Школство и образовање у Србији

[Ненад Р.]

А шта могу да ураде професори када родитељи не одраде свој посао. А после им је крив и систем и држава и професори, само они, родитељи нису криви.Када васпитају своје дете како треба, онда имају право да оцењују професоре.

И превише често се дешава да они који су највише криви, највише се и жале на друге.

[Ћириличар]

2 hours ago, Ненад. рече

А шта могу да ураде професори када родитељи не одраде свој посао. А после им је крив и систем и држава и професори, само они, родитељи нису криви.Када васпитају своје дете како треба, онда имају право да оцењују професоре.

И превише често се дешава да они који су највише криви, највише се и жале на друге.

Мислим да је смисао родитељског оцјењивања професора да се створи некакав извор података о самим професорима из једне перспективе о њиховом раду. Јесте, биће доста глупе критике као "Он се намерачио на моје дијете јадно да га пита ( а није ништа никада ни учило )!", али биће и конструктивне критике или ће макар изјаве родитеља генерално указивати да ли негдје у неком сегменту наставе нешто фали ( па ће то онда бити сигнал за школску управу или министарство да се дубље позабави могућим проблемом ). Не заборави да дјеца родитељима преносе какви су им професори и онда ће родитељи само преносити ријечи своје дјеце. И онда, ако генерално преовладава негативно мишљење о одређеном професору или о начину наставе или чему год, то је добар сигнал да се можда треба нешто промијенити. 

Читао сам интервју за Политику овог новог министра просвјете и свидјело ми се како је говорио и шта је говорио. Но, видјећемо да ли ће све то остати пусте жеље.

[АлександраВ]

Те анкете су потпуни промашај... нарочито код млађих узраста... Ако ти мене видиш рецимо сат времена у току мог осмочасовног радног времена, и то не сваки дан, колико ти можеш да (про)цениш мој рад? А колико тек неко коме ћеш ти испричати свој утисак о мом раду? А колико тек ако си ти дете које ће да прича о мом (педагошком) раду? При чему ниси само ти мој рад. А нарочито још ако сам администрација, директор и  друго ненаставно особље - библиотекар, информатичар, као што је то случај са оцењивањем у високошколским установама. Сада сви оцењујемо компетентност за наставнички рад на основу само једног делића тог рада, оцењујемо наставнике и машимо тему. Наставници сада треба да усмеравају енергију на задовољавање корисника, какав нонсенс! .. У основним школама покушавају да пресликају Болоњу са њеном самоевалуацијом која обухвата различита анкетирања и SWOT анализе, а све то заправо ништа не значи и скоро нико се у овој земљи не бави озбиљно резултатима анкете него се њима приступа формално, а понекад и потпуно непрофесионално (у анкетама се наводе такви подаци да је то невероватно докле се иде у "разобличавању" лица који су субјекти о којима се спроводи анкета).... тако да, тешко да од овог има икакве користи, ово је само формално испуњавање некаквих критеријума за некакве интеграције и компатибилности без конкретног решавања конкретних проблема. Ми стављамо кармин а зуби су нам покварени или их ни немамо.

[АлександраВ]

Горан Херлинг је  наставник енглеског језика. Предаје у гимназији „Михајло Пупин“ у Ковачици. До недавно је био в.д. директор те школе.

Након смене и постављања Татиане Брткове за в.д. директора, указивао је на бројне неправилности рада органа школе и директорке. То је чинио и на фејсбук страници Нова нада. Оно што је писао документовао је званичним записницима и одлукама органа школе. Над њим се за то време вршио класични мобинг, истичу његове колеге, који укључује и одузимање старешинства без икаквог образложења.

Страница Нова нада дочекује нас речима Едмунда Бурка „Да би зло победило довољно је само да добри људи ништа не чине“. Горан је покушао да учини оно што је до њега. Да укаже на бахатост, непознавање прописа, незаконите радње. То је радио под пуним именом и презименом.

Његове колеге кажу да је Херлинга металном шипком пребила група мушкараца, те да су га тукли по глави, телу, рукама и прстима!

– Професор Херлинг је нападнут у сопственом дому од стране наручене банде фашиста и нељуди. Био је сав крвав и пребачен је у панчевачку болницу, где му је констатован потрес мозга, а због задобијених повреда тешко се креће. Сав је натечен, а прсти су му црни од пребијања – кажу његови пријатељи.

