Заједница и другачијост

[JESSY]

...ово што следи су одломци из књиге о.Милића Драговића - ''Како заједно а од Бога различити''....

 

митр. Јован Зизијулас - Заједница и другачијост

 

Заједница и другачијост: како да измиримо ове речи? Зар се оне и узајамно не искључују? Није ли древна истина да је то по дефиницији други за мене непријатељ и извор мог "Првородног греха", како то вели француски философ Сатр ("Битије и ништавило", 1949.). Наша западна култура као да потврђује овакав поглед на много начина. Индивидуализам је присутан у самим основама те културе. Од када је Боетије у V веку поистоветио личности (персона) са особом (појединцем: индивидуом) - "личност је индивидуална супстанца разумне природе" – а блажени Августин, отприлике у исто време, истакао значај свести и самосвести у разумевању личности, западна мисао никада није престала да на њему темељи себе и своју културу. Срећа и "права појединца" постали су део америчког устава и заштићени су уговорима и међународним законима. Све
ово повлачи као последицу да је заштита од другог основна неопходност. Све више и више осећамо претњу од присуства другог. Присиљени смо и поучени да другог сматрамо за свог непријатеља, пре него што њега или њу доживимо као пријатеља. Заједница са другим није првобитна, него је саздана на огради која нас штити од опасних утицаја присуства другог. Другог прихватамо само у мери у којој он није претња нашој приватности или у мери у којој је користан нашој личној срећи.
Нема сумње да је ово последица оно што богословским језиком зовемо "грехопад човека". Ово је патолошки проблем, укорењен у дубинама нашег постојања, наслеђен од рођења. Зове се страх од другога.
Све је последица одбацивања Онога који је Други пар exцeллeнцe, нашег Творца, одбаченог од првог човака, Адама – а пре Адама од демонских сила које су се побуниле против Бога. Суштина греха је страх од Другога, и страх је један од узрока тога одбацивања. Када је једном потврђивање "себе" остварено одбацивањем, ане прихватањем Другога – ово је Адам у својој слобофи избора слободно одлучио – сасвим је природно и неизбежно да други постане непријатељ и претња. Помирење са Богом је назаобилазан предуслов за помирење са сваким "другим" (човеком).

 

 

 

[JESSY]

Чињеница да је осећање страха од другога патолошки својствено у нашем постојању, узрокује да страх није само према другим, него и према свему другачијем. Ево нас на осетљивом месту, за које мислим да захтева озбиљно разматрање. Јер свакако, оно показује колико је само дубок и колико распрострањен страх од другога: ми, наиме, нисмо просто уплашени од одређеног другог или других, него, ако и прихватимо друге, ми ћемо прихватити под условом да су, некако, као и ми. Потпуна другачијост је за нас анатема. Већ сама по себи различитост је претња. Да је ово свеопшта и патолошка појава потврђује чињеница да чак и када разлика не представња за нас претњу ми је ипак одбацујемо, јер нам је свака различитост одбојна и не волимо је. Прост пример: иако нам црна особа никако не представља претњу, ми одбацујемо њега или њу, на основу пуке расне разлике. Данас ћемо се сви сложити да је ово бесмислено, али толико да је других префињених примера који показују да страх од другог у ствари
није ништа до страх у различитности, све хоћемо да у другог пресликамо свој сопствени лик, што показује колико је дубоко укорењен у нашем бићу страх од другога.
Када се покаже да је страх од другог страх од другачијости, долазимо до поистовећења различитости и подељености. Ово компликује и замрачује људско поимање од опасног степена. Моралне последице у овом случају су веома озбиљне. Ми делимо наше животе и људе по признаку различитости. Организујемо државе, клубове, братства, чак и цркве на основу различитости. Када различитост постане подељеност, заједница није ништа друго до начин мирољубивог сапостојања. То ће наравно трајати док узајамни интерес траје, али се лако да окренути у сукоб или борбу чим тај интерес престане. Средине у којима живимо и ситуација у свету у целини потврђује да је данас тако већ уобичајно.

