом храном и вештаственим насладама, којих нема на небу? Чиме ћете се ви хранити у вечности, када нисте окусили ниједно од небеских добара? Како је вама могуће да се храните и наслађујете небеским добрима, када нисте стекли никакав осећај за њих, него сте стекли одбојност?

Насушни хлеб за хришћане је – Христос. Насићивање тим хлебом је ненасито – то је спасоносно преједање и наслађивање, на које се позивају сви хришћани.

Ненасито се насићуј речју Божијом; ненасито се насићуј испуњавањем Христових заповести, ненасито се насићуј за трпезом коју си (Боже) припремио…насупрот тлачитеља мојих, и напајај се из препуне чаше (Пс 22,5).

Од чега да почнемо, каже свети Макарије Велики,[1] ми који се никада нисмо бавили испитивањем наших срца? Стојећи изван, куцаћемо молитвом и постом, како је Господ и заповедио: Куцајте, и отвориће вам се (Мт 7,7).

Тај подвиг, који нам саветује један од највећих учитеља монаштва, био је подвиг светих апостола. У његовом амбијенту су се они уподобили да чују глас Духа. А док они служаху Господу, говори писац њихових дела, и пошћаху, рече Дух Свети: Одвојте ми Варнаву и Савла на дјело на које сам их позвао. Тада они, постивши и помоливши се Богу и положивши руке на њих, отпустише их (Дап 13,23). Из окружења подвига, који су чинили пост и молитва, чула се заповест Духа о призвању незнабожаца у хришћанство.

Како је необична целина коју чине пост и молитва! Молитва је немоћна ако није заснована на посту и пост је неплодан ако на њему није саздана молитва.[2]

Пост ослобађа човека од телесних страсти, а молитва се бори са душевним страстима, и победивши их, прожима сав састав човека, очишћује га; у очишћени словесни храм, она уводи Бога.

Ко не обрађујући земљу засејава: тај упропаштава семе и уместо пшенице ће пожњети трње. Тако и ми, ако будемо сејали семена молитве не изоштравајући тело: уместо правде, као плод донећемо грех. Молитва ће бити уништена и покрадена од стране разних сујетних и порочних помисли и маштања, оскрнавиће се сладострасним осећањима. Наше тело је настало од земље, и ако га не обрађујемо, као земљу, никада нећемо моћи донети плодове правде.[3]

Напротив, ако неко обрађује земљу са великом ревношћу и трудовима, али је остави незасејану: њу ће густо прекрити коров. Тако, када тело бива истанчано постом, а душа се не обрађује молитвом, читањем, смиреноумљем: тада пост постаје родитељ многобројних корова – душевних страсти: високоумља, сујете, презира.[4]

Шта је то – страст преједања и пијанства? Онај ко је изгубио уредну, природну жељу за јелом и пићем, тражи далеко већу количину и разноликост својстава истих, а не само толико колико је потребно за одржавање живота и телесних снага, на које претерано храњење делује супротно од своје природне намене, делује штетно, слабећи и разарајући их.

Жеља за храном исправља се једноставном трпезом и уздржавањем од преједања и наслађивања храном. Прво је потребно напустити преједање и наслађивање: тиме се и изоштрава жеља за храном и постиже се уредност. Када пак жеља постане уредна: тада се она задовољава једноставном храном.

Насупрот томе, жеља за храном која се задовољава преједањем и наслађивањем отупљује. Ради њеног побуђивања, ми прибегавамо разноразним укусним јелима и напицима. Жеља у почетку делује као да је задовољена; затим постаје сложенија и на крају се претвара у болесну страст, која тражи непрестано наслађивање и преједање, и која стално остаје незадовољена,

Намеравајући да себе посветимо служењу Богу, поставимо у основу нашег подвига пост. Суштинска карактеристика сваке основе мора бити непоколебљива чврстина: иначе грађевина која се на њој гради неће моћи стајати на њој, ма колико она била чврста. И ми, никако и никада, ни пред каквим предлогом, немојмо допустити себи да нарушимо пост преједањем, а нарочито не опијањем.

