Осмишљавање социјалне доктрине и делaтности ПЦ сa сврхом мисије

[fsa]

ЦРКВА И ПОЛИТИКА

5.1. У савременим државама грађани учествују у процесу управљања путем гласања. Већи део грађана припада политичким партијама, покретима, коалицијама, блоковима и другим сличним организацијама које су створене на основу различитих политичких доктрина и погледа. Настојећи да друштвени живот организују у складу са политичким убеђењима својих чланова, ове организације као један од својих циљева прокламују освајање, задржавање или реформисање власти у држави. У току вршења мандата, добијеног на основу воље грађана изражене на изборима, политичке организације могу да учествују у делатности законодавних и извршних структура власти.

Постојање различитих, понекад дијаметрално супротних политичких убеђења, као и различитих интереса у друштву, рађа политичку борбу, која се води било законским и морално оправданим методима било, понекад, и методима који противрече нормама државног права, као и хришћанског и природног морала.

5.2. Црква, по заповести Божјој, има задатак да брине о јединству својих чеда, о миру и слози у друштву и о ангажовању свих његових чланова у стваралачком раду. Црква је позвана да проповеда и гради мир са свима који су изван Цркве: „Ако је могуће, колико до вас стоји, имајте мир са свима људима" (Римљ. 12, 18); „старајте се да имате мир са свима" (Јевр. 12, 14). Али за њу је још битније унутрашње јединство у вери и љубави: „Молим вас пак, браћо, именом Господа нашега Исуса Христа да... не буду мећу вама раздори него да будете утврђени у истом разуму и истој мисли" (I Кор, 1, 10), Јединство Цркве, као мистичког Тела Христовог (Еф. 1, 23), од чијег неповређеног битија зависи вечно спасење човеково, представља за нас највећу вредност. Обраћајући се члановима Цркве Христове, свети Игнатије Богоносац пише: „Сви покушавајте да од себе створите један храм Божји, као да сте један жртвеник, као да сте један Исус."

У свету политичких несугласица, противречности и борби Црква проповеда мир и сарадњу људи различитих политичких уверења. Она такође допушта постојање различитих политичких убеђења код свог епископата, свештенства и верног народа, изузев оних који очигледно воде ка активностима противним православном учењу и моралним нормама црквеног Предања.

Немогуће је учешће црквене јерархије и свештенослужитеља, па, према томе, и црквене Пуноће, у делатности политичких организација, у предизборним активностима, као што су јавна подршка политичким организацијама или појединим кандидатима који учествују у изборима, агитацијама, и тако даље. Није допуштено истицање кандидатуре свештенослужитеља на изборима било којих органа представничке власти на било ком нивоу. У исто време, ништа не сме да спречава учешће архијереја, свештенослужитеља и мирјана, напоредо са осталим грађанима, у свенародном изражавању воље путем гласања.

У историји Цркве било је много случајева општецрквене подршке различитим политичким доктринама, гледиштима, организацијама и јавним радницима. У низу случајева таква подршка била је повезана са одбраном насушних интереса Цркве у крајње неповољним условима антирелигијских гоњења, као и деструктивних и рестриктивних мера инославне или пак иноверне власти. У другим случајевима, слична подршка била је последица притиска државе или политичких структура. Она је обично водила поделама и антагонизмима унутар Цркве и удаљавању од ње оних који су били непостојани у вери.

У 20. столећу свештенослужитељи и јерарси Руске Православне Цркве били су чланови неких представничких органа власти, нарочито Државне Думе Руске Империје, Врховног совјета СССРа и Руске Федерације, низа локалних савета и законодавних скупштина. У неким случајевима учешће свештенства у делатностима органа власти било је корисно за Цркву и друштво, али је исто тако често рађало несугласице и поделе. То се догађало нарочито у ситуацијама када је било допуштено чланство свештенослужитеља само у одрећеним парламентарним фракцијама, као и у ситуацијама када су се свештеници кандидовали за изборне дужности без благослова Цркве.

У целини посматрано, учешће свештенослужитеља у политичким структурама показало је да оно практично није могуће без преузимања на себе одговорности за доношење одлука које задоваљавају интересе једног дела становништва, а штете интересима његовог другог дела, што озбиљно компликује пастирску и мисионарску делатност свештенослужитеља, који је позван да, по речима апостола Павла, „свима буде све, да како год неке спасе" (1 Кор, 9, 22). Историја истовремено показује да се одлука о учествовању или неучествовању свештенослужитеља у политичкој активности доноси - и мора да се доноси - полазећи од потреба сваке конкретне епохе и имајући у виду како унутрашње стање црквеног организма тако и његов положај у држави. Питање, међутим, да ли свештенослужитељ који заузима неки политички положај може да се бави политиком професионално, са канонске тачке гледишта недвосмислено се решава негативно.

Патријарх Тихон се 8. октобра 1919. године обратио свештенству Руске Цркве посланицом у којој је позвао клирике да се не мешају у политичку борбу. Нарочито је указао на то да служитељи Цркве „по свом чину треба да буду изнад и изван свих политичких интереса, да треба да имају на уму канонска правила свете Цркве којима она својим служитељима забрањује да се уплићу у политички живот земље, да припадају било којим политичким партијама или, још горе, да од богослужбених обреда и служења Богу праве оруђе политичких демонстрација".

Пред сам почетак избора за народне посланике СССР-а, Свети Синод је 27. децембра 1988, године одлучио да „представницима наше Цркве, у случају њиховог кандидовања и бирања за народне посланике, благослови ову делатност, изражавајући притом увереност да ће то послужити добробити верника и свега нашега друштва". Осим бирања за народне посланике СССР-а, низ архијереја и свештеника заузели су посланичка места у републичким, обласним и локалним совјетима. Нови услови политичког живота подстакли су Архијерејски Сабор Руске Православне Цркве да у октобру 1989. године велику пажњу посвети дискусији поводом двају питања - прво: докле Црква може да иде на путу преузимања одговорности за политичке одлуке, а да притом не доведе у сумњу свој пастирски ауторитет? Друго: да ли је Цркви дозвољено да се одрекне свог учешћа у законодавству и могућности да морално утиче на политички процес, уколико од донесених одлука зависи судбина земље? Као резултат овог разматрања, Архијерејски Сабор је усвојио одлуку Светог Синода од 27. децембра 1988. године као важећу само за протекле изборе. Одлучено је да питање целисходности учешћа представника свештенства у изборној кампањи убудуће у сваком конкретном случају благовремено решава јерархија (Свети Синод за епископе, а епархијски архијереји за подручне им клирике).

Иако нису добили одговарајући благослов, неки представници свештенства ипак су учествовали у изборима. Свети Синод је 20. марта 1990. године са жаљењем изјавио да „Руска Православна Црква скида са себе моралну и духовну одговорност за учествовање ових лица у изборним органима власти". Синод се уздржао од примене канонских санкција против нарушилаца црквене дисциплине, „констатујући да се такво понашање препушта њиховој савести". После стварања професионалног парламента у Русији, 8. октобра 1993. године, на проширеној седници Светог Синода донета је одлука да се свештенослужетељима наложи да се уздрже од учешћа у руским парламентарним изборима у својству кандидата. за посланике. С тим у вези, Синод је још одлучио да за кршење ове одредбе од стране свештенослужитеља следи њихово рашчињење. Године 1994. Архијерејски Сабор Руске Православне Цркве одобрио је ову одлуку Светог Синода „као благовремену и мудру" и проширио њено дејство и „на евентуално будуће учешће свештенослужитеља Руске Православне Цркве у изборима било којих органа представничке власти земаља Заједнице Независних Држава и балтичких земаља, како на општедржавном тако и на локалном нивоу".

