Бели Анђео, прича

[JESSY]

СЛУЧАЈНИ СУСРЕТ БЕЛОГ АНЂЕЛА У МОРАЧИ - Autor: Sfinga

 

 

ON
Autobus je bio pun mirisa  tek nabranog svežeg bosiljka, koje su žene držale u rukama, a koji je ispunjavao moje srce, uzdrtalo od uzbuđenja pred još jednim susretom sa velikim svetiteljem Ostroškim. Još jedino je moje srce moglo da podrhtava, za razliku od tela koga sam jedva osećao, čudno utrnulog, kao da više nije bilo moje, uprkos mojim neviđenim mukama da u njega vratim život koga sam, čini mi se, davno izgubio. Nekakvo čudo je učinilo da ponovo vratim pokret telu, bar delimično, progovorim i vratim u sebi bar mogućnost izražavanja mojih slutnji i nadanja.  Bogu hvala, što sam ponovo među živima. Mada, tog dana nisam ni slutio da sam bio samo napola živ, da je samo moje telo mrdalo, i da je uspevalo koliko toliko da prati tok mojih misli. Pre saobraćajne nesreće nisam ni slutio šta je to biti živ, a kad sam izgubio svaki osećaj za pokret, čula samog tela i bio vezan isključivo za kolica, tek tada sam razumeo šta je to život. Razumeš, tek kad izgubiš. Ali život se poigrava beskrajnim bogastvom mogućnosti, a jedna od tih, vera, u početku naizgled neverovatna, bila mi je pružena kao jedina nada i šansa za spas golog života. Dok sam sedeo, do pola bespomoćam u tom autobusu i priželjkivao novi susret sa Svecem, mojim zaštitnikom i spasiocem, nisam ni slutio koliko je ljubav prema njemu, ljubav prema Bogu, povratak u sebe samog i ostvarenost mojih želja, dostižna, uprkos tome što sam od potpunog invalida postao čovek, mada još uvek sa sopstvenim besomučnim osećanjem polovičnosti i raspolućenosti. Miris svežeg bosiljka mi je vraćao uspomene kad sam igrao fudbal i bio najbolji golman u mladoj reprezentaciji.  Zvali su me Shilton, po čuvenom engleskom golmanu. Nije bilo lopte koju nisam mogao da uhvatim, nije bilo sumnje da me je čekala  blistava karijera, odlazak u inostranstvo, uspeh i novac, drugačiji život, a što sam svim srcem priželjkivao. Nisam znao da će me tolika količina ponosa i gordosti, baciti pravo pod točkove automobila, i oduzeti svaki delić mog sna. Razmišljao sam kako su mi moćne kosmičke sile oduzele  fizički oblik snage, da bi mogao upoznati onaj duhovni, duboko u meni tada još neotkriven. Posmatrajući, skoro nemoćan, te žene u maramama, koje su držale u rukama grančice svežeg bosiljka, kao neku vrstu magneta kojim će privući čudo na Ostrogu, na trenutak sam požalio sebe samog, ne verujući da u njima postoji čista duhovna promisao, kojom sam ja bio obuzet.  Pomislio sam: da li one znaju gde su krenule? Bio sam ubeđen u tom trenutku da znam gde sam i sam krenuo, ne sluteći da je to božija promisao, a ne naša. Moja ideja puta se sastojala od one čiste duhovne molitve pred moštima Svetog Vasilija Ostroškog, da mi podari snagu i ljubav da izdržim sva iskušenja koje mi je sudbina postavila. Polako napuštamo moj rodni Kragujevac i putujemo ka Ostrogu. Morača, Mileševa, Studenica, Žiča, bile su usputna mesta, hodočasnicima ne toliko važna kao Ostrog, ali u ambijentu manastirskog mira svako je mogao da nađe sveprisustvo božanskog.....
 