Свети оци за најбољи пост сматрају узимање хране једном на дан, и не до ситости. Такав пост не раслабљује тело дуготрајним гладовањем и не оптерећује га сувишном храном, а уз то га одржава способним за душекорисну делатност. Такав пост не представља никакву нарочиту посебност, и зато онај који пости нема разлога за преузношење, чему је склон човек поводом саме врлине, посебно ако се она оштро истиче.

Ко се бави телесним радом или је толико слаб телом да се не може задовољити узимањем хране једном дневно, тај мора јести двапут. Пост је ради човека, а не човек ради поста.

Али при сваком узимању хране, и ретко и често, строго се забрањује преједање: оно човека чини неспособним за духовне подвиге, и отвара врата другим телесним страстима.

Неумерени пост, то јест, дуготрајно претерано уздржавање од хране, није одобрено од стране светих отаца: због неумереног уздржања и изнемоглости човека до које због њега долази, човек постаје неспособан за духовне подвиге, и често се окреће преједању, често упада у страст преузношења и гордости.

Својства хране су веома важна. Забрањени рајски плод, иако је био прелепог изгледа и укуса, погубно је деловао на душу: донео јој је познање добра и зла, и тиме је уништио непорочност у којој су створени наши праоци.

И сада храна наставља снажно да делује на душу, што је нарочито приметно при употреби вина. То деловање хране заснива се на њеном различитом деловању на тело и крв, и на томе што се испаравање и гасови које она изазива у желуцу подижу у мозак и имају утицај на ум.

Из тог разлога, сва опојна пића, нарочито од житарица, забрањена су подвижнику, зато што ум лишавају будности, а тиме и победа у мисленој борби. Побеђени ум, нарочито сладострасним помислима, наслађујући се њима, губи духовну благодат; оно што је задобијено многим и дуготрајним напорима, губи се за неколико сати, за неколико минута.

Монах нипошто не треба да употребљава вино, рекао је преподобни Пимен Велики.[5] То правило треба да следи и сваки благочестиви хришћанин, који жели да сачува своју девственост и целомудреност. Свети оци су следили то правило, а ако су и употребљавали вино, то је било веома ретко и са највећом умереношћу.

Заљућена храна мора бити протерана са трпезе подвижника, зато што побуђује телесне страсти. То су бибер, ђумбир, и други пикантни зачини.

Најприроднија храна је она коју је Творац одредио човеку – одмах по стварању – храна из биљног царства: Бог је рекао нашим прародитељима: Ево, дао сам вам све биље што носи сјеме по свој земљи, и сва дрвета родна која носе сјеме; то ће вам бити за храну (Пост 1,29). Тек после потопа је разрешена употреба меса (Пост 9, 3).

Биљна храна је најбоља за подвижника. Она најмање распаљује крв, најмање гоји тело; испарења и гасови који се од ње ослобађају и улазе у мозак, најмање делују на њега; на крају – она је најздравија, јер производи најмање слузи у желуцу. Из тих разлога, при њеној употреби, изузетно лако је сачувати чистоту и бодрост ума, а уједно са њима и његову власт над целим човеком; приликом њене употребе слабије делују страсти, и човек је способнији за бављење благочестивим подвизима.

Јела од рибе, нарочито припремљена од крупне морске рибе, имају већ сасвим друге особине: она осетније делују на мозак, гоје тело, распаљују крв, испуњавају желудац штетним слузима, нарочито при честој и непрекидној употреби.

Та дејства су неупоредиво јача од употребе месне хране: она крајње гоји тело, дајући му посебну гојазност, распламсава крв; њена испарења и гасови веома оптерећују мозак. Из тог разлога, монаси је уопште не употребљавају; она приличи људима који се, живећи у свету, стално баве напорним телесним пословима. Али и за њих је њена стална употреба штетна.