Исти Архијерејски Сабор, будући веран светим канонима и одговарајући изазовима савремене стварности, установио је низ суштинских правила која се односе на ову тему. Тако се у једној од одлука Сабора каже: „Потврђује се да Пуноћа Цркве не може подржавати ниједну политичку партију, нити покрет, блок, коалицију и томе сличне организације, као ни њихове јавне раднике понаособ, пре свега током предизборних кампања... Сматра се такође крајње непожељним чланство свештенослужитеља у политичким партијама, покретима, коалицијама, блоковима и њима сличним организацијама, пре свега онима које воде предизборну борбу,"

Архијерејски Сабор који се састао 1997. године разрадио је начела односа Цркве са политичким организацијама и пооштрио једну од одлука претходног Сабора тиме што је свештенослужитељима ускратио благослов да буду чланови политичких групација. У саборској одредби О узајамним односима са државом и световним друштвом нарочито се истиче: „Поздрављају се дијалози и контакти Цркве са политичким организацијама уколико ови контакти немају карактер политичке подршке. Сматра се допустивом сарадња са таквим организацијама ради постизања циљева који су корисни за Цркву и народ, изузев у случају када се таква сарадња интерпретира као политичка подршка... Сматра се недопустивим учешће архијереја и свештенослужитеља у било којој предизборној кампањи, као и њихово чланство у политичким групацијама чији статути предвиђају кандидовање својих чланова на изборне државне дужности на свим нивоима."

Неучествовање Пуноће Цркве у политичкој борби, у делатности политичких партија и у предизборним кампањама не значи да се она од риче јавног изражавања става у вези са значајним друштвеним питањима и од изношења овога става пред органима власти било које земље на било ком нивоу. Такав став изражавају искључиво црквени сабори, свештена јерархија и лица која су од њих за то овлашћена. У сваком случају, право изражавања ставова Цркве не сме се препустити државним институцијама, политичким или другим световним организацијама.

5.3. Православне вернике ништа не спречава да учествују у делатностима органа законодавне, извршне и судске власти, као и у политичким организацијама. Осим тога, такво учешће, ако се одвија у складу са учењем Цркве, њеним моралним нормама и њеним званичним ставом у вези са друштвеним питањима, јесте један од облика мисије Цркве у друштву. Верници могу - и позвани су - да, извршавајући своју грађанску дужност, учествују у процесима везаним за избор власти на свим нивоима и да пружају свој допринос сваком морално оправданом потезу државе.

Историја Православне Цркве познаје мноштво примера активног ангажовања верника у управљању државом и у делатности политичких и осталих грађанских организација. Таква ангажованост постојала је у различитим системима државног уређења: у апсолутизму, у уставној монархији, у различитим видовима републике. Учешће православних верника у јавном и политичком животу било је отежано само у условима иноверне владавине и режима који је спроводио политику државног атеизма.

Учествујући у управљању државом и у политичким активностима, православни верник је дужан да своју делатност заснива на нормама јеванђелског морала, на јединству правде и милосрђа (Пс. 84,11), на старању о духовном и материјалном богатству људи, на љубави према отаџбини, на тежњи да се свет који нас окружује преобрази према Христовим речима.

У исто време, хришћанин, ако је политичар или државни службеник, треба јасно да схвати да у условима историјске стварности, а пре свега у контексту нашег подељеног и противречног друштва, већина донетих одлука и предузетих политичких акција доноси корист једном делу друштва, а истовремено ограничава или угрожава интересе и жеље осталих. Многе такве одлуке и акције неизбежно су повезане са грехом или толерисањем греха. Управо због тога се од православног политичара или државника захтева изузетна духовна и морална осетљивост.

Хришћанин који се ангажује у области креирања државног и политичког живота треба да има дар нарочитог пожртвовања и самоодрицања. Неопходно је да се пажљиво односи према свом духовном стању, како не би дозволио да његова државна или политичка делатност престане да буде служење и постане нешто што је само себи циљ, што потрањује гордост, похлепу и остале пороке. Треба да има на уму да „или началства или власти: све је Њиме и за Њега саздано... и све у Њему постоји" (Кол. 1,16 - 17). Обраћајући се једном носиоцу власти, светитељ Григорије Богослов је писао: „Ти руководиш заједно са Христом, заједно са Њим управљаш. Од Њега си добио мач." Свети Јован Златоуст вели: „Заиста је цар онај ко побеђује гнев, завист и сладострашће, ко све подређује законима Божјим, ко чува свој ум слободним и не дозвољава да у његовој души победи страст и жудња за задовољствима. Таквог човека бих желео да видим на месту са којег се управља народима, и земљом, и морем, и градовима, и областима, и војскама. Јер, онај ко је подредио душевне страсти разуму, тај ће лако управљати и људима, у складу са Божјим законима... Онај пак ко мисли да руководи људима, а робује гневу, частољубљу и задовољствима, тај... неће знати шта да чини са својом влашћу."

5. 4. Учешће православних верника у делатности органа власти и у политичким активностима може да буде било индивидуално било у оквиру посебних хришћанских (православних) политичких организација или хришћанских (православних) конституената већих политичких удружења. У оба случаја синови и кћери Цркве имају слободу избора и изражавања својих политичких убеђења, доношења одлука и остваривања одговарајуће делатности. Истовремено верници који учествују у државној или политичкој делатности, индивидуално или у оквиру различитих организација, чине то самостално, не поистовећујући свој политички рад са ставом Пуноће Цркве или било које од канонских црквених установа и не иступајући у њихово име. Притом највиша црквена власт не даје посебан благослов за политичку делатност верника.

Архијерејски Сабор Руске Православне Цркве одлучио је 1994. године да сматра допустивим чланство „верника у политичким организацијама и њихова настојања да и сами стварају такве организације које се, у случају да у њиховом имену стоји да су хришћанске и православне, позивају на већу узајамну сарадњу са црквеном јерархијом. Такође је одобрио учешће свештенослужитеља, као и оних који представљају канонске црквене структуре и црквену јерархију, у посебним иницијативама политичких организација и, даље, црквену сарадњу са њима у акцијама које су корисне за Цркву и друштво, под условом да такво учешће и сарадња немају карактер подршке политичким организацијама него да служе стварању атмосфере мира и слоге у народу и у црквеној средини".

У аналогној одлуци Архијерејског Сабора из 1997. године посебно се наглашава: „Одобрава се учешће верника у делатности политичких организација и стварање таквих организација са њихове стране под условом да оне у свом саставу немају свештенослужитеље и да врше одговарајуће консултације са црквеном јерархијом. Одлучено је да сличне организације, које учествују у политичким активностима, не могу имати благослов црквене јерархије и не могу иступати у име Цркве. Црквени благослов не могу добити, а у случају да га имају, лишавају га се оне црквено-друштвене организације које воде предизборну кампању, или су увучене у политичку агитацију, или своје мишљење приказују као мишљење Цркве, које, као што је познато, у држави и друштву заступају црквени сабори, Његова Светст Патријарх и Свети Синод. Исто се односи на црквена и црквено-друштвена средства јавног извештавања."

Постојање хришћанских (православних) политичких организација, као и хришћанских (православних) огранака ширих политичких удружења, Црква посматра као позитивну појаву, као средство које помаже верницима да заједничким напорима остварују политичку и државну делатност на основу хришћанских духовно-моралних начела. Поменуте организације, иако аутономне у својој делатности, истовремено су дужне да се консултују са црквеном јерархијом ради координације акција приликом заузимања става Цркве о друштвеним питањима.

