ЖРУ диван - ђакон Ненад Илић, редитељ

[Guest - . . .-]

Običaji su onaj lepši deo naših života koji nas vezuje za tradiciju i čine da ne zaboravimo ko smo i odakle dolazimo. Ali kako se mi menjamo, tako se menjaju i običaji. Neki nestaju spontano, sami od sebe, neke mi zaboravljamo, a neki se prerastaju u pomodarstvo. O tome da li ih čuvamo na pravi način i šta je od običaja posle svih godina ostalo Žene razgovaraju sa gostima: đakonom Nenadom Ilićem i etnologom Vesnom Marjanović.

Линк ка емисији

[Guest - . . .-]

Отац Ненад је као и увек показао како свештеник треба да представља Цркву на медијима.

[Covek]

Отац Ненад је као и увек показао како свештеник треба да представља Цркву не медијима.

tako je,da je vise takvih bilo bi nam bolje svima

[Sophrosyne]

taj link nesto ne funkcionise.Mada vidim da ni oficijalni sajt Tv prve ne radi,pa je vjerovatno neki trenutni problem.

[Драган Јашић]

Надам се да је то лепа емисија коју ако Бог да погледам када стигнем кући . Мада ја несумњам у укус оца Ивана !

[Andre Williams]

ђакон је цар!

Традиционално коло баба! sHa_sarcasticlol Што би реко Моци лол!!!

[Sophrosyne]

Уметности, па и филм, често су боље средство за преношење искуства вере од пуког школског пакета „знања о“, који своди комуникацију наставника и ученика на чисто рационални ниво.

Филм је уметност али и важан огранак индустрије забаве. Његов утицај на масовну публику је током двадесетог века постао огроман, а велики је и данас у време освајачког похода светске мреже – интернета, који гута и инкорпорира у себе све претходне медије, облике комуникације, уметности. У својим облицима од јефтине забаве до ремек дела уметности, филм се бави осећањима љубави, страха, чежње, чуђења, дивљења, гађења, гнева, мржње, поноса, сажаљења, саосећања... Због тога он може послужити и као важно допунско средство у верској настави.

Проблем верске наставе у школским учионицама је што лако упадамо у замку рационализма који још увек влада школским системом. Додатни проблем је наше опредељење, делимично изнуђено околностима, да програм верске наставе заснивамо претежно на „популарисању“ догматике. Преношењу истина вере, ван Литургије, ван парохијских цркава и без обилажења манастира – ризница узбудљиве црквене уметности, без непосредног додира са живим сведоцима вере, осим самог вероучитеља, често недостаје мотивишућа, покретачка снага осећања. Утолико вероучитељима може бити од велике помоћи да користе филм као допунско средство у настави, било да се ради о наменским пројекцијама за ученике, било да се ради о разговорима на примерима тренутно популарних филмова. Уметности, па и филм, често су боље средство за преношење искуства вере од пуког школског пакета „знања о“, који своди комуникацију наставника и ученика на чисто рационални ниво.

Ми православни немамо велики број филмских остварења која се баве Црквом и црквеним темама. Утолико је увек могућа саблазан деце драматичним размимоилажењем значаја онога што уче на верској настави и необјашњиво мале заступљености тога у савременој култури.

Хришћански филмови

Ако на интернету кренете у потрагу преко одреднице „хришћански филм“ (christian movies, christian films, christian cinema), наићи ћете на један прави паралелни свет, ужурбан и активан као и овај свет који познајемо, али који се са њим тек ту и тамо додирује. Неколико пута месечно појављују се нови наслови „хришћанских филмова“, постоји и велика архива тих филмова деценијама уназад. И „хришћански филмови“ имају своје топ листе, по гледаности, по комерцијалности, по укусу критичара. На интернет форумима се ти филмови препоручују, о њима се дискутује. А онда се зачудите кад схватите да, иако се сматрате хришћанином, нисте чули ни за један од тих филмова. Наравно, ради се пре свега о америчким филмовима, па би очигледна неинформисаност могла да се протумачи као проблем провинцијалности, удаљености од центра збивања. Међутим, сада, у време галопирајуће глобализације, већина нас и пре доделе Оскара зна по нешто о свим америчким филмовима и глумцима који ће добити награде. У могућности смо да гледамо трејлере и пратимо најаве нових филмова и пронађемо оне који нас занимају. Све у свему – тешко да се ради о простом недостатку информација.