„Како!“ – повикаће овде умишљени интелектуалци: „Месна храна је од Бога разрешена човеку, а ви забрањујете њену употребу?“ На то ми одговарамо речима апостола: Све мије слободно, (то јест, све ми је дозвољено) али све не користи; све мије слободно, али све не изграђује (1 Кор 10,23). Ми избегавамо употребу меса, не зато што га сматрамо нечистим, него зато што оно ствара нарочиту гојазност у читавом нашем саставу, и спречава духовно напредовање.

Света Црква својим мудрим утемељењима и поставкама, разрешавајући хришћанима који живе у свету употребу меса, није допустила његову непрекидну употребу, него је време месоједенија раставила периодима уздржавања од меса, периодима у којима се хришћанин отрежњује од свогчмесоједенија. Такве плодове поста искуством може дознати на себи свако ко их се придржава.

За монахе је забрањена употреба меса, дозвољена је употреба млечне хране и јаја, у време месоједенија. У одређеним периодима и данима њима је разрешена употреба рибе. Али највећи део времена они могу употребљавати само биљну храну.

Искључиво биљну храну употребљавају најревноснији подвижници благочешћа, нарочито када осете у себи похођење Духа Божијег (2Кор 6, 17), због раније наведене погодности те хране и њене јефтиноће. За пиће они користе једино воду, избегавајући не само распаљујуће и опијајуће напитке него и хранљиве, какви су сви напици од житарица.[6]

Правила поста су установљена од Цркве у циљу помоћи њеним чедима, као руковођење за читаву хришћанску заједницу. Притом, свакоме се препоручује да испитује себе уз помоћ искусног и разборитог духовног оца, и да не узима на себе пост који премашује његове снаге: зато што, понављам, пост је ради човека, а не човек ради поста: храном која је дата за одржање тела не треба га уништити.

„Ако обуздаш црева“, рекао је свети Василије Велики, „ући ћеш у рај, ако пак не обуздаш, бићеш жртва смрти.“[7] Под именом раја овде треба разумети благодатно молитвено стање, а под именом смрти страсно стање. Благодатно стање човека, у време његовог пребивања на земљи, представља његов залог вечног блаженства у небеском Едему; а пад у власт греха и душевног мртвила је залог пада у адску провалију ради вечног мучења. Амин.

Извор: Светосавље

[JESSY]

Темељ свих добрих дела је пост. Њиме се кроте дивље страсти и одступају рђаве жеље. Сећање на смрт, сузе, целомудреност, ишчезнуће нечистих помисли - резултат су поста. Постом се сасеца небрига и немар, пороци пагубни за душу. Пост искорењује сваку срамну сањарију и ствара у човеку страх Божији и жељу за вечним животом. У душама које посте како заповеда наша света Црква, почива Господ. Они који посте имају наду да ће наследити Царство Небеско.

Онај ко запоставља пост, нека зна да премеће темеље свих врлина, зато што је пост почетак сваког душевног делања и пут који води Христу. Да би неко постио, потребно је стрпљење јер, треба се уздржати неких јела која пријају телу и задовољавају га.

Обилно и омиљено јело отвара у души пут ка телесним помислима. И, дешава се много пута да се у нама буде страсти после много година, и то само због прождрљивости.

И тако мало по мало, неприметно, осећа се духовна охладнелост и ишчезава божанска ревност за пост. Руши се сваки човеков покушај за врлину и настаје дремљивост душе која је почетак духовне смрти. Душа се испуњава мраком, узнемиреношћу и охолошћу а на крају долази униније (чамотиња), која је одсуство труда за било које духовно делање. Тело је по природи својој лењиво и ако га не приморавамо, никада нећемо осетити сладости духовног живота. Зато што је тело супарник душе и тражи оно што она не жели, као што каже апостол Павле: "Тело жели против духа, а дух против тела, јер се једно другом супротставља". Храна, као и сва друга блага, дар су Божији. Употреба њихова је разумна, а злоупотреба неразумна и погибељна.