У узајамним односима црквене Пуноће и хришћанских (православних) политичких организација, у чијем деловању учествују православни лаици, као и у односима са појединим православним политичарима н државницима, може доћи до ситуације у којој се изјаве или поступци ових организација и лица суитински разликују од општецрквеног становишта у односу на друштвена питања или се њима омета реализација таквог становишта. У таквим случајевима јерархија утврђује чињеницу размимоилажења у ставовима и обавештава о томе јавност како би се избегле пометње и неспоразуми међу верницима, па и у широким слојевима друштва. Констатација таквог размимоилажења треба да подстакне православног верника који учествује у политичком деловању да размисли о томе да ли његово даље чланство у датој политичкој организацији има смисла и оправдања.

Организације православних хришћана не треба да имају карактер тајних друштава, чији су чланови подређени искључиво својим лидерима и стога свесно, чак и на исповести, одбијају да открију суштину делатности своје организације, а камоли да је открију у току консултација са црквеном јерархијом. Црква не може да одобри учешће православних верника, поготову свештенослужитеља, у неправославним друштвима такве врсте, пошто она својим карактером отуђују човека од свецеле преданости Цркви Божјој и њеном канонском устројству.

Из књиге: Основи социјалне концепције Руске Православне Цркве

http://www.hriscanskademokratija.co.nr/

Visokopreosvećeni Mitropolit smolenski i kalinjingradski Kiril bio je gost Pravoslavnog bogoslovskog fakulteta univerziteta u Beogradu povodom objavljivanja srpskog prevoda njegove knjige Osnovi socijalne koncepcije Ruske Pravoslavne Crkve. Preosvećeni Episkop bački dr Irinej, dekan Pravoslavnog bogoslovskog fakulteta u Beogradu, pozdravio je uvaženog gosta i sve prisutne. Zatim se Vladika Irinej, na ruskom jeziku, posebno obratio Mitropolitu Kirilu i zablagodario mu na poseti, kao i ministru vera dr Milanu Raduloviću zbog toga što je Ministarstvo vera Vlade republike Srbije pokrilo troškove štampanja ove knjige na srpskom jeziku.

Predstavljajući knjigu, Vladika bački je naglasio da je novo i posebno u ovoj knjizi metodološko i formalno izdvajanje socijalne tematike iz celine blagodatnog korpusa pravoslavne hrišćanske teologije i njeno sistematsko, pregledno i obrazloženo izlaganje, pod prizmom Svetog Jevanđelja i Sveštenog Predanja Crkve. Upravo tu novinu i posebnost pruža ovaj zvanični saborski dokument Ruske Pravoslavne Crkve, dat u srpskom prevodu zalaganjem više lica, a za čiju konačnu verziju odgovornost snosi i Vladika bački koji je redaktor prevoda sa ruskog jezika. Vladika je naglasio da je iskreno blagodaran ocima jubilarnog Sabora episkopa Moskovske Patrijaršije iz 2000. godine, što su odborili i objavili ovaj pastirsko-bogoslovski tekst, njegovim sastavljačima što su se potrudili da pred nas iznesu „staro i novo“ - drevno i neizmenjivo duhovno iskustvo Crkve u odgovornom sučeljavanju sa izazovima i iskušenjima današnjeg vremena - a nastojatelju Podvorja Moskovske Patrijaršije u Beogradu, ocu Vitaliju Tarasjevu, što je pokrenuo inicijativu i svesrdno se založio za njegovo objavljivanje na srpskom jeziku. Vladika bački je, između ostaloga, istakao da se socijalna delatnost Crkve odvija kao nastavak i kao neotuđivi i sastavni deo Evharistije, Liturgije, bogočovečanskog načina postojanja, življenja, delanja, svedočenja, darivanja, samoprinošenja i samožrtvovanja za život i spasenje sveta, a u slavu Boga Trojedinoga. To je prva i poslednja poruka ovoga zbornika sa skromnim, pa ipak izražajnim i adekvatnim naslovom Osnovi socijalne koncepcije Ruske Pravoslavne Crkve. Toj knjizi blagodarimo na divnom duhovnom daru, jer nam ustvari predočava socijalno učenje Pravoslavne Crkve uopšte, a mi treba da se postaramo da dalje radimo i gradimo, uz pomoć Božju i molitvama svetih ugodnika Božjih.

Posle ovih uvodnih reči Episkopa dr Irineja o knjizi je govorio i protojerej-stavrofor dr Zoran Krstić, prof. Kanoskog prava na Pravoslavnom bogoslovskom fakultetu beogradskog Univerziteta. On je istakao važnost ovakvih zbornika za sve sfere savrmenog društva.

Mitropolit Kiril se na početku svog izlaganja zahvalio domaćinima na izuzetnom dočeku i svima onima koji su se potrudili da ova knjiga ugleda svetlost dana, a posebno Episkopu bačkom dr Irineju. Visokopreosvećeni Mitropolit je istakao da je Ruska Crkva, u vreme cara Petra I, iako privilegovana u društvu, bila lišena slobode da propoveda narodu dogmate i jevanđeljsko učenje Crkve Hristove. Car je govorio u ime Crkve, kao glava Crkve. Posle tog regresa, u Oktobarskoj revoluciji izvršen je genocid nad pravoslavnim ruskim narodom, posebno sveštenstvom. Treće iskušenje pravoslavne vere u Rusiji bio je krah SSSR, na Preobraženje 1991. godine, jer je bilo neophodno da Crkva, koja je bila oko 300 godina pod strogom kontrolom vlasti, iskaže svoje mišljenje o svim događajima. Narod koji je sada došao u Crkvu, počeo je da postavlja nova pitanja sveštenicima. Zbog toga je Sveti Sinod Ruske Crkve poverio Mitropolitu Kirilu da obrazuje komisiju koja bi se bavila savremenim pitanjima na koje Crkva treba da odgovori svojim vernicima. Tako je nastao dokument o socijalnom učenju Ruske Pravoslavne Crkve, koji je sada predstavljen srpskom jeziku.

U knjizi su odgovori na pitanja o ljudskim pravima, na nacionalno pitanje, na pitanje odnosa između države i Crkve, na pitanje kada Crkva može da bude neposlušna državi, u kontekstu hrišćanske etike - kada su u pitanju čedomorstvo, homoseksualni brakovi, zatim po pitanju bioetike i ekologije...

http://pravoslavlje.spc.rs/broj/961/tekst/dobri-odnosi-dveju-sestrinskih-crkava/print/lat

[marija]

Video sam samo mrak

Uvođenje religije u predškolske ustanove moralo bi biti predviđeno programom rada i propisano od nadležnih organa. Psiholog iz jednog beogradskog vrtića potvrdio nam je da u važećim programima nema ni "r" od religije niti "v" od veronauke

Poput poratne familije iz filma "Tito i ja" (reditelj Goran Marković), u kome glavni junak - dečak - jednoga dana saopštava na opšte sablažnjavanje bližnjih, da on na svetu najviše voli Tita pa tek onda mamu, tatu, babu, dedu i kućne ljubimce, proteklih, opet poratnih ali meseci sa sličnim šokom suočile su se i familije predškolske dece smeštene u vrtićima beogradske opštine Savski venac. Nije u pitanju neprikosnovena ljubav prema Titu, što je većina roditelja i sama iskusila. Šestogodišnjaci iz državnih vrtića donose slike svetaca uz upozorenje da je "gužvanje zabranjeno" kao i "psovanje Boga" - za ostale nije rečeno. Veselo po ceo dan pevaju religijske pesmice, zapitkuju o "Bogi", Isusu Hristu, Majci Božijoj, svetoj Petki, svetom Georgiju... Rek'o popa ovo, rek'o popa ono. Raspevavanje "Bože pravde" već se odomaćilo. Ali sveci u dečjoj terminologiji su novijeg datuma.

