ЖРУ диван - ђакон Ненад Илић, редитељ

[cloudking]

Nama je potrebna duhovna obnova i to potpuna. Trenutno mi se cini da je narod na neki nacin uspavan, bezvoljan kao da smo svi umorni od necega. Nekako u dubini duse se nadam da ce nam na neki nacin Bog poslati to budjenje. Da li u licnosti nekog karizmatskog lidera ili nekakvog pokreta neznam ali eto nadam se!

Ne duhovna obnova, toga smo vec imali, nego promena svesti...

[Православни Србин]

Тачно, Трифке. Духовна обнова је сада најпотребнија српском народу. Ане некаква ,,промена свести" у духу протестантске етике, итд.

[cloudking]

Тачно, Трифке. Духовна обнова је сада најпотребнија српском народу. Ане некаква ,,промена свести" у духу протестантске етике, итд.

Duhovnu obnovu smo imali posle komunizma... Nesto ne vidim da nam je mnogo pomogla jer nisam primetio da je danas kad ima 90% vernika Srbiji bolje nego kad je imala 10% vernika...

Promena svesti, prosvetiteljstvo, kultivizacija... Pod hitno.

[obi-wan]

https://www.facebook.com/photo.php?fbid=10204979797082995&set=a.3732020747439.172978.1483648280&type=1

 

...

 

 

Пролазећи поред киоска нисам могао да не видим на насловној страни дневних новина "селфи", нарцисоидни аутопортрет обеућене репрезентативне групе младих "слободних" људи, снимљен неколико секунди пре сатирања живота једног мање "слободног" младог човека. Било би ме срамота да купим новине и погледам о чему се све ту ради. Ипак, нездрава радозналост натерала ме је да пронађем фотографију на интернету, не бих ли се у самоћи пред компјутером још мало на миру згражао. Хвала власницима и уредницима једног од бројних латиничних издања директног преноса "европске Србије". По свим испробаним правилима пропаганде, они су ми у покушају да ме врате на киоск и наговоре да купим штампану верзију свог производа, понудили само размрљану слику и тако отворили очи. На морбидном "селфију" препознао сам себе и све људе које виђам на улицама.

Није то "селфи" спонзоруша и криминалаца којима забога не припадамо, то је "селфи" свих нас који по општеважећим упутствима покушавамо да принудно скупљамо тренутке задовољства и среће у жељи да заборавимо оне који се у истом тренутку муче. Уживај кад можеш. Свако за себе. Немогуће је, па често и нездраво покушавати да све време саосећамо са целим светом. Тешко је и скоро немогуће саосећати и са целим својим народом. Тешко је саосећати и са људима које срећемо, са својим комшилуком, па и са својом породицом и пријатељима. Тешко је саосећати. Бљутаво множење медијских атракција овог типа као да покушава да нас убеди да је немогуће саосећати сем каналисаних и строго омеђених излива сентиментализма. Уздах, можда суза у оку за време гледања потресних призора које нам каналисано медији нуде - довољно је да се ипак осетиш човеком. Индивидуализам је победио! Чувај своју срећу како знаш и умеш јер ипак је она највиша вредност!

Можда можемо да покушамо да у овој Роршаховој новинској мрљи препознамо себе, згрозимо се и коначно се тргнемо. Помоћ у том правцу била би на пример да и кад се сабласна фотографија уживања "репиксуализује" је не делимо на друштвеним мрежама сем можда као мрљу која нам помаже у препознавању сопственог тренутног стања. Време је да освестимо своје незадовољство и да почнемо да развијамо грађанску непослушност. За почетак требало би да ограничимо финансирање медија који нас трују уместо да нас лече. Грађанска непослушност, неучествовање у ланцу тровања, може довести до освешћивања наших виших потреба и људскости, као и одговорности за блато у коме се налазимо. Онда можда можемо заиста озбиљно да се позабавимо сада тешко видљивим путевима за поновни излазак на смисаони пут.

[Guest]

Видљиво је да данас иоле озбиљан отпор неолибералном глобализму долази из средина које су у некој мери сачувале или обновиле традицију. Оне су тиме сачувале или стекле унутрашњу снагу у односу на завладавање потпуног релативизма вредности – једног од најјачих оружја глобалиста у освајању света.

 

 

Понегде је враћање традицији пробудило успавану религију, а понегде је баш религија покренула враћање традицији. После пропасти тоталитарних идеолошких пројеката двадесетог века комунизма и фашизма, на путу освајачком неолибералном тоталитаризму тренутно стоје само традиција и религија. Глобализам се, наравно, свим силама ангажује у њиховом поткопавању.

Да би отпор успео и да би дошло до формирања одрживе алтернативе садашњем владајућем систему, која би се могла назвати и новом цивилизацијом, пошто се сигурно не може радити о враћању на старо, некадашње стање – разуђене и нападнуте традиционалне и верске заједнице морају да савладају два основна задатка.

