Благодат Духа Светога

[JESSY]

[JESSY]

Ако је благодат та која у нама отпочиње хришћански живот и уколико без ње не можемо ништа чинити на себи, зашто бисмо се онда трудили? Зар није логично да закључимо да можемо живети како нам је воња све док нас не посети та подстичућа сила? А с друге стране, ако неко сам намисли да трага и отпочне то трагање, зар се неће на њега сажалити, и зар му неће подарити благодат Своју Онај Које рекао: "Иштите и даће вам се, тражите и наћи ћете, куцајте и отвориће вам се" (Мт. 7,7). А ако је тако, какоје онда могуће тврдити да благодат долази непредвидљиво?

Потребно је строго разликовати две ствари: једноставну помисао о томе да је неопходно спасавати своју душу, или исправљати свој живот, и само отпочињање дела спасења и самоисправљења. Ово прво човек може да отпочне и сам од себе, будући да је реч о томе расејана свуда око нас. Читање књига и слушање душеспасоносних беседа, сусрети са људима који ревнују за своје спасење, сам поглед на свештене ствари, једноставан натпис на књизи и много тога другог могу навести на мисао о спасењу и чак нас приморати да доста озбиљно поразмислимо о томе и да почнемо говорити о потреби самоисправљења. Међутим, то још није само отпочињање овога дела. Све док не дође благодат која пробуђује из сна греховног, све дотле, дакле, колико год надугачко и нашироко душа сама са собом и са другима говорила о потреби тога буђења, чим се дотакне самог дела, одмах ће се ипак повући назад, јер је свезана и по рукама и по ногама. Она је налик на лењивца који седи на мирном и спокојном месту. Такав веома радо и сам са собом разматра и другима говори да је неопходно да учини то и то. Међутим, чим дође до неопходности покретања, он све одлаже за неко друго време. Таква је и душа када је препуштена сама себи. Има ли онога ко, увидевши у себи грех или злу страст и знајући да ће га она упропастити, неће помислити да је заиста неопходно да напокон одступи од ње? Међутим, проблем је у томе што му недостаје снаге, што му руке немоћно клону и ноге клецају. Па шта онда чинити? "Нека душа свим моћима својим вапије Господу да је посредством благодати Духа Свога Он учини достојном ослобођења од страсти", учи Макарије Велики[1]. Потребно је и код куће се молити и у цркву одлазити и прибегавати свим освећујућим радњама, и читати и разговарати, једном речју, држати се благодатних оруђа спасења, чекајући одакле ће се појавити искра Божија која ће запалити у срцу ревност која све пружа и која је снажан и веродостојан сведок посете Божије благодати. Видећи оволики труд и вапај душе, Господ ће се сажалити на њу и послати јој благодат Своју. Али у којем ће се часу то збити, на коме месту и приликом које радње - то нико не може казати. Благодат долази ненајављено, скоро увек не у оном моменту, не на оном месту када смо је и где смо је очекивали. Видите ли сада да се то не може учинити властитим напорима? Погледајте у "Борби са грехом", страна 339 и даље (в. Прилог): тамо су ове две ствари, чини ми се, доста добро приказане.