Odakle relikvije, sveštenici, predavanja iz veronauke u vrtićima, promene imena dečjih državnih ustanova i ko je o tome odlučivao nismo, nažalost, mogli da saznamo ni od nadležnih gradskih vlasti u Skupštini grada. U savskovenačnim vrtićima za komunikaciju sa štampom nadležan je direktor. Jedan za nekoliko vrtića. A možda i za sve. Odgovor koji smo dobili u vrtiću "Sveta Petka" (raniji naziv "Braća Srnić"), posle dvodnevnog bezuspešnog telefoniranja, bio je: "Ako direktorka bude zainteresovana za to što vas zanima, javiće vam se."

KRENULO SA IKONOM: Zvanično, program rada i delatnost vrtića podleže strogoj državnoj kontroli. O programu rada brine republičko ministarstvo prosvete, o ostalom gradske medicinske i socijalne ustanove i nadležni sekretarijati. Shodno podeli zaduženja, uvođenje religije u predškolske ustanove moralo bi biti predviđeno programom rada i propisano od nadležnih organa. Psiholog iz jednog beogradskog vrtića, imena nema jer sa javnošću komuniciraju direktori, potvrdio nam je da u važećim programima nema ni "r" od religije niti "v" od veronauke: "Dvadeset godina radim sa decom i niko me nije pitao za to. Niko nije zatražio savet ni stručnu pomoć. A problem sigurno postoji. SPS ministarstvo prosvete beži od te teme, a opozicione vlasti u Beogradu koriste vakuum. U mom obdaništu to izgleda ovako. dođe vaspitačica pred praznik Svetog Save i pita direktorku može li u školu da dovede sveštenika. Ova kaže - može, i program startuje. Prati ga rad dece kojoj se daje da crtaju Svetog Savu, ili neku crkvu. Možete li zamisliti kako izgleda kad to radi dete od pet godina. U stvari crtaju vaspitači. Za Uskrs je lepše, tu ima radosti i šarenih uskršnjih jaja... Deca ništa ne razumeju. Ni svetog Savu ni mahanje kandilom. Ako se izuzme osećanje nametanja, koje ipak postoji, deca se samo zabavljaju. Čime će rezultirati zabava videće se."

Naša sagovornica kaže da je program rada vrtića usvojen pre dve godine od Ministarstva prosvete izvanredan: "To jeste za XXI vek. Otvoren je, širok i kreativan. Omogućuje deci vaspitavanje u stvaralačkom i kreativnom duhu. Upoznaje ih sa dečjim pravima. Kao psiholog smatra da je religijsko vaspitanje dece u tom uzrastu pre svega stvar roditelja, a ne državne ustanove, i to bez zvaničnog odobrenja." Kako sada stvari stoje u Beogradu, veronauka "prolazi" najviše tamo gde je SPO na vlasti.

Ako je suditi po agilnosti, dedinjski slučaj je najupečatljiviji. Majka jednog deteta nam objašnjava da je sve krenulo pre tri godine kada su ih u školici pitali da li decu mogu da vode da vide crkve i manastire. Svi su rekli da, čak i pozdravili tu inicijativu. Od tada do pre neki dan niko ih ništa nije pitao. Krenulo je sa ikonom i kandilom, pa slavom Sveti Sava, da bi poslednja ceremonija uz sveštenike i ostalo bila održana na praznik Svete Petke, a obdanište promenilo ime. Munjevito je zamenjena i tabla sa nazivom. Srnići su otišli u istoriju, a sveta Petka ide u budućnost. Obdanište se inače nalazi tik uz memorijalni centar, nekadašnje svetilište a danas samo prestižna beogradska lokacija do koje je svima stalo. I bivšima i sadašnjima.

Deca su pomno ponavljala po kućama svaki stih na zadatu temu:

"Majko naša srpskog roda

tvoja ljubav zemljom hoda.

sveta Petko, sveta Petko

ti nad nama uvek bdi

jer u Boga, jer u Boga verujemo mi.

Savskog venca deca poju

cene sveca, veru svoju.

Tvoje ime i ja hvalim

preko tebe Boga slavim..."

Evo još jedne recitacije:

"Čisto srce Gospod želi

Jevanđelje tako veli

Čista deva ti ostade

Čisto srce Bogu dade

O predivna svetiteljko

Naš uzore, sveta Petko."

"Sve to deluje nekako nasilno, i čovek ima utisak da jedna ideologija, jedno idolopoklonstvo zamenjuje drugo", komentariše jedna od sagovornica "Vremena".

PARADIRANJE: Roditelji sa kojima smo razgovarali tvrde da se cela stvar pristajanja i nepristajanja na uvođenje religije u vrtiće završavala na oglasnim tablama. Tu im je saopštavano da je veronauka dobrovoljan čin i da deca koja neće to da slušaju ili u tome učestvuju mogu da odu u drugu grupu dok čas iz upoznavanja sa religijom traje: "Šta znači ta podela dece i ko će da se izdvoji? A već su pre toga posredno počeli da ih dele, pitajući ih ko slavi slavu, ko je kršten a ko nije." Jedan od roditelja pominje slučaj dečje posete jednoj crkvi u kojoj su oni koji su kršteni dobili hleb i vino, a oni drugi nisu. Očaj i preslišavanje roditelja tek su usledili po povratku kući: "Oduvek smo slavili slavu i deca su nam krštena. Ali od toga nikada nismo pravili cirkus. Moje dete bez obzira na krštenicu nije dobilo hleb u crkvi. Sve ovo podseća na paradiranje, a ne na vraćanje veri. Ne želim da mi tako malo dete uči o veri u školi. To je stvar za roditelje. I to sam im otvoreno rekla. Ali nas niko ništa ne pita..."

U vrtiću "Heroj mali Miša", sada "Carica Milica", u treniranju vere otišlo se i dalje. Svake srede studentkinja teologije drži dečici predavanje o Bogu, nastanku sveta i drugim biblijskim temama. Deci se nova učiteljica jako dopada. Sviđaju im se i biblijske priče. Jedan mališan nam je svoj doživljaj ovako prepričao: "Da nije bilo Boga, bio bi mrak. Učiteljica nam je rekla zatvorite oči i to što vidite zatvorenih očiju, takav je bio svet pre Boga. A ja sam video samo mrak. Bog je dobar." Jedna devojčica je pitala učiteljicu: "Ako je Bog dobar, zašto je napravio Amerikance da nas bombarduju." Učiteljica je rekla: "I oni su ljudi". Devojčice su onda u glas povikale: "Njih je stvorio đavo."

U kućnoj verskoj raspravi u kojoj se, po svemu sudeći, zarad sprečavanja konfuzije u dečjim glavama roditelji drže po strani, majka pomenutog dečaka nije odolela i, na njegovu opasku da Bog čini sve, usudila se da se našali: "Zatraži mu čokoladu." Dečak je zažmurio, ali čokolada nije stigla. Sutradan se požalio učiteljici. Odgovor je bio: "Ništa ne dobija onaj ko ne veruje u Boga."

STIŽU RAČUNI: Dečak nam priča i o svešteničkom gostovanju u vrtiću: "Dugo je nešto pevao a mi smo se krstili." Pitamo: "Šta je sveštenik pevao?" Dečak kaže: "Popa je brzo pričao i nisam razumeo. Svi su se krstili, pa i mi. Bilo je žita, kolača i sličica, one tete što je rodila Hrista..."

