Постоји ли живот после смрти?

[Срђан Ранђеловић]

 

 

Стваран свет око нас – Шта је стварно!?

Разговор близанаца у мајчином стомаку.

- Да ли верујеш у живот након порођаја?

- Наравно. Нешто после порођаја мора да постоји. Можда смо овде само зато да би се припремили за оно што ће бити после.

- Глупост, никакав живот после порођаја не постоји. Како би уопште требало да изгледа?

- То тачно не знам, али ће тамо сигурно бити више светла него овде. Рецимо да ћемо трчати својим ногама и јести устима.

- Ма то је бесмислено.Трчати се не може а јести устима је потпуно смешно. Ипак, нас храни пупчана врпца. Нешто ћу ти рећи. Живот после порођаја је искључен – пупчаник је већ сада доста кратак.

- Ма не, нечега ће сигурно бити. Само ће све бити мало другачије него што смо овде навикли.

- Али нико се ипак одатле после порођаја није вратио. Порођајем се живот једноставно завршава. И уопште, живот није ништа него теглећа тескоба у тами.

- Додуше, ја тачно не знам како ће то после порођаја изгледати, али ћемо сигурно видети мајку а она ће се већ побринути о нама.

- Мајка?! Ти верујеш у мајку? И где би она по теби требало да буде?

- Па наравно, свуда око нас! У њој и захваљујући њој и живимо. Без ње уопште не би постојали.

- У то не верујем! Никакву мајку нисам никад видео, дакле јасно је да не постоји.

- Ипак понекад кад смо тихи, можемо да чујемо како пева или осећамо како милује наш свет. Знаш, ја стварно мислим да нас стваран живот чека тек после…

http://manastirglogovac.blogspot.com/2013/04/blog-post_13.html

[drvce]

- Мислиш ли да мајка има мајку?

 

- Не, она је настала из првобитног хаоса.

 

- Ниси ми више брат.

[Nektarija]

Volim ovu pricu

 

- Мислиш ли да мајка има мајку?

- Не, она је настала из првобитног хаоса. - Ниси ми више брат

 

Hm koji li je od brace u pravu .mislise.  .mislise.

[drvce]

Hm koji li je od brace u pravu .mislise.  .mislise.

 

Onaj koji vise voli svog brata.

[Number15648]

Православна црква поседује неисцрпно благо у доказима живота после смрти. Да наведемо овде један од безбројних, један пример који у исто време сведочи и да душе људске живе после телесне смрти и да драговољна послушност води блаженој бесмртности. Када св. Теодосије Велики основа манастир, имађаше у почетку само седам монаха. Да би ове добро утврдио у сећању на смрт, нареди да се ископа један гроб. Када гроб би готов, Теодосије стаде више гроба, окружен седморицом, и рече: "Ево, децо, гроба готова! Има ли ко међу вама готов за смрт, да би се сахранио у овај гроб?" Један од њих, Василије по имену и свештеник по чину, паде на колена и потражи од Теодосија благослов да умре. Теодосије нареди да се Василију држе помени и подушја: трећина, деветина и четрдесетница, како је обичај над мртвима. Када се сврши четрдесетодневни помен, Василије, здрав потпуно, леже и умре. И би сахрањен у нови гроб. У четрдесети дан пак по његовом погребу, Василије се јави једно јутро међу братијом у цркви и појаше са њима. Виде га најпре само Теодосије, па се помоли Богу, да Бог отвори очи и осталима. И сва братија погледаше и видеше Василија међу собом. Један брат, Летије, од радости рашири руке и хтеде загрлити Василија, но овај ишчезе. А чу се глас Василијев: "Спасавајте се оци и братије, спасавајте се!"