Први је да, успостављањем унутрашњих снага,од стране глобализма нападнуте и угрожене заједнице, на основу трајних и вечних вредности које им стоје у корену дођу до пост-постмодерних, у сваком случају не-модерних, форми друштвеног уређења и нових друштвених односа. Други је успостављање одрживих међусобних веза и односа традиционалних и верских заједница у мултиполарном свету, у коме различитост традиција и религија не би био повод за разорне сукобе већ за сарадњу и такмичење.

Оба задатка су тешка. Људи широм света су у доброј мери начети индивидуализмом и постмодерним релативизмом. Свака традиционална заједница ће морати да развије себи одговарајуће методе обнове. Што се тиче другог задатка, он је можда још тежи. Већина верских заједница не пристаје на релативност свог учења. Можда и неки хришћани могу да помисле да успостављање глобалне државе може да послужи лакшем ширењу Христове истине, као што је некад паганска Римска држава послужила ширењу хришћанства на својим територијама.

Данас је стање битно другачије него у време ране Цркве. Не само да је хришћанство раздељено, него су у свету присутне друге традиционалне религије које су издржале вековне промене и кризе. Додатну забуну уноси чињеница да су темељи владајуће атлантске цивилизације основани на хришћанству. У површном стратешком разматрању лако је донети исхитрене закључке о неопходности консолидације хришћанства као једне од могућих великих заједница будућег мултиполарног света. И у том циљу пред свим визијама будуће угрожености хришћанства затворити очи пред разликама које се због консолидације морају минимализовати.

Народи који су прошли кроз искуство комунизма лакше могу да уоче да је владајућа западна цивилизација основана на хришћанству таман толико колико је то био комунизам. А био је, на један изокренути начин. Пристајање на хомогенизовање унутар граница владајуће империје, па и коришћење мрежа које је она успоставила и могућност да се по њеном паду оне и даље користе, била би катастрофа за очување Христове истине. Истине о човеку, истине о Богочовеку.

Утолико се до извесне мере може разумети паника коју су склони да шире антиекуменистички кругови и у нашој Цркви. Проблем је што су због очигледне угрожености, коју не региструју сви у пуном обиму, ти кругови склони изолацији као решењу већине проблема и једином начину опстанка. Никако не би било добро да се Православље као један важан будући центар мултиполарног света повуче у самоодржање и самозадовољство. Ни садашња угроженост ни неизвесна будућност, не могу оправдати одбацивање обавезе да Истину проширимо на цео свет. Утолико не смемо да прекидамо контакте и разговоре о будућности ни са другим религијама ни са раздељеним хришћанским заједницама.

Такав пут обојен је уствари осећањем беспомоћности и инфериорности, води само слабљењу и паду, никако не јачању и расту Православља. Ако смо са Христом, Истином – ко нас може угрозити? Осим тога он онемогућава испуњење првог задатка – јачања наше заједнице за будућност у мултиполарном свету. У проценама шта је издаја Православља, а шта је само дијалог и испипавање могућности одређеног савезништва са другима, треба бити много опрезнији. Љубав није резервисана само за истомишљенике и најближе ближње. Не смемо да заборавимо да нам је заповеђена и љубав према непријатељима. Корен садашњег трвења између „екумениста” и „антиекумениста” код нас је у слабости наше заједнице и у несигурности коју та слабост доноси – то не треба да заборавимо. Оно што нам је сад прво чинити је јачање наше Цркве и удруживање са осталим Православнима, као и јачање свести о значају опстанка Русије као велике силе окупљања нашег, православног центра у будућем свету. И наравно, интензивирање свих облика сарадње који су у том правцу нужни. А дијалог са осталима не би смео да се прекида.

Да бисмо одговорили на захтеве које нам време доноси морамо се озбиљно позабавити собом. Због животне потребе за покретом, недостатак истинске активности увек ће бити замењен измишљеним унутрашњим сукобима. „Антиекуменисти” би морали да покажу више љубави и ширине, а „екуменисти” више одговорности и чврстине. То је неопходан услов да се снаге удруже у жељеном смеру. Раздвојени и једни и други су слаби. Да би се кренуло у обнову Цркве која је смисаоно језгро наше традиционалне заједнице морамо удружити снаге. То не може бити декларативно помирење, већ једино прихватање заједничке јасне обавезе у свету чије турбулентне процесе уочавамо и будно пратимо.

А кад, например, до нас допру вести о предлогу бившег председника Израела римском папи да се крене у оснивање некакве организације Уједињених религија сигурно морамо отворити четворе очи. Још један марифетлук тоталитараног глобализма? Врло могуће. Шта радити? Не закључивати пре времена, не нападати пре времена, не бранити пре времена. У сваком случају бити миран у сазнању да ако смо с Христом – неће нас нико збунити ни изманипулисати. Папа још увек ништа није одговорио, а и оно што одговори нас наравно не обавезује.