Kad prođu slave, utihne pesma i dođu na red obične stvari. Ima li grejanja u vrtićima? Ima, pa nema. Kao i svuda. Roditeljsku polemiku i zabrinutost ko im i kako vaspitava i čuva decu sa kandilom ili bez njega, zašto ćuti država, gde su psiholozi ili pedagozi koji će reći i svoj stav o uguravanju religije u dečje glavice, ovih dana preglasala je rasprava o računima za obdanište.

Već nekoliko meseci roditelji koji imaju decu u vrtićima Savskog venca plaćaju uvećane račune za školice. Reč je o nadoknadi koja im je uredno poslata da plate, doduše na rate, za tromesečni period bombardovanja, kada deca nisu išla u vrtiće. U vanredno vreme važile su i vanredne okolnosti. Roditelji su imali radnu obavezu i gradska vlast im je omogućila da svoju decu mogu da vode u za to određena obdaništva. Zbog udaljenosti, većina je ostavljala mališane kod kuće. Bombardovanje je prestalo, zatim je usledilo iseljavanje vojske iz dečjih objekata, a potom uređenje. Normalno su počela da rade septembra meseca. Bez obzira na to što deca nisu išla u vrtić od aprila do septembra, mora da se plati. Roditelji kažu da je to odluka Skupštine grada. Na primedbu zašto da plaćaju kad su im deca pod bombama sedela kod kuće, u vrtićima im je odgovoreno: "Vaš propust. Trebalo je da ispišete dete, pa da ga ponovo upišete..."

Svako ispisivanje deteta, u beogradskim prilikama nosi i rizik da nikad više ne dobiješ mesto u najbližem vrtiću. Potom plati i ćuti. Uz put preslišavaj decu pesmice o čistom srcu koje Gospod želi i deluj ubedljivo na božije zapovesti: ne kradi, ne laži i voli bližnjega svoga. Bog je tu, a mi smo i dalje u mraku. Kao pre njega.

Branka Kaljević

Svi na gubitku

Prof. dr Dragoljub Đorđević, sociolog religije:

"Moglo bi se reći da je ovo što se sada kod nas dešava fenomen približavanja veri i crkvi, a ne izvornom povratku religiji i veri. Tako približavanje na neprimeren način skopčano je sa nizom opasnosti, nesnalaženja od same institucije SPC-a. Ali tu ima i nesnalaženja drugih društvenih aktera koji se zalažu ili promovišu obnovu vere. Nesnalaženja se iskazuju u činjenici što se zagovara povratak religije i njenoj značajnijoj ulozi u društvenim podsistemima, u kojima je ona trajno izgubila i značaj i ulogu.

Tako se ne postupa sa religijom u razvijenim društvima. To se može lepo videti na primeru zapadnih razvijenih zemalja gde je istorijskim i demokratskim razvojem došlo do određenog balansa između demokratskih struktura, onih kojih ne favorizuju religiju i crkvu i, naravno, same vere i crkve. I taj balans koji se uspostavio u tim društvima, što kod nas nije slučaj, dobro funkcioniše u civilnom društvu. Tačno se zna mesto svakog aktera. Nedozvoljava se mehanizmima, a ni sami akteri sebi ne daju mogućnosti da izađu iz nekih okvira koji predstavljaju standard ponašanja.

Kod nas razni akteri, najčešće politički, još konkretnije pojedine političke stranke, instrumentalizuju i samu instituciju crkve za svoje trenutne ili dugoročne interese, pri čemu mislim da nanose štetu samoj veri i instituciji. Delom krivica pripada i samoj crkvi koja dozvoljava da bude instrumentalizovana.

Posledica takvog ponašanja će sigurno biti. Kad prođe ovaj pomodni trend onda će na gubitku biti svi: pre svega sama vera, koja je sasvim legitimna kulturna činjenica. Zatim crkva, koja predstavlja tu religiju. Šteta će se naneti i samim građanima, jer se nije došlo do religioznosti na pravi izvorni način, treba da se zna gde se to stiče i kako se razvija u samoj porodici i instituciji. Onda će građani imati štetu. Takav odnos i ponašanje, može malo pridoneti ili pomoći i samim političkim partijama i političkim akterima na javnoj sceni, ukoliko i odista misle da grade novo društvo."

http://www.vreme.com/arhiva_html/466/11.html

[Marjanovic]

Васељенскост као одлика Православља

"Бог не гледа ко је ко, него је у сваком народу мио њему онај који га се боји и твори правду.“ (Дап 10,34-35) Врло често се може чути критика на рачун Православне Цркве да jој je својствен национализам, па чак и то да је пројекција православља у друштву национална ексклузивост и национална искључивост. Говори се о грчком или руском православљу тј. о православљу које готово увек има национални предзнак. Случајно, а некад и (зло)намерно, пренебрегава се чињеница да је особеност православља (а православље је Црква) васељенскост, саборност и универзалност.

Господ Исус Христос заповедио је својим ученицима: „Идите, дакле, и научите све народе крстећи их у име Оца и Сина и Светог Духа, учећи их да држе све што сам вам заповедио“ (Мт 28,19-20). Дакле, Христова спасоносна наука и порука упућена је не једном народу или неколиким народима, већ свим расама, нацијама, народима и племенима. Kада је Дух Свети сишао на Апостоле, присутни су чули „сваки свој језик у коме су се родили (...) о величанственим делима Божијим“ (Дап 2,3-11).

Радосна вест се не проповеда на само једном или два света језика, већ на сваком језику. Апостол Петар говори: „Бог не гледа ко је ко, него је у сваком народу мио њему онај који га се боји и твори правду“ (Дап 10,34-35). Једно од најупечатљивијих места у којима се говори о универзалном карактеру Христове науке јесу речи Светог Апостола Павла: „Вером у Исуса Христа сад сте сви синови Божији; јер сви ви који сте у Христа крштени – у Христа сте се обукли. Нема више ни Јудејина ни Грка, нема ни роба ни слободњака, нема више ни мушко ни женско; јер сте сви ви једно у Христу Исусу.“ (Гал 3,26-28). Откривење Јованово говори нам да ће на Другом Христовом доласку Христа славити „мноштво народа којег не може нико избројати, од свакога племена и рода и народа и језика“ (Отк 7,9-15).

ЦРКВА ЈЕ ВАСЕЉЕНСКА

И у Символу Вере исповедамо веру у „Једну, Свету, Саборну и Апостолску Цркву“. Црква, дакле, од својих почетака има васељенски и наднационални карактер. Tо не значи негирање националног идентитета, већ међусобно допуњавање. И Свети Апостол Павле за себе каже да је „Јеврејин од Јевреја“ (Филип 3,5). Ипак, иако свестан своје народности, проповедао је Јеванђеље свима, без разлике.

Васељенски карактер Цркве не значи да људи у православљу немају своју националну особеност, језик, културу, већ значи и то да су сви народи позвани да као такви приступе Цркви. Међутим, битно је подсетити управо на ту основну чињеницу да је Православна Црква као Брод Спасења отворена за све нације, народе, расе и племена. У првим вековима хришћанства управо је универзални карактер Христове науке допринео његовом ширењу не само по Римском Царству, које је било насељено најразличитијим народима и расама, него и ван његових граница све до Индије и Етиопије.