Можемо се плашити само једног: није ли можда некога Божија благодат заборавила? Али то је ипак непотребно узрујавање. Ми смо, слободно се може рећи, њоме са свих страна обасути. Ни од кога она не одступа од колевке па до гроба. Она све подстиче и покреће. Испричаћу вам виђење једног старца. Он је видео једно пространо, широко поље по коме је ишло мноштво људи разних узраста. Сви су газили по блату до колена, па чак се и више заглибљавали, а имали су утисак да ходају по цвећу; били су у некаквим јадним прњама, потпуно прљави и запуштени, а за себе су сматрали да су нагиздани и прелепи. Нико од тих људи није био миран. Сви су били у бригама, у непрестаној јурњави, у свађама и зађевицама једни са другима. Источно од њих, на узвишици, налазила се пољана, прекривена травом и цвећем, али овим људима она се чинила сувом, пешчаном и каменитом. Иза ове пољане уздизала се планина која је била испресецена гребенима у разним правцима и чија је висина била све већа и већа. Иза те планине пробијала се блистава светлост необичне лепоте која је и слепима отварала очи. Зраци ове светлости допирали су и до ове бучне гомиле која је лутала по блатњавом пољу. Сваку главу обасјавао је њен зрак. Али шта су ти људи чинили? Није им падало на памет да гледају на светлост која је допирала иза планине. А што се тиче самих зрака, неки уопште нису осећали да их се светлост дотиче, други би, пошто би осетили неспокојство због њеног додира, само заклонили дланом главу и, не подижући је, настављали да раде оно чиме су се дотле бавили. Неки би ипак подигли главу и управили поглед ка светлости, али би истог трена затворили очи и вратили се у своје пређашње стање. Неки би, управивши поглед својих очију у правцу зрака, дуго стајали, пажљиво гледајући светлост и наслађујући се њеном лепотом, али су ипак непокретно остајали на једном месту да би најзад - или због умора, или због тога што су их други на то наводили - опет почели да иду истим путем којим су и раније ишли. Само ретки су се повиновали подстицају свога зрака и његовом указању, остављали све, кретали ка пољани прекривеној цвећем и затим одлазили све даље и даље, приближавајући се планини и потом ходећи том планином ка светлости која их је обасјавала. Смисао виђења схватљив је сам по себи. Није ли јасно да подстичућа благодат не оставља никога, једино је потребно да сами људи не истрајавају у својој окамењеној неосетљивости.

 

СВЕТИ ТЕОФАН ЗАТВОРНИК

[JESSY]

Благодат је Бог који се осећа у срцу.
(Паскал)

[aliluja]

Za mene je Blagodat Duha Svetoga... kada u miru prihvatim one situacije... o kojima sam sa velikom uznemirenošću razmišljala... To je za mene blagostanje...

[Агница]

Za mene je Blagodat Duha Svetoga... kada u miru prihvatim one situacije... o kojima sam sa velikom uznemirenošću razmišljala... To je za mene blagostanje...

А како стећи благостање,како бити и остати у миру? опрости алилуја што те смарам са питањима,али некако се чини да си пуна искуства и да се од тебе може пуно научити.,хвала ти што пишеш  :bendoff: алилуја! 

[Arsenija]

Da li blagodat moze da se prenese sa osobe na osobu ?  Npr. Hodam ja ulicom i sretnem neku osobu koja je prepuna blagodati i malo te blagodati predje i na mene ...jer on je ima dovoljno ,pa Bog pomisli ...  da damo i Arseniji malo...Covek se slozi jer je dobar i eto ... blagodat je presla .    

Ima jedan Covek koji mi tako ulepsa dan . Ne preterujem ako to kazem  .   

[aliluja]

А како стећи благостање,како бити и остати у миру? опрости алилуја што те смарам са питањима,али некако се чини да си пуна искуства и да се од тебе може пуно научити.,хвала ти што пишеш  :bendoff: алилуја! 

Nema na čemu i hvala ti na poverenju. Blagostanje ćeš steći kada mnogo vremena provode u unosnoj umnoj molitvi... i pri tome uspostaviš vezu sa Duhom Svetim. Ta veza se ispoljava kroz poverenje, snagu i mir. Veza će biti ometana od besramnog neprijatelja neprestano... Na početku je veoma teško... iskušenja su velika... što više svoj um prepustiš Duhu Svetom... osetićeš snagu... pomoli se Isusovom molitvom... izdrži... i poslušaj glas " ne boj se"... Rezultat je mir.

Al doćiće sve ponovo... iskušenja da se oprobaju u tebi.

Mir se može sačuvati samo ako ga kroz ovakve situacije umnožavamo.

Puno te pozdravljam!