[JESSY]

ONA
Autobus je bio pun mirisa svežeg bosiljka, koji su te izgubljene žene držale u rukama, više iz nemoći sopstvene, nego što su uopšte mogle osetiti sopstveni unutrašnjeg mir koji su negde, davno, izgubile. Taj jak miris, koga sam inače mnogo volela, pomešan sa mirisom nekog čudnog zadaha, činilo mi, se raspolućenosti svih nas, ovog puta mi je izazivao nepodnošljivost uzburkanih emocija i nekakvu težinu u stomaku koja me je uznemiravala. Osećala sam kao da mi u ovom autobusu nije bilo mesto, kao da sam stranac među svojim sugrađanima, nepoželjni svedok religioznog opijuma koga nisam želela da osetim. Hodoćašće na Ostrog. Nisam ni slutila da ću biti jedina koja ne zna gde je krenula, I istovremeno jedina koja kao da zna gde je krenula. Za mene je to bila stručna ekskurzija, još jedna priprema pred ispit iz istorije naše srednjevekovne umetnosti. Oduvek sam volela da vidim I osetim ono što sam učila, zbog posebnog pamćenja koje nikad ne odumire, nego kad čitajući slova slažemo sopstvene slike u glavi, misleći da je doživljaj potpun, vredan prisutnosti više ideje, nego konkretnog svevremenskog I prostornog prisustva. Istorijski kontekst zamišljamo, uprkos svesti da to istorija prezentuje pobedničku ideju, ali prisutnost na takvom mestu nikada ne može zameniti bilo koju autentičnu priču.  I tako, misleći da znam gde sam krenula, opijena teškim mirisima bosiljka i znoja uznemirenih žena u maramama, sa osećajem mučnine u stomaku, putovala sam na poznato odredište podno Ostroga, nesvesna ideje koja bi mogla postati motiv tog putovanja. Gušila sam se, borila za dašak svežeg vazduha  koji je dolazio iz otvorenog prozora, ali su se prozori uvek zatvarali, jer niko od prisutnih hodočasnika nije želeo da izgubi negde usput ni tračak nade koju je nosio u tom autobusu, plašeći se, činilo mi se, da ga ne bi više mogao pronaći. Kao da nisu bili svesni da je postojao smisao samog putovanja svakog od njih, pa I moj. Nisu bili svesni čak ni smisla bola I tereta na duši, zbog čega su čekali da se dogodi čudo i oslobodi ih patnji koje stoički podnose. Samo odredište je bio deo tog puta svakog od nas, puta koji je u tom danu spojio naše pojedinačne sudbine.  Tada to nisam znala ni sama, kao što nisam znala da su moji duševni nemiri i boli, duboko potisnuti, čekali svoj izlazak na svetlo dana, koji će se dogoditi nekoliko godina kasnije. Na trenutak sam postala ponosna svojim mladim zdravim telom koje je bujalo u isčekivanju maštarija novih strasti, osetivši pomalo stid zbog pomisli sopstvene uobraženosti i netrpeljivosti prema mukama, činilo mi se pomalo zatucanih i praznovernih  ljudi i žena, koji su tog dana delili sa mnom samo saputništvo.  Moja ideja puta se sastojala u nadogradnji znanja iz likovnovne umetnosti u ukupnom doživljaju manastira koji je trebao da mi posluži kao dobra osnova za ispit i kao još jedno putovanje vredno budućih priča i evociranja uspomena. Pogledom, kroz prozor autobusa, ćutke osmehom ispraćam predele dok izlazimo iz Beograda. Pokušavam da se izolujem od ovog, za mene čudnog sveta, bar svojim mislima koje izlaze van ovog autobusa i vremena ovog putovanja.  Ostrog, Morača, Mileševo, Studenica, Žiča..... Želela sam da vidim i doživim Belog Anđela Mileševskog, sopstvenim srcem, da ga vidim sopstvenim očima, uživo, u ambijentu manastirskog mira. Želela sam da vidim ljubav u njegovom blagom pogledu, sveprisustvo božanskog....

[JESSY]