Они наводе да је Херлинг претучен јер се „на свој начин бори против опште фашизације друштва и неправде коју виђамо сваки дан”.

Не улазећи у детаље које познају само на основу неких текстова, на детаље који се баве политичком сменом , насилним преузимањем школе, претњама и уценама, већ само на основу података са странице Гимназије у Ковачици, на којој су описане повреде које је Горан добио када је нападнут у својој кући, један од његових колега  се запитао какво ово време долази.

Да ли је могуће да узбуњивач који указује на неправилности у једној школи добије тешке повреде главе, смрвљене кости прстију, потрес мозга? Да ли је могуће да се то учини некоме из било ког разлога?- упитао је његов колега.

извор

 

[АлександраВ]

Ime profesora Mašinskog fakulteta u penziji Stojana Radenovića nedavno je došlo u žižu javnosti, nakon što je Univerzitet u Beogradu poboljšao poziciju na Šangajskoj listi i plasirao se među 300 najboljih visokoškolskih ustanova u svetu.

Tome je doprineo i profesor Radenović, koji je zahvaljujući svojim rezultatima u matematici - radovima objavljenim u prestižnim međunarodnim časopisima i tome što ga citiraju kolege iz celog sveta, svrstan u grupu najuticajnijih naučnih umova na svetu u 2015. godini.

Publikaciju svake godine objavljuje kompanija "Tomson Rojters", zadužena i za formiranje SCI liste koja rangira najbolje naučne časopise iz celog sveta. U grupi najuticajnijih umova našlo se 3.000 istraživača iz ukupno 30 oblasti, a u svakoj po stotinu, među kojima je u matematici i profesor Radenović.

Pažnju javnosti on je privukao i nesvakidašnjim razmišljanjima o ulozi prosvetnih radnika i odnosu sa đacima i studentima, a mnogi su poželeli da imaju profesora kome je, kako sam kaže, veća radost da popravi jedno dete nego sva priznanja i novac.

Profesori danas teško žive, nezadovoljni su zbog malih plata.

- Sećam se nekadašnjeg dekana na Prirodno-matematičkom fakultetu u Kragujevcu, koji mi je rekao: jeste da prosvetni radnici nisu plaćeni kao lekari i advokati, ali ti si se opredelio za matematiku, a ja za fiziku. Plate nisu velike, ali su redovne, nije to ni toliko loš položaj. Druga stvar je što se kod jednog dela ljudi lakše stvara atmosfera da izražavaju nezadovoljstvo nego da se posvete mišljenju. Promišljanje je najteže, čovek mora da ima neku motivaciju. Ja i danas razmišljam i preslišavam sebe da li sam dobro radio. Prirodno je da se čovek preslišava. Ako čovek ima u sebi dobrotu, ako se opredelio da predaje deci, to mu je najveći poklon i ljubav. Ako nastavnik koji radi u školi ili na fakultetu nije nasmejan, ako nema ljubav prema svom pozivu, to je vrlo opasno i deca će mrzeti školu. Ja sam jedva čekao da idem u školu, voleli smo da dođemo pre časova da igramo odbojku, rukomet, tu su bile simpatije... Teško mi je padalo kad nisam mogao da idem, a deca se danas raduju kad gube neki čas. A što se tiče plata, navešću vam primer: kada sam pre 15 godina stupio u kontakt sa jednim od vodećih profesora na Indijana univerzitetu jer je trebalo nešto zajedno da objavimo, zamolio me da mu nešto pošaljem u pdf formatu i rekao mi da ima stari računar. A kod nas se misli da oni tamo leže na parama.

Gde prosvetni radnici da nađu motivaciju da se posvete učenicima?

- Moje pedagoško gledanje je bilo identično i u gimnaziji i na fakultetu. Ako profesor dođe sa mašnom i odelom i strogo izlaže, takav način predavanja je za većinu studenata odbojan, možda i dosadan, jer autoritet to tako nameće. Predavanje gde studenti ne postavljaju pitanja je zapravo suvišno. I sa učenicima sam se tako ponašao, učio sam zanat od starijih kolega i koleginica. Glavni pedagoški metod u ispitivanju je da đaka pitate spontano i da ga pitanje navodi da sam dođe do odgovora, a ne da mu postavite pitanje na koje sigurno neće znati odgovor.