Ако загребете даље и погледате неки од тих „хришћанских“ филмова, одмах ће вам постати јасно где је проблем. Ти филмови једноставно нису квалитетни. Неки су комично-тужно тенденциозни, неки су просто аматерски, лоше глумљени и лоше снимани. У најбољем случају наћи ћете пристојне нискобуџетне ТВ филмове са аматерском глумом, истина снимљене са добрим намерама да се пренесе и прошири хришћанска порука. Међу најбољима који се налазе у врху разних интернет-листа „хришћанских филмова“ налази се на пример релативно пристојан ТВ филм Постојан на ватри (Fireproof, 2008), о ватрогасцу који одлучи да спасе брак који му се урушава. Пристојна поука за оне који хоће да је чују. Овај филм се појављује и у свеобухватној интернет филмској бази података IMDb (The Internet Movie Database). Има просечну оцену 5,6 од 10. Други, такође високо котиран на хришћанским листама, јесте филм Замајац (Flywheel, 2003), о продавцу аутомобила који одлучи да постане поштен, чак и ако ће му то донети финансијску пропаст. Најзад, све се заврши превише лако постигнутим, обавезним хепиендом. У цењеном кратком филму Једном у касне сате (Late One Night, 2001), незадовољни фабрички радници расправљају се у бару са тајанственим непознатим младићем о сопственој грешности и сумњама у Божију љубав. После свађе и његовог одласка сазнају да је он платио рачун за њих! Прилично директна симболика, али за симпатије је жеља да се аутори ухвате у коштац са проблемима савремених хришћана. Једна од најчувенијих популарних духовних водича из протестантске традиције Пут ходочасника Џона Бањана (Pilgrim's Progress, John Bunyan) више пута је филмована. У тренутно популарној верзији из 2008. године, уз амбициозне али не и професионално убедљиве специјалне ефекте, пратимо алегоријско путовање савременог ходочасника, Хришћанина, из Града пропасти, преко Долине смртних сени и Вашара таштине, преко многих других алегоријских топонима, најзад и преко Реке смрти, све до Небеског града.

Они су заправо врста „резерватских“ производа која тражи стартну добронамерност и прихватање крајње поруке без обзира на форму која се користи. Таквим подразумевањем отворена су врата кича и лажи.

Можемо рећи да гледајући ове филмове по ко зна који пут скоро са сетом схватимо колико се ми православни у духу разликујемо од протестаната. Не постоји знак једнакости између Цркве и хришћанства. Осим тога, ремек-дела црквене уметности која чувају наши манастири намећу нам високе критеријуме процене свих уметничких облика који данас претендују да представљају јеванђелске истине и вредности. Без обзира на то одакле долазе.

Ипак, рекло би се да је проблем пре свега у томе што су сви ови филмови тако транспарентно наменски прављени за затворени круг истомишљеника. Они су заправо врста „резерватских“ производа која тражи стартну добронамерност и прихватање крајње поруке без обзира на форму која се користи. Таквим подразумевањем отворена су врата кича и лажи. А лаж је лаж и кад је добронамерна. Лично сам имао прилике да у Грчкој видим сличне производе које је вођен искреним верским заносом у огромним количинама продуковао један православни верник, за наше појмове прилично богат човек. Радило се о филмским житијима бројних светитеља, а резултат је по квалитету био сличан, у много чему и слабији од помињаних.