ON
Jedva sam čekao da stignemo na Ostrog, da budem bliži Bogu, kako bih oslobodio osećanje teskobe i  nemoći svog tela. Moja duša je negde u nepoznatom tražila izlaz, ne bih li ja osetio svoje telo. Imao sam utisak da živim drugi život, život neke čudne raspolućenosti. Izneli su me iz autobusa. Iako sam većinu vremena provodio u kolicima, uspeo sam da stanem na noge i prohodam, i sada mogu da uz pomoć štaka hodam pomalo i sam. Svi oko mene su mi posvećivali puno pažnje, pomagali mi da stanem na noge, unosili i iznosili iz kolica i autobusa, raspitivali se za uzrok moje nesreće, prepričavajući svoju. Osećao sam se u tom svetu, kao u nekom društvu istomišljenika i delilaca zle sudbine koja nas je snašla. Neki su bili bolesni, nekima je dete bilo bolesno, neki parovi nisu mogli da imaju decu, jedan čovek je bio slep, a ja sam bio skoro nepokretan. Svi smo jedni druge hrabrili i tešili, iako mi je to prijalo,  pomalo sam se zbog toga osećao i prigušen, i stešnjen, kao da sam želeo neki dašak pravog života, zdravog života, koga sam pre nesreće nesebično tošio. Poznata, velika soba u muškom krilu manastirskog konaka, sa gvozdenim krevetima sa posteljinom koja je odisala duhom i mirisom nekog prethodnog hodočasnika u potrazi za spasom, vratila mi je osećaj novog doma, doma u kome sam dobio novi život.  Čeznuo sam za malo odmora u tom krevetu, da bih se i fizički i psihički pripremio za noćno bdenje i molitvu. Čekala me je, bio sam svestan,  naporna noć, iako sam svim srcem i dušom priželjkivao novi, ponovni susret sa Svojim Svecem, zaštitnikom i spasiocem. Zajedno sa hodočasnicima koji su veselo galamili, uzbuđeni pred neobičnim susretom božanskog spasenja, sa naporom sam pokušavao da uhvatim malo sna, pre nego što se uputimo put gornjeg manastira. Ali taj san je bio privid, zbog uzburkanosti svih naših emocija. Kad je kucnuo čas da krenemo, svi su užurbano oblačili svoja odela i kao u nekoj svečanoj povorci, krenuli uz brdo. Ja sam bio u kolicima, gurali su me, kao da su morali svesno da snose žrtvu, kao da su time tražili potvrdu svoje uniženosti pred Svecem i Bogom. Osećao sam svečanost trenutka, kao u nekoj procesiji, svečanost ulaska u Božiji hram male kelije u steni u kojoj su mošti Svetog Vasilija Ostroškog  zračile nekom čudnom nevidljivom svetlošću i obasjavale moje udove, sasušene od nemogućnosti kretanja, nemogućnosti pravog izraza života. Uneli su me u keliju, i ja sam šćućuren pored sanduka sa moštima Svetitelja pokušavao da nađem sopstveni mir kako bi se u molitvi približio Bogu, moleći za spasenje svoje duše, tražeći ono za čim je moja duša vapila, ljubav, ljubav, ljubav.....

[JESSY]

ONA
Jedva sam čekala da stignemo na Ostrog, ne bih li se nadisala čistog, svežeg vazduha i oslobodila osećanja teskobe koje me je pritiskalo u tom zagušljivom od jakih pomešanih mirisa , autobusu. Bilo je to moje prvo putovanje na Ostrog, i prvo putovanje sa hodočasnicima, među kojima sam ja jedina sebe doživlajvala kao turistu. Razmišljala sam usput, kakvo osećanje oni nose u sebi na tom putu, i trudila se da i sama prodrem u sopstveno osećanje tog puta. Činilo mi se da ne osećam ništa, kao da je samo znatiželja bila prisutna, i neki čudan osećaj duha avanture. Trebali smo da spavamo u manastirskom konaku, svi zajedno, u velikim sobama, koje su više ličile na usputno svratište, nego na konačište. U sobe u ženskom krilu manastirskog konaka, sa velikim brojem natrpanih starih gvozdenih kreveta, sa posteljinom koja se nije menjala, moje saputnice su donele svež miris bosiljka i svež miris sopsvenog zadaha koji je odavao unutrašnji rascep, koga one verovatno i nisu bile svesne. U toj opštoj kolektivnoj zbrci, i sama sam osećala uznemirenost ili možda pre nelagodnost što sam morala silom prilika da budem deo te uzburkane mase sveta, koji je u bezizlazu tražio neki spas. Niko me nije ni primećivao, jer su svi bili opsednuti svojim mukama, i rado su pričali o tome jedni sa drugima, tobože interesujući se za njihove zle sudbine. Sažaljevali su jedni druge i hrabrili verujući da će svakom Vasilije Ostroški dati šansu. Imala sam utisak da su u tome uživali, uprkos realnom osećanju sopstvene nemoći. Bilo mi je i žao i odbojno u isti mah. Pokušavala sam da nađem saosećanje sa njima, i pri tom sam se osetila kao uljez koji je uzurpirao njihov svet, živa i zdrava, mlada i jedra, bez nekih naročitih problema, kao da  sam morala da pronađem mir u tom haosu, mir u sebi, neprestano kopajući po razlozima mog putovanja. Sreća da je običaj da hodočasnici idu u keliju gde se nalaze mošti Svetog Vasilija Ostroškog na noćno bdenje i molitvu, tako da sam uživala u svežoj toplini ostroške noći napolju, čekajući trenutak kad će se hodočasnici uputiti ka gornjem manastiru, da bih mogla u praznoj sobi konačno naći malo mira i pokušti da zaspim. Sama ideja noćnog bdenja i molitve nije mi bila bliska i nisam želela da se izlažem nepotrebnom naporu, jer me je sutradan čekao ostatak puta, poseta Mileševi gde ću moći konačno da vidim Belog Anđela, kao da je on bio odredište svih mojih snova i nadanja....