Треба да упознамо добро наше слабости и болести, да би предузели одговарајуће мере. Никада не треба да се излежавамо, јер захтеви тела не јењавају. Колико га више изнуравамо постом, утолико веће имаћемо духовне плодове. Колико га више разнежујемо и пазимо, толико му зла наносимо. Али то зло се не задржава само у телу, него се преноси и на душу. То двоје су чврсто повезани и чине целог човека. Само их смрт раздваја, да би их Бог опет спојио у вечности - васкрсењем!

Не плашимо се када бунтује тело, јер оно хоће што је лако и удобно. То није на нашу духовну корист. Лишавања и глад жалосте тело. Не обраћајмо пажњу на његову реакцију. О телу ћемо бринути само дотле док не смета души. Када се прохтеви тела увећају, ми не треба да попустимо. Безумне телесне жеље отварају врата за раскалашне жеље и дела.

Ово нам изгледа мало невероватно. Међутим, то је дестилат богатог искуства Отаца Цркве који су то у пракси испробали небројано пута. Они који су исушили тело постом, савршено су знали корист коју је то имало за душу. Који заузда тело, може да влада и рђавим жељама. Који презире ситне ствари, бива побеђен од крупних! Који ратује са непријатељем у овом пролазном животу и трпи тугу и злопаћење тела, неће се бојати будућег Суда.

Ђаво се бори да укине пост. Не говори нам одмах да не постимо, већ нам постепено предлаже да га мало ублажимо. То је за њега довољно, јер ће касније тражити следећи уступак, па када нас затекне немоћне, напашће нас и сасвим победити.

Не заборавимо да он не спава ни дању ни ноћу. Стоји, чека и вреба да нас зароби. Свезли, лукави, препредени и бесрамни чека нашу најмању немарност у вези поста, да потом уђе у душу и да нам нашкоди. Знајући ђаво да човек по природи воли удобност и утеху телесну, па то користи да у нама узбуди грешне страсти.

Знај добро да су ти неопходни мудрост и разборитост за савладавање тешкоћа које доноси пост. Не заборави да ћеш напредовати споро а не брзо, јер, као што раније рекосмо, велики и изненадни скокови у врлинама су опасни. Почнимо, дакле, од малих трудова да би могли стићи до великих. Стварно је мудар онај који пази на ситнице, јер ће касније моћи да се бави и великим стварима. Не може неко да ужива у свему и да мисли да ће лако савладати своје страсти. Лиши се малог, да би могао да се лишиш и већег. Једи умерено јер тада ћеш моћи да постигнеш прилично ствари у врлини. Када човек нема мере, бива гори од животиње. Претрпевши малу жалост због лишавања неких укусних јела, моћи ћеш касније да отрпиш и велике жалости у животу.

Безумни су они који за једну малу угодност жртвују Царство Небеско. Боље је трпети телесна искушења, него бити осуђен од Христа као лењивац. Мудри и разборити више воле смрт, него да буду оптужени као немарни за своје спасење. Мудар човек је обазрив и будан, настојећи да сачува свој живот од замки ђавољих.

Богоносни Василије Велики бележи: "Ко је у малим пословима немаран, нека не мисли да ће извршити многа и велика дела".

Дакле, буди мужеван у врлини јер, плашљив човек има слабост да превише воли своје тело, избегавајући пост који толике радости доноси души. И, поврх свега, то је знак неверја. Не заборавимо пост који је Господ извршио четрдесет дана пре него што је почео Своје спасоносно дело. Пост је благословена врлина, само треба да буде у складу са црквеним прописима.

Имај храбро срце, презирући опасности које ти ствара ђаво да би те уплашио. Храброст срца се рађа од сведочанства савести која делује правилно када испуњавамо заповести Христове. Нада наша у Господа Христа, укрепиће нашу борбу.