ПРАВОСЛАВЉЕ У НЕПРАВОСЛАВНИМ ЗЕМЉАМА

Многи су Православну Цркву навикли да посматрају као „националну установу“ резервисану само за источне или словенске народе, са својеврсним географским и језичким баријерама за све друге који не припадају том цивилизацијском кругу. Међутим, сведоци смо учесталијег прихватања православне вере од оних народа који традиционално нису православни То прихватање свакако није масовно као што је било нпр. крштење Руса, али међу западним народима: Американцима, Французима, Енглезима итд. данас постоји велики број православних верника, свештеника и епископа.

На америчком континенту, поред православних Американаца англоскасонског порекла, посебну пажњу привлаче староседеоци Аљаске православни Индијанци – Алеути, који су у додир са православљем дошли у 19. веку. На Аљасци има преко 25 000 православних.

Православна Црква има своје вернике, свештенике али и епископе и на афричком континетну (нарочито у Уганди, Танзанији, Кенији и Јужној Африци), међу црначким становништвом. Њихов број износи око 40 000.

Међу Кинезима, Јапанцима и Корејанцима такође постоји одређени број православних хришћана. Можда тај број није велики, поготово ако се узме у обзир укупан број становника ових земаља, али су тамошње заједнице живе и постоје и у врло тешким условима, нарочито у Кини.

У Латинској Америци, континенту који је географски прилично удаљен од традиционалних православних центара и без јаке православне емиграције, такође постоје православни верници и свештеници међу Мексиканцима, Кубанцима, Бразилцима.

Православна заједница је веома жива и у Индонезији, настала потпуно самоиницијативно као аутентични вапај за истинитом вером и Црквом у нехришћанском окружењу.

Сви ови примери говоре о националној и расној разноликости православних хришћана и васељенском, односно универзалном карактеру Православне Цркве.

ДОМАЋИ КОНТЕКСТ

Није потребно, међутим, позивати се само на православље у традиционално неправославним земљама, када постоје и бројни примери код нас у Србији. Иако се наша Помесна Црква назива Српском Православном Црквом, у оквиру ње постоји немали број верника који нису српске националности. Постоји велики број православних верника ромске националности, Влаха, Хрвата, Словенаца, Мађара и значајан број православних који потичу из мешовитих српско-хрватских и српско-мађарских бракова. Услед бројних историјско-политичких узрока долази и до поистовећивања нације са вером. Заборавља се да међу крштеним члановима наше Цркве постоје људи који нису српске националности, а православне су вере. Многи који би Српској Православној Цркви замерили етнофилетизам због коришћења префикса српски не знају да је наша Помесна Црква заправо вишенационална и да је одликује васељенскост.

ЗНАЧАЈ ПРИПАДНОСТИ ОДРЕЂЕНОМ НАРОДУ

Припадност одређеној нацији, народу, племену или раси у православљу нема суштински значај. Постојање аутокефалних Помесних Цркава као и хришћански корени бројних националних култура не значе апсолутизовање националног принципа у православљу. Сведоци смо, нажалост, бројних немилих догађаја у којима се националном принципу придаје претерани значај. Уосталом, зар и бројни расколи нису последица усконационалног схватања вере и Цркве? Између универзалног и националног треба да постоји равнотежа у којој се оба начела међусобно допуњују. У томе се никако не сме заборавити на универзалност Јеванђеља и у том забораву потиснути васељенскост као битна одлика православног хришћанства.

http://pravoslavlje....a-pravoslavlja/

[obi-wan]

http://www.b92.net/biz/vesti/svet.php?yyyy=2011&mm=12&dd=23&nav_id=568219

...

Atina -- Grčka pravoslavna crkva će povećati napore kako bi se obezbedili besplatni obroci za građane koji su se suočili sa siromaštvom i ostali bez krova nad glavom.

Poglavar arhiepiskop Jeronimos je pokrenuo kampanju i pozvao supermarkete i prodavnice da doniraju hranu crkvi koja će biti deljena onima koji nemaju šta da jedu.

Prema poslednjem podacima, crkva već deli oko 10 hiljada obroka dnevno u širem području Atine, ali zahtevi građana, koji žive ispod granice siromastva povećaju se iz dana u dan.

"Tužno je videti scene kao što je ova: hiljade ljudi svakog dana čekaju u redovima za hranu", izjavio je arhiepiskop Jeronimos.

Grčka se u poslednje dve godine suočila sa ekonomskom i finansijskom krizom kakva se ne pamti u godinama posle Drugog svetskog rata.

Vlada je morala da preduzima rigorozne mere šednje - smanjuje plate i penzije i kao i broj zaposlenih u javnim službama - što je preduslov za dobijanje zajmova od Medjunarodnog monetarnog fonda i zemalja Evropske unije.

Politika štednje je izazvala pad životnog standarda i do povećanja stope nezaposlenosti na 18 procenata radne snage.

[коЖељ њацИ]

Основе социјалне концепције Руске Православне Цркве-Црква и нација

Т.1. Старозаветни израиљски народ је био праобраз народа Божијег – новозаветне Христове Цркве. Искупитељни подвиг Спаситеља Христа утемељио је постанак Цркве као новог човечанства – духовног потомства праоца Аврама. Својом Крвљу Христос нас је «искупио Богу из сваког рода и језика и народа и племена» (Откр. 5, 9). Црква по самој својој природи има васељенски, дакле, наднационални карактер. У Цркви «нема разлике између Јудејца и Јелина» (Рим. 10, 12). Као што Бог није само Бог јудејаца, већ и оних који потичу из паганских народа (Рим. 3, 19), тако ни Црква не дели људе ни по националним, ни по класним својствима: у њој «нема ни Јелина ни Јудејца, обрезања ни необрезања, варварина ни Скита, роба ни слободњака, него је све и у свему Христос» (Кол. 3, 11).

У савременом свету се појам «нација» користи у два значења – као етничка заједница и као заједница грађана одређене државе. Односе између Цркве и нације треба разматрати како у контексту првог, тако и другог смисла ове речи.

У Старом завету се за означавање појма «народ» користе речи ‘am и goy. У јеврејској Библији су оба термина добила врло конкретно значење: први је означавао израиљски, богоизабрани народ, а други у множини (goyim) – паганске народе. У грчкој Библији (Септуагинти) први термин је преношен речима laos (народ) или demos (народ као политичка творевина), други – речју ethnos (нација; мн. ethne – пагани).

Супротстављање богоизабраног израиљског народа и других народа одвија се кроз све књиге Старог Завета које се на овај или онај начин тичу историје Израиља. Израиљски народ није био богоизабран зато што је превазилазио друге народе по броју или по нечем другом, већ зато што га је Бог изабрао и заволео (5 Мојс. 7, 6-8). Појам богоизабраног народа у Старом Завету је представљао религиозни појам. Осећај националног заједништва, који је био карактеристичан за синове Израиља, коренио се у свести о њиховој припадности Богу кроз завет, који су с Господом закључили њихови оци. Израиљски народ је постао народ Божји, чије је призвање да чува веру у јединог истинитог Бога и да сведочи о овој вери пред лицем других народа како би кроз њега у свет дошао Спаситељ свих људи – Богочовек Исус Христос.

Јединство народа Божијег је било обезбеђено припадношћу свих његових представника једној религији, као и племенским и језичким заједништвом, а осим тога, укорењеношћу у одређеној земљи – отаџбини.

Племенско заједништво Израиљаца је за основу имало њихово порекло од једног праоца – Аврама. «Имамо оца Аврама» (Мт. 3, 9; Лк. 3, 8), - говорили су древни Јудејци, истичући своју припадност потомству онога коме је Бог дао да постане «отац мноштва народа» (1 Мојс. 17, 5). Велики значај је придаван очувању чистоте крви: бракови с припадницима туђих народа се нису одобравали, јер се у случају таквих бракова «свето семе» мешало с «народима туђинским» (Јездр. 9, 2).