[JESSY]

ON
Za trenutak sam osetio kao da me je iz dubokog mira molitve, nekog dubokog sna u kome sam boravio,  probudio cvrkut ptica i oštrina svežeg vazduha koji se probijao kroz mali otvor kelije. Osećao sam mir u sebi, kao da mi telo je preplavila ljubav, neka posebna, za kojom sam čeznuo, neko osećanja blažensta ili sopstvene želje za tim.  Posledni put tog jutra pognuo sam glavu pred svojim zaštitnikom i spasiocem, celivao ga, poželevši da mi podari ljubav, onu koju kao invalid nisam mogao više dosegnuti, uplašivši te pomisli koja mi je boravila u mislima, skoro cele noći. Zamišljajući, već davno izgubljen osećaj dodira ženskog tela, čeznuo sam za osećajem sopstvenog. Neprestano sam tražio oproštaj zbog čežnje za telom, svestan da sam njegovim gubitkom dobio nešto mnogo uzvišenije, ali tuga je bila prisutna, tuga za prošlim životom, tuga za čulima. Pokušao sam da vratim misli božijem proviđenju koje me verovatno nije slučajno sačuvalo u životu. Još jednom sam pogledom i osećanjem obuhvatio celu keliju i onda su me izneli napolje. Umio sam se čuvenom čudotvornom vodom koja je izbijala iz stene i na kraju su me spustili u kolica. Imao sam neki čudan osećaj koji kao da je dolazio iz prirode, pomešan sa sopstvenim unutrašnjim nemirom isčekivanja nečeg nepoznato novog, nisam više smeo ni da pomislim da još jednom osetim dodir ljubavi, one, zemaljske, čulne, koja je nestala sa odumiranjem mojih udova, i raspadanja živosti sopstvenog tela, u kome sam nekada davno veoma uživao i bio ponosan na sopstvenu mušku raškos. Čeznuo sam za dodirom žene, strašno ispunjen osećanjem krivice pred Svetiteljem, kome sam predao svu svoju dušu, jedino što mi je preostalo od živosti moga bića. Kao da sam time svesno žrtvovao sva svoja čulna uživanja, sada već zaboravljena, da bih time platio svoj spas, spas golog života. Zurio sam okolo i posmatrao svoje sudbinske sapatnike koji su celu noć, kao i ja, klečali i bdeli nad moštima Svetitelja. Primetio sam u toj gomili hodočasnika, jednu devojku, naizgled običnu, ali koja se po svemu razlikovala od nas ubogih mučenika. Stajala je malo po strani, uspravna, svesna svog stava i različitosti, jasnog pogleda kao ovo jutro, koje je donosilo novi dan. Pogledi su nam se sreli, i za trenutak zadržali jedan na drugom. Uhvatila me je nelagodnost, možda pre neki stid što je posmatram, plašeći se da ne pomisli  da tražim sažaljenje, a ja sam samo tražio odblesak mog davno izgubljenog života, plašeći se da je neuznemirim i ispunim tugom. Tuga je bila u meni i  nisam želeo da je širim okolo.  Nisam tog jutra želeo da vidim muku i nesreću oko sebe, želeo sam da vidim lepotu i život, da osetim da sam i sam ponovo živ, da nađem snagu za budućnost koja je i meni kao i svima bila krajnje neizvesna.  Skrenuo sam pogled u stranu i zagledao  se u plavetnilo neba, ovde, na ovoj planini, činilo mi se, meni toliko dostižnim, i verovatnim....