Kažete da fakulteti na kojima se školuju nastavnici nemaju dovoljan broj pedagoških predmeta. Kako nastavnici da se snađu u učionici?

- Nekada su postojale više pedagoške škole, na kojima je bio veliki broj časova i pedagoških predmeta, danas nije tako. Profesori, naročito oni mladi, moraju da budu odmereni, da promišljaju, da čitaju pedagogiju. Postoji 10 pedagoških principa, glavni je frontalni rad. Evo jednostavnog primera: moja profesorka hemije iz gimnazije u Leskovcu počinjala je čas pitanjem šta smo poslednje radili i najpre smo to ponavljali. Onda pređe na novo gradivo, ali uz put stalno postavlja pitanja iz starog gradiva koje obnovimo i neki koji ne znaju tako zapamte. I na kraju kad završi lekciju, mi je obnovimo. Sada čujem od pojedinih đaka da profesor dođe na čas, otvori dnevnik i proziva. Ima slučajeva da nastavnik pita učenika pola sata i kad nađe pitanje koje učenik ne zna, da mu jedinicu. To prvo nema veze sa moralnošću i daleko je od pedagogije. Ima mnogo kompleksnih i teških stvari u gradivu, ali ako profesor ima dobru volju da neke stvari raščlani, onda to neće biti teško. To može samo profesor koji ima u sebi dobrotu, ali, nažalost, priroda nas nije sve takvim stvorila.

Vi matematiku poredite sa slikarstvom, za većinu đaka je ona bauk. Kako je došlo do toga da je matematika jedan od najtežih predmeta u školi?

- Problem je kako se tumači od prvog dana. Ona je bila bauk i u ranijim vremenima kada je nastajala. Bitan je sami početak, od uvođenja brojeva i oznaka. Moj stav je da udžbenici nisu potrebni učenicima do četvrtog razreda, ali izdavači te knjige izdaju zbog ekonomskih interesa. Te knjige su dobre, ali detetu u prvom razredu nije potreban ni udžbenik, ni radna sveska, te knjige imaju samo komercijalni karakter. Potrebno je da učitelj ima ljubav prema deci i da ih uvede u relacije veće-manje, levo-desno, napred-nazad... matematika je igra do četvrtog razreda i uči se sa jednom sveskom, a ne sa udžbenikom i radnom sveskom. Ista situacije je sa udžbenicima za srednju školu, njih mahom pišu univerzitetski profesori koji ne znaju pedagogiju i time zaklanjaju nedostatak naučnih rezultata. Pisati udžbenik na takav način je zločin. Takvi udžbenici bolje da ne postoje. Moj stav je da udžbenike treba da pišu dobri profesori iz srednjih škola, ali na pristupačan način. Ali kao što sam rekao, suština cele priče je u koristoljublju. Čovek je rođen kao koristoljubiv, a to se manifestuje na mnogo načina, ne samo materijalno. Ja nisam koristoljubiv jer sam shvatio da je čovek konačan i da je moja misija da podučavam.

Jesu li po vašem mišljenju đaci preopterećeni?

- Jesu, škola treba da bude relaksirana, da bude radost. Dati učenicima svaki dan po sedam časova je zločin. Bolje da program bude na nižem nivou, a da deca imaju pet časova u vrh glave. Profesor održi tri časa i ako mora duže od toga da ostane on je nezadovoljan, zamislite kako je tek deci. Smatram da su po tri časa srpskog i matematike u toku nedelje sasvim dovoljni. Ali tu opet dolazimo do koristoljublja, jer svako brani svoj esnaf.

Svaki ministar prosvete je najavljivao reformu obrazovanja.

- Ministar za prosvetu je višak, taj resor ne treba da postoji. Ministar je učiteljica u Mirijevu, jer kad uzme prvi razred, ona, čak iako ima malo iskustva, zna šta treba da radi. Ona u hodu vrši reformu, prvo će da izbaci radne listiće, da nauči decu šta je veće, manje, da broje, da sabiraju... Ministri za energetiku su naši najbolji inženjeri koji rade po elektranama, a sam ministar je višak i ne treba da postoji. Fiskalni savet je suvišan, on ništa ne rešava. Nemam ništa protiv tih ljudi, ali svakom običnom čoveku je jasno da ekonomska kriza nastaje jer vladajući troše više nego što zarade. Kad ja svoju penziju rasporedim, nisam u krizi. I država može da pati. Zanimljivo je istražiti da li postoji član Fiskalnog saveta koji nije ni u jednom upravnom odboru. Da li je moguće uvesti pravilo u Srbiji da jedan čovek ima jedno primanje? Sad će mnogi da kažu šta ovaj priča, ali to su realna pitanja koja vode ozdravljenju društva.