Бог је израиљском народу у удео дао обећану земљу. Изашавши из Египта овај народ је кренуо у Ханан, земљу својих предака и освојио ју је по заповести Божијој. Од тог тренутка је Хананска земља постала Израиљска земља, а њена престоница – Јерусалим – стекла је значај главног духовног и политичког центра богоизабрног народа. Израиљски народ је говорио једним језиком, који није био само језик за свакодневну употребу, већ и језик молитве. Не само то, старојеврејски језик је био језик Откровења, јер је на њему с израиљским народом говорио Сам Бог. У време пре Христовог доласка, кад су становници Јудеје говорили на арамејском, у ранг државног језика је унапређен грчки, а људи су се према јеврејском језику и даље односили као према светом језику на којем се одвијало богослужење у храму.

Пошто је по природи Васељенска, Црква је истовремено јединствени организам, тело (1 Кор. 12, 12). Она је заједница деце Божије, «род изабрани, царско свештенство, народ свети, народ задобијен... који некад не бијаше народ, а сада је народ Божији» (1 Петр. 2, 9-10). Јединство овог новог народа се не обезбеђује националним, културним или језичким заједништвом, већ вером у Христа и Крштењем. Нови народ Божји «овде нема постојана града, него тражи онај који ће доћи» (Јевр. 13, 14). Духовна домовина свих хришћана није земаљски, већ «вишњи» Јерусалим (Гал. 4, 26). Христово Јеванђеље се не проповеда на једном језику, доступном једном народу, већ на свим језицима (Дап. 2, 3-11). Јеванђеље се не проповеда како би један изабрани народ сачувао истинску веру, већ да би «се у име Исусово поклонило свако кољено што је на небесима и на земљи и под земљом. И да сваки језик призна да је Исус Христос Господ на славу Бога Оца» (Фил. 2, 10-11).

Т.2. Васељенски карактер Цркве, ипак не значи да хришћани немају права на националну самосвојност, на национално самоизражавање. Напротив, Црква обједињује васељенски и национални принцип. Тако се Православна Црква, која је васељенска, састоји од мноштва Аутокефалних Помесних Црква. Православни хришћани, који су свесни себе као грађани небеске отаџбине, не смеју заборављати на своју земаљску домовину. Сам Божански Оснивач Цркве, Господ Исус Христос, није имао «гдје главу заклонити» (Мт. 8, 20) и указивао је на то да учење које је Он донео нема носи локални и национални карактер: «Долази час када се нећете клањати Оцу ни на гори овој ни у Јерусалиму» (Јн. 4, 21). Између осталог, Он се поистовећивао с народом којем је припадао по рођењу као Човек. Говорећи са Самарјанком истицао је Своју припадност јудејској нацији: «Ви се клањате ономе што не знате; а ми се клањамо ономе што знамо; јер је спасење од Јудејаца» (Јн. 4, 22). Исус је био лојалан поданик Римског царства и плаћао је порез ћесару (Мт. 22, 16-21). Апостол Павле, који је у својим посланицама учио о наднационалном карактеру Христове Цркве, није заборављао на то да је по рођењу «Јеврејин од Јевреја» (Фил. 3, 5), и да је по држављанству – Римљанин (Дап. 22, 25-29).

Културне разлике појединих народа налазе свој израз у литургијском и другом црквеном стваралаштву, у особеностима хришћанског уређења живота. Све то твори националну хришћанску културу.

Међу свецима које поштује Православна Црква, многи су се прославили љубављу и оданошћу према својој земаљској отаџбини. Руски хагиографски извори хвале светог благоверног кнеза Михаила Тверског који је «положио душу своју за своју отаџбину» поредећи његов подвиг с мученичким подвигом светог великомученика Димитрија Солунског, «доброг отачаствољупца... који је о завичају свом, Солуну граду рекао: Господе, ако погубиш град овај, и ја ћу с њима погинути, ако ли га спасиш, и ја ћу бити спасен». У свим временима Црква је позивала своја чада да воле земаљску отаџбину и да не штеде свој живот у њену заштиту уколико јој прети опасност.

Руска Црква је много пута благосиљала народ за учествовање у ослободилачком рату. Тако је 1380. године преподобни Сергије, Радоњешки игуман и чудотворац, благословио руску војску на челу са светим благоверним кнезом Димитријем Донским на битку против татарско-монголских освајача. 1612. године светитељ Гермоген, патријарх Московски и целе Русије, благословио је народну војску на борбу с пољским интервентима. 1813. године, за време рата с француским освајачима светитељ Филарет Московски је говорио својој пастви: «Избегавајући смрт за част вере и за слободу Отаџбине умрећеш као злочинац или роб; умри за веру и Отаџбину – и примићеш живот и венац на небу.»

Свети праведни Јован Кронштатски је о љубави према земаљској отаџбини писао: «Воли земаљску отаџбину... она те је васпитала, однеговала, указала ти поштовање, свега ти даје довољно, али посебно воли небеску отаџбину... ова отаџбина је неупоредиво драгоценија од оне, јер је света и праведна, нетрулежна. Ову отаџбину добијаш по заслузи драгоцене крви Сина Божија. Али, да би био члан те отаџбине, поштуј и воли (њене) законе, као што си дужан да пошујеш и као што поштујеш законе земаљске отаџбине.»

Т.3. Хришћански патриотизам се истовремено испољава у односу према нацији као етничкој заједници и као зеједници грађана једне државе. Православни хришћанин је позван да воли своју отаџбину, која има територијалне димензије, и своју браћу по крви, која живе у целом свету. Таква љубав је један од начина испуњавања заповести Божије о љубави према ближњем, што обухвата љубав према својој породици, сународницима и суграђанима.

Патриотизам православног хришћанина треба да буде делатан. Он се испољава у одбрани отаџбине од непријатеља, у раду на добробит домовине, бризи о уређењу народног живота, укључујући и учествовање у пословима управљања државом. Хришћанин је позван да чува и развија националну културу и самосвест народа.

Кад је нација, грађанска или етничка, у потпуности или претежно вишеконфесионална православна заједница, она се у извесном смислу може доживљавати као јединствена заједница вере – православни народ.

Т.4. Истовремено, национална осећања могу проузроковати греховне појаве као што су агресивни национализам, ксенофобија, национална искључивост, међуетничко непријатељство. У свом крајњем изразу ове појаве често доводе до ограничавања права личности и народа, ратова и других појава насиља.

Православној етици противречи подела народа на боље и горе, понижавање било које етничке или грађанске нације. Тим мање су с Православљем сагласна учења која нацију стављају на место Бога или веру срозавају на један од аспеката националне самосвести.

Супротстављајући се оваквим греховним појавама Православна Црква врши мисију помирења међу нацијама које су увучене у непријатељске односе и њиховим представницима. Тако се у току међуетничких конфликата она не сврстава на једну страну, осим случајева очигледне агресије или неправедности, које испољава једна од страна.

Извор: Сајт Московске Патријаршије

Превод: Русија.рс

[Marjanovic]

Порекло социјалног старања

Дух хришћанске љубави и човекољубља имао је велики утицај на државно законодавство и уопште организацију друштвеног живота. То нарочито важи за Византијско царство, које је било колевка средњевековне културе, али и хришћанске државе Запада. Социјално старање, као институционализовано старање државе или друштва, има бирократски карактер и показује се у равни безличних односа и установа.