[JESSY]

ONA
Probudio me je cvrkut ptica i oštrina svežeg vazduha koji je ulazio kroz otvoren prozor manastirskog konaka. Ustala sam i izašla napolje. Bilo je to divno jutro, tek odmaklo od zore rumenog svitanja, čije sam zadnje trenutke hvatala kao neizmerno bogastvo, koje u svojoj promeni nikada nećemo moći da doživimo ponovo. Udisala sam punim plućima tu svežinu, pokušavajući da upijem svu lepotu, koja se predamnom prostirala u svim oblicima. Krenula sam peške uz brdo, put gornjeg manastira, sama sa sobom i svojim mislima koje su se velikom brzinom rojile, pomalo zbrkanih osećanja, neočekivajući nikakvo čudo. Čudo se predamnom dešavalo u obliku trenutneog preobražaja prirode pomešane sa mojih unutrašnjih treptajima. Uživala sam u svim tim prirodnim odblescima koji su se oko mene u svim oblicima dešavali. Stigla sam pred keliju, gde su se nalazile mošti Svetitelja, i stala u red, na stepenište ispred kelije, kako bih se i ja pomolila, prema redu i običaju, bez ikakvog konkretnog unutrašnjeg motiva, jer on je bio jako duboko u meni skriven, da ga nisam prepoznavala. Prekrstila sam se pred malim sasušenim telom velikog Svetitelja, sagla glavu u znak mog poklona i poštovanja, pokušavajući da osetim i najmanji treptaj neke lepote tog svečanog čina. Uzalud. Bila sam zbrkana neodređenošću sopstvenog odnosa prema tom činu i prema samom Svecu, a i prema sebi samoj. Brzo sam izašla, umila se tom čudotvornom vodom koja je izbijala iz stene, i uverena da sam postupila ispravno datom trenutku i ovoj hodočasničkoj pojavi, osećajući posle toga novu snagu, svežu, kao taj planinski oštar vazduh koji me je opijao. Stala sam sa strane i posmatrala hodočasnike koji su čitavu noć klečali i bdeli nad moštima  Svetitelja, moleći se za sopstveni spas. Primetila sam u toj čudnoj gomili jednog mladog čoveka, koji je sedeo u kolicima, očigledno iscrpljen, zagledan u daljinu ove predivne ostroške prirode, kao da je nešto tražio izvan svega prisutnog i čulima dostupnog. Pogledi su nam se sreli, i za trenutak zadržali jedan na drugom. Videla sam neko čudno plavetnilo, velikih, širom otvorenih očiju, koji su iskreno  nešto tražile u mojim. Uhvatila me je nelagodnost, možda pre neki stid što ga posmatram, plašeći se da ne pomisli da posmatram invalida u njemu. Nisam želela da vidi sažaljenje u mojim očima. Uzdahnula sam i skrenula sam pogled u stranu i zagledala se u plavetnilo neba, ovde, na ovoj planini, činilo mi se nikada bližeg ....

[JESSY]

 

ON
Nastavili smo putovanje prema drugim manastirima, i ja sam bio zadovoljan jer sam ispunio moju unutrašnju misiju, pun neke nove snage. Ostatak puta je trebalo da predstavlja za mene samo povratak u stvarnost i realnost. Prvo zaustavljanje je bilo kod manastira Morača. Nisam imao neku posebnu želju da se potpuno prepustim tom novom mestu, kao da sam čuvao snagu koju sam uz prisustvu Svetiteljevim dobio. Vrelina letnjeg dana mi je smarala već ionako umorno telo, pa sam potražio hladovinu iza zvonare. Na klupi je sedela ona mlada devojka, leđima naslonjena na zid stare zvonare, sa zatvorenim očima i očigledno uživala u nekom svom miru, unutrašnjem bogastvu, koga sam naslućivao, ili možda priželjkivao da osetim. Prišao sam bojažljivo, polako i tiho, da joj ne narušavam mir, a bio sam toliko svestan da  je moj mir već bio narušen tim prizorom i nekom čudnom čežnjom koja me je obuzimala. Na trenutak je otvorila oči, pogledala me, nasmešila se, i pomogla mi da sednem pored nje na klupu, krajnje spontano, kao da je želela da smanji neki moj strah pred novim iskušenjem, prisustvom života, koje sam u tom trenutku osećao. Pogled joj je bio jasan, čist, blag i činilo mi se toliko dubok da se dno njenih crnih očiju nije videlo. Uhvatio me je strah da ću se utopiti u njemu. Njen glas, ravnomeran, tečan, mek, kao blago pojanje, vratio mi je samopouzdanje i hrabrost. Otvorio sam se, kako se ni u molitvama otvarao nisam, spontano, bez ikakve posebne namere. Ona je učinila da se osetim novim kao pre nesreće, iako sam se potajno žalio na nedostatak mišića na mojim nogama i rukama, koji mi nisu dozvoljavali da potrčim takvom brzinom u nepoznato. Srce se stezalo, duša je bila u raskoraku. Pričao sam joj o svom Bogu, a video sam sebe u njenim očima koje su pomno pratile, čini mi se svaki moj unutrašnji pokret. Sakrio bih se tog trenutka od tih očiju, ali nisam imao noge da pobegnem, u nemoći svojoj sam morao da se suočim sa sobom. Kao kakav vodič, uvela me je u manastir i pričala na jedan potpuno nov, meni nepoznat, način o svom Bogu, o lepoti, o uzvišenosti, o savršenstvu, kao nikada do sada meni prestavljenoj. Pustio sam je da me drži za ruku i vodi. Bio sam užasnut saznanjem da mene kao muškarca vodi jedna žena, i poželeo sam da propadnem u zemlju i ujedno prohodam takvim čvrstim korakom, iako sam bio zaprepašćen snagom koju mi je tim gestom ulila. Hodao sam, bez štaka, sam, uz pomoć dodira njene ruke, kao da mi je ubacila u telo magnet koji me održava u stanju ravnoteže i uspravnosti. Stali smo tačno ispod kupole. Hteo sam da se pomolim i zahvalim Svetom Vasiliju Ostroškom što mi uslišava molitve....