[JESSY]

Црква је Заједница која живи у историји, те отуда у послепадном стању. Предмет ове расправе: тешкоћа у мирењу заједнице са другачијошћу у култури, може се применити и на живот Цркве. Грех као страх од другога и одбацивање другога је стварност доживљена и у Цркви. Цркву чине грешници и она потпуно саосећа битијну и космичку димензију греха која је смрт, шрекид заједнице и коначно раздвајање и распадање (диастасис) живих бића. Ипак ми тврдимо да је Црква у својој суштини света и безгрешна. Овиме се ми православни разликујемо од других хришћана, најпре од протестаната. Шта нам то говори о теми заједнице и другачијости?
Прво што по овом питању извире из Православља је да је суштина хришћанског постојања у Цркви покајање (преумљење = метаноина). Било да га одбацујемо или да да је од нас једноставно уплашен, други нас наводи и призива на покајање. Чак и постојање бола и смрти у природном свету, који нису изазвани од било кога од нас појединачно, треба да нас управе покајању. Сви ми имамо удела у грехопаду Адама и зато осећамо тугу што не можемо да принесемо сву творевину у заједницу са Богом и превладамо смрт. Светост у Цркви се достиже кроз искрено и дубоко покајање. Сви Свети плачу, јер се осећају лично одговорним за Адамов пад и његове последице по невину творевину.
Друга последица оваквог православног става о суштинској светости Цркве је да покајање може бити право и искрено ако су Црква и њени чланови свесни истинске природе Цркве. Потребан нам је образац по коме ћемо да меримо наше постојање. Што је овај образац узвишенији, дубље је покајање. Ето због чега се нам је потребна максималистичка еклисиологија и максималистичка антропологија – па чак и космологија. Православна еклисиолог-ија, истичући светост Цркве, не води и не сме да води у тријумфализам, него у дубоку способност за састрадање и покајање.
Што је образац такве, максималистичке, еклисиологије у циљу разумевања и исправног живота у заједници са Другим? Ко нам може дати душеводитељство и просветљење да бисмо живели у заједници са Другим и са другима у Цркви? Дозволите да са вама размотрим изворе тог душеводитељства и просветљења помоћу неколико основних појмова православног богословља.
 

[JESSY]

а) Личност је другачијост у заједници и заједница у другачијости. Личност је самобитност која извире кроз однос (Схесис, речима грчких Отаца); то је "Ја" које постоји док год је везано са "Ти" које потврђује њено постојање и њену другачијост. Ако одвојимо "Ја" од "Ти" изгубићемо не само њену другачијост, него и само њено биће; једном речју не може га бити једно без другог. Ово разликује личност (персона) од особе (индивидуе). Православно поимање Свете Тројице је једини начин да се дође до поимања личности: Отац се не може ни на тренутак замислити без Сина и Духа и то исто важи и за друге две Личности у њиховом односу са Оцем и међу собом. У исто време свака од Личности је толико јединита да су њена ипостасна или личносна својства непреносива са једне Личности на другу.
б) У свом антрополошком значењу, као и у богословском, личност је непојмива без слободе; она је слобода да се буде други. Избегао сам да изрекнем "другачији" уместо "други", јер се "другачији" може разумети у смислу каквоте (паметан, леп, свети) и није цела личност. Но, није неважно да су у Богу све ове каквоте заједничке и све три Личности. Личност не подразумева само слободу да поседује различите каквоте, него најпре слободу да се буде сам Он. Ово значи да личност није подређена нормама и стереотиповима; она се не може разврстати на било који начин; њена јединост је потпуна. А то потврђује да је само Личност слободна у пуном смислу.
Али опет, као што смо поменули, како једна личност није личност, ова слобода није слобода од другог, него је слобода за другог. Тако слобода постаје истоветна са љубављу. Бог је љубав, јер је Он Тројица. Ми можемо да волимо само ако смо личности, тј. ако допустимо да други буде зависта други, а опет да буде и у заједници са нама. Ако волимо другог не само упркос његовој или њеној различитости од нас, него јер су различити од нас, оли радије други него ми сами, тада живимо у слободи као љубави и љубави као слободи.
в) Личност је стваралаштво. Ово се односи на људску личност и последица је поимања слободе као љубави и љубави као слободе. Слобода није од, него за нешто друго, а не за нас саме. Личност тиме постаје ек – статична – ван граница себства.
Али такав усхит не сме се сматрати као преокрет према непознатоме и бескрајном; то је покрет прихватања другог.
Стрем личности ка прихватању другог је толико јак да није ограничен на "другог" који је потпуна слободна благодат те личности. Као што је Бог створио свет као слободу благодаћу, тако и личност хоће да створи своје сопствено "друго". Уметност је пример тога, а уметник, у пуном смислу те речи, може бити само Личност, тј. стваралац који износи у свет потпуно другу самобитност, као дар слободе и заједнице. Живети у цркви у заједници са другим значи, дакле, стварати културу. Православна Црква је у култури увек била стваралачка.
Стигао сам до места који изгледа да нема везе са нашом темом. Ипак је значајно и неопростиво би одсуствовало из наше расправе о заједици и другачијости. Говорим о еколошком проблему. Какве су његове везе са питањима којима се бавимо овде?
Да будем сажет, јер другачије овде не можемо, еколошки проблем који данас постаје претња Божијој творевини је плата за кризу у односу између људских бића и другачијости осталог дела творевине. Човек не поштује другачијост која није људска, намерава да је подреди себи. Такав је узрок еколошког проблема.
Трагедија овог проблема је и што у очајним покушајима да исправи грешке према природи; Морамо бити опрезни. Православље је позвано да нуди исправан. хришћански одговор на проблем који је изван православне традиције. Природа је нешто "друго" за шта је Човек позван да га принесе у заједницу са собом, потврђујући га као "веома добро" кроз лично стваралаштво. У Евхаристији су природна вешаства (елементи) хлеба и вина позитивно прихваћена, да она стичу личносне признаке (Тела и Крви Христове), у догађају заједнице Духа. Слично, у параевхаристијском чину, све форме праве културе и уметности су начин прихватања природе као другачијост у заједници и то су једини здрави противотрови за еколошку болест.