[Агница]

Nema na čemu i hvala ti na poverenju. Blagostanje ćeš steći kada mnogo vremena provode u unosnoj umnoj molitvi... i pri tome uspostaviš vezu sa Duhom Svetim. Ta veza se ispoljava kroz poverenje, snagu i mir. Veza će biti ometana od besramnog neprijatelja neprestano... Na početku je veoma teško... iskušenja su velika... što više svoj um prepustiš Duhu Svetom... osetićeš snagu... pomoli se Isusovom molitvom... izdrži... i poslušaj glas " ne boj se"... Rezultat je mir.

Al doćiće sve ponovo... iskušenja da se oprobaju u tebi.

Mir se može sačuvati samo ako ga kroz ovakve situacije umnožavamo.

Puno te pozdravljam!

мој проблем је што својим немиром повриједим драге људе око себе,било понашањем,ријечима или помислима..послије ми буде криво,кајем се,замолим за опроштај,али опет исто чиним..дакле,не могу(или нећу) да истрпим своје немире,а да их не пренесем на људе око себе..

поздрави и за тебе! 

[aliluja]

мој проблем је што својим немиром повриједим драге људе око себе,било понашањем,ријечима или помислима..послије ми буде криво,кајем се,замолим за опроштај,али опет исто чиним..дакле,не могу(или нећу) да истрпим своје немире,а да их не пренесем на људе око себе..

поздрави и за тебе! 

Bitno je da si toga svesna. Barem sad znaš od čega da počneš..Neka ti to bude polazna tačka.. sve ostalo je vežba... Samo napred... šta god da ti dodje... napravi od toga najbolje što ti je moguće u tom momentu. Puno sreće... dobrodošla na pravi put i samo napred!

[Агница]

Bitno je da si toga svesna. Barem sad znaš od čega da počneš..Neka ti to bude polazna tačka.. sve ostalo je vežba... Samo napred... šta god da ti dodje... napravi od toga najbolje što ti je moguće u tom momentu. Puno sreće... dobrodošla na pravi put i samo napred!

хвала драга алилуја  :bendoff:

[JESSY]

Благодат је-БОГ којега осећамо и видимо у срцу срцем.

(Паскал)

 Бог, створивши нас без нас, одредио је да нас спасе, но не без наше воље.

(Филарет м. московски)

 Премда је Дух један, али дарови нису једнаки, стога што ни примаоци Духа нису једнаки.

(Св. Григорије Богослов)

 Благодат може, кад јој је по вољи, уздизати и постављати и пастире за Пророке и рибаре у чин Апостола.

(Непозн.)

 Молитва је пружена чаша за примање благодати Божије.

(Филарет м. московски)

[JESSY]

Монах Арсеније (Јовановић): „О благодати“

 

Благодарећи радију „Светигора“ Митрополије црногорско-приморске, емитујемо предавање монаха Арсенија (Јовановића) сабрата манастира Острог „О благодати“, које је одржао 5. јула 2014. године на „Трибини за младе“ у манастиру Острог.

 

 

http://www.slovoljubve.com/sites/default/files/79/15/07/03.07.15_zbor_-_monah_arsenije_jovanovic_-_o_blagodati.mp3

[JESSY]

 

1. Кор. 15, 1-11

Свети апостол Павле, у својој Првој посланици Коринћанима, 15. глави, ставља пред хришћане коринтске своје апостолство – свештени свој призив -на провјеру. Критериј који је свети Апостол тада поставио, као доказ свога апостолства, валидан је и сада као и онда. Благодат Божија је једино мјерило које се узима при процјени да ли је неко, заиста, свештеник или је уљез, који се стаду прикрао. Свештеник је онај на чију је главу, полагањем руку од стране епископа, на светој Литугији, призвана благодат Духа Светога за вршење светих Тајни и руковођење стада Христовог у вјери и побожности. (О. Јустин П.) А какав је тај свештеник: исправан или, не дај Боже, неисправан, добар појац или лош, дебео или мршав… та, и сва друга, питања долазе касније и не оспоравају оно прво: он је свештеник.