[JESSY]

ONA
Put se nastavlja i konačno sa velikim uzbućenjem čekam da vidim svog Belog Anđela. Pre Mileševa, gde boravi moj Beli Anđeo, zaustavljamo se kod manastira Morača. Vrelina ovog septembarskog dana tera me da potražim hladovinu na klupi pored stare zvonare, ispod vinjage tek porudelog grožđa. Sedim i zurim u prirodu, čekajući da hodočasnici napuste manastir, kako bih na miru, neopteređena njihovim uznemirenim ponašanjem, ušla i pogledala lepote fresaka i prostora, kako bih na miru sagledala i upila utisak tih lepota u nadi da će tako ostati duboko zabeležene u meni, i zbog iskustva i zbog ispita iz istorije srednjevekovne umetnosti koji me je čekao. Zatvorila sam na trenutak oči, pokušavajući da pronađem u sebi bar delić duhovnosti koje nisu imale veze sa lepotom fresaka, već nešto vanvremensko što mi je trebalo biti blisko u ovim prostorima. Nisam nalazila taj delić sebe. Iznenada, osetila sam nečije prisustvo, neku čudnu blizinu topline drugog tela, otvorila sam oči  i okrenula sam glavu. Srela sam tog trenutka ono plavetnilo poznatih očiju koje sam jutros na Ostrogu videla. Pored mene je stajao mladi čovek sa štakama, u naporu da se smesti na klupu, zamolivši me drhtavim glasom za malo priče samnom. Upoznali smo se i počeli spontano da pričamo o našim motivima ovog putovanja, našim životima pre ovog hodočašća, pokušavajući jedno drugom da ulijemo pravi utisak. Njegova priča je bila iseckana, drhtava, teška, zbog gubitka fine motorike mišića i nerava koji su mu prilikom saobraćajne nesreće bili oštećeni. Pričao o svojoj nemoći nekim skrivenim rečima i silno se trudio da zadrži osmeh na svom licu. Bila sam ujedno i brižna prilikom slušanja i spontana da bih ga oslobodila uznemirenosti, a sebe vidne nelagodnosti. Sve vreme sam gledala u to duboko plavetnilo njegovih širokih očiju i tražila dušu koja mi se obraća, pokušavajući da upijem tu neizmernu toplinu koja je iz njih izbijala, kao toplina tog letnjeg septembarskog dana, pomešana sa svežinom vazduha koji je izbijao iz huka neukrotive Morače. Osećala sam sopstvenu neukrotivost emocija  koja kao da je bila povezana sa energijom te reke, i njegov unutrašnji mir priče o svojoj religioznosti, koju nisam mogla na pravi način razumeti. Neverovatno, ali  ta priča  me je činila mirnijom  i spokojnijom, na čemu sam mu tog trenutka bila nesebično zahvalna, iako je bila teška i sumorna.  Imala sam utisak kao da u meni traži nešto da bi uneo pokret u svoje skoro bezivotno telo, i osetila sam uzajamnost tog trenutka. Osećala sam svaki njegov unutrašnji treptaj, kao nikad do tada treptaj drugog tela, a u isto vreme sopstvenu uravnoteženost, koju kao da mi je ulivao svojim prisustvom.  Bila sam prepuštena, dok je blizina naših pogleda uticala na spontanost razmene reči, energija zvuka naših glasova, našeg međusobnog prisustva na tom Svetom mestu, koje mi je delovalo tako prirodno, bez imalo osećaja svetosti. Kad su hodočasnici kao u nekoj hordi izašli iz manastira, uhvatila sam ga za ruku i uvela u manastir, pričajući mu zanimljivu priču o arhitekturi, slikarstvu freski, lepoti boja koje su izbijale iz maltera sačuvane od zaborava, o istoriji, zadužbinarima. Upijao je svaku moju reč. Kretao se polako i sigurno uz moju pomoć,  a ja sam neverovatno želela da mu pružim oslonac i čvrstinu za pokrete svojih oslabljenih nogu, jer drugo ništa nisam mogla da  mu ponudim.  Stali smo tačno ispod kupole, u naosu, da bi se on pomolio nad ikonom. Učestvovala sam u tom trenutku njegovoj nemoj, za mene nepoznatoj molitvi, i osetila da se najedanput u meni javlja čudesno osećanje sopstvenog postojanja.....