[JESSY]

Била су ово кратка разматрања о опширној теми. Скромно су вам понуђена од неког ко се упире да досегне битнији значај
нашег Православног богословља и вере. Живимо у времену када заједница са другим постаје невероватно тешка не само изван, него довољно често и унутар саме Цркве. Православље има у својој вери и у свом евхаристијском и еклисиолошком постојању правилно виђење заједнице. Оно о томе мора да сведочи усред западњачке културе. Но, да би ово успешно сведочило, Православље мора да примени на сам начин свог постојања. Поједини православци не могу тако да учине тако, али Црква у целости не може да не учини. Зато Православна Црква треба пажљиво да сагледава свој "начин постојања". Када је "други" одбачен на основу природне, полне, расне, друштвене, националне или чак моралне разлике, православно сведочење је нарушено.
Дозволите ми да поновим оно што сам рекао на почетку овог предавања. Православље је у западној Европи не да би се прозелитски односило, да би импресионирало и "шармирало", својом "егзотичном" појавом. Оно је ту као семе и клица, да буде засађено у тле западне културе, као њен саставни део, да помогне тападној Европи да стекне и живи заједницу са другим на један личан начин, а на основу тријадолошког, христолошког и евхаристијског виђења постојања. Ово се може бити само спорим развојем, кенотичким присуством и истинским узрастањем. То је оствариво једино кроз блиску и стваралачку сарадњу и искрени дијалог са западним Хришћанством и културом.
Нека би Господ Исус Христос, који је испразнио Себе од Своје Божанске вечне славе, е да би у нашу палу природу усадио Његов начин битисања, благосовио, снажио и водио Светим Духом Православну Цркву у западној Европи и њеном животу и сведочењу славе Бога Оца, Сина, и Светог Духа.

[Guest - . . .-]

Ово ми се баш свиђа

[Number15648]

Ви сте Црква Божија, браћо моја. Знате ли ви да сте светиња Богу? Знате ли ви да су телеса ваша храмови Ду ха Божијега? Знате ли ви да нисте своји него Божији? Знате ли ви да вас чека Отац ваш небесни да вас као ма лене храмове своје унесе у свој безгранични и вечни храм? Ако то знате треба да се пазите од сваке нечисто те, и у делима и у жељама, и помислима. Треба да живи те у великом страху од суда Божијега и да се владате као у олтару Бога живога и страшнога.

Кад вас именујем храмом Духа Светога, не именујем вас ја него апостол Божји. Ја само тим потврђујем и истичем личност сваког од вас. А кад вас именујем — опет не ја него апостол Божји — Црквом Божјом онда тако истичемо и потврђујемо вас као чланове Цркве Христове или породице Божије. Дакле и као личности и као чланови цркве ви сте у оба случаја Божији. И као личности и као чланови Цркве ви сте у оба случаја светиња Божија. Тиме су најбоље решена два питања која незнабожни свет никако ниje могао решити; два питања, због којих је Европа примила заиста реке крви па их оставила нерешене. A то je питање личности и заједнице, или речено туђим речима: индивидуализма и социјализма. У рекама крви час је тонуло једно час друго, и час једно се дизало час друго. Али никад обоје нису могли добити од људи право на постојање. Него увек вика с једне стране: Нека утоне личност да би постојало друштво! И вика с друге стране: Нека утоне друштво да би постојала личност! Али обоје се никад није могло довести у склад. Зашто? Знате ли за што? Зато што је светиња изгубљена. Скинута је светиња са човека и са друштва, и све се почело вулгарно водити вулгарним путевима ка вулгарним циљевима. Нити више човек има сажаљења и поштења према друштву нити друштво према човеку. Личност је престала сматрати се светим храмом Духа Божијега и друштво се престало сматрати светом Црквом, тј. светом заједницом или још боље породицом Божијом. А чим је Бог удаљен, сатана се јавио на мегдану да разјарава индивидуалисте против социјалиста с једне стране и са једном својом војском и социјалисте против индивидуалиста с друге стране са другом својом војском. Индивидуализам и социјализам — то су зверска именовања сатанског човечанства, које су потиснуле именовања: храм и црква.