Потребно је дуго и предано радити на обрађивању душе уз помоћ поста. Пост треба да буде праћен у сваком случају смирењем, да би се добили духовни плодови. У противном, узалуд све чинимо, јер и демони не једу ништа, али немају смирење. Пост нам отвара пут за остварење прекрасних дела, а пре свега за љубав према Богу и ближњима. Исплати се да учинимо малу жртву да би добили плату "стоструко" у Царству Небеском.

 

http://sveti-jovan-krstitelj.blogspot.com

[миркан]

Под знаком питања - доцент Весна Димитријевић Срећковић


Гошћа емисије је професор др Весна Димитријевић Срећковић, са института за ендокринологију Медицинског факултета Универзитета у Београду. Осим што је врхунски научник, она је и ауторка књиге ''Пост, пут у живот'', у којој објашњава тезу да осим духовне пост има и здравствене добробити. Разговарала Сања Лубардић.

http://www.slovoljubve.com/sites/default/files/79/14/12/16.12.14_-_pod_znakom_pitanja_-_vesna_dimitrijevic_sreckovic_-_0.51.36.mp3

 

http://www.slovoljubve.com/emisije/pod-znakom-pitanja-docent-vesna-dimitrijevic-sreckovic

[JESSY]

СВЕТИ ВАСИЛИЈЕ ВЕЛИКИ - О ПОСТУ

Пост је многоцени дар Божји. Установа прастара, која се очувала као отачко наслеђе и стигла до наших дана. Примите пост са радошћу.Примите сиромашни свога другара. Примите слуге ваш одмор. Примите богати њега који вас спасава од опасности преједања и који чини укусним оно што од сталне употребе постаје безукусно. 

Болесници примите мајку здравља. Здрави - осигурање вашег здравља. Упитајте лекаре, и рећи ће вам како ништа није толико сумњиво и несигурно као здравље. Због тога савесни помоћу поста настоје да сачувају своје здравље и да се избаве од разрушавајуће тежине угојености тела. 

Не тврди како не можеш да постиш, наводећи као изговор болест или телесну немоћ, пошто, с друге стране, целог живота свога мучиш тело своје са прождрљивошћу.

[Иван Ивковић]

Већ је много речено о томе да је лепо и корисно трудити се у посту али сад ме занима како наћи меру да не одемо у другу крајност, тј. да се не занесемо па натоваримо на себе више него што можемо понети? Како наћи своју меру поста и подвига уопште?

[feeble]

Ja nesto mislim da je vise u trendu ublazavanje posta, i da se vise tu zastranjuje.

Bas sad naidjoh na zanimljiv tekst kako su postili stari Pirocanci

 

http://momcilovac.blogspot.com/2014/12/blog-post_20.html

[Иван Ивковић]

Ja nesto mislim da je vise u trendu ublazavanje posta, i da se vise tu zastranjuje.

Bas sad naidjoh na zanimljiv tekst kako su postili stari Pirocanci

 

http://momcilovac.blogspot.com/2014/12/blog-post_20.html

 

Зашто су стари Пироћанци били тако строги у посту, и по данашњим хуманистичким мерилима, просто немилосрдни ка себи, својој деци, својим ближњима? Зато што је њихово простодушно богољубље било извориште опитних знања по којима су они срцем осећали да је немогуће истовремено бити и сластољубив и богољубив (II Тим 3-4) и да је пост “извор сваког добра” (Свети Јован Златоуст)  који “малену децу чува, младима даје разборитост, а старцима достојанство.” (свети Василије Велики). Они су осећали да пост чува срце од тромости (Лк 21,34) и  да “уводи хришћанина у духовно стање” те он постаје “смирен духом, целомудрен, скроман, ћутљив, тананих осећања у срцу и мислима, лаган телом, способан за духовне подвиге и умовање, способан за примање божанске благодати” (Свети Игњатије Брјанчанинов)...