Све ово нам говори да није лако правити добре „хришћанске“ филмове. Није лако правити добре филмове. Добри филмови, па и хришћански, настају срећним спојем Божијих дарова. Зато морамо бити обазриви кад пожелимо да и ми правимо нешто слично. Често се чују гласови „а што ми не бисмо направили црквени филм о овој или оној теми“, „што не бисмо покренули црквену телевизију“? Ту се ради о скупим стварима које осим тога траже и складну заједницу дарова. Боже помози, па ће једног дана и бити. Православних филмова са црквеном тематиком је до сада мало снимљено. Да би их било више треба и више воље заједнице, али и више талентованих стваралаца који се у Цркви заиста осећају као у Очевом дому.

Један могући приступ проблему

Ако проблему приступимо креативно и опрезно, са љубављу и уз Божију помоћ, можемо у историји филма на Западу да пронађемо филмове или делове филмова који имају додира са хришћанством, потенцијално драгоцену помоћ у нашој мисији. Можемо их употребити у мисији међу децом и одраслима успешније него што нам то омогућавају наменски протестантски „хришћански“ образовни пакети анимираних и других филмова, рађени резерватском логиком и у проблематичном теолошком кључу, а који се повремено појављују и на нашем тржишту.

Циљ овог текста није да понуди исцрпну и методолошки доследно уобличену историју хришћанства на филму, већ пре свега да укаже на неке карактеристике приказивања Цркве и хришћанства у филмској уметности, што се наравно тиче и односа свеукупне савремене културе и хришћанства, као и да укаже на неке од познатих, мање познатих али и сасвим заборављених филмова који и данас могу да пренесу знање повезано са осећањима деци, коју упознајемо и доводимо у додир са Црквом, али и одраслима међу којима имамо сталну мисију. Циљ нам је и да се подсетимо да се ови филмови у верској настави могу користити у целини или деловима, са или без озбиљнијих додатних коментара и корекција.

Од самих почетака, филмски ствараоци су били заинтересовани за библијске и црквене теме. Било зато што су у њима повремено налазили обећање комерцијалног успеха, било што су и на почецима филма али и данас налазили и налазе подлогу великих моралних преиспитивања и потраге за високим вредностима.

Да бисмо се лакше снашли у маси до сада снимљених филмова са хришћанском тематиком, можемо на почетку да направимо радну поделу на неколико основних група филмова:

1. Филмови о животу, страдању и васкрсењуГоспода Исуса Христа.

2. Филмови са осталим библијским темама, старозаветним и новозаветним.

3. Филмови са широм црквеном тематиком.

4. Филмови у којима Црква, вера и хришћанске вредности имају значајно место, везани су са радњом и околностима у којима се одвијају судбине филмских ликова.

5. Филмови који су инспирисани Црквом и хришћанством, али те теме у њима нису експлицитне.

1. Филмови о Господу Исусу Христу

Немамо овде места за исцрпни историјат, али можемо указати на неколико најзначајнијих филмских остварења овог жанра, кроз историју филма до данас.

Већ 1902. године снимљен је у Француској у облику кратких сцена или таблоа, а 1905. проширен и склопљен у целину филм Живот и страдање Господа нашег Исуса Христа(La Vie et la Passion de Notre Seigneur Jésus Christ, 1902-1905). Наравно, ради се о немом филму, за данашњег гледаоца по много чему наивном. Скромна техничка средства коришћена за постизања ефеката у чудесним догађајима, сликана сценографија и „показна“ глума без претензија уживљавања и постизања драме – све то заједно не чини овај филм делом које ће савремена публика са занимањем гледати. Ипак, захваљујући јасној стилизацији и скоро дечијој чистоти приступа теми раних филмских стваралаца и баш томе што се ради о немом филму, можемо га користити за прво упознавање најмлађих са јеванђелским догађајима. Уз неми филм може да се прича и да се сцене тумаче, да се коментаришу, а могуће је користити и музику по избору. Ово је један од ретких филмова са темом Јеванђеља у коме се на пример приказује и сцена Преображења Господњег. Нек је и на наиван (али веома симпатичан) начин, у каснијим филмовима ретко ће се филмаџије подухватати овог, нама православнима веома значајног догађаја из Христовог живота. Подсетимо се само на разделну важност тумачења таворске нестворене светлости у споровима које је водио велики бранилац православља, Свети Григорије Палама. Иако је филм направљен у духу позније католичке сентименталистичке иконографије, уз одговарајуће коментаре деца га могу доживети као извођење школске приредбе, сличне некој коју и сами могу да направе. Тиме им све заједно може постати ближе, могу лакше примити садржај. Иначе, филм траје тачно колико и школски час.