Kakav je vaš stav o plagijatima?

- To nije ništa novo, imate primere da su članovi nemačke vlade plagirali doktorate. Po mom mišljenju to je beznačajno. Doktorat je naučni rad, a ti ljudi koji nešto prepišu se ne bave naukom. Oni u suštini nemaju doktorat, jer njegovo vreme je iscurilo. To nisu naučnici već statistička greška. Ako ja smatram da je nečiji rad plagijat, objaviću kritiku u naučnom časopisu. Dakle, nije priča o tome za medije već za naučne časopise. Da me ne shvatate pogrešno, ne branim nikoga. Jednostavno, nekima je doktorat samo potreban.

Da li je univerzitet trebalo da reaguje?

- Univerzitet štiti sebe, on je institucija od nacionalnog značaja. Ja ne poznajem rektora i prorektore, oni verovatno imaju sličan stav i neće da se bave dnevnopolitičkim pitanjima. Nisu oni zauzeli nikakav politički stav već znaju kako se kritikuje naučni rad. On se ne kritikuje u Danasu, jer Danas je informativni list, ima edukativni karakter, ali nije pozvan da ocenjuje da li je nečiji doktorat plagijat ili ne.

Da li je vas neko plagirao?

- U nekoliko radova koje sam recenzirao sam pronašao delove svojih, poslao sam obaveštenje uredništvu časopisa i oni nisu objavljeni.

Ko je Stojan Radenović

Profesor Stojan Radenović je karijeru započeo kao nastavnik matematike i nacrtne geometrije u Četrnaestoj beogradskoj gimnaziji, potom je predavao na Prirodno-matematičkom fakultetu u Kragujevcu, pa na Mašinskom fakultetu u Beogradu, odakle je otišao u penziju. Sa oko 40 domaćih i preko 90 stranih koautora objavio je veliki broj naučnih radova, preko 130 u časopisima sa SCI liste. Ima više od 4.000 citata. Oblasti kojim se bavi su funkcionalna i nelinearna analiza.

Izvor

[александар живаљев]

Prof dr Slobodan Cvejić, sociolog >

Zašto su neuspešne reforme obrazovanja

 

U preovlađujućoj klimi političkog klijentelizma u kojoj se sve bitne pozicije u javnom sektoru podređuju interesima stranke koja je na vlasti i stavljaju u funkciju političke promocije, primarni ciljevi sistema javnog obrazovanja su gurnuti u drugi plan u odnosu na partikularne ciljeve pojedinaca i grupa uključenih u klijentelističke mreže

 

U modernom svetu reforma obrazovanja nije više veliki administrativni poduhvat koji svakih nekoliko decenija obeleži smenu političkih epoha, nego konstantan proces u kojem se kroz otvoren dijalog nastavnika, roditelja, učenika i administracije redefinišu ciljevi i principi obrazovanja, permanentno mere inputi i rezultati. To je proces u kojem se podešavaju instrumenti upravljanja, preusmeravaju resursi, proces koji podrazumeva produženo školovanje, stalno usavršavanje nastavnika i administracije, široku participaciju roditelja i učenika, regionalno i globalno povezivanje i umrežavanje.

Za ovakav, razvojni pristup sistemu obrazovanja potrebno je najpre uočiti njegov značaj, tj. potrebno je da među kreatorima politika, ali i u celom društvu, preovlađuje shvatanje da je kvalitetno celoživotno obrazovanje neophodno za uspešan društveni razvoj ("društvo znanja"). Potom je potrebno izgraditi viziju uloge obrazovanja u razvoju društva, tj. potrebno je imati opštu predstavu o obrazovanom građaninu kao činiocu i ishodu funkcionisanja obrazovnih institucija. Napokon, za savremen pristup reformi obrazovanja potrebno je kreirati i sprovesti strategiju unapređenja obrazovanja. Kreiranje i sprovođenje strategije unapređenja obrazovanja podrazumeva, naravno, angažovanje različitih resursa, od finansijskih preko ljudskih do institucionalnih, ali dinamički najvažniji element u tom procesu, kohezivni faktor koji sve to povezuje u funkcionalnu celinu je "politička volja". Ovaj eufemizam bi trebalo da znači spremnost "države" (dominantne političke grupe, obrazovnih institucija, ali i institucija kulture, uključujući javne medije) da formiraju otvoren proces usaglašavanja vizije i ciljeva unapređenja sistema obrazovanja i da obezbede postojanost u postizanju tih ciljeva. Na ovom mestu treba shvatiti da je takva "politička volja" rezultat uticaja brojnih faktora: istorijskog nasleđa, globalizacijskih pritisaka, partikularnih političkih interesa, demografskih procesa, itd.