У реду је то и хвала ти за чланак. Поставио сам ово питање због оних (мањине, јел'?) који су спремни да дају од себе и више него што би требало. Како да им то не буде на штету? Овде је врло лепо описано уздржање у храни ал' има и оно друго. По којим знацима се може препознати да неко "пости" престрого?

[feeble]

Претпостављам да ту може да помогне духовник или свештеник. Он би требало да процени ако неко на себе товари више него може да издржи. А и тај који пости ваљда зна колико може да издржи, а ако не зна онда је ту духовник да види о чему се ради.

[Иван Ивковић]

По којим знацима се може препознати да неко "пости" престрого?

Један од разлога је лепо образложен на теми Ја сам гора од свих – Ја сам гора од свих – Ја сам гора од свих.

[JESSY]

[Дијана.]

Умало да отворим нову тему о забави а сад видим да већ има најмање две. Елем, шта ћемо с овим?

Немојте рећи да наведено важи само за монахе. Онај метод око поста "два корака напред, један назад" нас неизбежно доводи до тога да у једном моменту оставимо (коначно ставимо у други или ко зна који план) све светско и постанемо "мегасхимници" без обзира на услове у којима живимо. Човек јесте биће игре али чини ми се да у тим тренуцима "рвање са Богом" (п)остаје једина потребна игра.

Није ли негирање овог закључка само последица жеље за самоугађањем?

Ne smijemo biti kruti i strogi u zahtjevu prema drugima, narocito ako projektujemo svoju prirodu. Npr. lako je nama melanholicnog temperamenta (i flegmaticima, tj. introvertima) da se uzivimo u duhovnost i odricanje od culnog i svjetskog uzivanja, jer nam je u skladu s prirodom. Ali KAKO da to isto s pravom ocekujes od kolerika i sangvinika, tj.ekstraverta, on treba toliko da rusi i gusi svoju prirodu, pitanje je kud ce ga taj napor odvesti. A oni su tako korisAko vidi samo takav krut zahtjev za gusenje svoje zivotnosti i temperamenta on moze da odbaci prvo ljude koji mu to namecu a onda i samo hriscanstvo. (stalno, sa zaljenjem, gledam to ovde)

Zlatna sredina i mjera su cini mi se najveci zakon za sve ljudsko. Zasto ako zelimo i mozemo da budemo velikoshimnici, da se patimo u svijetu i prekrajamo svijet prema sebi, sto je nemoguca i uzaludna borba, a manastiri zvrje prazni? Drugo je to ako bude Crkva opet progonjena pa neko MORA da nosi monaski postrig i podvig u svijetu... Samougadjanje jeste jedan pol tu, ali zatvaranje sebe u sliku prepodobnosti postavljajuci nedostizan i neljubavan primjer drugima je takodje samougadjanje - sujeti i gordosti... nezaboravne su mi rijeci 'pun je ad gordih devstvenika'. Djeci ne mozes i nehumano je zabraniti da se igraju, a odrastao covjek je umnogome to dijete (ne u smislu toga sto je Hrist trazio, po cistoti, ljubavi i nezlobivosti, nego upravo po hedonizmu). Covjek mora da prevazilazi svoju tjelesnost i hedonizam ako je hriscanin, ali to moranje mora doci iznutra i moze se sprovesti a da ne izazove neki kontraefekat samo utoliko ukoliko dolazi iznutra... Vjerovatno po principu ucenja uopste - datost i sadasnje stanje - pa se postavi cilj malkice iznad toga.. i onda tako postepeno... Radost i drustvenost nekad se preklope sa hedonizmom i krsenjem ovog ili onog principa. Ali tu je nekako i ljubav i odnosenje prema drugom covjeku. Hriscanin masi svoju svrhu u svijetu ako je 'partibrejker' tj. ugusivac radosti, druzenja i ljubavi.