Цар царева (The King of Kings, 1927), је још један неми филм о Христовом животу, страдању и васкрсењу, међутим овде се већ ради о правом холивудском спектаклу за чије гледање су потребна чак четири школска часа. Траје преко два и по сата, што значи да би се као додатак настави веронауке могао првенствено користити у деловима. Могућност коментара и тумачења уз филм, као и мењање музичке подлоге – самим тим могућност активнијег и мање хипнотичког праћења филма – остаје. И у Цару царева има наивности, али је ипак нешто ближи очекивањима данашњих гледалаца. Чувени холивудски режисер Сесил Б. Демил овим филмом, који је иначе у своје време имао огромну популарност, поставио је темеље читавој линији холивудских спектакала са темом догађаја описаних у Јеванђељу и догађаја везаних за рану Цркву. У читавом низу сличних филмова изгледа као да су време и околности догађаја из Христовог живота пре свега повод за раскошне сценографије и костиме, масовне сцене. Карактеристика првих оваквих филмова је и кокетирање са моралном осудом негативних али веома еротизованих женских ликова, а заправо постављање мамца за биоскопску публику. Ове ликове играју највеће холивудске звезде. У овом филму је из тог разлога живот Марије Магдалине пре покајања добио велико место на почетку филма, али касније, после занимљиво снимљене сцене у којој Христос истерује из ње седам демона, филм се углавном држи Јеванђеља. Највећи проблем филма је ипак сентименталност. Начин приказивања осећања ликова је застарео и често се показује лажним, за разлику од долажења до емоција у Чаплиновим филмовима, насталим у истом периоду. Јуда је, опет из разлога комерцијалности, добио велико место у филму, јеванђелским извештајима придодата фикција посебно се бави његовом мотивацијом. Без обзира на мане, у филму има и велики број занимљиво снимљених сцена у успешној стилизацији, тако да се препоручује његово коришћење само у изабраним деловима и уз обавезне коментаре.

Јеванђеље по Матеју (Il Vangelo secondo Matteo, 1964), настао је у уметничком отпору према традицији америчких библијских спектакала. Из визуре Цркве веома проблематични италијански режисер Пјер Паоло Пазолини (хомосексуалац, марксиста, атеиста), Божјом вољом ипак је нашао смирење пред Јеванђељем и снимио филм који разгрће сентименталне завесе, излази из студија и приближава нас аутентичном сусрету са поднебљем Блиског Истока (које истина „глуме“ неки други медитерански предели) и ликовима и догађајима из Христовог времена. Осим што је добио награду жирија Фестивала у Венецији, добио је и награду Међународне римокатоличке канцеларије за филм. Христос је у овом филму виђен пре свега као револуционар, али необично успешан спој реализма и песничког виђења догађаја (Пазолини је пре бављења филмом већ био познати песник), као и успешно коришћење музике и чињеница да глумци изговарају искључиво „необрађене“ реченице из Јеванђеља, дају филму вредност унутар хришћанске културе, али и високу уметничку вредност. Уз одговарајуће коментаре у току гледања изабраних делова и овај филм, мада је за савременог гледаоца можда и превише уметнички „арти“ (у пренаглашеној потрази за уметничком оригиналношћу), може се користити у верској настави.