Ми хришћани кажемо као и апостол за личност: храм, а за друштво кажемо црква. Сваки је хришћанин свети храм светога Духа и заједница пак хришћана света Црква Светога Бога. У оба случаја светиња. У оба случаја Божја својина. Да, у оба случаја поштуј хришћанина као самога Христа, а друштво хришћана као сабор Богова. И у оба случаја Божје очинство с Божје стране а с људске стране у првом случају човечије синовство (у односу према Оцу) и човечије братство (у односу човека према људима).

У храму Духа Светога влада Дух Свети. Што значи и у мени и у теби и у мојим рођацима и у твојим рођацима, у свима нама крштенима, који смо храмови Духа Светога, влада један и исти Дух Свети. Тим Духом ми дишемо и живимо. Њиме се освећујемо, њиме сједињујемо међусобно у једно тело, не у тело скотско ни природно него у тело Христово зачето у Назарету без похоте човечије, преображено на Тавору, васкрсло на Голготи, вазнесено на небо.

А када у свима нама, као у светим храмовима, влада Дух Свети, онда и у скупу свију нас, то јест у цркви Бога живога, влада тај исти Дух Свети. А кад у многим људима влада један и исти Свети Дух Божији онда су сви, хиљаде њих или милиони или милијарде — сви као један једини човек. Тако као један и исти Дух Господњи множина постаје као и једнина. Као што опет кроз бригу и љубав пре ма свима и за све један човек постаје као многи, и једни на бива као и множина. Све по сили светога Духа и свете љубави.

Тако је јављени Бог у лику Исуса Христа најтемељније и најсавршеније решио ова два мучећа питања која људи сами никад нису могли нити ће моћи решити. Као што се без кише не може решити мозговима свих људи питање орања и сејања, а кад Бог даде кишу с висина, онда је све добро решено. Тако се ни питање вредности и слободе личности с једне стране нити питања друштва (од најужег до најширег) не може решити без нечега небеснога. Треба да сиђе на људе нешто с неба као што киша пада на суху земљу. A то нешто небесно није нешто него је то неко, и нико други до преславна трећа ипостас Свете Тројице, Дух Свети. Када Он сиђе с неба, и учини од испарљивих и блатних телеса људских храмове Божије, и када све те храмове сједини у свету Цркву Божију, онда људска памет и људска рука нема томе ништа ни да дода ни да одузме. Људска памет и људска рука може само да поруши оно што је Бог сазидао. To je и учињено у Европи. Због тога је дошло до магле и забуне и бунта и револуција и рата и уништења. Јер заволеше безбожни људи више мрак него светлост, и пут сатанин више него пут Христов. Па како су од Христа отпали тако су и пропали. Скинувши са себе сваку светињу и одунувши Духа Светога из себе, они су постали подсмех демонима и животињама. Знају то демони и осећају то животиње. Зато демони све јаче наваљују на бивше људе а животиње све плашљивије беже од њих. Амин.

 

 

 

Св. Николај Велимировић, Кроз тамнички прозор

[Sara"]

Православна еклисиологија, истичући светост Цркве, не води и не сме да води у тријумфализам, него у дубоку способност за састрадање и покајање.

 

Православље има у својој вери и у свом евхаристијском и еклисиолошком постојању правилно виђење заједнице. Оно о томе мора да сведочи усред западњачке културе. Но, да би ово успешно сведочило, Православље мора да примени на сам начин свог постојања. Поједини православци не могу тако да учине тако, али Црква у целости не може да не учини. Зато Православна Црква треба пажљиво да сагледава свој "начин постојања". Када је "други" одбачен на основу природне, полне, расне, друштвене, националне или чак моралне разлике, православно сведочење је нарушено.

 

 

kad li ćemo shvatiti a kad li uraditi. . .