Kako u ovom svetlu oceniti reforme obrazovanja u Srbiji? Najpre treba reći da su u Srbiji planirane i sprovođene reforme obrazovanja, da su neke od njih, kao i u mnogim drugim, čak i razvijenijim zemljama, donele loše rezultate, ali da je čitav obrazovni sistem nekako držao priključak sa evropskim trendovima u tom sektoru. Ova situacija, međutim, počiva na slabim osnovama i zbog toga postoji stalna pretnja pogoršanja i shodno tome opadanja sposobnosti i kompetencija nastavnika, učenika i studenata. Krenimo istim redom.

Što se tiče preovlađujućeg shvatanja značaja obrazovanja za uspešan društveni razvoj, stiče se utisak da ono postoji, jer se povećava procenat visokoobrazovanih, a političarima su puna usta priče o značaju obrazovanja za privredni rast. Ali na delu stvari stoje drugačije: permanentno obrazovanje i visoko obrazovno postignuće je vrlo često vrednost odgajana u porodicama, posebno onima gde su roditelji fakultetski obrazovani, a ne vrednost koju su afirmisale institucije i mediji. Ovo je zbog toga što naš obrazovni sistem niti dovoljno komunicira sa roditeljima niti je uspeo da vrednosti obrazovnog postignuća nametne medijima u konkurenciji raznih popularnih tema i primitivnog populizma. Osim toga, i pored sve afirmativne priče domaćih političara, izdvajanja za obrazovanje iz skromnog državnog budžeta u Srbiji su mala, a efektivnost njihovog korišćenja slaba, što ukazuje da "država" za obrazovanje ne mari onoliko koliko se to predstavlja.

Sa izgradnjom vizije na kojoj bi počivala reforma obrazovanja stoji još lošije: teško je izgraditi viziju zemlje kompetentnih nastavnika i obrazovanih građana u situaciji u kojoj medijima dominiraju zvezde reality emisija i afere sa kupovinom diploma i u privredi koja investitore privlači jeftinom radnom snagom, a zaposlene ponižava prekarnim radnim mestima. Osim toga, obrazovanje je jedno od retkih polja gde država može i treba da afirmiše vrednosti jednakosti i pravednosti, javno dobro koje može da se pravedno raspodeli svim građanima. Umesto toga, u Srbiji se deca iz nižih društvenih slojeva sve teže kreću od nižeg ka višem obrazovanju i češće završavaju u srednjim stručnim školama, marginalne društvene grupe nisu dovoljno obuhvaćene ni osnovnim obrazovanjem, a fakultetsko obrazovanje je u velikoj meri rezervisano za decu iz srednje i više klase…

U ovakvim realnim okolnostima u Srbiji je u poslednjih 15 godina pisano nekoliko novih strategija i zakona u vezi sa obrazovanjem i nije čudo da je veliki deo aktivnosti i rezultata iznetih u njima ostalo slovo na papiru. Ja ne bih rekao da su za to presudna finansijska sredstva, jer i sa ovim što je na raspolaganju i sa značajnom međunarodnom pomoći realizovanom kroz razne projekte može više da se uradi. Ne bih rekao ni da je problem sa sposobnošću i motivisanošću nastavnika i većeg dela administracije, jer bez obzira na niske plate, oni žele da se usavršavaju i žele da njihov rad sa decom pruži rezultat. Najveći problem predstavlja neizgrađenost vizije i nedoslednost u sprovođenju usvojenih strategija. Tu se prepoznaje slabost "političke volje", spremnost da se obrazovni sistem žrtvuje popularnijim političkim ciljevima ili partikularnim interesima političkih klika. U preovlađujućoj klimi političkog klijentelizma u kojoj se sve bitne pozicije u javnom sektoru podređuju interesima stranke koja je na vlasti i stavljaju u funkciju političke promocije, primarni ciljevi sistema javnog obrazovanja su gurnuti u drugi plan u odnosu na partikularne ciljeve pojedinaca i grupa uključenih u klijentelističke mreže. Na rukovodeća mesta se postavljaju ljudi koji su "bliski vlasti", i najjednostavnija radna mesta se dodeljuju "po političkoj liniji", odabir ponuda za školske ekskurzije, izdavača obaveznih udžbenika i dobavljača opreme i učila često zavisi od privatnih aranžmana, a ne od prilagođenosti dogovorenim obrazovnim ciljevima. Kao rezultat takvog stanja imamo obrazovni sistem koji je orijentisan na preživljavanje i zadovoljavanje minimalnih standarda, a ne na stvaranje visoko kompetentnog nastavnog i upravljačkog kadra koji će formirati samostalne, inventivne, učene i vešte građane.