[Volim_Sina_Bozjeg]

Sto trazite Zivoga medju mrtvima?

VELIKAAAAA LJUBAV ANDJELE HRISTOV STO NAM TO SVEDOCIS VELIKAAAAAA!!

[Бојан Сарачевић]

Док читам причу иде ова ствар на радију:

 

 

 

"Онли хејт д роуд вен мисинг хоум"

[JESSY]

ON
Bili smo sami u sred manastira. Molio sam se nad ikonom majke Bogorodice.  Zapravo, pokušavao sam da se molim ali nisam imao koncentracije, nisam više bio svoj, jer je toplina njene ruke, koja me je pridržavala da se ne srušim, činila da se osetim spojenim za njeno telo i pogubim svaki osećaj sopstvenog postojanja. Ona je bila moja produžena ruka, ona je bila moj oslonac, veza za zemlju, koju sam tražeći Boga napustio, našavši oslonac u duhu, a ne telu. Njeno telo je bilo produžetak mog, čudan spoj moje vapajne duše i njenog zdravog tela. Nisam našao reči u sebi za molitvu, gledao sam krune, i moja mašta me je odvela u nešto što sam znao da nikad doživeti neću. Venčanje sopstveno. Sećam se da sam u keliji na Ostrogu pomislio da će mi to ostati neispunjena želja, pomislio, a nisam ni znao za njeno postojanje. Krune su mi fiksirale pogled, zaustavile misao i osećanje samo jedne želje čiji je znak ispunjenja stajao predamnom, kao poklon, dar sa neba, od Boga. Moja želja je bila toliko nestvarna i jaka da nisam ni sopstveni govor mogao kontrolisati, i preneraženo sam slušao sopstvene reči, koje su u mrvicama ispadale same, neverovatno ujednačeno i lako, uprkos  mojoj otežanoj sposobnosti da govorim. Tog trenutka sam tonuo, potpuno izgubljen, nesvestan realne slike mešanja naših prstiju, zasenjen svetlošću niotkuda, osetio sam poljubac, mek, divan, nestvaran... Više nisam bio Ja, više nije postojao prostor, više nije postojalo vreme. Bilo je to osećanje sopstvenog nepostojanja i gubljenja svakog obrisa realnog.....

[JESSY]