Социјално старање које данас постоји у различитим државама света посредно или непосредно повезује се са традицијом хришћанског милосрђа и солидарности. То постаје јасније када се назначи да пре појаве хришћанства држава није спроводила никакво посебно социјално старање, већ је само понекад деловала у ванредним приликама. Међутим, подршка и солидарност који су неговани на нивоу примарних односа постепено су, захваљујући утицају хришћанства, утврђени и као институционалне обавезе државе.

Државно социјално старање нашег доба суштински је наставак и специјализовање добротворног деловања Цркве. Уосталом, држава је временом ојачала и усвојила многе облике добротворног деловања које је осмислила и систематизовала Црква и они су институционализовани или су постали предмет интересовања државе. Тако се узори свих модерних грана социјалне политике, уз можда изузетак социјалног осигурања проналазе у Византији. Ту видимо позитивне плодове усклађеног деловања Цркве и државе.

Мандзаридис, Геогрије И., Социологија хришћанства, Хришћански културни центар, Београд, 2004, стр.285

[Grizzly Adams]

То постаје јасније када се назначи да пре појаве хришћанства држава није спроводила никакво посебно социјално старање, већ је само понекад деловала у ванредним приликама.

То није сасвим тачно. Још су римски императори Тит и Трајан имали веома развијене социјалне програме. Ево шта каже Вики:

"Another important act was his formalisation of the Alimenta, a welfare program that helped orphans and poor children throughout Italy. It provided general funds, as well as food and subsidized education. The program was supported initially by funds from the Dacian War, and then later by a combination of estate taxes and philanthropy."

http://en.wikipedia.org/wiki/Trajan

Друга је ствар што се не слажем у суштини са филозофијом аутора. Црква би требало да се бави добровољним доброчинством, а не да за то користи државну силу.

[Marjanovic]

Ја се не слажем са становиштем према коме је државна помоћ инвалидима или породиљама - квалификована као "насиље", а закидање плате запосленом као "слобода".

[Grizzly Adams]

Да би било коме "помогла", држава мора од некога да узме. Е сад, кад сам задњи пут плаћао порез нису ме питали да л` "оћу или нећу"... Можда се нешто променило у међувремену.

Ако "закидање плате" значи прекршај уговора, тј. да неко не плати онако како су се договорили, онда је то посао за суд. Није то "слобода".

[Marjanovic]

Да би било коме "помогла", држава мора од некога да узме. Е сад, кад сам задњи пут плаћао порез нису ме питали да л` "оћу или нећу"... Можда се нешто променило у међувремену.

Што се не би плаћао порез? И Свето Писмо саветује да се порез плаћа.

А поготово ако се од тог пореза помажу угрожени.

[Grizzly Adams]

Свето Писмо саветује и једном одбеглом робу да се врати свом господару па не кажемо да је ропство добро и пожељно. Једноставно, Писмо нема сврху, нити се труди да исправља "криве Дрине" на овом свету, јер има пуно важнију поруку.

Порез се своди на то да ти неко прислони пушку на чело и каже "дај паре или пуцам". Кад се неко ко то уради другоме на улици успешно одбрани на суду зато што је хтео да "помогне угроженима", онда прихватам аргумент.

[Marjanovic]

Свето Писмо саветује и једном одбеглом робу да се врати свом господару па не кажемо да је ропство добро и пожељно. Једноставно, Писмо нема сврху, нити се труди да исправља "криве Дрине" на овом свету, јер има пуно важнију поруку.

Порез се своди на то да ти неко прислони пушку на чело и каже "дај паре или пуцам". Кад се неко ко то уради другоме на улици успешно одбрани на суду зато што је хтео да "помогне угроженима", онда прихватам аргумент.

Наравно да се Писмо не бави питањима порезима, али опет је по нешто речено и о томе. Једноставно је речено да се плаћа. И то стоји и у Јеванђељу и у Посланицама. А није речено да се не плаћа порез јер је то насиље.

И како насиље може бити то да нпр. инвалид који не може да ради и сам себе да издржава добије помоћ од државе? Шта треба да се остави да умре, ако добровољно и без помоћи државе нико неће или не може да му помогне?

[Grizzly Adams]

Наравно да се Писмо не бави питањима порезима, али опет је по нешто речено и о томе. Једноставно је речено да се плаћа. И то стоји и у Јеванђељу и у Посланицама. А није речено да се не плаћа порез јер је то насиље.

Није речено ни робу да треба да буде слободан јер је робовласништво насиље. Библијски аутори су једностано у неким стварима избегавали да хришћане доводе у сукоб са државом, јер у том тренутку није било сврхе ни могућности да се те ствари промене (нпр. робовласништво је укинуто тек пуно векова касније). Што не значи да их оправдава.

И како насиље може бити то да нпр. инвалид који не може да ради и сам себе да издржава добије помоћ од државе? Шта треба да се остави да умре, ако добровољно и без помоћи државе нико неће или не може да му помогне?

Није насиље што инвалид добија помоћ него што се другима силом отима имовина. Све то исто, и још боље, може да се организује да буде добровољно.

[Marjanovic]

Није речено ни робу да треба да буде слободан јер је робовласништво насиље. Библијски аутори су једностано у неким стварима избегавали да хришћане доводе у сукоб са државом, јер у том тренутку није било сврхе ни могућности да се те ствари промене (нпр. робовласништво је укинуто тек пуно векова касније). Што не значи да их оправдава.

Робовласништво и плаћање пореза су две различите ствари. Када је реч о првом, постоји у Св. Писму мноштво примера који уопште не говоре у прилог робовласништва "Бог не гледа ко је ко", "нема више ни слободњака, ни роба", "господари да робовима чине правду и једнакост", заузимање апостола Павла за роба у једној од Посланица итд. Када је реч о односу према порезу недвосмислено се говори да се порез плаћа чак се и каже у Посланици Римљанима "Због тога плаћајте и порезе; јер су служитељи Божији који баш на томе раде. Сваком дајте оно што сте дужни: коме порез - порез, коме царину - царину, коме страх - страх, коме част - част. " Нигде се не говори да се порез не плаћа и да је то нелегитимно чак и кад би га назвали насиљем.

Није насиље што инвалид добија помоћ него што се другима силом отима имовина.

Плаћање пореза да би се помогло социјално угроженима није никакво отимање имовине. Уосталом од пореза се плаћа и полиција која управо штити имовину од правог отимања и лоповлука.

Све то исто, и још боље, може да се организује да буде добровољно.

Може и треба, али то није довољно. То знам и из искуства. Угроженима врло често и приватна и државна помоћ заједно нису довољни а камоли редукција само на нечију приватну помоћ.

[Juan Valdez]

E, Звоне, пази ово:

”Preach, my dear Sir, a crusade against ignorance; establish & improve the law for educating the common people. Let our countrymen know that the people alone can protect us against these evils, and that the tax which will be paid for this purpose is not more than the thousandth part of what will be paid to kings, priests & nobles who will rise up among us if we leave the people in ignorance.”

"I am conscious that an equal division of property is impracticable. But the consequences of this enormous inequality producing so much misery to the bulk of mankind, legislators cannot invent too many devices for subdividing property, only taking care to let their subdivisions go hand in hand with the natural affections of the human mind. The descent of property of every kind therefore to all the children, or to all the brothers and sisters, or other relations in equal degree is a politic measure, and a practicable one. Another means of silently lessening the inequality of property is to exempt all from taxation below a certain point, and to tax the higher portions of property in geometrical progression as they rise. Whenever there is in any country, uncultivated lands and unemployed poor, it is clear that the laws of property have been so far extended as to violate natural right. The earth is given as a common stock for man to labour and live on. If, for the encouragement of industry we allow it to be appropriated, we must take care that other employment be furnished to those excluded from the appropriation."

Тома Џеферсоновић