U svojoj knjizi "Obrazovanje svetskog nivoa – lekcije iz međunarodnih modela izuzetnosti i inovacije", Vivijen Stjuart navodi deset principa po kojima funkcionišu uspešni obrazovni sistemi u svetu: Dugoročna vizija uloge obrazovanja u razvoju društva; Upravljanje sektorom održivo kroz cikluse političkih izbora; Ambiciozni standardi u postignuću; Posvećenost ravnopravnosti; Visoko kvalitetni nastavnici i rukovodioci obrazovnih ustanova; Ujednačavanje i koherentnost kako bi se planirano i ostvarilo; Pametni mehanizmi praćenja kvaliteta; Efektivno korišćenje resursa; Motivacija i angažovanost učenika; Orijentisanost na globalni plan i na budućnost.

Realno gledano, iako su strategije u vezi sa obrazovanjem u Srbiji pisane informisano i ambiciozno, Srbija ni prema jednom od navedenih principa ne stoji dobro. Ja sam naglasak stavio na prva dva, jer verujem da bez njih ne možemo slediti ni ostale. A ova prva dva čine ključni faktor napretka ne samo u sektoru obrazovanja, nego i u širem društvenom razvoju. Kao što su konstatovali Asemoglu i Robinson u svojoj knjizi "Zašto propadaju nacije?", mnoge države su kroz istoriju propuštale prilike da napuste klub nerazvijenih zemalja samo zbog toga što nisu imale političko vođstvo koje bi nametnulo razvojnu viziju i izgradilo institucionalni sistem koji omogućava održivost razvojnih procesa. A obrazovni sistem čini kičmu takvog poretka u svakoj modernoj državi.

 

[Grizzly Adams]

Као што рекосмо на другим местима, задивљујућа је чињеница да већина наших интелектуалаца (ако не и сви) не уме да размишља изван оквира "централног планирања". А зашто не направимо експеримент - препустимо образовање локалним заједницама, чисто да видимо шта би се десило? Ништа не ризикујемо, јер по ономе што сам чуо тешко може да буде горе. Мож` да остане исто, ал` онда смо бар уштедели паре за администрацију па је опет боље. Родитељи би имали пуно већу контролу над образовањем своје деце, а и не би толико зависило од политике.

Хајде да се потрудимо да прекинемо ту навику да размишљамо у тим грандиозним оквирима "опстанка нације" итд. Да будемо мало скромнији и размишљамо о обичном човеку. Јер он чини нацију. "Нација" пропада управо зато што се бавимо "грандиозним", а заборавили смо оног обичног Петра, Миодрага и Јована који је у ствари чине. Хајде да мало њих пустимо да одлучују о свом животу. Они најбоље знају шта им треба. Можда ће бити боље.

[александар живаљев]

12 minutes ago, Grizzly Adams рече

А зашто не направимо експеримент - препустимо образовање локалним заједницама, чисто да видимо шта би се десило? Ништа не ризикујемо, јер по ономе што сам чуо тешко може да буде горе. Мож` да остане исто, ал` онда смо бар уштедели паре за администрацију па је опет боље. Родитељи би имали пуно већу контролу над образовањем своје деце, а и не би толико зависило од политике.

Баш се моја жена нешто бавила Џоном Дјујем чије је главно дјело "Васпитање за демократију" инспирисано активношћу школе у локалној заједници и дјејством локалне заједнице на образовни процес.