 

Св. Николај Велимировић, Охридски Пролог

[cloudking]

Православна црква поседује неисцрпно благо у доказима живота после смрти. Да наведемо овде један од безбројних, један пример који у исто време сведочи и да душе људске живе после телесне смрти и да драговољна послушност води блаженој бесмртности. Када св. Теодосије Велики основа манастир, имађаше у почетку само седам монаха. Да би ове добро утврдио у сећању на смрт, нареди да се ископа један гроб. Када гроб би готов, Теодосије стаде више гроба, окружен седморицом, и рече: "Ево, децо, гроба готова! Има ли ко међу вама готов за смрт, да би се сахранио у овај гроб?" Један од њих, Василије по имену и свештеник по чину, паде на колена и потражи од Теодосија благослов да умре. Теодосије нареди да се Василију држе помени и подушја: трећина, деветина и четрдесетница, како је обичај над мртвима. Када се сврши четрдесетодневни помен, Василије, здрав потпуно, леже и умре. И би сахрањен у нови гроб. У четрдесети дан пак по његовом погребу, Василије се јави једно јутро међу братијом у цркви и појаше са њима. Виде га најпре само Теодосије, па се помоли Богу, да Бог отвори очи и осталима. И сва братија погледаше и видеше Василија међу собом. Један брат, Летије, од радости рашири руке и хтеде загрлити Василија, но овај ишчезе. А чу се глас Василијев: "Спасавајте се оци и братије, спасавајте се!"

Св. Николај Велимировић, Охридски Пролог

to je to!

Ovo je dokaz koji sam trazio. Vise nisam ateista.

[Sudija]

Trebalo bi sastaviti jedan kompendium koji će da sadrži ovakve pojave i slične stvari stvari iz povesti naše crkve!

[grigorije22]

Postoji 

http://www.youtube.com/watch?v=ZJZazBNAN0g

[Tristatri]

to je to!

Ovo je dokaz koji sam trazio. Vise nisam ateista.

 

Tražimo dokaz da bi smo poverovali, a u stvari kad poverujemo znaćemo.

 

[plus: neverovatno je koliko svakodnevni život baziramo na veri, pre nego na činjenicama. npr. kada neki čovek nam nešto govori mi verujemo da govori istinu ili ne; verujemo u verodostojnost medicinskih nalaza krvi, iako uopšte ne znamo kako se do njih dolazi; nadamo se da plata neće kasnti; verujemo da će mo popraviti neisprvnu stonu lampu kada smo počeli poduhvat popravke ...]

[Данче*]

Живот после смрти

Бог није створио смрт. Дозволио је смрт, како наша света Црква учи: „да зло не би постало бесконачно“. Од тренутка када започнемо своје постојање, не престајемо да постојимо! Само се мења вид нашег постојања.Свиђало нам се то или не – смрт не постоји. Осуђени смо да будемо бесмртни.

 

https://www.youtube.com/watch?v=nl9NAEncdfk#t=22

 

 

Отац Никон беседи о животу после живота одн. животу после телесне смрти и ишчекивању душа на други Христов долазак, када ће се догодити коначно васкрсење мртвих и поновно сједињење душе са телом за вечност, стање у ком су били наши прародитељи Адам и Ева пре пада из Раја. Као искусни духовни лекар и пастир, Отац Никон је одлучио да нам препише горак лек за лечење од огреховљених животних навика да би се освестили и усмерили ка путу спасења, зато у овој аутентичној и помало трагичној беседи Отац Никон наводи примере наше свакодневне реалности (нпп.као што свакодневна штампа и медији преплављени таквим трагичним вестима извештавају јавност) када телесни живот изненада завршава свој земаљски животни век. Као одговор Отац Никон налази једино могуће решење у Христу Богу и православљу. Наш грех и грех свих осталих палих разумних бића је изазвао смрт а Бог је као творац све твари природно победио смрт. Господ ју је премудро само дозволио као превентивни лек вечности, како наша света Црква и учи: „да зло не би постало бесконачно“.
Од тренутка када започнемо своје постојање, не престајемо да постојимо.

Само се мења облик нашег постојања (из стомака у овај живот а из живота у вечност).

Свиђало нам се то или не - смрт не постоји. Осуђени смо да будемо бесмртни (на нашу вечиту радост а на жалост сатане и његових палих анђела).