ONA
Na sred naosa, na pultu pored ikone Majke Bogorodice stajale su dve krune, verovatno ostavljene tu posle nekog venčanja. Bili smi sami u crkvi. On je ćutke govorio neku svoju molitvu, kojoj nisam bila u stanju prisustvovati, a ja sam zurila u te krune, u najsitnije detalje brižljivo obrađenog srebra, koje su u kontrastu sa crvenom postavom od pliša imale neki neverovatan sjaj. Pitala sam se odakle dolazi ta čudna svetlost. U trenutku sam shvatila da se nalazimo u centru centra crkve, u osi sveta, koja prolazi pravo kroz centar kupole i kroz krst. Takvu simetričnost svih mogućih pravaca nisam nikad doživela. Iz tog zamišljenog prostornog doživljaja sopstvene pozicije prenuo me je njegov pogled koji je govorio, nem, a sa tako puno reči, želja koja se čitala iz očiju. Uzdrhtala  sam od straha sopstvenih misli koje sam pročitala u tom pogledu i u ternutku shvatila bezizlaznost situacije, trenutka, sopstvene nemoći, saznanja da ne mogu da odbijem, iskušenja da činim greh upravo tog trenutka kada smo tom mističnom vertikalom zemlja – nebo bili povezani sa celim univerzumom, a samim tim i sa Bogom. Iznenadila sam sebe što sam baš tu, čini mi se, prvi put u životu pomislila na postojanje Boga, i osetila neko čudno ispunjenje, uznemirenost, pa čak i meni neku neobjašnjivu  razlivenost nepoznatih emocija, kojima sam se  prosto prepuštala, kao da sam bila vođena nekom čudnom silom, baš u tom pravcu. Pogledao me je pravo u oči, zasenio svojim plavetnilom i ja sam samo videla nebo i osetila tu osu koja se poput neke nebeske spirale spušta pravo do mog srca. Opirući se samoj sebi i tom plavetnilu, imala sam neodoljivu želju da postanem svetlost, fantaziju koja me nikad nije obuzimala, da uđem u njegove oči i spojim se sa njegovom svetlošću. Umesto toga, usne su nam se potpuno spojile, kao da su srasle u najnežnijem dodiru poljupca koji nema ni početak ni kraj. Izgubila sam svaki osećaj sopstvenosti, jedino sam videla Svece oslikane na tamburu kupole kako se okreću u kolu, stvarajući savršenstvo kruga u kretanju, igri emocija, i slika iz prošlosti i budućnosti koja se pomaljala u meni, kao u snu. Kao da sam se i sama vrtela u tom kolu razigranih Svetaca. To je bio moj prvi susret sa čistom ljubavi, belom kao sneg i Beli Anđeo, koja se pojavila niotkud, iz univerzuma, spustila tim svetlom pravo u moje srce. U meni se nesvesno pojavila neverica: otkud Beli anđeo u Morači?

[JESSY]

ON
Žurio sam da joj kupim nešto što će je podsećati na mene, bar neki trag mog postojanja u njenom životu, u strahu da ne budem zaboravljen, u strahu da više neću postojati u tom božanskom obliku ispunjenja koje mi je podarila.  Sećam samo se da su me neki ljudi u žurbi unosili u autobus, da sam jedva uspeo da joj pružim žutu kesicu i moj dar, da mi se oduzela moć govora, da sam osećao strah od ponovnog gubitka života, da sam samo nosio njen pogled sa sobom u svoju neizvesnost. Autobus se udaljavao, silueta njenog tela je nestajala pod vrelinom letnjeg dana, moje telo je ponovo bilo tromo i nepokretno. Ali je i danas danji sećanje na taj trenutak toliko živo, da uveče pred spavanje, zatvorim oči i pokušam da u imaginaciji tog poljupca ponovo osetim sopstveno nepostojanje....

[JESSY]

ONA
Sedela sam  u autobusu nemo zureći u zamagljenu sliku predela koji su promicali pred mojim očima, nisam više čula glasove žena u maramama koje su još uvek u rukama držale sveže grančice bosiljka, nisam osećala  ni mirise, ni zvuke, ni njihove uzavrele emocije. Držala sam u rukama mali drveni krstić i malu knjižicu  crvenih korica. Imala sam  utisak da sam prvi put sama sa sobom, kao da niko oko mene ne postoji. Otvaram kjnigu  i na praznoj stranici vidim drhtavim slovima ispisana posveta sa imenom Aleksandar Shilton. Toliko je uspeo da kaže, i da mi nemo, u prolazu tutne u ruke ovaj poklon,  dok su ga neki nepoznati ljudi užurbano i nespretno unosili u autobus, koji ga je odveo na nekim drugim, njegovim putem. Nismo se ni pozdravili, samo su nam se pogledi nemo ukrstili, bez ikakvih reči, ali sa ogromnim uzbuđenjem. Nisam ga nikad u svom životu do tada, ni od tada ni videla, ni čula. Ponekad, osetim neku neopisivu želju, ne znam ni sama za čim, otvorim malu crvenu knjižicu, i pred spavanje pročitam pesmu nad pesmama, zatvorim oči i ugledam kolo razigranih veselih Svetaca.....

[keka]

Hvala Jess, za ovu dinu pricu!  4869