Највећа прича свих времена (The Greatest Story Ever Told, 1965),у доброј мериспада у помињане холивудске спектакле. Предност овог филма у односу на сличне којима доминира сентименталност је сјајна фотографија, са прелепим пејзажима и скоро кореографисаним призорима јеванђелских догађаја. Управо та скоро кореографска стилизованост даје филму нешто од иконичне символичности. У улози Христа (а то са глумачким представљањем Христа за нас православне, је увек некако проблематично) је веома добар Макс фон Сидов, глумац познат не из холивудских филмова него из великих остварења Ингмара Бергмана. Многе сцене из филма остају трајно у памћењу, као на пример сјајно снимљено Васкрсење Лазарево.

„Слободније“ обраде Јеванђеља на филму, на пример у мјузиклима који су покушавали да непосредно или посредно „сместе“ Христа у хипи-поткултуру – Исус Христос Суперстар (Jesus Christ Superstar, 1973), или Годспел (Godspell, 1973), оба снимљена исте године, или Последње Христово искушење (The Last Temptation of Christ, 1988), психолошка провокација по роману Никоса Казанцакиса, упали су у светогрђе и наишли су на црквену осуду. Наравно да нису употребљиви у верској настави, али су значајни за историју хришћанства на филму. Ако ништа друго, ови филмови говоре о потреби времена да уђе у дијалог са Христом, макар и недовољно артикулисаној и озбиљној.

Енглеско-италијанску мини ТВ серију, у укупном трајању од скоро шест и по сати, Исус из Назарета (Jesus of Nazareth, 1977), редитеља Франка Зефирелија, више пута смо могли да гледамо на програмима наших ТВ станица. У том, до сада можда најкомлетнијем преводу Јеванђеља на филмски језик, игра велика интернационална екипа глумаца. Роберт Пауел који тумачи Христа постао је визуелни образац, скоро клише за представљање Христа на филму. Чувена је одавде и улога Јована Крститеља у тумачењу Мајкла Јорка. Обиље детаља које је омогућило дуго трајање истовремено су квалитет серије за њено коришћење у веронауци, али и замка која води повременом натурализму и стилској недоследности. Неуобичајена је рецимо одлука давања великог простора порођајним мукама Богородице, после чега непосредно следи долазак пастира који су стилизовани скоро као учесници неке божићне приредбе. У случају Исуса из Назарета не ради се о великом филмском остварењу, али о употребљивом свакако. Без обзира што на први поглед делује потпуно непроблематична и што би рекла деца „стрејт“, Зефирелијева серија за примену у учионицама ипак тражи пажљив избор делова и коментаре. Њен проблем је, за разлику од Пазолинијевог Јеванђеље по Матеју, замка малограђанског подразумевања и сентименталности. Прићи Христу кроз уметност тражи много више од добре намере, занатске уредности и уклапања у очекивано.

Исус (Jesus,1999), је такође телевизијски производ. Ради се о дводелном ТВ филму у коме је начињен покушај да се посебно осветли и разуме Христос као човек, да се разумеју његове дилеме и искушења али и беспоговорно потчињавање божанској вољи.

Неки хришћански критичари за овај гледљив телевизијски филм кажу да је нешто слично Последњем Христовом искушењу, али без јереси. Иако ћемо га наћи на скоро свим интернет листама најбољих филмова о Исусу Христу, овај ТВ филм ипак не можемо лако користити као допунско наставно средство или мисионарско оруђе. Сасвим у духу западног, пре свега протестантског хришћанства, филм се доследно бави осветљавањем људског – мотивација, начина превазилажења препрека и добровољног подређивања у Христу људске воље Божјој. Христов лик тиме је изгубио дубину и недокучивост, сваку тајанственост. У духу времена Син Божји постао је нешто као симпатичан, добронамерни и често насмејани другар, који има људска искушења али се ипак лако подређује Божјој вољи. Све то без праве реалистичке опорости. Без обзира на добру намеру, то је на моменте тешко подношљиво и онемогућава да се филм прихвати као целина. Ипак, ауторски избор помаже нам да, захваљујући разрађеном сценарију и фикцијским надоградњама и објашњењима јеванђелских збивања, још једном поставимо догађаје у социолошки контекст и сплет људских мотивација – што све може да нам користи да у себи оживимо љубав и интересовање и према оном дубљем слоју јеванђелских извештаја.