Додао садржај:Пријатељ Божији

[Тања1]

У Старом завету Бог је Бог живих, али у Новом завету је Бог и у смрти, тако да нико не умире себи. Свето писмо прича о Паду (1 Мојсијева 3), човеков грех да жели бити као Бог, и на тај начин однос појединца са Богом је угрожен. За последицу пада, као што знамо пресуда је, морамо умрети. У Старом завету нема много наде за живот после смрти. Смрт је крај живота, а не улаз у вечно постојање. Где је смрт, нема Бога, и где је Бог, нема смрти. За разлику од Старог завета у Новом се прича да је смрт превазиђена васкрсењем Исуса Христа. У Јеванђељу по Јовану, рече Исус: Ја сам васкрсење и живот: који вјерује у мене ако и умре, живјеће. (Свето Јеванђеље - По Јовану  11,25)

Ето, да сте ме питали ово горе, све јасно као дан, верујем...Осим онога што ми није јасно. А тако некако је баш са следећим текстом:

СВЕТИ ЈОВАН ШАНГАЈСКИ
ЖИВОТ ПОСЛЕ СМРТИ

Мало ја ово разумем или не схватам. Тако ме хвата језа кад читам (или сам ја данас мали плашљиви зец?)...Посебно овај део:

Савремена „посмртна“ искуства су на потресан начин открила људима истину о свесном стању душе после смрти, о већој оштрини и брзини душе после смрти, о томе да су њене умне способности тада још изоштреније и префињеније. Али те чињенице нису довољне да заштите човека у том стању од обмана у „вантелесној“ сфери; треба до танчина познавати хришћанско учење о том питању.

 

"Треба до танчина познавати хришћанско учење" односи се на  питање заштите човека у том стању?  Не разумем.

 

[Ненад Р.]

Као што је љубав, и вера у бесмртност душе је основ наше вере. Ја верујем да сви васкрсавамо само неко иде у огањ, а неко у рај, у зависности од заслуга.

[Тања1]

41 minutes ago, Muramasa рече

Kad neko izađe sa tvrdnjom da je besmrtan, lično ću to da proverim.

Mислим да не постоје предности...Замисли свет у којем не умиремо. Сви настављају да живе, а свет је већ мали за све људе (ако не би умирали)...Већ сада имамо проблема да одржимо свет, тако би мислим то био крај света - осим ако не нађемо другу планету за живот. Дакле, за мене не постоји предност да сада и овде изађем са тврдњом да сам бесмртна.

[Ayla]

2 minutes ago, Тања1 рече

Mислим да не постоје предности...Замисли свет у којем не умиремо. Сви настављају да живе, а свет је већ мали за све људе (ако не би умирали)...Већ сада имамо проблема да одржимо свет, тако би мислим то био крај света - осим ако не нађемо другу планету за живот. Дакле, за мене не постоји предност да сада и овде изађем са тврдњом да сам бесмртна.

Uzimaš li u obzir neku drugu dimenziju, gdje prostor i vrijeme ne znače ništa?

[Тања1]

1 hour ago, Тања1 рече

СВЕТИ ЈОВАН ШАНГАЈСКИ
ЖИВОТ ПОСЛЕ СМРТИ

Преподобни авва Доротеј, Отац из 6. века, сажима учење раних Отаца у вези с овим питањем: „Јер душе све памте шта је било овде, како кажу Оци, и речи, и дела, и мисли, и ништа тада не забораве. У псалму је речено: „у тај дан ће пропасти све помисли његове“ (Пс. 146, 4); то се каже о помислима овога века, тј. о кућама, имању, родитељима, деци, о пословима и заради. Све ово пропада чим душа изађе из тела… А шта је учинила од врлина или страсти све то памти и ништа не ишчезава за њу… И, како рекох, душа ништа не заборавља од оног што је чинила у овом свету, већ се свега сећа по изласку из тела, и то боље и јасније пошто се ослободила земаљског тела“ (Авва Доротеј, Поука 12).

 

 

Још мање разумем ово (текст убацила у цитат због већ постојећег линка)...у ствари, не разумем.