Јер ми вјерујемо у оно што нас наша света Црква учи, да је сваки исправно изабрани, и од стране исправног епископа рукоположени свештеник призван у свету Тајну свештенства руком Божијом. Да ли ће се он том страшном призиву достојно одазвати или неће, пред Богом ће одговарати теже и биће питан строжије, као онај коме је више дато и више зна.

Упућујем вас да прочитате прву главу Дјела апостолских гдје ћете видјети како је, на мјесто отпалог Јуде, у апостолско достојанство уздигнут апостол Матија. На скупу, на којем је било око сто двадесет душа, „поставише двојицу: Јосифа званог Варсава, који би назван Јуст, и Матију. И помоливши се, рекоше: Ти, Господе, познаваоче срдаца свију, покажи једнога од ове двојице кога си изабрао. И бацише коцке за њих, и паде коцка на Матију, и би прибројан Једанаесторици апостола“. (Дап. 1, 23-26) Како је онда Господ Матију изабрао, тако вјерујемо да је то Господ и са осталим својим слугама чинио, и сада чини. Апостоли, на којима је велика благодат била, (Дап. 4, 33) ништа нису чинили ни предузимали док од Господа благослов нису добили. „Угодно би Светоме Духу и нама“, (Дап. 15, 28) веле свети апостоли кад формулишу одлуке које су донијели на свом првом сабору. И данас, у Православној нашој цркви, овим истим ријечима се формулишу одлуке на светом сабору епископа, па и одлука о избору достојног лица у свети чин епископски.

”И нико сам себи не присваја ту власт, него призван од Бога као и Арон“, (Јевр. 5, 4) вели свети апостол Павле. Кад то Апостол каже, он, уствари, мисли да нико не би смио сам себи свешетну власт и достојанство присвојити. Цар Саул, зато што се, у страху и журби, усудио да, умјесто свештеника, службу Господу принесе, био је кажњен одузимањем царства и царског достојанства. (1. Сам, 13. глава) Човјека – Уза му бјеше име – који је случајно руком дотакао светињу Господњу – Ковчег завјета – којег су само свештеници смјели дотицати, Господ је, на лицу мјеста, убио. (2. Сам, 6, 6) Авирон и Датан су повели буну против свештеника у жељи да то достојанство себи приграбе. Господ их је казнио грозном смрћу – земља се испод њих отворила и све их прогутала. (4. Мојс, 16. глава)

”Мени, најмањему од свих светих – каже, прескромно, за себе свети апостол Павле – даде се ова благодат.“ (Еф, 3, 8). И опет, прескромно, вели он, да се њему, „као каквом недоношчету, јавио Господ. „Јер сам ја најмањи од апостола, који нисам достојан назвати се апостолом зато што гоних цркву Божију. Но благодаћу Божијом јесам што јесам, и благодат Његова која је у мени не оста празна, него се потрудих више од свију њих али не ја, него благодат која је са мном.“(1. Кор. 15, 8-10) И заиста, Господ га за апостола свог потврђује јер му је он сасуд изабрани да изнесе име његово пред незнабошце и цареве и синове Израиљеве.

Апостол је свјестан свог призвања. „Павле, слуга Исуса Христа, позвани апостол, изабран за јеванђеље Божије“, (Рим, 1, 1) представља се он на почетку свог обраћања хришћанима римским.То је са апостолом Павлом и свим другим апостолима, свим апостолским насљедницима и нама, садашњим и будућим, свештеницима. „Послушајте ме острва, и пазите народи даљни – узвикује пророк Исаија – Гспод ме позва од утробе; од утробе матере моје помену име моје.“ (Ис, 49, 1) Дакле, пророка свога Господ је још у утроби матере његове одредио да му слуга буде. (Ис, 49, 5)

Зашто нам је важно да ово знамо?