С друге стране, чудесни догађаји из Христовог живота ипак нису прескакани, чак је редитељ (Роџер Јанг) у њиховом приказивању дошао до веома успешних епизода. Парадоксално, сцене чуда су можда и најбоље што можемо да искористимо из овог филма превише окренутог човечанском у Христу. На пример – дискретно али и ефектно дочарано Богојављење, затим кушање на Гори са занимљивим скоком кроз време. Кушач је у модерном, данашњем оделу и упечатљиво влада свим илузијама, ефектно се појављује као искушење у молитви на Маслинској гори, где Христос брани људску слободу, без обзира на историју насиља која следи у наступајућим вековима.

Осим млаких сцена на крају, после Христовог васкрсења, најтање место у филму је нажалост сама улога Христа, и како је смишљена и како је одиграна. Неколико других важних улога упечатљиве су, као на пример Пилат, Герија Олдмена, Јован Крститељ, Дејвида О`Харе.

Међу бројним цртаним филмовима на тему Јеванђеља, углавном безначајним а неретко и теолошки погрешно заснованим, по квалитету се издваја руско-енглески филм Чудотворац Станислава Соколова и Дерека Хејса(The Miracle Maker, 2000). Копродуцент филма је филмска кућа Мела Гибсона, Ајкон (Icon Productions).

Захваљујући вештој и уметнички добро направљеној смени делова са анимираним луткама и класичних цртаних, овај филм је постигао примерену стилизацију. Занимљивији је, са више ритма, и самим тим и бољи од стандардне конфекцијске продукције. Примерено дечијем узрасту Марија Магдалина је представљена као психички болесна жена, а њено ефектно исцељење направљено је по сцени истеривања злих духова у Сесил Б.Демиловом Цару царева. Сцене после Христовог васкрсења нису збрзане као у филмовима који су прављени првенствено за одрасле (Американце). Напротив. Ретко у ком сценарију филмова о Јеванђељу се задржао као овде и пут у Емаус, притом веома лепо разрађен са убедљивим за децу почетним непрепознавањем Христа од стране двојице ученика и препознавањем при ломљењу хлеба.

Девојчица Тамара (Јаирова ћерка) је изабрана да нас уведе у филм, тако да њено васкрсавање има додатни емотивни значај, а она и даље остаје водич кроз филм са којим деца могу најлакше да се идентификују. Паметно решење, слично оном у данској књизи о малом Данилу и рођењу Христовом, преведеној и код нас. Иначе Христу је „позајмио глас“ познати глумац Рејф Фајнс.

Визуелно успео добар филм за децу али и за одрасле који још једном поставља питање – да ли је приказивању Христовог живота ипак примеренија више стилизована форма него прихваћени илузионистички реализам играног филма?

Најновија, велика али и успела филмска продукција на теме из Јеванђеља, Страдање Христово (The Passion of the Christ, 2004), бави се углавном догађајима од Великог Четвртка и Великог Петка. Тежиште у овом филму Мела Гибсона стављено је на Христово страдање и муке које је за нас поднео. Филм је релативно нов и познат већини црквених људи код нас па о њему нећемо много писати. Једино можемо да подсетимо да је то филм примерен припремама пред Велики Петак, корисна корекција могућем опасном застрањивању на монофизитску страну у коме заборављамо на реалност човечанског у отелотвореном Сину Божјем, реалност која је обећање нашег васкрсења. То што је у старокатоличком духу тежиште филма превише на мукама и патњама и што светлост васкрсења Христовог и будућег општег васкрсења не просветљава довољно Његово страдање – може бити православна примедба, али док не буде снимљен филм сличног квалитета а у православном духу, Страдање Христово остаје најбоље што на ову тему имамо.