Превише смо жртава поднели због очувања наше вере и традиције да бисмо сад олако одустајали и приклањали се било којој светској сили или идеји. А наше досадашње жртве су наш једини озбиљан капитал. Уместо да безвољно пристанемо на улогу провинцијалаца једне по много чему туђе и сад већ хистеричне цивилизације, можда би било боље да преузмемо улогу искусног, малог, али релативно важног чиниоца нове цивилизације, засноване на трајним вредностима традиције и вере. Да се не лажемо – знамо да је то улога и обавеза која нам припада. Наравно само ако избегнемо провинцијалну самозаљубљеност и могућу гордост. Покајани и помирени имамо озбиљне шансе у активностима насталим из искрене бриге за угрожени свет.

(Фејсбук страница ђакона Ненада Илића), Стање ствари

[Ненад Р.]

У проценама шта је издаја Православља, а шта је само дијалог и испипавање могућности одређеног савезништва са другима, треба бити много опрезнији.

facenew22222222  facenew22222222 

Треба да будемо опрезни на сваком кораку. 

[Milan Nikolic]

Србија треба да постане нова држава да би било боље.

[RYLAH]

Србија треба да постане нова држава да би било боље.

Односно стара држава

[Milan Nikolic]

I staro i novo.

[Golub]

Нажалост у Србији су још увек комунисти на власти... а сви су изгледи да ће они још да трају... и трају.

[Нифада]

https://www.youtube.com/watch?v=-xnKFHEmV8Q

[obi-wan]

СТРАДАЊЕ НЕВИНИХ

 

У прву недељу после Божића дошао је ред на помен убијене Витлејемске деце. Читамо јеванђеље о покољу деце које су војници извршили због Иродовог страха да ће му новорођени "цар јудејски" угрозити власт и о бекству у Египат Свете Породице пред прогоном (Матеј 2, 13-23).
Само што смо разнежени прославили топлину породичног дома и безазлене радости у сусрету са новорођеним Спаситељем, Црква нас враћа у реалност овог света.

Као што је апостол Петар одушевљен божанским призором преображеног Исуса на гори Тавору пожелео тамо заувек да остане, тако смо и ми пожелели да мир и радост празника Рођења влада заувек. Али као што је на Тавору Христос ученицима објаснио да морају да се врате у свет и доврше послове, тако и ми данас учимо да се не можемо изоловати у утопијски мир док год било где на свету страда и једно невино дете.

На нама је сад тежак задатак: да не заборавимо божански мир али и да истовремено не окрећемо главу од зла које влада светом. Цео живот је борба, а празник је само одмор од те борбе. Уношење божанског светла у срце и ум како бисмо могли да наставимо даље по мраку који постаје све гушћи.
Умети да опростиш, умети да се не позвериш у страсти освете, велико је постигнуће и дар који ти може донети у празнику наслућени мир Божији, али не приметити патњу малог сиријског дечака, заборавити на српску децу мучену у Јасеновцу, на сву децу која управо страдају у Украјини, Нигерији, по целом свету, због данашњих Ирода, заборавити на све невине мученике и избеглице који се крећу светом а којих је и наша историја пуна - значило би да дубину вере замењујемо празним сентиментализмом, да се отрову света супротстављамо шећерном водицом.

Кажу да је пре него што је издахнуо, мали сиријски страдалник рекао само: "Све ћу вас рећи Богу...". Шта су нам поручили мали јасеновачки мученици - то већ не памтимо. Гледамо иконички приказ Бекства у Египат, али заборављамо колоне српских и не само српских избеглица које су заувек оставиле траг на балканским просторима.

"Где је Христос док страдају невини?", питање је које многе од нас прогања. На крсту - одговор је Господ дао подносећи за нас муке на крсту. Свет је тешко излечити од зла које су људи пустили у историју. Оно расте у таласима и не смањује се. Али то не значи да не треба против њега да се боримо. А без Христа и пролажења с њим кроз муке и смрт до Васкрсења - и нема праве наде за свет.

Пресвета Богородица је то слутила или знала и кад је први пут пригрлила свог новорођеног сина. Отуд та њена сета присутна на многим иконама Рождества као и на и иконама Богородице са малим Исусом у наручју. Ако у Цркви упорно и пажљиво пратимо празничне циклусе, временом ћемо научити да свака радост садржи и сенку туге, али да и најгора пропаст ипак носи наду.

 

https://www.facebook.com/dakon.ilic

 

...

 

Slike nisam prenosio, ima ih na originalnom linku, neke nisu lake za gledanje, pa unapred upozoravam one slabije.

[Драгана Милошевић]

Непосредно пре почетка овог поста студенти Аудио и видео технологије Високе школе електротехнике и рачунарства, а за потребе извођења њиховог рада - прављења мини ТВ серије, снимили су са мном разговор на тему страсти. Овде се налазе радни снимци који можда могу да буду корисни јер сам се трудио да младим људима што сажетије изложим основе бављења страстима на основу искуства Цркве.
За оне који већ имају искуства може да послужи као не превише досадни великопосни подсетник, кад затреба.

 

 

 

 

[Драгана Милошевић]

 

 

 

 

[Драгана Милошевић]