Зато што данас, свакако више и чешће него прије, многи се увукоше у свештене одоре и украсише се свештеним звањем. Много је и премного вукова у овчијој кожи, који, са свију страна, грме, позивају и маме у своје духовне јазбине. На сто некаквих телевизијских канала, на радију, интернету, и на сваком ћошку наћи ћете их како слаткорјечиво зборе и говоре. Извјежбани су, улицкани, у најскупља одијела обучени; савршени скоро у сваком свом покрету и гримаси. Велики аудиториј око њих, на хиљаде некаквог народа, клате се, аплаудирају, као потврђују ријечи њихове. У поређењу с нама, православним свештеницима, чије су проповједи врло често млаке и безживотне, признајем, они му дођу као неки холивудски глумци. Човјек, невјешт у познавању Тајни Божијих, лако им може шака допасти. Зато је потребно да док их слушамо и гледамо запитамо се, има ли у свем том вјешто изрежираном позоришту имало благодати Божије. Нема. Још давних дана и вијекова, свети наш Апостол прозрео је у стољећа пред њим и видио ове, које ми сад гледамо, и поставио им се оштро насупрот својом скромношћу и једноставношћу. „И ријеч моја и проповјед моја – вели он – не би у убједљивим ријечима људске мудрости, него у показивању Духа силе, да вјера ваша не буде у мудрости људској него у сили Божијој.“ (1. Кор. 2, 4-5) „Јер ме Христос не посла да крштавам, него да проповједам јеванђеље, не мудрим ријечима, да се не обеснажи крст Христов“, (1. Кор. 1, 17) пише он коринтским хришћанима.

Господ ће о страшном Дану и коначном суду измјерити дјела свију нас. „Свачије ће се дјело огњем испитати какво је“, (1. Кор. 3, 13) опомиње нас свети Апостол. И свако од нас, свештеник и обичан човјек, требало би да задрхти и, као јасика на вјетру, да затрепери пред мишљу о Страшном суду Божијем. Зна се – а Господ то најбоље зна – каквих нас све грјешника у црним одорама има. Но није наше да судимо било кога па ни свештенике своје. А лажну браћу, што се увлаче да уходе слободу нашу, (Гал, 2, 4) оставимо њима самима. А своје свештенике подржимо, јер, по ријечима Апостоловим, они бдију над душама нашим, „пошто ће одговарати за њих, да би то с радошћу чинили а не са уздисањем“, јер нам ово не би било од користи. (Јевр. 13, 17)

 

http://www.vasilijeprotatomic.com/?p=2970

[Драган άσημος :)]

Сваки који је и који се сматра Христовим, може овим да провјери гдје се налази, и како вели св. Теофан да се побрине и потруди око себе.

 

Тумачење светог Теофана Затворника - Мисли за сваки дан у години

Тешећи своје ученике, Господ говори да је за њих боље да се Он вазнесе на небо. Јер, вазневши се, Он ће уместо себе послати Утешитеља - Духа. Дух Свети је сишао и борави у Цркви вршећи у сваком верујућем човеку дело Христово. Сваки Хришћанин је причесник Духа. То је у тој мери неопходно да се може рећи да није Христов онај ко нема Духа. Погледај и ти добро и утврди да ли је у теби Дух благодати? Јер, Он не остаје код свих. Дешава се и да Он оде. Ето види: прво долази дух покајања и Хришћанина учи обраћењу Богу и исправљењу живота. Завршивши своје дело, дух покајања Хришћанина предаје духу светлости и чистоте коме, најзад, следи дух усиновљења. Особеност првога је - трудољубива ревност; другога - топлина и сладосно горење срца; а трећег - осећање синовства, по коме из срца излазе уздаси к Богу; "Авва оче!" Види на коме се од тих степена налазиш. Ако те нема ни на једном, побрини се и потруди око себе

[Драган άσημος :)]

Према овом степеновању не налазим себе ни на једном степену.

Па онда је нормално да немам вјере да као Свети Јефрем, патријарх антиохијски поступим.

"Једанпут, да би убедио једног јеретика, да је Православље истинито, стави у огањ свој омофор, а он се мољаше Богу. И омофор стајаше у огњу три сата и оста неповређен. Видећи то онај јеретик, ужасну се, и одбаци јерес."

Јер вјера је од присуства благодати Божије у човјеку, а јасно је зашто је немам.