Можда најбољи кључ за представљање јеванђелских догађаја није дат у филмовима који се Христом баве као главном темом, већ у чувеном Бен Хуру Вилијама Вајлера (Ben-Hur, 1959), где Христа скоро и не видимо, сем у неким сценама из даљине или с леђа. Остаје у памћењу и епизода са путем руског Христа на (снежну) Голготу из Рубљова Андреја Тарковског (Андрей Рублёв, 1966), али о тим филмовима и широј групи филмова који се баве библијском и црквеном тематиком у следећем наставку.

http://www.katiheta.net/joomla/index.php?option=com_content&view=article&id=1005:---1&catid=47

[Dragan Radomirovic]

Jedan , bar jedan visokobudzetni film sire saradnje znacio bi koliko i izgraditi Crkvu, a od zarade bi se proizvelo jos 20 novih i plus koliko bi to znacilo za zajednicu ukoliko bi se sa bogoslovskim fakultetom pokrenuo taj projekat

[obi-wan]

Odlican clanak!

Sta mislite, da li bi ova uslovna podela

1. Филмови о животу, страдању и васкрсењуГоспода Исуса Христа.

2. Филмови са осталим библијским темама, старозаветним и новозаветним.

3. Филмови са широм црквеном тематиком.

4. Филмови у којима Црква, вера и хришћанске вредности имају значајно место, везани су са радњом и околностима у којима се одвијају судбине филмских ликова.

5. Филмови који су инспирисани Црквом и хришћанством, али те теме у њима нису експлицитне.

mogla da se prosiri jos jednom kategorijom:

6: Filmovi koji nisu (direktno) inspirisani Crkvom, ali u sebi ociglendo sadrze neprolazne hriscanske vrednosti?

[Resureccion]

 

 

 

 

 

 

У ЦИКЛУСУ ВИДЕО КОНФЕРЕНЦИЈА „ПРАВОСЛАВЉЕ ВЕРА РАДОСТИ И РАДОСТ ВЕРЕ“,

 

 

У ПОНЕДЕЉАК 17. ЈУНА 2013. ГОДИНЕ, У 21 САТ,

 

СПЦ У ВЕНЕЦУЕЛИ ВАС ПОЗИВА НА „ЖРУ ДИВАН“ ONLINЕ

 

 „МИСИЈА ЦРКВЕ И ЗНАЧАЈ  КУЛТУРНОГ И НАЦИОНАЛНОГ ИДЕНТИТЕТА“

 

Гговориће: ђакон Ненад Илић

 

 

Модератори: свештеник Иван Цветковић и свештеник Александар Саша Ђурђевић

 

 

"Ово ће бити уграђено у нови пројекат по нечему сличан, по нечему увелико различит. Наиме Српски код настао је у потреби да се се српској деци у дијаспори и региону на забаван начин да формално-неформални преглед српске културе у најширем, смислу, све оно што описује Србију странцима, али нама самима. Садашњи пројекат тиче се угроженог националног идентитета и дешава се усред необјављеног културног рата и необјављене узбуне пред катастрофу." ђакон Ненад Илић

[Resureccion]

"Као мали резиме: највише је било оних који су као највеће историјско постигнуће српског народа навели сам ОПСТАНАК! То што смо сачували национални идентитет. Чињеницу да смо опстали поред векова живљења под туђом влашћу, поред огромних страдања у ратовима, да смо макар два пута у Југославији, предратној и послератној добровољно, сами, покушали да се одрекнемо сопственог идентитета али да је он и поред тога испливао на површину - опстао.
Следеће питање које се поставља је покушај описа српског националног идентитета, његових најважнијих чинилаца. И ту су ваши одговори већ поставили неке скице.
Осим неколико јаких особина и сенке опстанка на коју сте многи од вас указали (САМОУНИШТЕЊЕ) православна вера се намеће као најважнија компонента идентитета (многи су чак и само прихватање и очување православне вере ставили као највеће постигнуће).
Велики број је највећа постигнућа српског народа оличио у великим Србима - Свети Сава, Тесла, Његош, Патријарх Павле, Новак Ђоковић... И то говори о индивидуализму као битној компоненти националног идентитета.
Пре неку годину замолио сам пријатеље за сличну анкету са сличном темом. Одговори су тада били од огромене користи мени али и тиму са којим сам радио пројекта "Српски код"
Ово ће бити уграђено у нови пројекат по нечему сличан, по нечему увелико различит. Наиме Српски код настао је у потреби да се се српској деци у дијаспори и региону на забаван начин да формално-неформални преглед српске културе у најширем, смислу, све оно што описује Србију странцима, али нама самима. Садашњи пројекат тиче се угроженог националног идентитета и дешава се усред необјављеног културног рата и необјављене узбуне пред катастрофу.
Зато ћу бити досадан и поново затражити
ПОМОЋ ПРИЈАТЕЉА
Иако је у последње време реч мит добила негативне конотације (измишљотина, лаж, манипулација) заправо је још увек неуздрмана чињеница да сви народи имају своје заједничке митове и да су митови са својом комбинацијом рационалног и ирационалног, историјског и фиктивног велике духовне форме које помажу одржање заједница." ђакон Ненад Илић

[Resureccion]

 

У ЦИКЛУСУ ВИДЕО КОНФЕРЕНЦИЈА „ПРАВОСЛАВЉЕ ВЕРА РАДОСТИ И РАДОСТ ВЕРЕ“,

 

 

У ПОНЕДЕЉАК 17. ЈУНА 2013. ГОДИНЕ, У 21 САТ,

 

СПЦ У ВЕНЕЦУЕЛИ ВАС ПОЗИВА НА „ЖРУ ДИВАН“ ONLINЕ

 

 „МИСИЈА ЦРКВЕ И ЗНАЧАЈ  КУЛТУРНОГ И НАЦИОНАЛНОГ ИДЕНТИТЕТА“

 

Гговориће: ђакон Ненад Илић

 

 

Модератори: свештеник Иван Цветковић и свештеник Александар Саша Ђурђевић

 

У овој видео конференцији, другој у циклусу под називом „Православље вера радости и радост вере“ на ЖРУ дивану ONLINE, имаћете прилику да слушате о мисији праволсавне цркве у свету,  али и мисији наше помесне Цркве, како међу нашим Србима тако и међу свима онима који су српског порекла. Говорићемо о значају наше Цркве, како за очување традиције , културног и националног идентитета  где је већинско становништво православно, тако  још више о значају Цркве за очување језика , културе и традиције за Србе у дијаспори и сво оне коју имају српско порекло и корене.

 

 

"Ово ће бити уграђено у нови пројекат по нечему сличан, по нечему увелико различит. Наиме Српски код настао је у потреби да се се српској деци у дијаспори и региону на забаван начин да формално-неформални преглед српске културе у најширем, смислу, све оно што описује Србију странцима, али нама самима. Садашњи пројекат тиче се угроженог националног идентитета и дешава се усред необјављеног културног рата и необјављене узбуне пред катастрофу." ђакон Ненад Илић

 

[marko_13]

Ђакон Ненад је увек веома инспиративан.

[Andre Williams]

Ово се не сме пропустити!

[Guest - . . .-]

Ја сам пресрећан због овога. Велика је част разговарати са ђаконом Ненадом.